Rusija u potrazi za ‘Pravoslavnom civilizacijom’ i srpski utisci

Rusija u potrazi za ‘Pravoslavnom civilizacijom’ i srpski utisci

Autor: prof. dr Saša Marković, istoričar

Uvodni osvrt

Način na koji je Sovjetski Savez nestao krajem prošlog veka, uslovio je brojna preispitivanja svih krucijalnih stanovišta o identitetu ruskog naroda uz prisustvo jedne upečatljive kontroverze, a to je da li ih je uopšte i bilo. Pompezno najavljivan „kraj istorije“ i pobeda stanovišta zapadno-liberalnog civilizacijskog koncepta, umesto da je pokušao da razume Rusiju, trijumfalno je promovisao sopstvenu doktrinu geopolitike. U tom nastupu nadmenosti, površnost oličena u manirizmu potrošačkog društva preslikana je na razvaline Istočnog bloka. Zapadni interesi umesto zapadnih vrednosti koje je Rusija u svojoj modernoj istoriji pokušavala da razume i da ih prilagodi sopstvenim prilikama, doveli su do nasrtaja prekomponovanih društvenih elita na položaje moći u novonastalim društvenim okolnostima. Na taj način formirano je društvo koje je počivalo na ideologiji socijal-darvinizma. Umesto da se uz podršku „slobodnog sveta“ ovo društveno prekomponovanje spreči, sasvim suprotno ono je stimulisano. Rusko društvo se našlo u agoniji negovanog socijalnog siromaštva za korist malobrojne „potrošačke“ elite. Ovaj neodrživ koncept doveo je do novih intelektualnih napora koji su iznova tragali za specifičnom ulogom „ruske ideje“. Neki od vodećih ruskih mislilaca poput A.S. Panarina (1940 – 2003) nudili su odgovor u povratku na temeljne hrišćanske vrednosti oličene u Bogočoveku Isusu Hristu i u obnovi duha prosvetiteljstva. Ovaj novi-stari koncept „Pravoslavne civilizacije“ suočio se sa izazovima i drugih uticajnih stanovišta poput vizije A. I. Solženjicina (1918-2008). Među Srbima, ova ruska duhovna traganja su neočekivano nedostojno poznata i to uprkos klasičnom stereotipu o srpskom rusofilstvu.

Osvrt na „Kraj istorije“ kao izazov opstanka ruskog identiteta

Poslednja decenija prošlog veka dovela je do krupnih geopolitičkih i ideoloških promena Evrope, a što je uticalo i na svetske istorijske procese. Nestanak Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka koji se, po tumačenju nekih od nezaobilaznih svedoka tog vremena odvijao neprihvatljivo i neobjašnjivo brzo, doveo je Rusiju u stanje dotad neviđene slabosti i ranjivosti. „Nije problem što se raspao Sovjetski Savez – to je bilo neminovno. Pravi problem, koji će nas pratiti još dugo, je što se taj raspad odigrao duž lažnih lenjinističkih granica, otevši nam stare ruske provincije. Za samo par dana izgubili smo 25 miliona Rusa – 18 procenata cele naše nacije – a vlada nije imala hrabrosti da bar primeti taj stravičan događaj, taj kolosalni poraz Rusije i da mu se bar deklarativno suprotstavi.“ Ovo stanovište, obojeno emocijom, sa jedne strane nam skreće pažnju na piščevo zadovoljstvo „neminovnim“ nestankom države koja je, u svom nastanku bila epigon nesmotrenosti ruske državne ideje, a u procesu svog razvoja i njen državni i nacionalni antipod, a sa druge strane to istorijsko olakšanje za Ruse koje nesumnjivo nastupa nestankom Sovjetskog Saveza, identifikuje se sa „kolosalnim porazom Rusije“. Razlog ovoj ambivalentnosti nalazi se i u proceni da je, bez obzira što je država suprotstavljena ruskoj nacionalnoj ideji, ruski narod u nju uložio svoj ogroman demografski, ekonomski, intelektualni i kulturni potencijal u nadi da će joj prilagoditi izgled i karakter sopstvenom identitetu. U održanom segmentu državne teritorijalnosti i globalnim pretenzijama, kao i u odbrambenoj i patriotskoj instrumentalizaciji prošlosti, Sovjetski Savez je podsećao na Rusiju. Ipak državna doktrina, nacionalna ideja i ideologija političkih elita bile su nedovoljno bliske i to do te mere da su dovodile u pitanje i kontinuitet „ruske ideje“ tokom 20. veka. Ukoliko ovome dodamo i potpunu marginalizaciju verske posvećenosti Rusa i njen institucionalni pogrom i progon, diskontinuitet identiteta bio je potpun.  Paradoks ove situacije, u međunarodnim okolnostima ležao je u činjenici da je „Zapad“, odnosno, pre svih Sjedinjene Američke Države nestanak Istočnog bloka doživljavao, pre svega, kao poraz ruskog nacionalizma uobličenog u „velikoruskoj“ nacionalnoj ideji i nedemokratskom imperijalizmu sa središtem u Moskvi. Pobednički koncept liberalne demokratije, u nedovoljno izoštrenoj slici svog trijumfa usudio se da priča o konačnom porazu nacije i religije i vrednostima koje su otud proisticale kao i o novouspostavljenoj ravnopravnosti. Ovaj koncept, vrlo popularan devedestih godina prošlog veka tumačio je nacionalnu ideju kao nacionalizam koji ideološki i politički izdiže sopstveni etnos u obrise istorijskog prava na posebno, istovremeno uskraćujući identičan obrazac drugim narodima, naročito onima sa kojima se teritorijalno graniče. Termin koji je označavao ovu državnu i nacionalističku pohlepu reafirmisan je iz antike –„Thymos, odnosno želja za priznanjem… Želja za priznanjem je, isto tako, psihološko ležište dve veoma snažne strasti – religije i nacionalizma… Nacionalista veruje u uzvišenost svoje nacionalne, odnosno etničke grupe i time u svoju vlastitu uzvišenost kao člana te grupe. On nastoji da drugi priznaju uzvišenost o kojoj je reč i, slično religioznom verniku, postaje gnevan ako se ovaj dignitet omalovažava.“ Iz ovoga je proisticala, kako navodi Fukojama, strast koju je bilo nemoguće trezveno kontrolisati posebno u trenucima kada je imala uspeh za posledicu. „Thimotička strast, želja za priznanjem aristokratskog gospodara, pokrenula je istorijski proces,  a thimotičke strasti religioznog fanatizma i nacionalizma nosile su ovaj proces vekovima posredstvom ratova i konflikata.“[1] Nestanak Sovjetskog Saveza simbolično i suštinski je predstavljao poraz thimotičke strasti i brojni su, ponunkani Fukojaminom analizom očekivali da je nastupio kraj klasične istorije koja je negovala konflikt kao susret ideoloških država sa različitim interesima. “Nacionalisti Evrope bili su međusobno tesno povezani, posebno u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi, i njihovo razvrstavanje u zasebne nacije-države bilo je veliki izvor konflikata.“[2] Fukojama je smatrao da je nestanak bipolarnog sveta pokazao jedino održivim koncept građanskog društva koji neguje demokratske institucije. Opravdano osuđujući ekstremizam kao poraz demokratije u jednom istorijskom trenutku, on je umesno razložio motivisanost izuzetnog krvoprolića tokom „kratkog 20. veka“. „Kada se mase jednom motivišu za rat pomoću nacionalizma, one mogu dostići takav nivo thimotičkog gneva koji je retko viđen u dinastičkim konfliktima i koji sprečava lidere da se prema neprijatelju ponašaju umereno i elastično.“[3] Ipak, njegova pretpostavka da je prestanak „hladnog rata“ značio i poraz različitosti koja se eksponuje kroz antagonizam  i da se svet kreće u pravcu naddržavne jedinstvenosti, bila je ishitrena i nedovoljno utemeljena. Fukojama joj je ostao dosledan nadahnujući time naivan optimizam građana o beskonfliktnoj civilizaciji koja nam predstoji.  “Činjenica da se konačna politička neutralizacija nacionalizma neće zbiti u ovoj ili sledećoj generaciji ne utiče na izglede njenog konačnog prispeća.“[4] NJegovo stanovište, nastalo u uslovima geopolitičkog trijumfalizma zapadnog sveta i proklamovanih vrednosti nije bilo sklono razmišljanju o opcijama drugačijeg toka istorijskih događaja. Ova poprilična samouverenost simbolično je odražavala neprimerenu aroganciju prepoznatih pobednika. Ipak, društvena stvarnost i planetarni poligon utemeljen na neponovljivim prilikama različito su reagovali na importovani „način života“. Svega nekoliko godina kasnije, sam Fukojama, upućen u ono šta se zaista dešavalo prihvatio je neodrživost svoje hipoteze o „kraju istorije“ i „univerzalnom liberalnom obrascu života“  koji je podjednako primenjiv bez obzira na geo-političke okolnosti. Korigujući svoj pristup i time, ujedno svedočeći o sopstvenom duhu vrednom poštovanja, jer prihvata da neprestrano uči i da se dograđuje, Fukojama je prihvatio ideju o tome da su alternative „stila života“ moguće, ali da je postojeći neoliberalni koncept optimalan. „Pogrešno razumevanje mojih teza (za koje, siguran sam, niko od čitalaca ovog eseja nije kriv) najviše dolazi do izražaja u stavu da je izraz „ќraj istorije“ naprosto empririjski sud koji opisuje postojeće stanje sveta…Ovim izrazom se ne izriče stav o onome što jeste, već o onome što treba da bude: usled različitih teorijskih razloga, liberalna demokratija i slobodno tržište predstavljaju najbolji režim ili, preciznije, najbolji od mogućih alternativnih načina organizacije ljudskog društva…“[5]

Rusija u potrazi za sopstvom

Jednu od najznačajnijih uloga u negiranju ideje da je svet jednoobrazni poligon za vrednosti zapadne civilizacije odigrala je Rusija. To nije bila slučajnost, već posledica istrajnog rigidnog pristupa u primeni drugog kulturološkog obrasca u nameri ne da se autohtoni identitet Rusije, na taj način dodatno afirmiše, već da se što više onemogući bilo koji vid njegovog ispoljavanja. Ipak, takav način potiskivanja potrebe za ispoljavanjem stava o procesu (de)gradacije sopstvenog identiteta nije naišao na opšti konsenzus među ruskom inteligencijom, uprkos tome što je broj pristalica bio impozantan. Među utemeljivačima kritičkog preispitivanja (ne)postojeće državne strategije i njenih politika najznačajniji su bili Aleksandar Solženjicin i Aleksandar Panarin. Prvi je bio najpoznatiji disident sovjetske epohe koji je pronašao utočište na Zapadu, ali koji je, nakon urušavanja Sovjetskog Saveza i ponižavajućeg pristupa u obnovi ruske države od strane „sila pobednica“ odlučno stao u odbranu svoje zemlje. Uz demonstraciju već prilično narušenog patriotizma, Solženjicin je od „mezimca-disidenta“ postao gotovo nerešiv problem za svoje dojučerašnje mecene jer se nije slagao sa očiglednim elementima prilične brutalnosti u njihovom odnosu prema njegovoj „otadžbini“. Svoje pređašnje neumorno pisanje, kojim je u mnogome omogućio da čitalac bolje razume epohu antiruske društvene i duhovne intencije sovjetske ere, kontinuirano je i uporno nastavio i u post-sovjetskoj eri i to na taj način što je aktuelizovao svoje tekstove sadržajima kritike uperene protiv neodgovornosti i poltronskog kapitulanstva novoforimrane društvene elite u Rusiji. Izuzetna uloga angažovanog intelektualca uticala je na neizbežnu nametljivost Solženjicinovih stavova u vezi sa nacionalnom politikom države i njenom strategijom razvoja. Pod izazovom da bude iznova odbačen jer je istrajno rečit u kritici, ovaj najpoznatiji svetski disident nije se povlačio. Postao je neugodno nametljiv, a ukoliko je političkoj eliti i bilo teško i možda zabranjeno da to prihvati, Rusi su ga čitali i osluškivali i to, početkom 21. veka više niko nije mogao da porekne. Uporedo sa Solženjicinom, patriotsko stvaralaštvo afirmiše i Aleksandar Panarin,[6]  izraziti protivnik teze o „kraju istorije“.[7] Višedecenijsko ćutanje koje je bilo posledica režimske prisile, Panarin je prekinuo snažnim zamahom pisanja sa utiskom da je želeo izgubljeno vreme da nadoknadi. Zadovoljan situacijom da je ideologija jednoumlja pobeđena, ali ubrzo i razočaran činom neprihvatljivog klonuća i nemoći sopstvene države, Panarin je tragao za odgovorom o načinu reforme i reafirmacije ruskog identiteta. Kolosalna, kakva su često i umela da budu dela ruskih pisaca u prošlosti, dela Solženjincina i Panarina su malobrojne ostavljala ravnodušnim. Sa njihovim uticajem, u formiranju moderne ruske kulturne i ličnosti se moralo računati.

Izloženo potpunoj devastaciji države, rusko društvo je reforme sprovodilo sporo i nesigurno, uz ogromne ekonomske poteškoće. „Denь 17 avgusta 1998 g. faktičeski znamenoval soboй finansovoe bankrotstvo Rossii.“[8] U takvim okolnostima, snažno podsticana spoljno-političkim faktorom formirala se politička elita koja je svoju viziju uobličavala na prihvatanju postojećeg liberalnog obrasca. S obzirom na to da je stranačku infrastrukturu imala jedino nekadašnja komunistička stranka, njeni pripadnici naviknuti na konspiraciju i autoritativnost bili su spremni da se doktrinirano prilagode novonastaloj situaciji. Otud su dojučerašnji komunisti koji su negirali nacionalnu pripadnost, bili spremni da prihate ruski patriotizam. Taj sled istorijskih događaja, Solženjicin je nazvao „ironijom istorije“ koju su brojni primetili, ali su bili nemoćni da joj se suprotstave. Rusija, vođena kompradorskom elitom, u ovom tumačenju bila je deklarativna tvorevina koja je kopirala karakteristike države ne u nameri da se njena državnost obnovi, već u nameri da se njena državotvorna kreativnost obezvredi, a potom i izgubi. Pišući o „kobajagi“ državi, Solženjicin je upozoravao na kompromitovanu i korumpiranu sliku gospodara ruskog naroda koji su bili poslušnici krupnog multinacionalnog kapitala. „U Rusiji je krajem devedesetih uspostavljeno prividno postojanje. Kobajagi – mi smo republika u kojoj su izbori slobodni. Kobajagi – slobodna štampa. Kobajagi – svi napori vlade usmereni ka poboljšanju proizvodnje. Kobajagi – vlasti se već sedam godina uporno bore protiv korupcije državnog aparata i divljanja kriminala.“

Opstanak Rusije u ovoj geopolitičkoj atmosferi dominacije „liberalnog monologa“, kako je pisao Panarin bio je gotovo neizvodljiv uz novu-staru društvenu elitu koja je ostala dosledna svom „revolucionarno-nihilističkom konceptu“. Unutar ovog koncepta odlučujući neprijatelj bio je među sunarodnicima koji nisu prihvatali novu ideologiju bez obzira da li je to počivalo na svesnoj ili nesvesnoj suzdržanosti. Otud, piše Panarin „Glavni neprijatelj je u svojoj sopstvenoj zemlji!”, i, vođeni logikom dolaska na vlast, oni koji su zastupali ovaj stav bili su spremni na obračun i žrtve. To je i dovelo do vrlo uznemirujuće konstatacije da je «pitanje o smislu 20. veka za Ruse pitanje o smislu stradanja, koje je upravo u 20. veku dostiglo svoj vrhunac i potreslo narod.» Da bi se ovaj neprihvatljivi put razvoja ruske društvene ideje, u budućnosti izbegao, bilo je potrebno svedočiti o njemu, objasniti njegovu  pojavnost i raskrinkati njegov negativni uticaj, a u svemu tome osloniti se na autoritete u prošlosti. „Šta je to nihilizam ? Nihilizam je materijalizam i ništa više.“  Panarin je, međutim bio svestan da nihilizam mladih revolucionara boljševičke epohe nije delo jedino uvezenih socijalnih doktrina iz Evrope druge polovine 19. veka. Emotivna motivacija za žrtvovanje u cilju ostvarenja boljeg društva bila je odlučujuća snaga omladine. NJihovo viđenje revolucionarnih promenama počivalo je na uverenju o prekoj potrebi spasavanja napaćene zemlje. Oni koji su je vodili u propast trebali su, na bilo koji način da budu poraženi, a Rusija je bila vrednost koju je trebalo izvući iz njihovog uticaja i udahnuti joj novi identitet. Otud je proizilazio malo kome razumljiv stav o tome da se želi i pozdravlja neuspeh carske Rusije u njenim sukobima, i da se istovremeno spremnost patriotskog žrtvovanja  ne dovodi u pitanje.  „Bez želaniя pobedы Rossii, no s želaniem umeretь za nee”. Izlaz iz ove kvadrature kruga ostrašćenog pristupa ruskoj državi i nedovoljno razumljivog patriotizma nalazio se u obnavljanju nacionalnog identiteta. Otud Solženjicin piše da su «nacije boje čovečanstva.»[9] NJegova reafirmacija primarno je imala za cilj da obnovi pristup ruskoj nacionalnoj doktirni, ali i da skrene pažnju Zapadu da nacionalistički nihilizam demonstriran upečatljivo tokom rata 1914-1945. nije jedini izraz nacionalne ideje. Povratak kulturnom nacionalizmu nasuprot romantičarskom egoizmu koji je doveo do imperijalizma vraćao je geopolitičku kartu sveta u povoljniji položaj balansiranih interesa čije su postavke analitički pretresene. Sunovrat ideološkog sveta Sovjetskog saveza mogao je da izazove brojne negativne reakcije koje su naizgled demonstrirale prkos Rusije i svedočile o njenom nezadovoljstvu trenutnim položajem. Ova reakcija povređenog nacionalnog ponosa zapravo je predstavljala naličje iste medalje na kojoj se nalazi sovjetski internacionalizam. Nadnacionalna krajnost, o čemu je još svedočio Nikolaj Berđajev bila je bliska nacionalističkoj krajnosti i osim rasta samoljublja do njegovog pucanja sa brojnim lošim posledicama, kako je pisao Panarin, Rusiji od ovakvog scenarija drugo nije moglo da se dogodi. Zato je bilo potrebno izbeći ovu naizgled primamnjivu samoobmanu. „Iskustvo pokazuje da velike i samoljubive nacije, pretrpevši neuspeh, često traže spas u rastu energetike revanša, vojne moći i osvete pobednicima. Tako se desilo s Nemačkom posle Versaja. Rusija se danas nalazi u sličnom položaju pobeđene države, na čije zakonite interese pobednici otvoreno ne nameravaju računati.»[10] Najveći promašaj, po  mišljenju Panarina, bila bi reakcija Rusije u obliku revanšizma i namere obnove Sovjetske imperije[11], jer je to sled događaja koji su upravo brojni «tvrdi» protivnici ruske države priželjkivali u nameri da moralno opravdaju svoj konačni obračun sa neprijateljem koji je bio stalna pretnja. Naći meru sopstvenog nacionalnog izraza, a oslanjajući se na ranija svedočenja[12] u svetu koji je pomno motrio na pogrešan potez i koji je nesumnjivo, u tom trenutku imao geopolitičku moć planetarnog policajca, bio je veliki izazov, ali ne toliki da bi se od tog projekta odustalo. Rusija je, u kontekstu svoje nove geopolitičke uloge morala da se osloni na svoj nacionalni izraz, jer, kako je Panarin pisao: «Ni komunizam, ni totalitarizam ne prinadležat k specifičeskim čertam russkoй mentalьnosti.»[13] Na pragu sličnih razmišljanja bio je i Solženjicin koji je ukazivao da je postiđenost svojim nacionalnim opredeljenjem kod Rusa bilo snažno uporište internacionalizmu i nacionalnom etiketiranju. Razlog postiđenosti nalazio se u duhovnom lutanju inteligencije koja nije više bila zadovoljna domašajima sopstvenog identiteta u obliku carskog samodržavlja. Stoga Solženjicin i podseća na pisanje Petra Struvea[14] o potrebi da ruski intelektualac održi nacionalnu posvećenost. «Ruska inteligencija čini sebe bezbojnom pretvarajući se  rusijsku…nepotrebno i beskorisno prikriva svoj nacionalni lik, a njega je nemoguće prikriti. Nacionalnost je nešto najnesumnjivije (osim rase, boje kože) u ova osetljiva vremena. Nemamo potrebe da mudrujemo (s ruskim nacionalnim osećanjem) i da skrivamo svoj lik… I  ja i svaki drugi Rus, imamo pravo na te osećaje… Što to bude jasnije shvaćeno…to će u budućnosti biti manje nesporazuma…»[15] Ove pravovremene reči bile su upućene ruskim naučnicima i intelektualcima koji su, početkom 20. veka bili skloniji ideji bliskosti sa naučnicima drugih država, najčešće nemačke dok istovremeno to nije bio slučaj kod njihovih kolega u drugim državama. „Zastupajući ideju naučnog internacionalizma, naučnici su težili da sebe predstave kao članove međunarodne zajednice koja je sposobna da izađe iz okvira uskih nacionalnih interesa. Ta pojava je bila impresivna u Rusiji gde je značajan deo naučne elite bio politički angažovan.“ Povratak nacionalnoj ideji, kao čvrst temelj novog izraza ruskog identiteta imao je uporište u predratnom razvoju ruske društvene misli. Dok je nacionalizam, vojno-politički eksponiran kao militarizam evropskih sila, Rusija se trudila da uticaj nacionalnog egoizma obesmisli hrišćanskim univerzalnim karakterom. Na prvi pogled, koji je uslovljen apriornim rusofilstvom kod drugih slovenskih naroda, ova ideja izgleda potpuno neprihvatljiva i van konteksta razumevanja i to do te mere da li je potrebno i uočiti je. Ipak ona je odraz jedinstvenog pristupa artikulaciji ruske nacionalne ideje. On proističe iz stava koji se protivi „geopolitici bezbrižnosti“ koja se neguje i u Rusiji u nameri da se prepusti kreativnost vrednosti nekom drugom i da se jedino preuzima kao gotov proizvod. Taj proces, koji Panarin naziva vesternizacijom stvara jalov identitet koji se ili podanički priklanja ili radikalno suprotstavalja zadatom obrazscu – u ovom slučaju neoliberalnom. Rusija ne prihvata na ovaj način ponuđenu ulogu kulturološkog poslušnika ili kulturološkog, kako otpadnika tako i osvetnika. Panarin nije bio protivnik zapadne kulture ali nije bio za „amerikanocentrizam“[16] – kao izraz neprihvatljive brutalnosti.[17] On se zapravo oslanja na vrednosti koje je liberalizam tokom 19. i 20. veka nosio na talasu reformi evropskih društava[18]. Demokratske slobode, političko organizovanje, poštovanje različitosti jesu univerzalne vrednosti koje ne trpe jedan model ili jedno iskustvo za sve, čak i po cenu da onaj ko pokušava da ih sprovede – ne uspe, iako je imao mogućnost da se posluži iskustvom drugih. U konkretnoj iskustvenoj situaciji – taj obrazac nije bio ponuđen kao alternativa koja skromnošću dobija na magnetizmu svoje vrednosti već je vršena presija njegovog preslikavanja.[19] To je, po Panarinu obesmislilo univerzalnu planetarnu različitost i od „demokratije slobode“ stvorilo „demokratski rasizam“.[20] Otpor ovom diskursu nalazio se u stvaranju novog koji, pod pretpostavkom da se „civilizaciona raznovrsnost uspe očuvati, tada će i očekivano postindustrijsko društvo biti mnogovarijantno, pluralističko, što znači gipkije i postojanije, bliže idealu socijalne pravednosti, koji isključuje hegemonizam i diktat jednog dela sveta nad svim ostalim.“[21] Negovanje ovakvog pristupa u stvaranju ruskog identiteta podrazumevalo je utemeljenje humanosti i morala u nacionalnom izrazu.

Pravoslavlje kao „rusko mesijanstvo“

Oslonac za obnovu moralnosti, Rusi su početkom dvadesetog veka tražili u veri. Grubo potiskivana, prepuštena neodmerenom devastiranju tokom sovjetske epohe, Ruska pravoslavna crkva nije bila imuna na udarce, ali je, uprkos svemu, odolela. Već je to bio izvaredan pokazatelj njene žilavosti koji je, ukoliko se dublje zamislimo, obezbedio ruski čovek svojim poverenjem uprkos i životnoj opasnosti. Zato je povratak pravoslavlju bio nezaobilazan. Otud je Složenjicin pisao: „U današnjoj raspadnutoj, ugušenoj, ošamućenoj i pokravenoj Rusiji još je očiglednije: bez duhovne potpore od pravoslavlja ne možemo stati na noge…“[22] U nameri da što postojanije veru poveže sa narodnim izrazom, Panarin piše o „stihijnom narodnom konzervativizmu“. Ocenjujući da je njegova uloga odlučujuća, ovaj mislilac nameće temu neizbežne duhovne reformacije za koju je oslonac na ranije poglede i stanovištva najbolji način da se ponovo odrede vrednosti.[23] Pri tome treba imati u vidu da je oslonac u prošlom, za Panarina bitan iz razloga ne ponavljanja nacionalno-romantičarskih zabluda.[24] Uzora je bilo i oni su, u svojim stavovima kritikovali etnofiletizam i zalagali su se za iskorak iz uskogrudosti nacionalističke frazeologije. “Rusija još nije otpala od smisla svog postojanja, nije se odrekla vere i ljubavi svoje prve mladosti. Ona je još uvek slobodna da se odrekne takvog političkog egoizma i nacionalne zatucanosti koji će neizbežno dovesti do sloma naše istorijske misije…u Novom Zavetu nema ni reči o bilo kakvim posebnim nacijama i čak se izričito naglašava da nikakav nacionalni antagonizam više ne može da ima mesta…“[25] Ovaj kontekst je dakle, negirao da je univerzalizam hrišćanstva podređen nacionalnoj ideji. Nacionalizam bez hrišćanske sadržine i samilosti za sve, kada je prinuđen na očajnički korak  – a ovaj proističe iz omalovažavanja ili nerazumevanja od strane drugog oholog i sklonog dominaciji, pretvara se u militarizam –  kako nacionalizam u slučaju poraza, tako i onaj u slučaju pobede. Takav ideološki nihilizam bio je u potpunosti neprihvatljiv za Panarina, jer bi na taj način Rusija ponudila viziju stradanja koja se nije razlikovala od ponuđenog podaništva vesternizaciji. Panarin je bio protivnik militarizma jer je on „svedočanstvo deficita kulturno-istorijskog stvaralaštva, deficita koji porađa očajanje, krajnju nepostojanost i sveopšti avanturizam.“[26] U osvrtu na rusku istoriju, Panarin je primetio da je Rusija odsudne reforme sprovodila u vreme rata, posle rata ili na početku rata. Iako suočena sa krajnje ozbiljnom situacijom, Rusija se trudila da izbegne avanturizam i bezizglednu budućnost pa se iz tog razloga odlučno upuštala u reforme države u nameri da spreči sunovrat i izbegne provincijalizam.[27] Uspeh nije izostajao ali je bilo i promašaja. Situacija je, po Panarinu, Solženjeicinu i njima bliskim zahtevala potragu za artikulisanjem ruskog civilizacijskog odgovora.

Pod mantrom globalizacije, Rusija je postala ekonomska sirovinska kolonija u kojoj se privredni razvitak strogo kontrolisao, a kulturološka kreativnost sputavala. Politička elita Rusije bila je odlučujući saučesnik u tome, dosledna u ispoljavanju svog ketmanskog karaktera ona je prihvatila svoju ulogu politikanstva nadajući se ali ne i insistirajući na zadovoljenju sopstvenog interesa. Hipokrizija je bila ogledalo postojeće političke scene. Određena grupa mislećih ljudi, takvu atmosferu potpune identitetske predaje i poslušnosti nije prihvatala kao obrazac svog delovanja. Uporedo sa sve očiglednijim manifestacijama interesa prilikom suočavanja sa kriznim situacijama u svetu, nasuprot demokratskih vrednosti, sredstvo ostvarenja tih interesa, za Zapad sve je više postajao besprimerni militarizam. Društvena, ljudska i  ekološka neodgovornost koja je na ovaj način demonstrirana, pospešivala je razvoj nezadovoljstva i razočarenja u proces globalizacije koji je prilično neobazrivo vođen iz jednog centra.  Razočarani ovom pojavom, jedan broj intelektualaca okrenuo se proučavanju tradicije ruske društvene misli u nadi da će obnoviti ruski autohtoni put – nekad prepoznat kao „rusko mesijanstvo“. Širina pogleda na mesijanstvo i njeno čovečansko razumevanje bilo je početno nadahnuće i Panarina i njegovih pristalica. Mesijanstvo je počivalo na verujućem karakteru Rusa o kojem je iznova Panarin svedočio. “Veru russkiй čelovek cenit vыše lюbыh zemnыh blag; tяgotы sovremennogo političeskogo krizisa čaщe vsego ocenivaюtsя s эtih poziciй: “nekomu bolьše veritь”. U osnovi ove „duhovne obnove“ bili su stihovi Tjutčeva na koje se Panarin, poput Berđajeva, Solovjova, Dostojevskog i drugih  pozivao. „Umom Rossiю ne ponяtь, Aršinom obщim ne izmeritь: U neй osobennaя statь – V Rossiю možno tolьko veritь.“[28]. Pesnik Tjutčev je svojim pristupom u tumačenju ruskog čoveka i ruske ideje bio inspiracija brojnim, ali su ga i mnoge pristalice ideološke projekcije ruskog društva negirale sa obrazloženjem da je njegov idealizam i pesnički zanos bio štetan pri uspostavljanju realne slike o istorijskom kontinuitetu ruskog identiteta. Ponovni povratak Tjutčevu, skreće pažnju da je negiranje uticaja njegovih stihova bila pre zlonamerna instruacija o pristupu poeziji sa verskim motivima, nego stvarni uspeh u odvraćanju Rusa od racionalističke neutemeljenosti njihove duhovnosti. Panarinovo neprihvatanje „plitkog determinizma“[29], odnosno obrasca pogleda na svet kojim je svaka pojavnost uzročno-posledično povezana i time je njeno razumevanje iscrpljeno, uputilo je pravac njegovog sagledavanja buduće uloge Rusije prema osloncu na duhovnost koju je opet obeležila Ruska pravoslavna crkva. Povratak veri značio je povratak moralnosti. U savremenom trenutku ona je servilna lažnim vrednostima, a kvaziprisustvo morala služilo je dominaciji određenih elita koje su većinu držale u stanju potčinjenosti. Moral proističe iz delatnosti crkve, a po Panarinu tamo, bez obrzira što može biti i arhaičan je pravo mesto obnove ljudskosti.  „Možet bыtь, zamečatelьnый arhaizm Pravoslaviя яvlяetsя šansom čelovečestva – odnoй iz garantiй togo, čto tvorčeskiй, civilizovannый postindustrializm eщe možet bыtь spasen v nastupaющem globalьnom mire.“[30] Upozorenje Panarinovo pri obnovi antropocentrizma nije se odnosilo na prihvatanje renesansnog ideala već na okretanje Isusu Hristu – „Bogosыnovstva – poručenca Gospoda zdesь, na grešnoй zemle…“[31] U tom kontekstu neodrživa je ideja o humanosti „izabranih“ („zolotogo milliarda“[32]), već je taj ideal, oslonjen na karakter Bogočoveka pripada svim ljudima – „.tretьemirskogo bolьšinstva.“  Iz ovih stanovišta proistekli su pogledi o geopolitičkom ujedinjenju Evro-azijskog prostora[33] koje neguju tri vrlo uticajne strateške škole u Rusiji. Iskoraci su odmereni, postepeni i vrednosno utemeljeni.[34]

[1] Fukojama,, Kraj istorije, str. 229, 230

[2] Isto, str. 280

[3] Isto, str. 281

[4] Isto, str. 289

[5] Isto, str. 350

[6] „Aleksandr Sergeevič Panarin – vыdaющiйsя russkiй mыslitelь, filosof i kulьturolog, blestящiй političeskiй analitik i publicist, odin iz samыh яrkih professorov Moskovskogo gosudarstvennogo universiteta za vsю istoriю ego suщestvovaniя.“; A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Predislovie, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014.

[7]  „Mы ubeždaemsя, čto sovremennый liberalьno-pozitivistskiй mif o konce ideologiй i nenužnosti duhovnoй vlasti voobщe okazыvaetsя eщe bolee opasnыm i razrušitelьnыm, čem kommunističeskie mifы ob otmiranii gosudarstva i uprazdnenii rыnočnыh otnošeniй.“; Panarin A. S, Iskušenie globalizmom, «Izdatelьstvo «Эksmo», Moskva, 2003, str. 400,401.

[8]  Ratьkovskiй I.S.  Hodяkov M.V. «Istoriя Sovetskoй Rossii » Izdatelьstvo „Lanь“, 2001. http://bibliotekar.ru/sovetskaya-rossiya/105.htm.

[9] A. Solženjicin, Publicistika, V treh tomah, tom tri,  Яroslavlь: Verhnяя Volga, 1997, str, 465. http://solzhenitsyn.ru/proizvedeniya/publizistika/.

[10] Panarin

[11] „Veliki deo aktera na toj sceni zapravo u prostor savremene Rusije projektuje neku vrstu vizije obnovljenog Svojetskog Saveza.“; Miša Đurković, Savremena Ruska spoljna politika i Srbija početkom XXI veka, Kultura polisa, god. IX, 2012, broj 17, 1-26, str. 3.

[12] „Odnako, esli s podobnыm merilom mы podoйdem k suщestvuющim formam nacionalizma, to legko ubedimsя, čto v bolьšinstve slučaev nacionalizm bыvaet ne istinnыm, a ložnыm.“; Nikolaй Cergeevič Trubeckoй, Ob istinnom i ložnom nacionalizme, Statья bыla napečatana v sbornike «Ishod k Vostoku», Sofiя, 1921 g., s. 71-85. http://gumilevica.kulichki.net/TNS/tns05.htm.

[13] Panarin

[14] Petar Struve, Inteligencija i nacionalni lik, Reč, 1904.

[15] Solženjicin

[16] „Sovremennый amerikanizirovannый liberalizm, vыstupaющiй pod znakom revanša…“: A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 846.

[17] „Ta militarizacija mentaliteta, naoružanog po- dozrivošću prema svemu tuđemu, okretala je naglavačke većinu demokratskih principa i ustanova. U meri omasovljenja demokratije, njoj je propisivano da postane vojnom republikom, mo- bilisanom nasuprot spoljašnjeg neprijatelja. Na Zapadu to se u prvom redu ticalo Američke republike, koja je postajala impe rijalna republika – novi Rim koji je u sukobu s Kartaginom.“; A. Panarin, Agenti globalizma, Letopis Matice srpske, januar – februar 2012, Novi Sad, 108-136, str. 114.

[18] Progress i demokratiя, kotorыe sovsem nedavno vыstupali universalьnыmi ponяtiяmi, ne imeющimi rasovыh i эtničeskih privяzok, stali interpretirovatьsя эtnocentrično – kak isklюčitelьnый produkt zapadnoй kulьturы i istorii. A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 855.

[19] „Segodnяšniй liberalizm na Zapade – эto ideologiя pobediteleй so vsemi ee harakternыmi osobennostяmi: dogmatičeskoй samouverennostью, neumeniem prislušivatьsя k drugim, neterpimostью k kritike i nesposobnostью k samokritike…“; A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 58,59.

[20] Neobыčnostь ideйnoй situacii našego vremeni sostoit v otkaze Zapada ot prosveщenčeskogo universalizma i perehode ego na pozicii ksenofobii i kulьturologičeski obosnovannogo «эtnocentrizma». A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 855.

[21] Panarin, Revanš istorije, str. 325

[22] Solženjicin

[23] “Strategičeskiй analiz dolžen učitыvatь balans starogo i novogo…”; A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 859.

[24]  «…Я rešitelьnый protivnik konservativnoromantičeskih utopiй o “velikom vozvraщenii nazad.“; A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Predislovie, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 20.

[25] (Solojov 2006, 107)

[26] Panarin, Revanš istorije, str. 327

[27] Natalija Naročnicka,  Rusija i Rusi u svetskoj istoriji, SKZ, Beograd, 2008.

[28] F.I. T Tюtčev. «Umom Rossiю ne ponяtь…»,  28 noяbrя 1866, http://www.ruthenia.ru/tiutcheviana/stihi/bp/281.html

[29] Panarin, Revanš istorije, Ruska strateška inicijativa u 21. veku, prevod, Branimir Kuljanin, Letopis Matice srpske, broj 493, 317-327, str. 319

[30]A. Panarin, Pravoslavnaя civilizaciя, Institut russkoй civilizacii, Moskva, 2014, str. 573.

[31] Isto, str. 572.

[32] Panarin A. S, Iskušenie globalizmom, «Izdatelьstvo «Эksmo», Moskva, 2003, str. 12.

[33] Bliže vidi i: Darina Grigorova,  Slavяnoevraziйskiй proekt Aleksandra Panarina. Pravoslavnый rыcarь postsovetskoй Rossii, . Vіsnik Marіupolьsьkogo deržavnogo unіversitetu. 2013, Ser. 7-8, str. 39-51.

[34] Bliže vidi: Srđan Perišić, „Geopolitičko usmerenje spoljne politike Rusije“, Vojno delo, Beograd, 2014, broj 2, str. 7-22, str. 9.