Ruso i pojam opšte volje

Ruso i pojam opšte volje

Autor: Lazar Slepčev

Osnovi Rusoove političke filozofije

Žan Žak Ruso (1712–1778), je van svake sumnje jedan od najeminentnijih predstavnika filozofije prosvetiteljstva, kao i jedan od najznačajnijih i najuticajnijih filozofa politike uopšte.

Rodio se u Ženevi, gde je prvo počeo da uči graverski zanat, da bi kasnije radio i kao nastavnik muzike. Intenzivno se bavio naukom. Zbog slobodoumnosti stavova, često prognan od policije, što je u velikoj meri doprinelo narušenosti njegovog duševnog zdravlja. Od značajnih dela objavio je: „Raspravu o naukama i umetnostima“ (1750), „O poreklu i osnovima nejednakosti među ljudima“ (1755), „Društveni ugovor“ (1762), „Nova heloiza“ (1761) i „Emil ili o vaspitanju“ (1762).

Da bismo na pravi način razumeli Rusoovu filozofiju, osvrnućemo se ukratko i na opšti duh i karakter epohe prosvetiteljstva, jer se upravo u tom karatkteru možda i ponajbolje očitava i karakter same Rusoove filozofije.

Prosvetiteljstvo obuhvata razdoblje osamnaestog veka u Evropi. Ako želimo da ga omeđimo još preciznije, smestićemo ga u period između dve velike revolucije, Engleske „slavne“ (1688) i Francuske građanske (1789).

Postulati na kojima duh prosvetiteljstva ispoljava sebe, su pre svega, razum, kao i ideja prirode. S obzirom da će ideja prirode u prosvetiteljstvu biti tema narednog ogleda, skoncentrisaćemo se na pitanje zdravog razuma, iz koga prosvetiteljstvo u najvećoj meri crpi svoju učenost i višedisciplinarnu raskoš ispoljavanja duha. Dakle, iako čvrsto utemeljen na filozofiji tzv. „zdravog razuma“ prosvetiteljski pokret se širi i obuzima takoreći, sve sfere bivstvovanja. U književnosti se javlja, kao klasicizam, u muzici i likovnosti kao rokoko. NJegov naglašen vaspitni karakter, otvara prostor razvoju nauka, kako prirodnih, tako i društvenih.

Konstituišu se nove discipline, kao što su politička ekonomija i moderna politička istoriografija, čime se postavljaju temelji modernog društva (demokratski principi građanske političke jednakosti).

„U svim tim različitim oblastima u središtu jeste načelo razuma, razumske spoznaje, čistoga uvida kao osnove ljudskosti. Razum je legitimacijski princip za sve, autoritet koji obara sve stare autoritete svojom životnošću, pokretljivošću i duhovitošću. Takav razum počiva na svesti o slobodi, na izvesnosti da nešto može imati vrednost samo ako se temelji na slobodnoj samosvesti čoveka. S prosvetiteljstvom sloboda doista postaje „stanje sveta“ u kome se priznaje samo ono što se može razviti iz ljudske razumnosti i duševnosti“.[1]

Nošen ovim principima, prosvetiteljstvo ulazi u borbu sa svim duhovnim i političkim institucijama starog porekla. Pod naletima duha prosvećenosti, „oružje polažu“ apsolutistička monarhija, teološko nasleđe Srednjeg veka, institucija crkve, pa čak i veliki racionalističko-metafizički sistemi sedamnaestog veka.

Reč je dakle o periodu kada je filozofija, kao nikada pre, a ni posle, suštinski uticala na sve istorijske i političke procese epohe. Nije slučajno što mnogi stoga osamnaesti vek označavaju „vekom filozofije“.

To je dakle milje u kom stvara Ruso.

Osnove svojih pogleda na moral, pravo, državu i politiku, Ruso izlaže u delima: „Rasprava o naukama i umetnostima“, „Rasprava o nejednakosti“ i „Društveni ugovor“. Ruso razvija ideal autonomije čoveka te ideal usavršivosti društva. NJegova teorija države u najvećoj meri utiče na Francusku revoluciju, te postaje ideal liberalnog pogleda na svet. Centralno mesto njegove teorije zauzimaju principi samoodređenja, tj. suvereniteta naroda, kao i ideal države kao demokratske republike. „Predstavljajući slobodu kao ono apsolutno, te je vezujući s voljom, Ruso je bit praktičko političkog života zasnovao na beskonačnoj unutrašnjoj snazi slobode volje.“ [2]

Razumevajući, kako mišljenje, tako i čovekovu volju kao slobodne, Ruso najdirektnije postavlja duhovne temelje na kojima će se stvoriti filozofija nemačkog idealizma.

Stavom o objektivnom pravu, kao slobodi moralne svesti, Ruso najdirektnije utiče na emancipaciju praktičke od teorijske filozofije.

Pojam opšte volje

Rusoova teorija o opštoj volji, nastala je prvenstveno kao plod piščevog traganja za ponovnim uspostavljanjem jednakosti među ljudima. Od, u osnovi prirodnjačke ideje o ljudskoj nejednakosti, Ruso razumskim pristupom izvodi pojam ošte volje, kao nesumnjivo centralni pojam svoje teorije države. Pojam koji na najdirektniji način utiče na zakone, religiju, moral, oblike vlasti i državnih uređenja…

No, krenimo redom.

Jedno od osnovnih stubova Rusoove teorije države predstavljaju zakoni. Zakoni predstavljaju neophodne uslove građanskog udruživanja. Pozivanje na božansko poreklo vlasti i pravde, po Rusou ne rešava probleme u društvu. U „građanskom stanju“, probleme može rešiti samo objektivno, tj. racionalno pravo, ustrojeno na „opštosti zakona“. „Opštost“ i „apstraktnost“, zakon depersonalizuju, čineći ga jednakim za sve građane. Opštost zakona, dakako predstavlja i ključni pojam i temeljni stub liberalno-demokratskog legaliteta. Opštost zakona, kao izraz opšte volje nužno mora biti obezbeđen od uticaja pojedinačnih volja, bilo da je reč o apsolutističkom vladaocu, ili o privatnoj, pojedinačnoj „volji svih“. Rusoova „opšta volja“ podrazumeva opšti interes kao prosečni interes članova građanskog društva. Samim tim, ona u sebi isključuje samovolju pojedinačnog i egoističkog interesa. Opšta volja je ona kolektivna volja u kojoj se potiru društvene protivrečnosti, nastale iz sukobljavanja sebičnih interesa.

Opšta volja kao „zajedničko Ja“, je nepogrešivi autoritet koji izmiče iskušenju pojedinačnih volja, izmiče njihovim porocima i ukida međusobnu zavisnost usamljenih pojedinaca. Ona je poredak koji vlada neumoljivom prinudom, jer onoga koji joj se povinuje, političko telo će prinuditi na poslušnost. „Nije opšta volja zajednička volja u smislu prostog agregata pojedinačnih volja, nego je njihova unutrašnja determinanta, koja postavlja opštu ličnost kao izraz suvereniteta naroda, koji je osnova državnosti i društvenosti. Opšta volja treba da obezbedi uspostavljanje novog prirodnog stanja, kao građanskog stanja, te puni razvoj intelektualnih i moralnih moći čoveka. Suverenitet mora biti nedeljiv i neotuđiv, što Rusoa vodi u poricanje Monteskjeove ideje o podeli vlasti“.[3]

Stanje prirodne slobode, koju čovek gubi društvenim ugovorom, nadoknađuje građanskom slobodom. I dok je prva ograničena nagonima i snagama pojedinca, druga je ograničena opštom voljom. Prirodnu slobodu, zasnovanu na nagonima, Ruso poistovećuje sa ropstvom, dok „moralnu slobodu“ iz koje izbija „glas dužnosti“, Ruso naziva pravom slobodom čije su odlike autonomija i samozakonodavstvo. Iz ovoga proizilazi, da bi Rusoova čuvena krilatica „prinude za slobodu“, mogla da znači potiskivanje onih strasti i poroka kojima se odlikuje prirodna sloboda, dakle, potiskivanje svega nagonskog u čoveku.

Kada je reč o oblicima vladavine, Ruso je nepodeljeno zagovarao republikanski oblik, jer je smatrao da jedino u republici princip opšte volje može zaživeti u punom kapacitetu. Štaviše, on je svaku državu zasnovanu na zakonima, smatrao republikanskom i legitimnom, bez obzira na njeno formalno uređenje. Pokušavajući da istakne prednosti republikanskog tipa u odnosu na monarhistički oblik, Ruso kaže: „Bitna i neizbežna mana koja će uvek monarhističku vladu stavljati ispod republikanske, leži u tome što kod ove poslednje javno mnjenje podiže na najviša mesta gotovo uvek samo prosvećene i sposobne ljude, koji svoje dužnosti vrše časno; dok u monarhijama oni koji se uzdižu najčešće su samo mali smutljivci, podli lupeži i niski spletkaroši, čiji mali talenti, pomoću kojih se na dvorovima dolazi na visoke položaje, služe samo za to da javnosti otkriju njihovu nesposobnost kad na te položaje dođu. Narod se mnogo manje vara u tom izboru negoli vladar; i čovek od prave vrednosti skoro je isto toliko redak u kraljevskoj vladi koliko budala na čelu republikanske vlade.“[4]

Drugim rečima, Ruso drži da je monarhistički tip skloniji kvarenju načela na kojima počiva u odnosu na Republiku.

Zanimljivo je i Rusoovo gledište na religiju, koje je u duhu prosvetiteljstva strogo deističko [5], tj. gledište koje Bogu dopušta i priznaje čin stvaranja sveta, ali gde se tim činom svaka daljnja božija uloga i završava. Ruso utvrđuje da se pojmovi hrišćanstvo i država, te hrišćanstvo i otadžbina ne mogu pomiriti, jer hrišćanin svoju dužnost prema otadžbini vrši sa dubokom ravnodušnošću i ne brine se mnogo za njen uspeh, slavu ili propast.

Zašto Ruso radi na zasnivanju nove, „građanske religije“, tj. predlaže „ispovedanje vere čisto građanske prirode“?.[6]  Pravila ove vere nisu prava verska pravila, jer ona nikoga ne teraju da u njih veruje, ali „može da otera iz države svakog ko u njih veruje“.[7] Ta pravila nisu ništa drugo nego „osećanja dužnosti“, a odmazda protiv nevernika ne može uslediti zbog bezbožništva, već zbog nedruštvenosti i nespremnosti za žrtvu, odnosno za ispunjavanje građanskih dužnosti.

Ruso i revolucija

Tezu da je Ruso filozof revolucije, te da je njegova politička teorija poslužila kao ideološka potpora događajima iz 1789. godine doživljavamo kao opšte mesto. I zbilja umnogome je njegova teorija našla prostor za život u damarima revolucije. Međutim, da li je Ruso baš želeo takav sled događaja? Na ovo pitanje možemo odgovoriti samo morem spekulacija, a da se ne približimo istini. Jedino šta se sa kakvom-takvom sigurnošću može reći,  je činjenica da je Ruso prognozirao i nagoveštavao na dolazak revolucije. On je upozoravao da se epoha približava „stanju krize“ i „veku revolucije“. Analogijom sa medicinom, državu posmatra kao „političko telo“, koje je sklono krizi i „bolesti“. I kao što prebolelo kritično stanje znači obnovu organizma, tako i revolucije mogu značiti obnovu i podmlađivanje „političkog tela“. Kriza je simbol zaborava stare i pokazatelj nastajanja nove svesti.

Međutim, koliko god da je Ruso ukazivao na opasnosti revolucije, njegova filozofija kao da je revoluciju mamila i zadirkivala. Perverzno deluje činjenica da je Rusoovo čedo pojam opše volje, svoju punu životnost i legitimaciju zadobio tek u krvi pariskih događaja 1789. godine. Ruso to nije doživeo! Na sreću? Možda!

[1]Perović, M.A: Istorija filozofije, N.S. 1997. str. 220

[2]Perović, M.A: Praktička filozofija, N.S. 2004. str. 78

[3]Perović, M.A: Praktička filozofija, N.S. 2004. str. 79

[4]Ruso, Ž.Ž: Društveni ugovor, Beograd 1993, str.79

[5]Perović, M.A: Praktička filozofija, N.S. 2004. str 79

[6]Ruso, Ž.Ž: Društveni ugovor, Beograd 1993, str.126

[7]Ruso, Ž.Ž: Društveni ugovor, Beograd 1993, str.127