РУСКИ СВЕТ НА ЗГАРИШТУ БОЉШЕВИЧКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

23/02/2022

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Руски председник Владимир Владимирович Путин 2005. године у свом годишњем обраћању нацији рекао је: „Колапс СССР-а био је највећа геополитичка катастрофа века и трагедија руског народа“. Десет година касније руски лидер је изјавио да онај ко не жали за Совјетским савезом нема срца, а онај ко жали нема памети. Путин је 2021. године, учествујући у документарној емисији о новијој историји Русије истакао да је распад СССР-а у ствари био распад историјске Русије под именом Совјетски савез.

Управо из ових речи, у више од последње две деценије неприкосновеног лидера Русије, можемо увидети колико су Бољшевичка револуција из 1917. године и распад СССР-а  почетком деведесетих година прошлог века оставили снажан утисак на садашње руководство те велике земље. Наравно да то није нимало чудно. Консеквенце револуције на свеукупни економски, политички, национални или боље речено опште-друштвени развој Русије су епохалне и осећају се до данас. Комунистичка држава, настала на крилима Бољшевичке револуције, показала се недовољно ефикасном да се избори са економским и националним изазовима који су иначе оптерећивали и царску Русију. Зато, на концу Хладног рата, СССР је доживео неминовни колапс и коначни слом.

Распадом СССР-а Русија је изгубила огромна територијална пространства. Десетине милиона Руса преко ноћи су остали да живе у новим државама, неретко нимало пријатељски настројеним према њима. Све те драматичне политичке промене биле су пропраћене крахом економије. Опоравак Русије уследио је почетком XXI века, управо под вођством Владимира Путина. Самим тим, у новим и бољим околностима отворило се питање отклањања негативног наслеђа бољшевизма у политичком и националном бићу Русије. Одговор на ту катастрофу, коју је њихова земља  доживела у XX веку, руска политичка елита пронашле су у идеји „руског света“. Појму који се неретко помиње у светским медијима као основ за нови руски експанзионизам или у нашим медијима кроз неку врсту свог пандана уобличеног у српском свету.

Да би смо на прави начин разумели шта представља идеја руског света и какви су јој циљеви, морамо се вратити у време уочи Првог светског рата, догађаја који је представљао окидач за покретање Руске револуције. Сагледавајући Русију почетком друге деценије XX века можемо да уочимо тај еволутивни процес њеног економског, политичког и друштвеног развоја који је радикално прекинут те револуционарне 1917. године. На тај начин најбоље можемо разумети за чим данас жали руска политичка елита и шта је то што покушавају да реализују кроз идеју руског света.

Русија је 1914. године била највећа земља света и то са значајно ширим границама него што је то данас. У њен састав, поред данашње Русије улазили су Туркменистан, Киргистан, Узбекистан Таџикистан, Грузија, Јерменија, Азербејџан, Литванија, Летонија, Естонија, Белорусија, Украјина и Молдавија. Такође, Финска и добар део данашње Пољске са све Варшавом. Управо то огромно територијално пространство представљало је извор снаге Русије, дајући јој непроцењиве и недовољно искоришћене природне ресурсе.

Са друге стране посебну  снагу и потенцијал те земље представљали су људи, око 178 милиона становника који су махом живели у европском делу Русије. Пошто је у Русији тада владао прави демографски бум, процене су говориле да би средином XX столећа та земља свакако имала преко 300 000 милиона становника, а по неким оптимистичнијим проценама чак око 400 милиона. Додуше, треба нагласити да је становништво Русије у националном смислу било шаренолико и да су Руси, Белоруси и Украјинци чинили две трећине становништва, али поред њих ту су живеле бројне заједнице Пољака, Јевреја, Татара, Туркмена, Казака, Татара, Немаца, Литванаца, Летонаца, Естонаца… Управо је ту лежао један од најзначајнијих проблема са којим се Руска царевина суочавала, а то су нерешена национална питања и сепаратистичке тежње појединих заједница.

У економском смислу, Русија је претежно била аграрна земља. Готово 80% становништва живело је од пољопривреде. Руски сељак је производио превасходно да подмири властите потребе, а остварене тек мале вишкове је продавао. Суштински, руска пољопривреда, у односу на ону у западним земљама, била је слабо развијена. Модеран начин обраде земље, уз коришћење механизације, били су тек у повоју и користили су их само малобројна развијена газдинства.

Најболнија тачка руског села била је нерешено аграрно питање. Наиме, феудални систем у Русији укинут је још у XIX веку, за време Александра II. Међутим, многи сељаци нису успели да откупе земљу коју су обрађивали. У ту сврху узимали су кредите, али обично нису успевали да их врате. Самим тим, падали су у дужничко ропство и бивали принуђени да раде на имањима својих бивших феудалних господара. Практично, скоро по свему сем по имену и даље су били у статусу кметова. У таквим околностима, можемо слободно закључити да је управо то представљало „рак рану“ тадашњег руског друштва, а можда и кључни разлог успеха револуције те 1917. године.

Индустрија у Русији убрзано се развијала. Мада је и у том сегменту Русија доста заостајала за развијеним земљама на Западу, процене стручњака су говориле да ће то бити кључна грана будућег развоја руске привреде. Постепено су се формирали индустријски центри, са бројном радничком класом, тако да су Петровград и Москва већ почетком XX века били милионски градови и важна економска средишта  земље. Иако је мање од 10% руских грађана радило у индустрији, она је ипак генерисала значајан део БДП.

Запослени у индустријском сектору носили су се са истим проблемима као и њихове колеге на Западу. Борба за боље услове рада, веће наднице и остварење других радничких права представљала су приоритет руског радништва. Природно, у политичком смислу, они су гравитирали левичарским организацијама и иако релативно малобројни у руском друштву представљали су ударну песницу револуције која је долазила.

Иначе, у предвечерје рата Русија је у политичком смислу била снажно централизована царевина. Држава у којој је владар, самодржац, ослањајући се на узак круг најближих сарадника, репресивни и бирократски апарат, аутократски управљао земљом. Управо ту је лежао још један од кључних проблема са којим се та држава суочавала. Политичка моћ била је у рукама тек око 2% људи, махом племства на које се династија ослањала и који су заузимали кључне позиције у државном систему. Неминовно, то је антагонизовало друштво, а све снажније биле су групације које су тежиле реформи таквог система и укључивању у процес одлучивања што ширег круга руских грађана.

Посебно су на том плану били активни либерално-демократски грађански кругови окупљени око Павела Миљукова, а који су будућност Русије видели у њеном реформисању по угледу на развијене европске парламентарне и демократске монархије. Суштински, Кадети су сматрали да ће постепеним реформама Русија избећи радикално мењање политичког система кроз револуционарни процес, а за шта су се залагале левичарске организације, есери, бољшевици и мењшевици. Поред ове две политичке групе, снажан утицај у друштву је имала и монархистичка струја сачињена од конзервативне царистичке племићке опције, али и оне либералније склоне реформама и спремне на сарадњу са либералним демократама.

Упркос свим унутрашњим противречностима и изазовима, Русија је уочи Великог рата, када је у целости сагледамо, била земља великих потенцијала. Држава која је у том тренутку по укупном БДП-у била пета светска сила са јасном перспективом да до средине века заузме и водећу позицију. Војно, Русија се такође убрајала у најмоћније силе света, а како је време пролазило њени ратни капацитети само су јачали. Међутим, статистика је једно, а оно како људи виде свој живот нешто сасвим друго. Чињеница да је њихова земља имала светлу будућност није могло да отклони незадовољство руских грађана тренутном економском и политичком ситуацијом. Зато су тензије у друштву свакако постојале, а недостајао им је само окидач па да се у Русији створи револуционарно расположење.

Управо тај окидач био је Први светски рат. Услед великих људских жртава и погоршања економских прилика, ситуација у Русији је ескалирала. Фебруара 1917. године протести радника у Петрограду прерасли су у револуцију. Наиме, демонстрације су се дешавали и раније, али овај пут војска и полиција нису одлучно наступиле са циљем да разбију протесте. Очигледно да није било воље ни код обичних припадника снага реда да се сукобљавају са својим суграђанима, али ни код њихових надређених. Самим тим, можемо закључити да је у самом врху система сазрело мишљење да тешку ситуацију у земљи треба искористити како би се цар принудио на прихватање либералних реформи и демократизацију политичких прилика у Русији.

Изгубивши подршку врха официрског кора цар Николај II Романов више није имао избора. Одлучио се за абдикацију у корист брата Михаила. Међутим, Михаило Романов није добио јединствену подршку Думе, што га је определило да одустане од борбе за престо. На тај начин Русија је по први пут у својој историји постала република, док је након више од три стотине година династија Романов сишла са престола. Русију је након тих драматичних догађаја захватио хаос и опште расуло. Централна власт била је паралисана унутрашњим политичким обрачунима. У престоници је завладало двовлашће. Јасно се уочавао ривалитет између Привременог комитета Думе, где су доминирале грађанско-демократске снаге, и Петроградског совјета радника и војника, предвођеног левичарским политичким организацијама.

Пошто нова власт, у недељама и месецима који су долазили, није успела да стабилизује прилике у земљи уследила је нова револуција. У октобру месецу по старом календару бољшевици, радикални левичари, са оружјем у рукама преузели су власт. Након тога уследио је крвави грађански рат из кога су Лењин и његови следбеници изашли као победници. На рушевинама руске царевине уздигла се црвена империја − СССР.

За својих више од седамдесет година постојања Совјетски савез није успео да понуди ефикасне одговоре на кључне проблеме са којима се суочавала руска царевина. Национално питање бољшевици су решавали стварајући совјетске републике. Односно, давањем широке аутономије одређеним етничким заједницама како би предупредили њихове сепаратистичке тежње. Међутим, то на концу није дало очекиване резултате, а чињеница да се СССР распао по републичким границама само је потврда те тезе. Управо током те дезинтеграције СССР-а руски народ је доживео праву националну катастрофу. Вековима стваран руски национални простор тада је разбијен, а десетине милиона Руса остало да живи у тим новим независним државама насталим на развалинама СССР-а.

Бољшевици исто тако нису решили ни економске проблеме са којима се царска Русија суочавала. Радикалним резовима у економији базираним на идеолошким марксистичким принципима заустављен је еволутивни процес развоја руске привреде. Колективизација на селу није решила проблеме, већ их је само умножила. Од земље која је спадала у највеће пољопривредне произвођаче, Совјетски савез се претворио у државу у којој су милиони умирали од глади. Суштински, пољопривреда Русије се од тог комунистичког експеримента још увек није опоравила, а значајна побољшања почела су се дешавати тек у XXI веку.

Сличну судбину је доживела и руска индустрија. Еволутивни процес њеног постепеног развоја прекинут је Бољшевичком револуцијом и стратегијом ужурбане индустријализације СССР-а уз водећу улогу државе у том процесу. Разлози за такву привредну политику били су пре свега идеолошки. Комунистичко друштво и државу обликује и носи радничка класа, која је иначе у Русији била малобројна. Самим тим, кроз процес убрзане индустријализације рачунало се да ће тај проблем бити решен. Зато, често неплански и без економске утемељености у потребама тржишта, ницали су велики индустријски комбинати, симболи нове Русије. Пошто нису настали из практичних тржишних потреба, већ превасходно идеолошких, та предузећа никад нису успела да парирају, а камоли надмаше, капиталистичке компаније на Западу.

СССР је, пре свега, доживео економски пораз од западних демократија у хладном рату, а што је иницирало и политички слом те државе. Русија је зато, почетком деведесетих година прошлог века, морала да пролази оно што не би да није било Револуције, а то је процес економског и друштвеног реструктурирања. Последице тих болних промена највише су се очитовале у пљачкашкој приватизацији која је уследила. У последњој деценији XX века Русија је, у датим околностима, доживела потпуни економски и морални крах.

Опоравак Русије, започет у првој деценији XXI века покренуо је питање санирања штете настале распадом СССР-а. Као што смо већ нагласили руска политичка елита понудила је одговор у идеји руског света, културног, економског, безбедносног и политичког обједињавања простора некадашњих СССР-а и Руске царевине. Односно, историјске Русије, како је тај простор именовао Владимир Путин. Белорусија и Казахстан су државе са којима је Кремљ најдаље отишао у процесу обједињавања. Неке земље као што су Литванија, Естонија и Летонија, уласком у НАТО и ЕУ, изузете су из процеса стварања руског света у најширем смислу. Тачније, максимум који званична Москва може постићи на том плану јесте неговање културних веза, посебно кроз повезивање са значајном руском популацијом у тим Балтичким земљама. Економски, а нарочито безбедносно и политички, оне су далеко од руског света.

Са друге стране фокус Русије је усмерен на Украјину, геостратешки посебно важну државу, коју нимало случајно не називају „меким трбухом Русије“. Још увек она није изгубљена за идеју руског света и зато смо данас сведоци заоштравања односа Кремља и Запада око ове земље. Предлог руског председника из децембра 2021. године „о узајамном гарантовању безбедности у Европи“ управо представља покушај да се постигне споразум Русије и САД о новој политичкој архитектури Европе у којој би биле дефинисане сфере утицаја. Руска сфера утицаја укључивала би и Украјину, а уједно тиме би биле дефинисане западне границе руског света.

Колико ће ова дипломатска офанзива руског председника дати резултате, време ће показати. Тешко је за очекивати да ће се САД повући и напустити доминантну позицију коју су од 2014. године и дешавања на кијевском Мајдану стекле. Међутим, чињеница је да Кремљ од својих циљева неће одустати. Тактика ће се, зависно од околности, свакако мењати, али идеја руског света остаће део стратешке руске политике и њена спољнополитичка агенда за XXI век.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Сава Живанов, Пад руског царства. 1, Русија у Првом светском рату. Нолит: Београд, 2007.

Сава Живанов, Пад руског царства. 2, Фебруарска револуција. Нолит: Београд, 2007.

Лудвик Базилов, Рушење рускога царства. Матица српска: Нови Сад : 1980.

Џон Луис Гедис, Хладни рат: ми данас знамо. Clio: Београд, 2003.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања