САРА БЕРНАР – Мајка свих дива

28/09/2019

Свака је жена глумица. Што мање опажа, то је већа глумица.

Бранислав Нушић

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Једна од најславнијих глумица света, Сара Бернар, својом појавом, понашањем и глумом обележила је другу половину XIX века. Постала је синоним француске позоришне сцене и била је заштитни знак Париза тих лудих година, названих „бел епок“.Била је једнако успешна и у позоришту и на филму. Звали су је „божанска Сара“. Но, била је много више од глумице. Била је сликарка, вајарка, списатељица, као и способна пословна жена која је водила сопствено позориште и продуцирала представе у којима је глумила. Скандализовала је и увесељавала Париз и свет носећи панталоне, играјући улоге мушкараца, као и бројним љубавним аферама, од којих су неке биле и са женама. Њен угодан, хармоничан и нежан глас у великој је мери придоносио магији којом је та жена, чудновато риђе косе и невероватно витког тела, заводила све око себе. Обожаваоци су волели њено ексцентрично понашање. Имала је храбрости да води свој живот како је знала, могла и хтела. Називана је и „мајком свих дива“, била је чувена по екстравагантном, блиставом стилу, готово исто колико и по глумачком таленту.

Сара је наводно рођена у Паризу као Хенријета Розин Бернар, 22. октобра 1844. године. Париску градску кућу, Отел де Вил, Комуна је заузела и запалила 1871. године. Пожар је уништио важан део престоничке архиве, и то управо матичне регистре. И како сада да се поуздамо у једноставну копију званичног документа, која ће искрснути деценијама касније, и по којој је Сара дошла на свет 22. октобра 1844. године. Поготово, с обзиром на то да други извори смештају њено рођење у 1841, 1842. или 1843. годину. Добро је позната  и склоност глумица да одузму себи по коју сувишну годину.  Много година касније, како би доказала француско држављанство, што је било нужно за могућност добивања ордена Легије части, Сара је набавила лажне податке о рођењу, по којима је била ћерка Јудит ван Хард и Едварда Бернара из Авра. Своме имену и презимену касније је додала словоX“. Не зна се поуздано ни место њеног рођења: да ли је то било у Паризу, улица Екол де Медсин 5, као што нам говори табла коју је поставила градска управа, или улица Мишодијер 22 или улица Сент Оноре 265, или пак у Авру, као што неки тврде. Ко да се све уротило да заташка трагове. Чак и у вези са Сариним пореклом.

Ко је тај мистериозни отац на којег она нејасно алудира у својим Мемоарима? Да ли је то био бродовласник из Авра, извесни Морел, који, уистину необично, носи исто име као један од ликова из Монте Криста, или извесни Морел студент права, припадник богате локалне буржоазије и будући нотар? Ипак, иако неће признати девојчицу, тај отац ће уплатити њеној мајци једну малу ренту и обећати да ће и њој самој дати суму од сто хиљада златних франака на дан њеног венчања…

Сарина мајка Јудит ван Хард, касније Жили Бернар (1821, Амстердам – 1876. Париз), млада Јеврејка из Амстердама, била је ћерка холандског очног лекара и Немице Жане Хард. Рођаци ће је звати Јул. Веома млада, заједно са сестром Розин, напустила је породицу и водила веома слободан живот у Баду, Хамбургу, Лондону, Авру и коначно Паризу. Зарађивала је као куртизана, под именом „Youle“. На почетку тог монденског, тачније полумонденског успеха, на свет је дошла Сара. У таквом окружењу дете никако није имало своје место. У ствари, ситуација у којој се тада налази мала Сара није много другачија од ситуације друге деце из имућних породица током XVIII и добрим делом XIX века. Русоове идеје о потреби да мајке доје своју децу и да их лично одгајају у њиховој раној доби нису ни изблиза свуда наишле на добар пријем. Тим пре што је филозоф цинично дао своје четворо деце у јавни завод…

Сара је као новорођенче поверена једној сељанки која је добро бринула о њој, на старој бретонској фарми, и она је називала Млечни Цвет. Као дете страствено се занимала за животиње на фарми и несумњиво одатле потиче та тиранска потреба код Саре да се касније окружује правом зоолошком свитом, која ће толико изненађивати њене посетиоце. Касније је написала у својим мемоарима да је, у одсуству дојиље, случајно пала у ватру која је пуцкетала у огњишту. Након тога је мајка поверила дадиљи у Паризу. Током једне посете њене тетке Розин, несрећна девојчица се у налету очаја баца кроз прозор, желећи да побегне из те скучене тамнице у којој је живела. Поломила је руку и повредила чашицу колена. Тада је коначно дошла код мајке и упознала своје две сестре, Жану и Режину, које је њена мајка добила са посетиоцима салона. Тај период је трајао неколико месеци. Сара је имала осам година, није знала ни да чита ни да пише, а ни њено непримерено понашање није одговарало мајчином салону. Стога је Сара послата у „Интернат госпођице Фресар“. Управо тамо је добила болест позоришта, ту болест „црвеног и златног“, као што ће касније говорити Жан Кокто, од које се никада неће излечити.

Након две године проведене у Институту Фресар, време је, сматрао је војвода Де Морни – који је без сумње најутицајнији међу заштитницима породице – да се мала пошаље у верску школу: само тамо ће задобити отменост и лепе манире који ће јој омогућити да заборави скромност свог порекла. Њена мајка Јул је само могла да се сложи с таквим избором. Тако ће Сара шест година провести како ученица у августинском манастиру Граншан, у близини Версаја, и то са задовољством. Настојница манастира, мајка Света Софија, била је њена заштитница, која је успела да спречи Сариноизбацивање из школе, али никада није успела да у потпуности припитоми ђаволицу која јој је поверена. Међу скандалима које  је правила истиче се неколико, као онај када је натерала другарице да ноћу побегну из манастира, уз помоћ везаних чаршава, или онај када се попела на кров и опонашала благословења монсињора Гроа, версајског бискупа који је дошао да посети ученице, или њен последњи испад када се докопала шапке једног војника и, узверавши се на врх манастирског бедема, одбила да му је врати, упркос његовом преклињању.

Личност Саре Бернар је толико комплексна да би било апсурдно свести је на личност каквог промашеног дечака. Верске службе, заједничке молитве, житије светаца, лепота појања и све оно спектакуларно и емоционално што постоји у животу манастира изазивају код ње бујице мистицизма. Уз помоћ своје маште она разговара са Богородицом. Замишља такође како ће постати калуђерица. Крштена је 1857. године, заједно са своје две сестре, Жаном и Режином. Међутим, та вера ће се полако хладити. Поново ће је пронаћи тек касније, на прагу смрти. Иако је практиковала хришћанство, остала је везана за јеврејске корене кроз многе улоге које је играла, кроз јавна иступања против антисемитизма, као и сталним коментарима критичара о величини њеног носа.

Са петнаест година, колико је имала када је напустила манастир, Сара је била ружњикава, мршава, штркљаста девојка, бледог лица и упалих очију. С обзиром на то да њена фигура није била по укусу тог доба, њена мајка и тетка су знале да не може бити куртизана, али су и њену жељу да постане калуђерица сматрале потпуно лудом. „Не желим да будем глумица“, крикнула је Сара када јој је пријатељ и љубавник њене мајке војвода Де Морни саветовао да похађа глуму на Конзерваторијуму. Породица је одлучила да буде глумица. На пријемном Сара није оставила никакав утисак на комисију, али захваљујући утицају и притиску пријатеља њене мајке, била је примљена. До тада није крочила ногом у позориште. Године 1860. почела је да похађа Музички конзерваторијум при Деклемацији у Паризу. Усред другог Царства престиж овог Конзерваторијума је огроман: на свету му нема равног, тим пре што су професори који на њему предају и сами најбриљантнији глумци Француског позоришта. Сара, та рођена бунтовница, упркос неколицини испада показаће секао најпитомија и најсмернија ученица. Њена позоришна култура постаје изванредна. Завршне испите положила је као друга у класи, што је за њу било велико разочарење.

Постала је члан Комеди франсез, искључиво захваљујући утицајним пријатељима њене мајке куртизане. Глумачки је дебитовала 11. августа 1862. године у главној улози Расинове Ифигеније, уз не баш сјајне критике. Глумила је под теретом неподношљиве треме, тог ирационалног страха који ће је пратити до последњег дана на сцени. Њени глумачки почеци били су релативно слаби, али то није ништа спрам несрећног инцидента који ће се догодити. На традиционалном рођенданском слављу за Молијера, Сара је ошамарила другу глумицу, госпођицу Натали („стару сталну чланицу позоришта импозантних габарита и колосалних груди“), која је гурнула њену млађу сестру Режину. Сару су замолили да напусти Комеди франсез, где ће се поново појавити тек дванаест година касније.

Прилично депримирана одлази у Белгију, где постаје љубавница принца Анрија де Лиња и са њим остаје у другом стању. Године 1864. родила је Мориса Бернара. Он ће бити њено једино дете, али касније и најважнији човек у њеном животу. Белгијски племић није имао намеру да се њоме ожени или да призна дете и намири њене потребе. Сарин професор са Конзерваторијума записао је: „Ова млада девојка ће или пропасти или ће се развити у генија!“

Сара Бернар је 1865. године постала куртизана.Окупила је око себе зреле мушкарце, богате и утицајне људе чији скуп чини оно што ће она духовито називати својом „менажеријом“. Од 1866. осигурала је уговор са позориштем Одеон у Паризу. Први пут ће се на ту сцену попети 15. августа 1866. године, али без значајнијег успеха. Познати наступ као гуслар Фјорентин у делу Франсоа Копеа„Фјорентински певач“ одиграла је јануара 1869. године. Тада је од цара Наполеона III примила раскошан златни брош са инкрустацијама од дијаманата, али ће од њега остати само безлична полуга када изгори у страшном пожару који је потпуно уништио њен стан октобра 1869. године. У позоришту Одеон, убеђени да само присуство Сариног имена на плакату увек напуни салу, управници јој дају улогу за улогом. Избијањем француско-пруског рата престала је да наступа и на њену иницијативу позориште Одеон претворено је у неку врсту болнице, коју тада називају амбулантом, и где су се примали рањеници. Сара је радила као медицинска сестра. Након завршетка рата, вратила се у позориште и прешла у први ред француских глумица. Била је поносна што је постала предмет обожавања Виктора Игоа којег је, као и многи други, сматрала генијем столећа. Вратила се у Комеди франсез и на овој националној сцени достигла неслућене висине. У новембру 1875. године постала је њихов стални члан и њена примања су коначно порасла.

У жељи да осети те нове „емоције“, посветила се вајарству, не напуштајући позорницу. Почетком 1874. године изнајмљује један атеље на Монмартру. Није могла знати да ће тридесет и пет година касније, 1909, један велики уметник изнајмити исти тај атеље да би у њему насликао нека од својих ремек-дела. Биће то… Пабло Пикасо. Током готово четврт века, редовно ће излагати на Салону скулптуре, како своје скулптуре тако и своје слике. На пример, 1876. године то ће бити биста њене мале сестре. Највише воли теракоту. Сачувано је око двадесет и пет њених скулптура.

Године 1899. преузела је позориште „Theatre des Nations и преименовала га у „Позориште Сара Бернар“. Отворила га је 21. јануара једним од својих најбољих наступа, главном улогом у представи „Тоска“ Викторијена Сардуа. Након тога су следили Расинова „Федра“, драма „Далила“Октава Фејеа, „Патрон Беник“ Гастона де Вејлија, „Самарјанац“ Едмона Ростана и „Дама са камелијама“ Александра Диме. Догађаји који следе показаће да је била у праву што је одабрала ово позориште. Као што је и предвидела, финансијски резултати биће веома добри. Задржаће га до краја живота, ипак предајући 1915. године управљање позориштем свом сину Морису, којем обазриво помаже управник Виктор Улман. Након Морисове смрти 1928. године, позориште је задржало њено име све до немачке окупације у Другом светском рату, када је промењено у „Theatre da la Cite, због јеврејског порекла глумице.

Дана 20. маја 1899. године била је премијера њене најконтроверзније улоге, оне Шекспировог Хамлета адаптираног у прози, који су јој написали Ежен Моран и Марсел Шваб. Био је то догађај сезоне. Сара овде није играла Офелију као пре тринаест година, већ самог јунака. Али зашто Хамлет? Зато што је то била посебно тешка и престижна улога, коју су морали да тумаче сви велики трагичари, али никада је до тада није тумачила ниједна трагичарка. Дакле, зашто не би она? Током две недеље играће „Трагичну причу Хамлета, принца Данске“, а онда одлази на шестомесечну турнеју која почиње у Лондону. По повратку у Париз приказаће ово Шекспирово дело још педесет пута. Њен Хамлет је једна неочекивана комбинација, никада раније остварена и коју нико више неће покушати да оствари… осим ње. Доживљава велики позоришни успех. Њена глума је предмет силних полемика, али никога не оставља равнодушним. Критичари су одушевљени, упркос трајању од четири сата.

Са двадесет година први пут је крочила у атеље познатог париског фотографа Феликса Надара, на Булевару капуцинера број 35. Надар је био већ увелико познат, не само као фотограф већ и као карикатуриста, новинар, књижевник и човек који је израђивао летеће балоне и у њима летео. Његове фотографије из 1864. године откривају праву Сарину нарав. Ликовни критичари и данас истичу да су Сарине фотографије из Надаровог атељеа његови најнадахнутији радови.

Сара Бернар била је муза једног времена. Опчинила је Алфонса Муху, који ју је овековечио три деценије касније, 1894. године, на плакату за „Даму са камелијама“. Када је посетила Њујорк, Томас Едисон је снимио њено тумачење „Федре“, али он није био научник који ју је занимао. Пажња јој је била усмерена на Николу Теслу. Навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да је види, била је изненађена када је Тесла рекао да га глумичино присуство узнемирава и одваја од рада, па је боље да се не виђају. Имала је бројне обожаваоце међу познатим личностима, као што су: књижевник Габријел ДАнунцио, Марсел Пруст, па чак и принц од Велса, потоњи краљ Едвард VII, потом Виктор Иго. Александар Дима Син ју је, растрзан између љубави и мржње, назвао озлоглашеном лажљивицом. Међу њеним пријатељима било је неколико уметника: Гистав Доре и Жорж Клерин, глумци Монет Сали и Лоу Телеган, те млада сликарка Луиза Абема (причало се да су љубавнице). Имала је бројне љубавнике, али се 1882. године у Лондону удала за једанаест година млађег трећеразредног глумца Аристидеса Дамалу(у Француској познат по уметничким именом Жак Дамал). Спискао је њен иметак и на крају умро у 34. години као зависник од морфијума.

Наступајући у Рио де Женеиру 1905. године,глумица је озледила десно колено у завршној сцени, приликом скока у представи „Тоска“. Њена нога се никада није опоравила у потпуности, те је 22. фебруара 1915. године ампутирана због гангрене. Чим се опоравила, вратила се на сцену и чак играла улоге фаталних јунакиња, не устајући са столице. Била је једна од првих глумица немог филма, у којем је дебитовала 1900. године као Хамлет. Наступила је у још осам филмова и два биографска филма.

Сара Бернар имала је велику глумачку каријеру, која се кретала између скандала и славе. Њена свака следећа улога била је нови тријумф и стварала јој славу која је убрзо постала и светска. Списак улога које је маестрално одиграла на светским позорницама је импозантан: Федра, Лоренчаћо,Дама са камелијама, Пролазник, Руј Блаз, Еглон,Игра љубави и случаја… У својој дугој и плодној каријери освојила је свет. Очарала је једнако и уздржане Лондонце и једноставне Американце. Често је ишла на турнеје по Европи и Америци на којима је, својим непромишљеним поступцима, својственим једној позоришној диви, правила скандал за скандалом. Њен живот, који је био врхунац и комедије и трагедије, окончан је несрећно.

Умрла је од уремије 26. марта 1923. године у Паризу. Она која је потписала толико режија, није могла да занемари режију своје сопствене смрти. Унуци Лизијани дала је упутства где ће пронаћи ковчег за њу, имена шест младих глумаца из њене трупе који ће носити ковчег, ко ће написати њен некролог… Бројним новинарима и фотографима, који су чекали вест о њеној смрти, испред њеног стана, она је поручила: „Ах! Довољно сте ми затровали живот, пустићу их да мало чекају…“ Сахрањена је, по сопственој жељи, на Пер Лашезу. Само је погреб Виктора Игоа, готово педесет година раније, окупио толико света. Енглези су чак организовали службу у Вестминстерској опатији, из присуство краљице Александре. На њеном гробу није одржан ниједан говор. Али шта рећи о њој што не би звучало банално? Суштина је била ту, угравирана на њеној гробници: САРА БЕРНАР.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања