Autorka: dr Nataša Drakulić Kozić
Miodrag Pavlović, istaknuti pesnik i esejista, manje je poznat kao dramski pisac, mada je njegova knjiga pozorišnih komada pod naslovom Igre bezimenih ovenčana Oktobarskom nagradom koju dodeljuje grad Beograd. Korake u podzemlju određene kao „scensko prikazanje u dva delaˮ, najpre je publikovao pod drugim naslovom (Nova godina) „u časopisu ʼSavremenikʼ, u sveskama za decembar 1967. i januar 1968.ˮ (Milošević 1991: 10). U njoj su uočena „obeležja naučne fantastikeˮ (Milošević 1991: 10), zatim „paradoks manipulacijeˮ (Milošević 1991: 17), te je istaknuto kako je napisana u „socijalnopolitičkoj optici, koja na prvi pogled ima u sebi neke crte utopijskog viđenja budućnostiˮ (Milošević 1991: 11).
Kada je reč o kategoriji vremena, radnja drame smeštena je u daleku budućnost, dok prostorni plan podrazumeva svet ustrojen na dva nivoa – gornji i donji – pri čemu je primetno narušavanje ustaljene trodelne koncepcije kosmosa što se sastoji od neba, zemlje i podzemlja. Uočljivo je odsustvo brojnih nebeskih tela, zvezda, satelita, pojedinih planeta i slično. Na primer, mesec sija jedino s ekrana. Brojni prirodni fenomeni mogu biti jedino simulirani, te se javljaju kao laž koja zadovoljava pojedinca. Sva pravila uređenja podređena su individui, pri čemu kolektiv potpuno gubi na značaju. Jedinkama se udovoljava na svaki mogući način i zbog toga zajedništvo jedva da i postoji. San o večnom životu nije ispunjen putem stalne prirodne obnove i produžavanja vrste kroz potomstvo, već je ostvaren mogućnošću oživljavanja mrtvih. LJudsko društvo podeljeno je na dva sloja, s tim da oni koji se nalaze ispod površine zemlje upravljaju grupom što fizički zauzima zonu iznad njih.
Poremećaji stvarnosti kakvu danas poznajemo ogledaju se u odsustvu etičkih načela, s obzirom na to da za ljude ne postoje nikakve zabrane, čak ni kada je reč o najtežim zločinima; ubistvo se ne kažnjava „[j]er je svakog ubijenog moguće povratiti u životˮ (Pavlović 1991: 37). Početna atmosfera na sceni podrazumeva učmalu sredinu u kojoj ne dolazi ni do kakvih ekscesa, gde se naprosto ništa bitno ne događa, nema novih ideja, te vlada potpuno ništavilo. „Sve je bezoblično i praznoˮ (Pavlović 1991: 31). Besmisao egzistencije rezultat je apsolutne harmonije koju je čovek navodno dosegao. Idealno društvo pokazuje se kao iluzorno, a zadatak protagonista jeste da razotkriju tajne sile koje njima upravljaju.
Prekretnica je nagoveštena na samom početku drame i to na prostornom planu, pri čemu prozor (odnosno veliki ekran) predstavlja granicu, procep u zonu druge stvarnosti. S ekrana se javlja čovek koji povlađuje svakom sagovorniku. LJudi su nesvesni svoje pozicije prevashodno zbog odsustva saznanja o sopstvenom trajanju. Istorija je za njih nesaznatljiva, jer su podaci o prošlosti očigledno izbrisani, a oni kod kojih se javljaju „jasni znaci prenadražene istorijske svestiˮ (Pavlović 1991: 30) s neprijatnom psihičkom i fizičkom manifestacijom leče se nečim što se zove „moderna terapija bezobličnošćuˮ (Pavlović 1991: 30). Ovakvu koncepciju uzdrmaće pojava pobunjenika Stanoja s nevidljivim, odnosno nepostojećim sledbenicima. Istragu protiv njega vodi Đorđe, protagonista drame, a to mu zaduženje uz najšira ovlašćenja dodeljuje Liza, osoba što deluje kao jedan od vladara iz senke. Iako isprva ne želi da se prihvati tog zadatka, pošto nije policajac niti inspektor, ubeđuju ga argumentom: „Zar moram stalno da ponavljam da danas, pošto je čovečanstvo postalo tako malobrojno, zahvaljujući višehiljadugodišnjem radu odbora za kontrolu rađanja i onog drugog, za produženje individualnog života, danas, svaki od nas ima priliku, i ima čast da radi sve poslove koji se pojaveˮ (Pavlović 1991: 32).
Pobuna je usmerena protiv društva koje je „nečovečno i antitranscedentalnoˮ (Pavlović 1991: 38) i gde nema nikakvog otpora niti zainteresovanosti za preispitivanje sopstvenog okruženja i njegovog ustrojstva usled neograničenih sloboda datih svakome ponaosob. „Imati iluziju o apsolutnoj slobodi i biti apsolutno neslobodan, to je osnovni paradoks Pavlovićevih junaka iz gornjeg sveta i na tom paradoksu autor gradi dinamiku radnjeˮ (Milošević 1991: 16). U prividnoj idili javljaju se ljudi nezadovoljni stanjem oko sebe i oko toga se razvija zaplet drame. Junak koji sve pokreće jeste Stanoje koji uzvikuje: „Hoćemo otpor, i hoćemo ograničenja. Hoćemo nepravdu!ˮ (Pavlović 1991: 38). Đorđe pokušava da uguši pobunu dogovorom, pokretaču bi se izašlo u susret na svaki mogući način. Nagodba ipak neće biti postignuta, a Đorđe će na kraju stati na stranu pobunjenika zbog čega i strada. Osnovni problem jeste u tome što se ljudi drže u neznanju i postoji osnovana sumnja da neko poseduje tajne podatke „o nesavršenstvu ovog društvaˮ (Pavlović 1991: 40), a koji su velikoj većini nedostupni. S tim u skladu su i tvrdnje: „Vi ste nam samo stvorili iluziju da je sve dopušteno, u stvari krijete od nas mogućnosti prestupa. To je naš zahtev: otkrijte nam sve što je zabranjenoˮ (Pavlović 1991: 40–41). Nedozvoljeno je ispunjavanje osnovnih bioloških funkcija i socijalnih potreba – rađanje dece i stupanje u brak. Čovek s ekrana uverava pobunjenika da je njegova sumnja neosnovana, odnosno da ne postoje skriveni podaci.
Doživljaj ljubavi drugačiji je u svetu budućnosti. Razgovori parova lišeni su strasti. S obzirom na to da niko nije usmeren na osnivanje porodice, nema zabrana u pogledu prevare, odnosno postojanju više partnera. Ovaj je motiv prikazan kroz odnos između Đorđa i Marte (njegove sadašnje ljubavi), odnosno Đorđa i Lize (njegove bivše ljubavi). Veze među junacima na prvom mestu su intelektualne prirode. Na primer, Đorđe i Marta zajedno razmatraju značajna društvena pitanja: „Nisu zadovoljni stanjem stvari, tom labilnom, ali idealnom ravnotežom u kojoj živimo. Hteli bi promenu, i to sada kada bi svaka promena mogla da vodi jedino unazad, jer je vrhunac napretka dostignutˮ (Pavlović 1991: 42–43). Utopistička vizija novog sveta zasnovana je na nepoznavanju prošlosti, diskontinuitetu usled nesećanja sveopštih razmera. „Mi živimo toliko dugo da zapravo svi zaborave posle izvesnog vremena u kom su odnosu. Ne zna se ko je kome žena, ko je kome sestra, ili već nešto drugo. Prema tome, brak postaje postepeno privid, kao i ljubavˮ (Pavlović 1991: 64).
Kada je reč o temporalnom planu, ne postoji kružna koncepcija sa smislom stalne obnove, niti je prisutna linearnost, s obzirom na to da vreme ne protiče: „Pa ovo uopšte nije vreme, to je trajanje, neka vrsta večnosti ako hoćeš. Jedino oni pobunjenici sa kojima sam jutros razgovarao hoće da vrate sistem istorijskog vremena u naš život, život koji je zapravo lep, i na kojem bi svi mogli da nam zavideˮ (Pavlović 1991: 43). Čovek budućnosti nema svest i uživa u svojoj egzistenciji onakvoj kakva jeste. Gotovo svi su zadovoljni i niko ne vidi ništa čudno u tome da se roditeljski instinkt zadovoljava na veštački način i to puštanjem zvuka dečjih glasova (dok je rađanje zabranjeno).
Vredno je pomena da takođe postoje zvukovi koji izbijaju iz zemlje i oni prodiru na površinu iz podzemnog sveta. Granicu između zemaljskog i onostranog može da prekorači Đorđe jer predstavlja neku vrstu izabranika, medijatora. On to najčešće čini u stanju izmenjene svesti, prostoru druge stvarnosti gde su sve granice relativizovane – u snu, nekoj vrsti procepa među različitim zonama.
Da navodno savršeno društvo ima mane, dokazuju batine koje će Stanoje dobiti od policajca, jer ih je sam tražio. Pobunjenik u strahu i bolovima izgovara: „Hvala, ali ja ne želim da živim u nasilju! Prestanite!ˮ (Pavlović 1991: 49). Potom ga odvode u zatvor gde vlada idila: „Ova divna terasa, božanstveno plavo nebo, klupe obasjane suncem, zar je to zatvor? Drvoredi, cveće, pogled na sve tornjeve grada, pa ovo je lepše mesto nego ono odakle smo mi došliˮ (Pavlović 1991: 50). Harmonija je samo prividna. Istina se briše u sećanju pojedinaca kako bi se njima moglo lakše manipulisati. Stanoje u zatvoru tvrdi kao hipnotisan: „Ne, vi nas uopšte niste tukliˮ (Pavlović 1991: 50). LJudima zapravo upravljaju vladari iz senke, drže ih zadovoljnima i nesvesnima stvarnosti. Stanovnici zemlje su poluslepi, u gradovima vide samo deo slike pred sobom. NJihova percepcija je sužena.
Đorđe se u snu spušta u carstvo senki i uviđa da svet ima dva nivoa. Postavlja pitanje: „Zatim, koji su ljudi srećni, oni gore, koji ništa ne znaju, ili ovi dole, koji su u stvari gore? Da li oni koji usrećuju, ili oni koji su nasilno usrećeni?ˮ (Pavlović 1991: 56). Putovanje u donji svet je mučno, jer se tamo ne udovoljava ničijim potrebama, čak ni fiziološkim. Đorđe je stalno gladan i žedan, oseća da mu je pretoplo. Podzemlje je uređeno kao apsolutna monarhija. Vladari se pokazuju kao svemoćni i sveznajući, s potpunom kontrolom nad zemaljskim svetom. Ipak deluje da nisu uspeli prevladati prirodu svojim izumima jer im uvek nedostaje hrane. Označeni su kao neograničeni gospodari sveta. Za sebe smatraju: „Mi smo prva i poslednja silaˮ (Pavlović 1991: 67), u svetu gde nema nove kreacije niti inventivnih otkrića, pošto je sve unapred određeno, ranije stvoreno i spoznato.
Istorijskim usavršavanjem čovečanstvo je doseglo stupanj nadljudi te mesta za pobunu nema ni u gornjoj ni u donjoj zajednici. Zadovoljstvo se ipak postiže posebnim tehnikama manipulacije koje su zasnovane na brisanju prošlosti i lišavanju osnovnih bioloških funkcija čoveka kako bi on bio prilagođen veštačkom okruženju. U vrlom novom svetu jezik kao osnovno sredstvo komunikacije pokazuje se nedostatnim jer ne može da imenuje trenutnu stvarnost, pošto oni koji ga upotrebljavaju više nemaju kreativne sposobnosti. Martine reči: „vi ništa ne izmišljate, samo trošite ono što je već odavno izmišljenoˮ (Pavlović 1991: 73) najbolje opisuju društvo konzumenata, potrošača koji nisu u stanju da bilo šta stvore. Jedino u onostranoj zoni, iz podsvesti izbija osećaj pojedinca da je dekomponovan, dekonstruisan, razložen na delove, nanovo sklopljen i reprogramiran, što se naslućuje iz Đorđevog sna o tome kako mu nedostaju delovi tela jer ih je neko pojeo, te je raskomadan.
Boravak u podzemnom svetu, polustvaran, napola odsanjan, nateraće Đorđa da ustane protiv poretka kroz umetnost kao jedini vid lišavanja straha i povratka u stanje sećanja. Naumio je da izvede predstavu sveopšte apokalipse. „Plamenovi će sukljati kao što vasiona još nikada nije videla, sva će se nebeska tela sudarati kao u nekom džinovskom bilijaru, a vi, vi ćete tada morati da pokažete svoje karte. […] Niko osim mene neće znati da li je smak sveta istinit ili lažan. To će vas naterati da izgubite živce i da izađete iz svoga podzemljaˮ (Pavlović 1991: 78).
U želji da se uspavano i srećno čovečanstvo odupre simulaciji stvarnosti i postigne novo, pravednije uređenje kosmosa gde vlada večito trajanje nastaje sveopšti smak sveta opisan kroz stihove, pri čemu živi mrtvaci čekaju vaskrsenje. Paralele s Novim Jerusalimom i biblijskim tekstom su očigledne. Do opšte obnove ipak neće doći a tajne podzemlja ostaju i dalje skrivene. Đorđe umire, Stanoje biva oteran, a Marta odlazi u podzemlje s Lizom, odnosno prelazi u sloj povlašćenih. Borba za istinu pokazala se uzaludnom, a sablasna besmrtnost ne biva narušena. Pojedinačna pobuna ugušena je, a ljudi ostaju da žive u mraku neznanja.
Literatura:
Biblija (1994). Bakotić, Lujo (prev.). Biblija ili Sveto pismo. Novi Sad: Dobra vest.
Milošević (1991). Milošević, Nikola. „Negativna utopija Miodraga Pavlovićaˮ. U: Pavlović, Miodrag. Koraci u podzemlju. Novi Sad: Izdavačko preduzeće Matice srpske, 7–24.
Pavlović (1991). Pavlović, Miodrag. Koraci u podzemlju. Novi Sad: Izdavačko preduzeće Matice srpske.
Foto: privatna arhiva
Ostavi komentar