Autor: Jovanka Simić, novinarka
Stogodišnjica rođenja Save Stojkova (1925–2014), znamenitog somborskog, vojvođanskog i srpskog slikara, obeležena je ovih dana raskošnom retrospektivnom izložbom u njegovom rodnom Somboru, u Galeriji „Laza Kostić“, kao i u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu.
Retrospektivom „Dobri duh ravnice“, što je i naslov prigodne monografije autora i hroničara somborskih zbivanja, Milana Stepanovića, pred publikom su izložena neka od najslavnijih Stojkovljevih pejzaža i portreta.
Tokom pola veka, samouki panonski mag Sava Stojkov, tehnikom srodnoj naivi, neumorno je slikao bačke pejzaže, salaše i ljude iz sećanja, kakvima je nekada, u vreme njegovog detinjstva, obilovala Vojvodina.
Prvu samostalnu izložbu imao je 1945. godine, i od tada je priredio preko 650 samostalnih i kolektivnih izložbi u Srbiji, zemljama nekadašnje Jugoslavije, kao i u prestižnim galerijama najvećih gradova Evrope, Azije i Amerike. U svakoj od tih galerijskih hramova ostavio je deo magije vojvođanske ravnice.
Stojkovljevom opusu divio se i akademik Dejan Medaković, jedan od najznačajnijih srpskih intelektualaca, književnika i istoričara umetnosti, napisavši da je u srpskom slikarstvu, sem gorostasnog Milana Konjovića, teško naći slikara koji je prirodi prilazio sa takvim strahopoštovanjem kao što je to činio Sava Stojkov:
„I dok je Konjović svoj odnos prema prirodi potvrđivao gotovo zaljubljenički, strasno, predajući se slikanju pejzaža kao nekoj paganskoj, čulnoj svečanosti, Sava Stojkov ostaje pred prirodom do kraja tih i krotak. Iako Stojkov mahom slika seoski svet, na njegovim platnima nema ni traga nekoj oporosti, nema nasilja prema prirodi, nema bilo kakve socijalne napetosti, već je sve podređeno čežnjivom postizanju jedne više harmonije.“
Za razliku od sugrađanina Konjovića, izdanka porodice sveštenika i zemljoposednika poreklom iz Peći sa Metohije, koga je umetnički nagon odveo u Pariz, Stojkov je bio čedo siromašnih paora starosedelaca sa oboda Sombora.
U kućerku od naboja, od najranijeg detinjstva maštao je o raskošnijem životu. U snovima dečaka Save nije bilo previše naznaka umetnosti jer, kako je docnije govorio, paorska deca nisu ni umela tako uzvišeno da sanjaju.
Roditelji – Vladimir Stojkov i Milica (rođena Karalić) maštali su da njihov sin postane ugledni trgovac. U njegovom ramu od mašte bilo je mesta samo za fudbalsku loptu, a somborski stadion FK „Radničkog” bio je jedina „galerija” na svetu koja je poput najjačeg magneta privlačila mladog Stojkova.
Brzinom kakvu nameće izraziti talenat, petnaestogodišnji Sava ušao je u prvi tim. Toliko se istakao, da ga je čak i beogradska „Zvezda” tražila. I da tadašnji gradonačelnik Sombora, Bogdanov, nije bio fanatični poklonik „najvažnije sporedne stvari na svetu”, Stojkov bi najverovatnije bio saigrač slavnog Rajka Mitića. Ambiciozni gradonačelnik, međutim, u maniru pravog fudbalskog lokalpatriote, „zapretio je” te 1940. godine mladom Stojkovu oduzimanjem školske stipendije ako prihvati Zvezdinu ponudu i tako „saplete” „Radnički” na putu ka vrhu.
Ojađeni Sava nije imao kud – bez gradske stipendije, roditelji bi teško mogli da ga školuju. Ostao je u Somboru. Pošto je bio prinuđen da raskrsti sa fudbalskom karijerom, okrenuo se kistu i bojama. Oživeli su u njemu geni deda Sime koji je spretno crtao i rezbario drvene instrumente. Podsticao je na umetnost i svog unuka Savu, podarivši mu još kao šestogodišnjaku patrljak olovke „cimermanke”. Deda je bio beskrajno strpljiv, pa je u zimskim večerima, dok je napolju fijukala vejavica, dugo pored petrolejke pozirao svom unuku dok ga je ovaj nevešto portretisao.
Prvu izložbu Sava je priredio 1938. godine u učionici trećeg razreda Građanske škole u Somboru, čiji je đak bio. Nastavnik crtanja Ivan Maslov, Rus, već tada je na časovima govorio pred ostalim đacima da mladi gospodin Sava crta bolje od njega.
Četrdesetih godina prošlog veka crtanje je bilo privilegija bogate dece, a Sava je posle nastave morao na livadu, da napasa stoku. Najlepši trenutak za mladog Stojkova dogodio se u predvečerje rata, 1941. godine kada mu je dugo sanjani slikarski pribor poklonio jedan bogati drugar. Naslikao je Sava ubrzo svoj prvi akvarel – portret deda Sime.
Godine 1944. Stojkov je mobilisan što će presudno uticati na njegov umetnički put. Pročulo se da ume da crta, pa su se starešine utrkivale da ih portretiše. Bilo je to dosta uspešno, pa pošto je iz Dvanaeste vojvođanske brigade premešten u 51. diviziju, dobio je naređenje da se posveti crtanju. Po oslobođenju, 1945. godine, u Domu kulture u Osijeku, Stojkov je priredio svoju prvu samostalnu izložbu – četrdeset crteža i deset slika temperom. Ova platna zapala su za oko akademskom slikaru Branku Šotri, umetniku koji je kod tadašnjih vlasti imao veliki ugled. Dopao mu se bački kolorit i lično je posredovao da mladog Somborca prekomanduju u Beograd na odsluženje vojnog roka. Podržan od svojih starijih, afirmisanih kolega, posle demobilizacije 1947. godine, Stojkov konkuriše za upis na beogradsku Akademiju likovnih umetnosti. Na prijemnom je bio najbolji među 170 kandidata, ali ipak nije dobio stipendiju. Bio je to jedan od najtežih trenutaka u njegovom životu. Odustao je od Akademije, te se vratio u Sombor.
Oženio se sugrađankom Barbarom, dobio sinove Milana, koji je izrastao u cenjenog arhitektu i slikara, i Dragana, veoma uspešnog likovnog umetnika. Zaposlio se Sava u preduzeću „Ekran”, počeo da slika reklamne panoe za nadolazeće filmove. Holivudske dive: Liz Tejlor, Ava Gardner i Rita Hejvort smešile su se Somborcima sa ogromnih panoa.
Četvrt veka kasnije, posle Savine izuzetno uspešne izložbe u Parizu, oduševljeni princ Renije poželeo je da daroviti slikar sa Balkana načini na staklu portret njegove sredovečne, ali još uvek prelepe supruge. Bila je 1982. godina, Stojkov je po dogovoru trebalo da otputuje u Monako da najzad upozna i portretiše princezu Grejs Keli. Planove je nažalost osujetila njena iznenadna pogibija u automobilskoj nesreći.
Stojkov, neiscrpni sanjar, ljubomorni čuvar nestvarne Bačke i strastveni zaljubljenik u slikarstvo, celog svog umetničkog veka pridržavao se strogog načina života koji je sam sebi nametnuo: ustajao je svakog jutra u pet, dan započinjao polučasovnom gimnastikom, a potom, s kraćim prekidom za ručak, slikao svakodnevno po osam sati.
Zahvaljujući upravo takvoj, za umetnika gotovo neverovatnoj disciplini naslikao je približno 40.000 slika. Naročito je bio ponosan na 2.500 portreta na staklu, po ugledu na nekada čuvenu hlebinsku školu naive. Za Generalića i sledbenike, strogi likovni kritičari tog vremena govorili su da slikaju iz zgloba. Savu Stojkova odmah su izdvojili jer nije slikao iz zgloba, nego iz duše.
– Poslušao sam savet Ota Bihaljija Merina da ne čitam nikakvu lektiru o slikarskim zakonitostima već da pustim da mi srce diktira. To je značilo da slikam iz duše – govorio je Stojkov u vreme kada je već imao međunarodni ugled i kada su u njegovu kuću i atelje gotovo svakodnevno dolazili znameniti ljudi da kupe njegovo platno ili da poruče svoj portret.
Stojkovljeve „staklene portrete“ poželeli su eminentni svetski i domaći državnici, književnici, od Miterana i Širaka, preko mnoštva šeika, do njegovog carskog visočanstva japanskog cara Akihita.
Sava se najradije sećao kako mu je pozirao Slobodan Selenić. Dok ga je slikao, ni poznati književnik nije sedeo skrštenih ruku – napisao je stih: ”Sava Stojkov, senovit, pitom kao njegov Sombor. Dok slika mene, slika sebe…”
U razgovoru sa novinarima izdvajao je Stojkov i portret NJegove svetosti patrijarha Pavla, koga je naslikao povodom dvestote godišnjice srpske državnosti. Ophrvan mnoštvom obaveza, patrijarh nije imao vremena da mu pozira, pa je umetniku dostavljeno nekoliko fotografija po kojima ga je slikao. Sa delegacijom grada Sombora i episkopom bačkim gospodinom Irinejom (Bulovićem), Sava se te jeseni zaputio u patrijaršijski dvor u Beogradu da uruči portret patrijarhu Pavlu. Gledajući nekoliko trenutaka u sliku, patrijarh se srdačno nasmešio i spontano izljubio slikara. Zahvalivši umetniku, NJegova svetost kazao je da mu se čini da ni sa jednog njegovog portreta, a ni fotografije, ne isijava toliko brižnosti i strepnje za sudbinu srpskog naroda, kao sa ovog Savinog rada.
Na 85. rođendan (29. marta 2010), Stojkov je dobio svoju stalnu retrospektivnu postavku u prizemlju zdanja Srpske učiteljske škole, Preparandije, zadužbine patrijarha Georgija Brankovića u Somboru. Na površini od 250 kvadratnih metara, po odabiru likovnog kritičara Save Stepanova, izloženo je ukupno 71 ulje na platnu, staklu i lesonitu, iz svih perioda rada velikog slikara.
Pre jedanaest godina, 20. avgusta, Sava Stojkov se „preselio“ u nebeski atelje. Počiva na Velikom pravoslavnom groblju u svom rodnom gradu. O njegovoj umetnosti objavljeno je do sada deset knjiga i monografija i štampano dvanaest umetničkih mapa. O njemu su snimljeni brojni dokumentarni filmovi i TV emisije, a njegova umetnost ovenčana je brojnim domaćim i inostranim priznanjima.
Na vest o odlasku svog prijatelja, Bela Duranci, istoričar umetnosti i likovni kritičar, kazao je da je Stojkov paorskom upornošću oblikovao privid neke nadstvarne harmonije u svetu oko nas. NJegove slike, rekao je, bile su prepoznatljive i cenjene i tamo gde ništa nije bilo nalik našem okruženju:
„Suština nije bila samo u naivnom realizmu njegove poetike, nego je bila baš u tom njegovom osećaju za činjenicu da je sve zapravo prirodan red stvari. Poslednji put kad smo se čuli pitao sam ga šta radi. On mi je rekao da samo slika. Mi smo o njemu znali malo, ali je on o nama znao mnogo. I zato će njegovo slikarstvo trajati.”
LITERATURA
Smiljković, Koviljka: „Geneza umetničkog stvaranja Save Stojkova“, Prosveta – trgovina, Sombor (1994)
Duranci, Bela: „Sava Stojkov – monografija“, CID Podgorica, Memorija – Sombor, Zlatna grana, Sombor (2009)
Simić, Jovanka: “Sava Stojkov bački živopisac“, feljton Večernje novosti (2005)
https://www.novosti.rs/c/feljton/466/sava-stojkov-backi-zivopisac
Ostavi komentar