Русо и појам опште воље

query_builder

Русо и појам опште воље

Аутор: Лазар Слепчев

 

Основи Русоове политичке филозофије

Жан Жак Русо (1712-1778), је ван сваке сумње један од најеминентнијих представника филозофије просветитељства, као и један од најзначајнијих и најутицајнијих филозофа политике уопште.

Родио се у Женеви, где је прво почео да учи граверски занат, да би касније радио и као наставник музике. Интензивно се бавио науком. Због слободоумности ставова, често прогнан од полиције, што је у великој мери допринело нарушености његовог душевног здравља. Од значајних дела објавио је: „Расправу о наукама и уметностима (1750)“, „О пореклу и основима неједнакости међу људима (1755)“, „Друштвени уговор (1762)“, „Нова хелоиза (1761)“ и „Емил или о васпитању (1762)“.

Да бисмо на прави начин разумели Русоову филозофију, осврнућемо се укратко и на општи дух и карактер епохе просветитељства, јер се управо у том каратктеру можда и понајбоље очитава и карактер саме Русоове филозофије.

Просветитељство обухвата раздобље осамнаестог века у Европи. Ако желимо да га омеђимо још прецизније, сместићемо га у период између две велике револуције, Енглеске „славне“ (1688) и Француске грађанске (1789).

Постулати на којима дух просветитељства испољава себе, су пре свега, разум, као и идеја природе. С обзиром да ће идеја природе у просветитељству бити тема наредног огледа, сконцентрисаћемо се на питање здравог разума, из кога просветитељство у највећој мери црпи своју ученост и вишедисциплинарну раскош испољавања духа. Дакле, иако чврсто утемељен на филозофији тзв. „здравог разума“ просветитељски покрет се шири и обузима такорећи, све сфере бивствовања. У књижевности се јавља, као класицизам, у музици и ликовности као рококо. Његов наглашен васпитни карактер, отвара простор развоју наука, како природних, тако и друштвених.

Конституишу се нове дисциплине, као што су политичка економија и модерна политичка историографија, чиме се постављају темељи модерног друштва (демократски принципи грађанске политичке једнакости).

„У свим тим различитим областима у средишту јесте начело разума, разумске спознаје, чистога увида као основе људскости. Разум је легитимацијски принцип за све, ауторитет који обара све старе ауторитете својом животношћу, покретљивошћу и духовитошћу. Такав разум почива на свести о слободи, на извесности да нешто може имати вредност само ако се темељи на слободној самосвести човека. С просветитељством слобода доиста постаје „стање света“ у коме се признаје само оно што се може развити из људске разумности и душевности“.[1]

Ношен овим принципима, просветитељство улази у борбу са свим духовним и политичким институцијама старог порекла. Под налетима духа просвећености, „оружје полажу“ апсолутистичка монархија, теолошко наслеђе Средњег века, институција цркве, па чак и велики рационалистичко-метафизички системи седамнаестог века.

Реч је дакле о периоду када је филозофија, као никада пре, а ни после, суштински утицала на све историјске и политичке процесе епохе. Није случајно што многи стога осамнаести век означавају „веком филозофије“.

То је дакле миље у ком ствара Русо.

Основе својих погледа на морал, право, државу и политику, Русо излаже у делима: „Расправа о наукама и уметностима“, „Расправа о неједнакости“ и „Друштвени уговор“. Русо развија идеал аутономије човека те идеал усавршивости друштва. Његова теорија државе у највећој мери утиче на Француску револуцију, те постаје идеал либералног погледа на свет. Централно место његове теорије заузимају принципи самоодређења, тј. суверенитета народа, као и идеал државе као демократске републике. „Представљајући слободу као оно апсолутно, те је везујући с вољом, Русо је бит практичко политичког живота засновао на бесконачној унутрашњој снази слободе воље.“ [2]

Разумевајући, како мишљење, тако и човекову вољу као слободне, Русо најдиректније поставља духовне темеље на којима ће се створити филозофија немачког идеализма.

Ставом о објективном праву, као слободи моралне свести, Русо најдиректније утиче на еманципацију практичке од теоријске филозофије.

 

Појам опште воље

Русоова теорија о општој вољи, настала је првенствено као плод пишчевог трагања за поновним успостављањем једнакости међу људима. Од, у основи природњачке идеје о људској неједнакости, Русо разумским приступом изводи појам оште воље, као несумњиво централни појам своје теорије државе. Појам који на најдиректнији начин утиче на законе, религију, морал, облике власти и државних уређења…

Но, кренимо редом.

Једно од основних стубова Русоове теорије државе представљају закони. Закони представљају неопходне услове грађанског удруживања. Позивање на божанско порекло власти и правде, по Русоу не решава проблеме у друштву. У „грађанском стању“, проблеме може решити само објективно, тј. рационално право, устројено на „општости закона“. „Општост“ и „апстрактност“, закон деперсонализују, чинећи га једнаким за све грађане. Општост закона, дакако представља и кључни појам и темељни стуб либeрално-демократског легалитета. Општост закона, као израз опште воље нужно мора бити обезбеђен од утицаја појединачних воља, било да је реч о апсолутистичком владаоцу, или о приватној, појединачној „вољи свих“. Русоова „општа воља“ подразумева општи интерес као просечни интерес чланова грађанског друштва. Самим тим, она у себи искључује самовољу појединачног и егоистичког интереса. Општа воља је она колективна воља у којој се потиру друштвене противречности, настале из сукобљавања себичних интереса.

Општа воља као „заједничко Ја“, је непогрешиви ауторитет који измиче искушењу појединачних воља, измиче њиховим пороцима и укида међусобну зависност усамљених појединаца. Она је поредак који влада неумољивом принудом, јер онога који јој се повинује, политичко тело ће принудити на послушност. „Није општа воља заједничка воља у смислу простог агрегата појединачних воља, него је њихова унутрашња детерминанта, која поставља општу личност као израз суверенитета народа, који је основа државности и друштвености. Општа воља треба да обезбеди успостављање новог природног стања, као грађанског стања, те пуни развој интелектуалних и моралних моћи човека. Суверенитет мора бити недељив и неотуђив, што Русоа води у порицање Монтескјеове идеје о подели власти“.[3]

Стање природне слободе, коју човек губи друштвеним уговором, надокнађује грађанском слободом. И док је прва ограничена нагонима и снагама појединца, друга је ограничена општом вољом. Природну слободу, засновану на нагонима, Русо поистовећује са ропством, док „моралну слободу“ из које избија „глас дужности“, Русо назива правом слободом чије су одлике аутономија и самозаконодавство. Из овога произилази, да би Русоова чувена крилатица „принуде за слободу“, могла да значи потискивање оних страсти и порока којима се одликује природна слобода, дакле, потискивање свега нагонског у човеку.

Када је реч о облицима владавине, Русо је неподељено заговарао републикански облик, јер је сматрао да једино у републици принцип опште воље може заживети у пуном капацитету. Штавише, он је сваку државу засновану на законима, сматрао републиканском и легитимном, без обзира на њено формално уређење. Покушавајући да истакне предности републиканског типа у односу на монархистички облик, Русо каже: „Битна и неизбежна мана која ће увек монархистичку владу стављати испод републиканске, лежи у томе што код ове последње јавно мњење подиже на највиша места готово увек само просвећене и способне људе, који своје дужности врше часно; док у монархијама они који се уздижу најчешће су само мали смутљивци, подли лупежи и ниски сплеткароши, чији мали таленти, помоћу којих се на дворовима долази на високе положаје, служе само за то да јавности открију њихову неспособност кад на те положаје дођу. Народ се много мање вара у том избору неголи владар; и човек од праве вредности скоро је исто толико редак у краљевској влади колико будала на челу републиканске владе.“[4]

Другим речима, Русо држи да је монархистички тип склонији кварењу начела на којима почива у односу на Републику.

Занимљиво је и Русоово гледиште на религију, које је у духу просветитељства строго деистичко [5], тј. гледиште које Богу допушта и признаје чин стварања света, али где се тим чином свака даљња божија улога и завршава. Русо утврђује да се појмови хришћанство и држава, те хришћанство и отаџбина не могу помирити, јер хришћанин своју дужност према отаџбини врши са дубоком равнодушношћу и не брине се много за њен успех, славу или пропаст.

Зашто Русо ради на заснивању нове, „грађанске религије“, тј. предлаже „исповедање вере чисто грађанске природе“?.[6]  Правила ове вере нису права верска правила, јер она никога не терају да у њих верује, али „може да отера из државе сваког ко у њих верује“.[7] Та правила нису ништа друго него „осећања дужности“, а одмазда против неверника не може уследити због безбожништва, већ због недруштвености и неспремности за жртву, односно за испуњавање грађанских дужности.

Русо и револуција

Тезу да је Русо филозоф револуције, те да је његова политичка теорија послужила као идеолошка потпора догађајима из 1789. године доживљавамо као опште место. И збиља умногоме је његова теорија нашла простор за живот у дамарима револуције. Међутим, да ли је Русо баш желео такав след догађаја? На ово питање можемо одговорити само морем спекулација, а да се не приближимо истини. Једино шта се са каквом-таквом сигурношћу може рећи,  је чињеница да је Русо прогнозирао и наговештавао на долазак револуције. Он је упозоравао да се епоха приближава „стању кризе“ и „веку револуције“. Аналогијом са медицином, државу посматра као „политичко тело“, које је склоно кризи и „болести“. И као што преболело критично стање значи обнову организма, тако и револуције могу значити обнову и подмлађивање „политичког тела“. Криза је симбол заборава старе и показатељ настајања нове свести.

Међутим, колико год да је Русо указивао на опасности револуције, његова филозофија као да је револуцију мамила и задиркивала. Перверзно делује чињеница да је Русоово чедо појам опше воље, своју пуну животност и легитимацију задобио тек у крви париских догађаја 1789. године. Русо то није доживео! На срећу? Можда!

 

 

[1]Перовић, М.А: Историја филозофије, Н.С. 1997. стр. 220

[2]Перовић, М.А: Практичка филозофија, Н.С. 2004. стр. 78

[3]Перовић, М.А: Практичка филозофија, Н.С. 2004. стр. 79

 

[4]Русо, Ж.Ж: Друштвени уговор, Београд 1993, стр.79

[5]Перовић, М.А: Практичка филозофија, Н.С. 2004. стр 79

[6]Русо, Ж.Ж: Друштвени уговор, Београд 1993, стр.126

[7]Русо, Ж.Ж: Друштвени уговор, Београд 1993, стр.127

0Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language