Rusoova filozofija prirode i etike

Rusoova filozofija prirode i etike

Autor: Lazar Slepčev

U prethodnom tekstu, sva naša pažnja je bila usmerena na Rusoovu teoriju države, iz koje nam je najzanimljivija bila teza o opštoj volji, kao i Rusoov odnos prema revoluciji, te njegov uticaj na dešavanja 1789. godine. Nesporno je da njegovu praktičku filozofiju karakterišu ove ključne odrednice Novog veka, te veka prosvećenosti. Utemeljena na zdravom razumu i racionalističkom pristupu, nošena duhom slobode, Rusoova misao, kao uostalom i učenje većine filozofa toga doba, pledira da odredi ideološku osnovu nove epohe, duboko se suprotstavljajući recidivima starog poretka, oličenog pre svega u instituciju rimokatoličke crkve i njenog nasleđa. Zahtevi za ukidanje monarhije, većim političkim slobodama za niže slojeve društva, „građanskom religijom“, samo su neke od onih koji bujaju Evropom toga vremena.

Ono međutim, što kod Rusoa u najvećoj meri inicira i podstiče racionalizaciju i orazumljivanje ključnih praktičko-filozofskih stavova, jeste potreba da se pronikne u suštinu ljudske prirode, te da se na osnovu njenih principa osmisle rešenja za institucije nove epohe.

Ovde moramo na trenutak zastati, te pojam prirode upodobiti, i na što precizniji i jasniji način odrediti, shodno duhu epohe o kojoj govorimo. Naime, u starogrčkoj civilizaciji, najpristupniji pojam koji je određivao prirodu je pojam fisis. Imajući u vidu da su i interesovanja starih uglavnom bila usmerena na promišljanje kosmosa, neba, prirodnih zakonitosti, dakle na sve ono što možemo odrediti kao spoljašnjost, nije ni čudo da je pojam fisis kasnije poslužio za određenje i imenovanje, tj. fizike.

Novi vek, nastao na razvalinama sholastike, a još uvek, u velikoj meri baštineći njen pojmovni aparat, prirodu određuje latinskim pojmom natura. Ako imamo u vidu zahtev duha vremena da građansku epohu u nastajanju ideološki i kulturološki omeđi i utvrdi, onda nam biva i jasnije zbog čega se na prirodu počinje gledati kroz prizmu čoveka i u strogoj korelaciji sa njime. Cvetaju teorije prirodnog prava i društvenog ugovora tako da nećemo biti daleko od istine ako filozofiju prirode toga vremena doživimo više kao antropologiju, pogotovo vođeni činjenicom da je proces osamostaljenja fizike kao nauke već uveliko tekao.

Ukratko, to je milje u kome stvara Žan Žak Ruso.

Svojim delima „Rasprava o naukama i umetnostima“ (1750), „Rasprava o nejednakosti“ (1755), te „Društveni ugovor“ (1762), Ruso postavlja temelje svoje filozofije prirode, morala, te na koncu i svoju teoriju države.

O poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima

Ovom raspravom iz 1755. Godine, Ruso na veoma efektan način „rasklapa“ pojam čoveka, postavljajući njegovu prirodnost u opozi sprav njegove društvenosti. Stavom „čovek se rađa slobodan, a svuda je u okovima“, on najdirektnije ukazuje na slobodu kao jedino prirodno stanje čoveka, dok je njegovo društveno stanje takvo, da njegova priroda nije ostvarena. Ideal jedine prave prirodnosti čoveka, po Rusou je čovek prirodnog stanja – čovek divljak. Jedino u takvom nekonfliktnom okruženju sa prirodom i divljim zverima, on u potpunosti ostvaruje suštinu svoga pojma. Ali, to je samo ideal. S obzirom da čovek poseduje i moć mišljenja, što ga dodatno razlikuje od ostatka prirodnog okruženja, on već samom tom moći ulazi u suprotnost sa prirodom. Iz ovog stava, Ruso dalje izvodi i stav da je čovek „slobodni pokretač“, tj. da ljudska svest nužno proizvodi delatni momenat kod čoveka. Naprosto, nema delatnosti izvan svesti, jer je delatnost samo delatnost svesti.

Još jedan proizvod svesti, a što čoveka čini jedinstvenim među svim drugim bićima, jeste svest o konačnosti, tj. svest, ili strah od smrti. Postavši svestan svoje konačnosti, čovek nužno ulazi u sferu opozita spram prirode, zaokružujući tako i razliku unutar vlastitog bića, dakle između „čoveka divljaka“ i svesnog, mislećeg čoveka.

Jedna od ključnih tačaka Rusoove teorije je pojam usavršivosti. Polazeći dakle, od stava da je priroda čoveka u onome što nije čovek, on, dakle čovek, ima potrebu da bude dvostruk, što može postići samo izlaskom vlastite svesti iz same sebe. Dakle, usavršivost predstavlja smislenost stvaranja i znanja. Momentom usavršivosti čovek zaokružuje proces nejednakosti unutar vlastitog pojma, te iskoračuje u sferu društvenosti, koja dodatno uvećava nejednakost, ali ovaj put među samim pojedincima.

Osnova društvenosti se po Rusou nalazi u pojmu vlasništva, dok se osnova vlasništva nalazu u zaposedanju. Iz ovog stava proističe osnova nejednakosti građanskog društva, nejednakost bogatih i siromašnih. Ekonomska nejednakost proizvodi viši nivo nejednakosti, političku nejednakost vladara i podanika. Politička nejednakost zakonitu vladavinu pretvara u despotiju, koja opet nužno društvo uvodi u revoluciju, kao najviši nivo nejednakosti, ali ujedno i kao novo uspostavljanje višeg oblika prirodnog stanja, na postulatima novog društvenog ugovora, dakle, kao novi oblik jednakosti, prilagođen duhu građanske epohe.

I kada na kraju sagledamo Rusoovo promišljanje prirode, jasno uviđamo da on pod prirodom sagledava čoveka. Čoveka u korelaciji sa prirodom, ali i to samo u svrhu praktičko-filozofskih razmatranja. Dakle, kada je o ozbiljnoj filozofiji prirode reč, Ruso, kao uostalom i većina filozofa svoga vremena, nije imao kapacitet da se izdigne iznad epohe.

Da li je obnova nauke i umetnosti doprinela popravljanju morala?

Kako u „Raspravi o nejednakosti“ , tako i u „Raspravi o naukama i umetnostima“ Ruso polazi od teze o ljudskoj kvarljivosti usled civilizacijskog napretka. Svestan težine stavova koje iznosi, on već u predgovoru rasprave kaže „Predviđam da će mi stanovište koje sam se usudio da zastupam teško biti oprošteno“.

Jedan od ključnih stavova koji određuju Rusoovo ponašanje morala je da i duh i telo imaju svoje potrebe, gde su potrebe tela temelji društva, dok potrebe duha društvo samo čine prijatnijim. Ruso dakle smatra da razvoj nauka i umetnosti nije svetu doneo onoliku korist, koliku je štetu pričinio ljudskoj moralnosti. Kultura i civilizacija negiraju čovekovu prirodnost kao izvor čovečnosti, tj.temelja morala.

Jasno je dakle da Ruso i svoje prirodnjaštvo i etiku razmatra samo i isključivo u svrhu građenja svoje teorije države pa otuda i ne čudi da krepkost tela i vojničke veštine pretpostavlja komformizmu i mekoći koje razvija duh.

Sasvim je, dakle logično, da između paradigmatičnosti dvaju principa, Atine i Sparte, Ruso prednost daje ovoj drugoj.

No, da ne bismo stekli pogrešan utisak da je Ruso bio protivnik obrazovanja, moramo reći da se on u osnovi protivio sistematskom, tj. univerzitetskom obrazovanju, koje je usled potenciranja na beskorisnim stvarima, te klišeima po kojima deluje, ovo obrazovanje smatrao pogubnim i jalovim. Navodivši primere  Bekona, Dekarta i NJutna, koji nisu imali učitelje, te stoga ni bilo kakav uticaj na sebe, a opet su uspeli da potvrde svoju genijalnost, Ruso je dakle, više pobornik „prazne ploče“ kao neophodnog uslova za, ukoliko je moguće, samoobrazovanje.

Umesto bilo kakvog zaključka, pozvaćemo se na jedan Rusoov stav, koji, iako napisan pre skoro tri veka, u mnogim modernim društvima, uključujuči i naše, ne gubi na aktuelnosti.

„Ako bavljenje naukama škodi ratničkim, ono još više šteti moralnim svojstvima. Od najmlađih dana nerazumno obrazovanje krasi nam duh i kvari naše rasuđivanje. Na sve strane vidim ogromne zavode kojima se uz velike troškove podiže omladina i tu se uči svačemu, osim dužnostima. Vaša deca ne znaju sopstveni jezik, ali će zato govoriti druge jezike koji se nigde ne koriste; umeće da pišu stihove koje će sama jedva razumeti; iako nisu sposobna da razlikuju grešku od istine, naučiće se veštini da ih drugima učine nejasnim služeći se pri tom prividno ispravnim argumentima; ali ona neće znati šta znače reči „velikodušnost“, „pravičnost“, „umerenost“, „ljudskost“, „hrabrost“; mila reč „otadžbina“ nikada neće odjeknuti u njihovim ušima; a ako i čuju da se govori o Bogu, biće to manje da bi ga poštovali, a više da bi ga se bojali.

Izvori:

• Ruso, Ž. Ž.: Društveni ugovor, Beograd, 1993.
• Hegel, G.V.F: Istorija filozofije 3, Beograd 1970.
• Perović, M.A: Politička filozofija, N.S. 2004.
• Vrkatić, L: Predavanja iz praktičke filozofije, N.S. 2009.

Vrkatić, L: Predavanja, 1995/96, privatna beleška L.S.