SAGA O JOVANKI ORLEANKI – Devica, ratnica, svetica

SAGA O JOVANKI ORLEANKI – Devica, ratnica, svetica

Autor:  Doc. dr Boris Stojkovski

Jovanka Orleanka je svakako najpoznatija ratnica srednjega veka, a i jedan od najznamenitijih ženskih likova celokupne svetske istorije. Inspirisala je i mnoge pisce i umetnike, bila i ostala nadahnuće mnogim Francuzima, ali i svim borcima za slobodu. Postala je simbol heroine, nesebične žrtve za veru i otadžbinu, i jedan je od najosobenijih pečata francuskog nacionalnog ponosa. Na koncu, ali svakako ne i najmanje vredno, Jovanka Orleanka je svetiteljka i nebeska zaštitnica svoje zemlje Francuske, o čijem je oslobođenju i ujedinjenju pod krunom legitimnog kralja i snevala.

Epoha u kojoj je živela i delovala je bila vrlo kompleksna. Naime, Engleska i Francuska u srednjem veku možemo reći da su bile u nekoj vrsti večnog neprijateljstva. Ono je posledica toga što je engleski kralj imao nebrojene posede na tlu Francuske, dok su engleski vladari, od Viljema Osvajača pa na dalje, više bili Francuzi nego Englezi. Stogodišnji rat (1337-1453) bio je samo vrhunac tog, slobodno i nepretenciozno možemo reći, višestoletnog animoziteta i otvorenog neprijateljstva dvaju velikih zapadnoevropskih feudalnih monarhija. Kada je reč o Jovani Orleanki i njenom dobu neizostavno se mora pomenuti 25. oktobar 1415. godine i katastrofa kod Azenkura, kada su francuske trupe bukvalno satrte. Naslednik francuskoga trona Šarl (VII) proglašen je kao lažni dofen, i situacija u Francuskoj je delovala bezizlazno. Od 1422. godine možemo reći da je Francuska podeljena na tri dela, od kojih je najmanji pod kontrolom samog dofena.

U tim i takvim okolnostima i vremenima pojavila se devojka koja je, diktirajući svoje ime na suđenju rekla da se zove Jehanne Darc. Otac joj se zvao Žak Dark, a majka Izabel od Vutona (odnosno Isabel Rome). Otac joj je bio sakupljač poreza u selu Domremi, u kom je i rođena, kao i relativno sitan farmer.  Niže plemstvo su, zahvaljujući Jovankinim zaslugama dobili od kralja  1429. godine, kao i izuzeće sela od poreza, što je u to vreme bio zapravo jedini Jovankin zahtev dofenu koji je ona ikada i uputila.

Jovanka je rođena 1412. godine (sama na suđenju rekla da ima 19 godina) u rečenom selu Domremi, i ceo život je ostala nepismena, ali i duboko pobožna. Okolina njenog sela deo Vojvodstva Bar, okružena pro-burgundskim posedima, ali samo selo Domremi i njegova okolina ostali su lojalni dofenu Šarlu, te je i sama Jovanka bila izrazito monarhistički nastrojena i podržavala legitimnoga dofena Šarla. Nekoliko engleskih upada je pretrpelo njeno selo, a jednom je spaljeno, što je Jovanku posebno pogodilo.

Ona je, kao što je dobro poznato, sebe smatrala poslanom od Boga. Govorila je da su joj se pričinjavali u tim vizijama svetitelji. Prve vizije u očevoj bašti je imala sa 13 godina, a nimalo slučajno reklo bi se, pojavljivali su joj se Sveti Arhangel Mihailo, Sveta Katarina, kao i Sveta Margarita. Pomen Svetog Arhanđela Mihaila je posebno zanimljiv, jer je on komandant nebeske vojske, te ima mnogo veza sa svim što je Jovanka radila tokom svoje kratke, ali uspešne karijere. Poziv da istera Engleze i da pomogne da dođe do krunisanja dofena Šarla u Remsu je bila njena misija i njen priziv kome je ostala verna i dosledna. Sa 16 godina rođak Diran Lasoa je odveo u Vokuler kod zapovednika Bodrikura. Posle njegovog isprva vrlo surovog odbijanja januara 1429. godine Jovanka ubeđuje vojnike Žana od Meca i Bertrana od Pulenjija da je odvedu kod dofena Šarla. Priča se i da je predvidela pobedu Engleza kod Ruvrea, zbog čega joj je ipak ukazana određena pažnja.

Susret sa dofenom Šarlom, koji je Jovanka toliko želela desio se konačno u Šinonu 23. januar 1429. godine. Verovatno i tada su se pitali, ono što možemo pitati sve do danas i promišljati kada je Jovanka u pitanju. Da li je ona bila Spasiteljka očajnog režima ili Bogom nadahnuta Devica Orleanska? Nije bila ni prva, a ni poslednja koja se pojavila sa vizijama, niti pričom kako je Bogom poslata da spase Francusku. Doista, srednji vek jeste bio pun sličnih primera, ali je samo ona doživela uspeh. Samo je ona postala obeležje epohe, simbol žene-ratnice možda veći nego što su to i amazonke. Zaista, jedino je Jovanka, bila obična nepismena, pobožna, prosta seljanka koja je predvodila plemiće. Da li pod uticajem kraljice-majke, da li iz sopstvene ravnodušnosti, ili je osetio njen značaj, tek Šarl joj je poverovao. I to mu je višestruko vratila.

NJena prva velika borba bila je razbijanje opsade Orleana, prilikom čega je mlada Jovanka i ranjena. To se zbilo 8. maja iste, 1429. godine. Potom je započela njena vojnička epopeja, i Jovanka postaje prava predvodnica junačke francuske vojske, koja je iz bitke u bitku iz opsade u opsadu savladavala neprijatelje Engleze i njihove saveznike Burgunđane.

Oslobođena je čitava dolina Loare, a Jovanka Orleanka se borila u nekoliko veoma značajnih bitaka koje su umnogome uticale na tok Stogodišnjeg rata. Bitka kod Žaržoa (11-12. jun) bila je prva ofanzivna bitka u kojoj je Jovanka uzela učešće. Svega tri dana kasnije došlo je do bitke kod Meung-sur-Loire (15. jun). A zatim je usledio Božonsi (16-17. jun), dvodnevni sukob sa Englezima u kojem su potpuno desetkovani velški strelci-jedno od najjačih oružja i jedna od najelitnijih vojnih jedinica koju je engleska vojska imala sve do konca srednjeg veka i pojave artiljerije. Svega dan potom, na dan 18. juna 1429. godine zbila se velika i značajna Bitka kod Patea koja je predstavljala vrhunac vojne kampanje u dolini Loare.

Konačno, u periodu 29. jun-16. jul iste godine usledio je čuveni Marš u Rems čiji je završetak bio veličanstven! U crkvi Svetog Remigija u Remsu tamošnji nadbiskup obavio je ceremoniju kojom je dofen krunisan. Jovanka Orleanka je ispunila deo svoje misije. Orlean je oslobođen opsade, a dofen je sada postao legitimni francuski kralj. Kao posledica svega što je učinila za kralja 29. decembra Jovanka je postala plemkinja.

Međutim, kralj nije žurio da završi rat. Pregovori sa Englezima su ubrzo usledili, kao i neuspela opsada Pariza. Iz toga doba je i jedan navodni odgovor Jovanke Englezima, kada im je rekla Idite u Bohemiju i borite se sa husitima! Time ih je zapravo pozvala da napuste Francusku i bore se protiv jeretika.

Međutim, kada je usledila opsada Kompjenja, tokom ove borbe desio se i Jovankin pad u zarobljeništvo. To je zapravo bio početak kraja Device Orleanske, i nad njenu zlehudu sudbu nadvili su se tamni oblaci. U zatvoru su je isprva držali u zamku Borvoar, potom u Ruanu, koji je bio sedište engleskih vlasti na tlu Francuske (Normandije).  Kralj joj nije pomogao, iako je toliko učinila da od nesigurnog dofena postane legitimni kralj Francuske. Žan Luksemburški je prodao Burgunđanima, iako se i sam čudio kako to da je kralj nije otkupio iz zarobljeništva. Šarl VII je navodno poslao ljude da je spasu, ali nikakva pomoć nije stigla.

Glavna optužba protiv Jovanke je bilo nošenje muške odeće, koju je ona prvi put nosila još 1429. na putu za Šinon, kao mera predostrožnosti, a u zatvoru je nosila zbog straha od silovanja. Ovom optužbom su prekršeni i stavovi Svetog Tome Akvinskog (pa i zvanično učenje Rimokatoličke crkve) o transvestiji, koja je bila odobrena u situacijama kada preti životna opasnost. Postavlja se i pitanje uopšte kanonske ispravnosti suđenja, jer se suđenje odvijalo bez čvrstog dokaza protiv optužene Jovanke, a onemogućeno joj je da ima pravnog savetnika. Na koncu i povrh svega prekršena  su i pravila inkvizitorskog suda. Proengleski biskup Košon koji nije imao jurisdikciono pravo da sudi Jovanki i sudije koje su takođe bile postavljene od Engleza su vodili ovaj proces čiji se ishod znao već unapred. Možda je deplasirano, ali da li je ovo bilo političko suđenje ili progon veštica? Jasno je da jeresi bilo nije, da je čak i po inkvizicionim pravilima, kao i kanonskom pravu, ovo suđenje imalo niz manjkavosti. Štaviše, nepobitno je utvrđeno njeno devičanstvo, što znači da nije bila ni veštica. Proces je gubio smisao. Ali kraj mu se već znao i nazirao.

Jovanka je prisilno naterana da potpiše odricanje koje nije umela da pročita, a zatim je 30. maja 1431. godine spaljena vezana za drvo. Dvojica sveštenika držala su raspeće ispred nje, a sama Devica iz Orleana spaljena je sa malim drvenim krstom. DŽelat Žofroa Teraž je uskliknuo plašim se da ne budem proklet!

Ovim činom spaljivanja Jovanke Orleanke njen je život posle smrti tek počinjao. Ono što je usledilo bila je njena rehabilitacija, za koje otvoreno možemo postaviti pitanje je li to bilo  kraljevsko pokajanje ili čuvanje krune? Kralj za nju nije učinio ništa, ali je njena popularnost bila toliko velika da je morao da podrži njen kult. Prvo hodočašće je usledilo vrlo rano, ni dve decenije po smrti. Tada je igrana pobožna predstava o njoj u Orleanu i proglašen je oproštaj grehova svima koji dođu tamo. Proces formalne rehabilitacije je mogao da počne. U razdoblju 1452-1455. godine vođena je istraga generalnog inkvizitora Žaka Breala, a 1455. godine sprovedena je formalna apelacija koju vodi Gijom Buje, bivši rektor Sorbone, a Univerzitet je ranije i osudio Jovanku.

Biskup Pjer Košon je osuđen za jeres i za sprovođenje sekularne osvete crkvenim sudom, a 115 svedoka je svedočilo u Jovankinu korist, s tim da je sada ispoštovana procedura. Juna 1456. godine proglašena je mučenicom i poništeno joj je suđenje. Od tada je Jovanka Orleanka postala jedna od vodećih inspiracija piscima i umetnicima. Kao zaštitnica Katoličke lige prikazana je kao negativan lik kod Šekspira, ali je svim drugim umetnicima kroz vekove, ona bila nasušno nadahnuće.

U srednjem veku o njoj je pisala prva francuska pesnikinja Kristina de Pizan, čime je i formalno Jovanka postala nadahnuće ženama. I Fransoa Vijon je pisao o Devici iz Orleana. A u novom veku i takvi velikani kao Volter; Šiler; DŽ. B. Šo; Breht; Frans. U muzici je inspirisala takva imena klasične muzike kakvi su Rosini; Verdi; Čajkovski; Bernštajn; dok su o njoj pevali u modernoj popularnoj muzici L. Koen; Peti Smit; OMD; Elton DŽon; Blackmore’s Night; The Smiths; Tangerine dream; Madonna.

Mnoge srpske i inostrane heroine Prvog svetskog rata nosile su epitet srpske Orleanke, među kojima vredi istaći pre svih našu veliku slikarku Nadeždu Petrović i posebno Milunku Savić, koja je van svake sumnje jedna od najznamenitijih heroina koju je srpski narod ikada imao. O Jovanki Orleanki, pet i po vekova docnije pisala je i Desanka Maksimović, sačinivši divan istorijski esej o ovoj junakinji poznog srednjeg veka.

Sudbina vere i crkve bila je i njena sudbina. Zabranjena u revoluciji od tzv. prosvetitelja, jer je predstavljala sve ono protiv čega su se revolucionari i borili. Jovankino poštovanje i proslavljanje bilo je dopušteno od Napoleona, jer je bila simbol junaštva i nadahnjivala je vojsku. Blažena je postala 1909. godine, a sveta i nebeska zaštitnica Francuske je postala 1920. godine.