SARA BERNAR – Majka svih diva

Svaka je žena glumica. Što manje opaža, to je veća glumica.

Branislav Nušić

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Jedna od najslavnijih glumica sveta, Sara Bernar, svojom pojavom, ponašanjem i glumom obeležila je drugu polovinu XIX veka. Postala je sinonim francuske pozorišne scene i bila je zaštitni znak Pariza tih ludih godina, nazvanih „bel epok“.Bila je jednako uspešna i u pozorištu i na filmu. Zvali su je „božanska Sara“. No, bila je mnogo više od glumice. Bila je slikarka, vajarka, spisateljica, kao i sposobna poslovna žena koja je vodila sopstveno pozorište i producirala predstave u kojima je glumila. Skandalizovala je i uveseljavala Pariz i svet noseći pantalone, igrajući uloge muškaraca, kao i brojnim ljubavnim aferama, od kojih su neke bile i sa ženama. NJen ugodan, harmoničan i nežan glas u velikoj je meri pridonosio magiji kojom je ta žena, čudnovato riđe kose i neverovatno vitkog tela, zavodila sve oko sebe. Obožavaoci su voleli njeno ekscentrično ponašanje. Imala je hrabrosti da vodi svoj život kako je znala, mogla i htela. Nazivana je i „majkom svih diva“, bila je čuvena po ekstravagantnom, blistavom stilu, gotovo isto koliko i po glumačkom talentu.

Sara je navodno rođena u Parizu kao Henrijeta Rozin Bernar, 22. oktobra 1844. godine. Parisku gradsku kuću, Otel de Vil, Komuna je zauzela i zapalila 1871. godine. Požar je uništio važan deo prestoničke arhive, i to upravo matične registre. I kako sada da se pouzdamo u jednostavnu kopiju zvaničnog dokumenta, koja će iskrsnuti decenijama kasnije, i po kojoj je Sara došla na svet 22. oktobra 1844. godine. Pogotovo, s obzirom na to da drugi izvori smeštaju njeno rođenje u 1841, 1842. ili 1843. godinu. Dobro je poznata  i sklonost glumica da oduzmu sebi po koju suvišnu godinu.  Mnogo godina kasnije, kako bi dokazala francusko državljanstvo, što je bilo nužno za mogućnost dobivanja ordena Legije časti, Sara je nabavila lažne podatke o rođenju, po kojima je bila ćerka Judit van Hard i Edvarda Bernara iz Avra. Svome imenu i prezimenu kasnije je dodala slovo„X“. Ne zna se pouzdano ni mesto njenog rođenja: da li je to bilo u Parizu, ulica Ekol de Medsin 5, kao što nam govori tabla koju je postavila gradska uprava, ili ulica Mišodijer 22 ili ulica Sent Onore 265, ili pak u Avru, kao što neki tvrde. Ko da se sve urotilo da zataška tragove. Čak i u vezi sa Sarinim poreklom.

Ko je taj misteriozni otac na kojeg ona nejasno aludira u svojim Memoarima? Da li je to bio brodovlasnik iz Avra, izvesni Morel, koji, uistinu neobično, nosi isto ime kao jedan od likova iz Monte Krista, ili izvesni Morel student prava, pripadnik bogate lokalne buržoazije i budući notar? Ipak, iako neće priznati devojčicu, taj otac će uplatiti njenoj majci jednu malu rentu i obećati da će i njoj samoj dati sumu od sto hiljada zlatnih franaka na dan njenog venčanja…

Sarina majka Judit van Hard, kasnije Žili Bernar (1821, Amsterdam – 1876. Pariz), mlada Jevrejka iz Amsterdama, bila je ćerka holandskog očnog lekara i Nemice Žane Hard. Rođaci će je zvati Jul. Veoma mlada, zajedno sa sestrom Rozin, napustila je porodicu i vodila veoma slobodan život u Badu, Hamburgu, Londonu, Avru i konačno Parizu. Zarađivala je kao kurtizana, pod imenom „Youle“. Na početku tog mondenskog, tačnije polumondenskog uspeha, na svet je došla Sara. U takvom okruženju dete nikako nije imalo svoje mesto. U stvari, situacija u kojoj se tada nalazi mala Sara nije mnogo drugačija od situacije druge dece iz imućnih porodica tokom XVIII i dobrim delom XIX veka. Rusoove ideje o potrebi da majke doje svoju decu i da ih lično odgajaju u njihovoj ranoj dobi nisu ni izbliza svuda naišle na dobar prijem. Tim pre što je filozof cinično dao svoje četvoro dece u javni zavod…

Sara je kao novorođenče poverena jednoj seljanki koja je dobro brinula o njoj, na staroj bretonskoj farmi, i ona je nazivala Mlečni Cvet. Kao dete strastveno se zanimala za životinje na farmi i nesumnjivo odatle potiče ta tiranska potreba kod Sare da se kasnije okružuje pravom zoološkom svitom, koja će toliko iznenađivati njene posetioce. Kasnije je napisala u svojim memoarima da je, u odsustvu dojilje, slučajno pala u vatru koja je pucketala u ognjištu. Nakon toga je majka poverila dadilji u Parizu. Tokom jedne posete njene tetke Rozin, nesrećna devojčica se u naletu očaja baca kroz prozor, želeći da pobegne iz te skučene tamnice u kojoj je živela. Polomila je ruku i povredila čašicu kolena. Tada je konačno došla kod majke i upoznala svoje dve sestre, Žanu i Režinu, koje je njena majka dobila sa posetiocima salona. Taj period je trajao nekoliko meseci. Sara je imala osam godina, nije znala ni da čita ni da piše, a ni njeno neprimereno ponašanje nije odgovaralo majčinom salonu. Stoga je Sara poslata u „Internat gospođice Fresar“. Upravo tamo je dobila „bolest pozorišta“, tu bolest „crvenog i zlatnog“, kao što će kasnije govoriti Žan Kokto, od koje se nikada neće izlečiti.

Nakon dve godine provedene u Institutu Fresar, vreme je, smatrao je vojvoda De Morni – koji je bez sumnje najuticajniji među zaštitnicima porodice – da se mala pošalje u versku školu: samo tamo će zadobiti otmenost i lepe manire koji će joj omogućiti da zaboravi skromnost svog porekla. NJena majka Jul je samo mogla da se složi s takvim izborom. Tako će Sara šest godina provesti kako učenica u avgustinskom manastiru Granšan, u blizini Versaja, i to sa zadovoljstvom. Nastojnica manastira, majka Sveta Sofija, bila je njena zaštitnica, koja je uspela da spreči Sarino izbacivanje iz škole, ali nikada nije uspela da u potpunosti pripitomi đavolicu koja joj je poverena. Među skandalima koje  je pravila ističe se nekoliko, kao onaj kada je naterala drugarice da noću pobegnu iz manastira, uz pomoć vezanih čaršava, ili onaj kada se popela na krov i oponašala blagoslovenja monsinjora Groa, versajskog biskupa koji je došao da poseti učenice, ili njen poslednji ispad kada se dokopala šapke jednog vojnika i, uzveravši se na vrh manastirskog bedema, odbila da mu je vrati, uprkos njegovom preklinjanju.

Ličnost Sare Bernar je toliko kompleksna da bi bilo apsurdno svesti je na ličnost kakvog promašenog dečaka. Verske službe, zajedničke molitve, žitije svetaca, lepota pojanja i sve ono spektakularno i emocionalno što postoji u životu manastira izazivaju kod nje bujice misticizma. Uz pomoć svoje mašte ona razgovara sa Bogorodicom. Zamišlja takođe kako će postati kaluđerica. Krštena je 1857. godine, zajedno sa svoje dve sestre, Žanom i Režinom. Međutim, ta vera će se polako hladiti. Ponovo će je pronaći tek kasnije, na pragu smrti. Iako je praktikovala hrišćanstvo, ostala je vezana za jevrejske korene kroz mnoge uloge koje je igrala, kroz javna istupanja protiv antisemitizma, kao i stalnim komentarima kritičara o veličini njenog nosa.

Sa petnaest godina, koliko je imala kada je napustila manastir, Sara je bila ružnjikava, mršava, štrkljasta devojka, bledog lica i upalih očiju. S obzirom na to da njena figura nije bila po ukusu tog doba, njena majka i tetka su znale da ne može biti kurtizana, ali su i njenu želju da postane kaluđerica smatrale potpuno ludom. „Ne želim da budem glumica“, kriknula je Sara kada joj je prijatelj i ljubavnik njene majke vojvoda De Morni savetovao da pohađa glumu na Konzervatorijumu. Porodica je odlučila da bude glumica. Na prijemnom Sara nije ostavila nikakav utisak na komisiju, ali zahvaljujući uticaju i pritisku prijatelja njene majke, bila je primljena. Do tada nije kročila nogom u pozorište. Godine 1860. počela je da pohađa Muzički konzervatorijum pri Deklemaciji u Parizu. Usred drugog Carstva prestiž ovog Konzervatorijuma je ogroman: na svetu mu nema ravnog, tim pre što su profesori koji na njemu predaju i sami najbriljantniji glumci Francuskog pozorišta. Sara, ta rođena buntovnica, uprkos nekolicini ispada pokazaće sekao najpitomija i najsmernija učenica. NJena pozorišna kultura postaje izvanredna. Završne ispite položila je kao druga u klasi, što je za nju bilo veliko razočarenje.

Postala je član Komedi fransez, isključivo zahvaljujući uticajnim prijateljima njene majke kurtizane. Glumački je debitovala 11. avgusta 1862. godine u glavnoj ulozi Rasinove Ifigenije, uz ne baš sjajne kritike. Glumila je pod teretom nepodnošljive treme, tog iracionalnog straha koji će je pratiti do poslednjeg dana na sceni. NJeni glumački počeci bili su relativno slabi, ali to nije ništa spram nesrećnog incidenta koji će se dogoditi. Na tradicionalnom rođendanskom slavlju za Molijera, Sara je ošamarila drugu glumicu, gospođicu Natali („staru stalnu članicu pozorišta impozantnih gabarita i kolosalnih grudi“), koja je gurnula njenu mlađu sestru Režinu. Saru su zamolili da napusti Komedi fransez, gde će se ponovo pojaviti tek dvanaest godina kasnije.

Prilično deprimirana odlazi u Belgiju, gde postaje ljubavnica princa Anrija de Linja i sa njim ostaje u drugom stanju. Godine 1864. rodila je Morisa Bernara. On će biti njeno jedino dete, ali kasnije i najvažniji čovek u njenom životu. Belgijski plemić nije imao nameru da se njome oženi ili da prizna dete i namiri njene potrebe. Sarin profesor sa Konzervatorijuma zapisao je: „Ova mlada devojka će ili propasti ili će se razviti u genija!“

Sara Bernar je 1865. godine postala kurtizana.Okupila je oko sebe zrele muškarce, bogate i uticajne ljude čiji skup čini ono što će ona duhovito nazivati svojom „menažerijom“. Od 1866. osigurala je ugovor sa pozorištem Odeon u Parizu. Prvi put će se na tu scenu popeti 15. avgusta 1866. godine, ali bez značajnijeg uspeha. Poznati nastup kao guslar Fjorentin u delu Fransoa Kopea„Fjorentinski pevač“ odigrala je januara 1869. godine. Tada je od cara Napoleona III primila raskošan zlatni broš sa inkrustacijama od dijamanata, ali će od njega ostati samo bezlična poluga kada izgori u strašnom požaru koji je potpuno uništio njen stan oktobra 1869. godine. U pozorištu Odeon, ubeđeni da samo prisustvo Sarinog imena na plakatu uvek napuni salu, upravnici joj daju ulogu za ulogom. Izbijanjem francusko-pruskog rata prestala je da nastupa i na njenu inicijativu pozorište Odeon pretvoreno je u neku vrstu bolnice, koju tada nazivaju ambulantom, i gde su se primali ranjenici. Sara je radila kao medicinska sestra. Nakon završetka rata, vratila se u pozorište i prešla u prvi red francuskih glumica. Bila je ponosna što je postala predmet obožavanja Viktora Igoa kojeg je, kao i mnogi drugi, smatrala genijem stoleća. Vratila se u Komedi fransez i na ovoj nacionalnoj sceni dostigla neslućene visine. U novembru 1875. godine postala je njihov stalni član i njena primanja su konačno porasla.

U želji da oseti te nove „emocije“, posvetila se vajarstvu, ne napuštajući pozornicu. Početkom 1874. godine iznajmljuje jedan atelje na Monmartru. Nije mogla znati da će trideset i pet godina kasnije, 1909, jedan veliki umetnik iznajmiti isti taj atelje da bi u njemu naslikao neka od svojih remek-dela. Biće to… Pablo Pikaso. Tokom gotovo četvrt veka, redovno će izlagati na Salonu skulpture, kako svoje skulpture tako i svoje slike. Na primer, 1876. godine to će biti bista njene male sestre. Najviše voli terakotu. Sačuvano je oko dvadeset i pet njenih skulptura.

Godine 1899. preuzela je pozorište „Theatre des Nations“ i preimenovala ga u „Pozorište Sara Bernar“. Otvorila ga je 21. januara jednim od svojih najboljih nastupa, glavnom ulogom u predstavi „Toska“ Viktorijena Sardua. Nakon toga su sledili Rasinova „Fedra“, drama „Dalila“Oktava Fejea, „Patron Benik“ Gastona de Vejlija, „Samarjanac“ Edmona Rostana i „Dama sa kamelijama“ Aleksandra Dime. Događaji koji slede pokazaće da je bila u pravu što je odabrala ovo pozorište. Kao što je i predvidela, finansijski rezultati biće veoma dobri. Zadržaće ga do kraja života, ipak predajući 1915. godine upravljanje pozorištem svom sinu Morisu, kojem obazrivo pomaže upravnik Viktor Ulman. Nakon Morisove smrti 1928. godine, pozorište je zadržalo njeno ime sve do nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu, kada je promenjeno u „Theatre da la Cite“, zbog jevrejskog porekla glumice.

Dana 20. maja 1899. godine bila je premijera njene najkontroverznije uloge, one Šekspirovog „Hamleta“ adaptiranog u prozi, koji su joj napisali Ežen Moran i Marsel Švab. Bio je to događaj sezone. Sara ovde nije igrala Ofeliju kao pre trinaest godina, već samog junaka. Ali zašto Hamlet? Zato što je to bila posebno teška i prestižna uloga, koju su morali da tumače svi veliki tragičari, ali nikada je do tada nije tumačila nijedna tragičarka. Dakle, zašto ne bi ona? Tokom dve nedelje igraće „Tragičnu priču Hamleta, princa Danske“, a onda odlazi na šestomesečnu turneju koja počinje u Londonu. Po povratku u Pariz prikazaće ovo Šekspirovo delo još pedeset puta. NJen Hamlet je jedna neočekivana kombinacija, nikada ranije ostvarena i koju niko više neće pokušati da ostvari… osim nje. Doživljava veliki pozorišni uspeh. NJena gluma je predmet silnih polemika, ali nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Kritičari su oduševljeni, uprkos trajanju od četiri sata.

Sa dvadeset godina prvi put je kročila u atelje poznatog pariskog fotografa Feliksa Nadara, na Bulevaru kapucinera broj 35. Nadar je bio već uveliko poznat, ne samo kao fotograf već i kao karikaturista, novinar, književnik i čovek koji je izrađivao leteće balone i u njima leteo. NJegove fotografije iz 1864. godine otkrivaju pravu Sarinu narav. Likovni kritičari i danas ističu da su Sarine fotografije iz Nadarovog ateljea njegovi najnadahnutiji radovi.

Sara Bernar bila je muza jednog vremena. Opčinila je Alfonsa Muhu, koji ju je ovekovečio tri decenije kasnije, 1894. godine, na plakatu za „Damu sa kamelijama“. Kada je posetila NJujork, Tomas Edison je snimio njeno tumačenje „Fedre“, ali on nije bio naučnik koji ju je zanimao. Pažnja joj je bila usmerena na Nikolu Teslu. Naviknuta da niko ne odbija njene pozive i priliku da je vidi, bila je iznenađena kada je Tesla rekao da ga glumičino prisustvo uznemirava i odvaja od rada, pa je bolje da se ne viđaju. Imala je brojne obožavaoce među poznatim ličnostima, kao što su: književnik Gabrijel D’Anuncio, Marsel Prust, pa čak i princ od Velsa, potonji kralj Edvard VII, potom Viktor Igo. Aleksandar Dima Sin ju je, rastrzan između ljubavi i mržnje, nazvao ozloglašenom lažljivicom. Među njenim prijateljima bilo je nekoliko umetnika: Gistav Dore i Žorž Klerin, glumci Monet Sali i Lou Telegan, te mlada slikarka Luiza Abema (pričalo se da su ljubavnice). Imala je brojne ljubavnike, ali se 1882. godine u Londonu udala za jedanaest godina mlađeg trećerazrednog glumca Aristidesa Damalu(u Francuskoj poznat po umetničkim imenom Žak Damal). Spiskao je njen imetak i na kraju umro u 34. godini kao zavisnik od morfijuma.

Nastupajući u Rio de Ženeiru 1905. godine,glumica je ozledila desno koleno u završnoj sceni, prilikom skoka u predstavi „Toska“. NJena noga se nikada nije oporavila u potpunosti, te je 22. februara 1915. godine amputirana zbog gangrene. Čim se oporavila, vratila se na scenu i čak igrala uloge fatalnih junakinja, ne ustajući sa stolice. Bila je jedna od prvih glumica nemog filma, u kojem je debitovala 1900. godine kao Hamlet. Nastupila je u još osam filmova i dva biografska filma.

Sara Bernar imala je veliku glumačku karijeru, koja se kretala između skandala i slave. NJena svaka sledeća uloga bila je novi trijumf i stvarala joj slavu koja je ubrzo postala i svetska. Spisak uloga koje je maestralno odigrala na svetskim pozornicama je impozantan: Fedra, Lorenčaćo,Dama sa kamelijama, Prolaznik, Ruj Blaz, Eglon,Igra ljubavi i slučaja… U svojoj dugoj i plodnoj karijeri osvojila je svet. Očarala je jednako i uzdržane Londonce i jednostavne Amerikance. Često je išla na turneje po Evropi i Americi na kojima je, svojim nepromišljenim postupcima, svojstvenim jednoj pozorišnoj divi, pravila skandal za skandalom. NJen život, koji je bio vrhunac i komedije i tragedije, okončan je nesrećno.

Umrla je od uremije 26. marta 1923. godine u Parizu. Ona koja je potpisala toliko režija, nije mogla da zanemari režiju svoje sopstvene smrti. Unuci Lizijani dala je uputstva gde će pronaći kovčeg za nju, imena šest mladih glumaca iz njene trupe koji će nositi kovčeg, ko će napisati njen nekrolog… Brojnim novinarima i fotografima, koji su čekali vest o njenoj smrti, ispred njenog stana, ona je poručila: „Ah! Dovoljno ste mi zatrovali život, pustiću ih da malo čekaju…“ Sahranjena je, po sopstvenoj želji, na Per Lašezu. Samo je pogreb Viktora Igoa, gotovo pedeset godina ranije, okupio toliko sveta. Englezi su čak organizovali službu u Vestminsterskoj opatiji, iz prisustvo kraljice Aleksandre. Na njenom grobu nije održan nijedan govor. Ali šta reći o njoj što ne bi zvučalo banalno? Suština je bila tu, ugravirana na njenoj grobnici: SARA BERNAR.