RUSIJA I ISTOČNO PITANJE

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

„U celokupnoj istoriji čovečanstva teško da će se naći pitanje, koje je bilo predmet tako mnogobrojnih diskusija, koje je dalo neposredna ili posredna povoda tako važnim političkim kombinacijama i izazvalo tolike sukobe, kao što je to slučaj sa Istočnim pitanjem“. Ovako je dr Milovan Milovanović, istaknuti srpski pravnik, diplomata i državnik, u svojoj knjizi pod naslovom Istočno pitanje, pisao o značaju ove važne geopolitičke teme. Inače, ne treba posebno naglašavati da je Istočno pitanje, suštinski, pitanje sudbine Osmanlijskog carstva, za koje su životno bili zainteresovani Turci, balkanski Hrišćani i velike sile, među kojima se posebno izdvajala carska Rusija.

Kada govorimo o Rusiji i njenom angažovanju u rešavanju Istočnog pitanja, uočavamo dve faze. Prvu, do XIX veka, tokom koje se ta moćna pravoslavna imperija upušta u niz ratova protiv Osmanlijske carevine ne bi li ovlada obalama Azovskog i Crnog mora. Petar Veliki (1682–1725), a naročito Katarina Velika (1762–1796) dali su ključni doprinos ostvarenju tog cilja čiji je vrhunac predstavljalo pripajanje Krimskog poluostrva Ruskoj imperiji. Na taj način Rusija je obezbedila širok pristup crnomorskoj obali što joj je otvaralo vrata za dalju ekspanziju ka Sredozemlju. Upravo tada počinje druga faza u ruskoj politici prema Istočnom pitanju, a koja je kao svoj najvažniji cilj imala ovladavanje Bosforom i Dardanelima, tim uskim moreuzima koji predstavljaju jedini prolaz iz Crnog mora, ka Sredozemlju. Upravo zato, čitav XIX i prve decenije XX veka za Rusiju su obeležene traganjem za načinom koje bi joj omogućio da pod svoju kontrolu stavi te strateški važne prolaze na granici između Evrope i Azije.

Petar Veliki, najveći reformator u istoriji Rusije, sproveo je radikalne promene u svojoj zemlji. Cilj njegove politike bio je da Rusija postane uređena i razvijena evropska država, koja će stati rame uz rame sa najmoćnijim silama Starog kontinenta. Petar I Romanov dobro je uočavao sve te tehnološke i političke prednosti, koje su evropske zemlje učinile dominantnim u odnosu na ostatak sveta. Samim tim, modernizacija i evropeizacija države i društva bili su mu prioritet, kako bi Rusija u svakom pogledu mogla da parira svojim evropskim takmacima. Neodvojivi segment takve njegove politike bila je i težnja za izlaskom na svetska mora, što je predstavljalo preduslov za jačanje ekonomskog i političkog uticaja Rusije, kao i podstrek za njenu dalju ekspanziju. Na severu Petar je imao opasnog neprijatelja u Švedskoj, koju je u Velikom severnom ratu (1700–1721) porazio i omogućio svojoj zemlji pristup Baltičkom moru. Sa druge strane, na jugu, Petar je u dva navrata ratovao sa Osmanlijama. Prvi put tokom Velikog turskog rata (1683–1699) u koji se Rusija uključila 1686. godine ratujući na strani Svete lige, Austrije, nemačkih zemalja, Poljsko-litvanske unije i Mletačke republike. Mir u Istanbulu 1700. godine, koji je Rusija sklopila sa Turcima, omogućio joj je da dobije Azov i tvrđavu Taganrog na ušću Dona u Azovsko more. Nakon tog uspeha Petar se još više zainteresovao za Istočno pitanje, čemu je doprineo i jedan od najistaknutijih Srba u Rusiji tog vremena Sava Vladislavić Raguzinski. Svakako i pod njegovim uticajem Petar Veliki je delovao u pravcu jačanja političke veze sa Srbima, prepoznajući već tada u njima potencijalne saveznike za borbu protiv Osmanlija. Čak je preko ruskih oficira srpskog porekla, pukovnika Mihaila Miloradovića i kapetan Ivana Lukačevića pokušao da organizuje srpski ustanak u Osmanlijskom carstvu koji bi bio koordinisan sa operacijama ruske vojske. Međutim, kako je Rusko-turski rat 1710–1711. godine završen pobedom Turaka, plana zajedničke rusko-srpske akcije sa ciljem da se Osmanlije proteraju sa Balkana doživeo je neuspeh.

Katarina Velika takođe je sanjala uništenje Osmanlijskog carstva, pa čak i to da će na njegovim razvalinama stvoriti grčku državu po ugledu na Vizantiju. Za Katarinu II ta helenska tvorevina predstavljala bi eksponent ruske politike u Sredozemlju, gde je čak planirala da pojedina ostrva stavi pod direktnu rusku kontrolu. Očigledno je da se u rešavanju Istočnog pitanja, za razliku od Petra, Katarina prevashodno oslanjala na grčki faktor, što na koncu nije uticalo na krajnji cilj ruske politike. Potiskivanje Osmanlija svakako je predstavljalo prioritet, a balkanske narode, bilo Srbe bilo Grke, Rusi su doživljavali kao saveznike u borbi na ostvarenju istog cilja. Katarina je vodila dva rata protiv Osmanlija od 1768–1774. i od 1787–1792. godine i oba su okončan trijumfom Rusije. Katarina je zahvaljujući tim pobedama obezbedila značajna teritorijalna proširenja za svoju zemlju na prostoru današnje Ukrajine, čiju krunu je predstavljalo pripajanje geostrateški izuzetno važnog poluostrva Krim. Inače, treba napomenuti da je Kučukkainardžijskim mirom iz 1774. godine Rusija dobila status sile zaštitnice Hrišćana u Osmanlijskoj carevini, što joj je dalo mogućnost da se i formalno-pravno meša u unutrašnje prilike turske države. Na taj način Katarina Velika je za Rusiju obezbedila i važnu političku prednost u procesu rešavanja Istočnog pitanja .

Poslednje decenije XVIII i prve XIX veka obeležila je Francuska revolucija i Napoleonovi ratovi, tako da je Istočno pitanje ostalo na margini tih dešavanja koja su duboko uzdrmala Evropu. Sporazum iz Tilzita 1807. godine, između Napoleona i ruskog cara Aleksandra II (1855–1881), suštinski je predstavljao dogovor o savezništvu dve moćne države. Međutim, taj sporazum nikada nije u potpunosti ispoštovan, pa tako ni njegov deo koji je predviđao podršku Francuske ruskoj politici prema Osmanlijskom carstvu. Naime, pošto je Napoleon uprkos svemu ostao ključni neprijatelj u spoljnopolitičkoj agendi Rusije, Aleksandar I se nije sa punim kapacitetima angažovao u ratu protiv Osmanlija (1806–1812). Značajniji ruski rezultati samim tim su izostali, a period rusko-francuske dominacije u evropskim poslovima Aleksandar nije uspeo da iskoristi za rešavanje Istočnog pitanja. Takođe, nakon slamanja Napoleona i Bečkog kongresa 1815. godine, kojim je uspostavljeni novi poredak u Evropi, Rusija je stavila akcenat na sprečavanje revolucionarnih procesa i održavanje „statusa kvo“ na Starom kontinentu. Jednostavno rečeno, strah od tekovina Francuske revolucije nadjačao je težnju za rešavanjem Istočnog pitanja i konačnim ovladavanjem Bosforom i Dardanelima.

Do promene u ruskoj spoljnoj politici dolazi sa otpočinjanjem Grčke revolucije 1821. godine, a naročito od 1825. i dolaska na presto energičnog Nikolaja I Romanova (1825–1855). Nakon što je naneo težak poraz Osmanlijama u ratu 1828–1829. godine Nikolaj I je pokušao da napravi radikalan zaokret u ruskoj istočnoj politici. Naime, dotadašnju praksu svojih prethodnika da ratom pokušavaju ostvariti prevlast na Bosforu, on je izmenio strategijom dogovora sa sultanom. Unkijar-iskelesijski sporazumom iz 1833. godine ruski imperator je pokušao da Osmanlijsku carevinu stavi pod svoj protektorat. Naime, tim dokumentom uspostavljeno je savezništvo između dve države, a u slučaju rata sa nekom trećom silom osmanlijska strana se obavezala da će zatvoriti moreuze za ruske neprijatelje. Istovremeno slobodan prolaz za ruske brodove nije doveden u pitanje. Na taj način, ključevi Bosfora i Dardanela ostali su u rukama sultana, ali je on imao obavezu da ih koristi u skladu sa interesima Rusije. Unikijar-iskelesijski sporazum u dobroj meri bio je posledica toga što je ruska diplomatija dobro razumela da zapadne sile, naročito Velika Britanija i Francuska u „Bolesniku na Bosforu“ vide saveznika koji sprečava rusku ekspanziju u Sredozemlju. Samim tim, ove sile postale su zaštitnice Osmanlija, kao i Austrija koja je u ruskom prodoru na Balkanu videla opasnost po sopstvene interese. Sporazumom sa Turcima ruska diplomatija je pokušala da reši Istočno pitanje u svoju korist i istovremeno izbegne direktnu konfrontaciju sa zapadnim silama. Međutim, Unkijar-iskelesijski sporazum nije doprineo uspostavljanju trajnog savezništva Istanbula i Sankt Peterburga, jer su procene turskih vladajućih krugova bile takve da će svoj suverenitet i integritet, kao i šanse za ekonomski razvoj, najbolje očuvati uz podršku Zapada. Samim tim, Nikolaj I se morao vratio tradicionalnoj ruskoj politici rešavanja Istočnog pitanja vojnim putem. Krimski rat (1853–1856) predstavljao je otrežnjujući i težak poraz za Rusiju koji joj je jasno stavio do znanja da samoinicijativno neće moći presuditi „Bolesniku na Bosforu“. Suočena sa koalicijom zapadnih zemalja koje su podržale Osmanlije Rusi su doživeli ponižavajući poraz kojim su izgubili ekskluzivno pravo zaštite balkanskih Hrišćanska, ali i držanja ratne flote u Crnom moru. Ključne prednosti, koje su Rusi decenijama sticali u procesu rešavanja Istočnog pitanja, Pariskim mirom iz 1856. godine bile su izgubljene.

Međutim, već dvadesetak godina kasnije, 1877. i 1878. godine ruski car Aleksandar II preduzeo je novi pohod protiv Osmanlija. Koristeći novonastale političke okolnosti u Evropi izazvane ujedinjenjem Nemačke i slabljenjem Francuske, Aleksandar je izbegao stvaranje koalicije zapadnih zemalja protiv Rusije i naneo odlučan poraz sultanu. Teški uslovi mira Turcima su izdiktirani u San-Stefanu 1878. godine, a kao kruna ruske pobede na Balkanu trebala je da nikne Velika Bugarska. Nakon, Petra Velikog koji je igrao na kartu Srba, Katarine koja je pravila planove sa Grcima, Aleksandar II je odlučio da se osloni na Bugare. Velika Bugarska je trebala da bude produžena ruka Rusije na Balkanu i nepremostiva brana svakom uticaju koji bi sa zapada išao prema Bosforu i Dardanelima. Na taj način, ti „geostrateški dragulji“, bili bi izolovani i spremni za potpuno preuzimanje od strane Rusije. Međutim, ovaj trijumf Sankt Peterburga u rešavanju Istočnog pitanja Zapad nije mogao da dopusti. Pod pritiskom i pretnjom rata Sanstefanski mir je revidiran na Berlinskom kongresu 1878. godine. Samim tim, tekovine ruskih uspeha u najvećoj meri su neutralisane. Da stvar po ruske interese bude i gora, Bugarima je trebalo samo nekoliko godina da se od svoje velike osloboditeljke okrenu ka Zapadu, čime je ruska probugarska strategija doživela potpuni fijasko.

Poslednji neuspeh da reši Istočno pitanje u svoju korist Rusija je doživela tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata. Ruska diplomatija tada je dobro uočila da je najbolji način za ostvarenje njenih interesa na Balkanu to što će podržati Srbe, Grke i Bugare da se zajednički obračunaju sa „Bolesnikom na Bosforu“. Na taj način izbegla bi svoje direktno mešanje, a samim tim i neminovnu reakciju Zapada. Ukoliko bi u svom naumu i uspele nezavisne i suverene balkanske države, međusobno povezane i u bliskim vezama sa Rusijom, bile bi najbolja garancija da tradicionalne anti-ruske politike zapadnih sila tu više neće imati oslonac. Međutim, kako je Prvi balkanski rat bio velika pobeda saveznika i Rusije, tako je Drugi balkanski rat bio njihov tragičan poraz. Svađa oko plena unela je „jabuku razdora“ u saveznički tabor, što je otvorilo vrata intrigama i mešanju zapadnih sila željnih da razbiju Balkanski savez. Nažalost u tome su i uspeli. Umesto pobede ideje „Balkan balkanskim narodima“, trijumfovale su nove podele i revanšizam sa kojim je ceo region ušao u Prvi svetski rat. Tokom tog, do tada najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva, saveznici iz Antante, u slučaju pobede, garantovali su Rusiji ostvarenje njenog sna o kontroli nad moreuzima. Međutim, Ruska revolucija 1917. godine to pitanje je učinila bespredmetnim. Istočno pitanje na kraju Velikog rata rešavano je bez učešća Rusije ophrvane građanskim ratom.

Nakon Prvog svetskog (1914–1918) i Grčko-turskog rata (1919–1922) mnogi su smatrali da je na Istočno pitanje stavljena tačka. Posebno kada je nakon Drugog svetskog rata i formiranja OUN, kao garanta nepovredivosti granica, zatečeno stanje na Balkanu verifikovano normama međunarodnog prava. Međutim, deluje da je raspad Jugoslavije tu višedecenijsku realnost poremetio. Odnosno, da je time Istočno pitanje na svojevrstan način ponovo otvoreno. Što se tiče Rusije to se desilo u najgorem mogućem trenutku. Tačnije, onda kada je rušenje Berlinskog zida označilo njen poraz u Hladnom ratu, što je između ostalog, za posledicu imalo raspad SSSR-a. U takvim okolnostima Rusija nije imala ni vremena ni snage da se bavi Balkanom. Posledice po njene interese, shodno tome, bile su katastrofalne. Ulaskom Rumunije i Bugarske u NATO i EU Zapad je početkom XXI veka zaokružio Balkan kao svoju interesnu sferu, maksimalno izolovanu od uticaja iz Kremlja. Što se tiče moreuza, plovidba kroz Bosfor definisana je konvencijom iz Montrea usvojenom još 1936. godine. Uzmemo li u obzir da su oni i dalje pod kontrolom Turske, koja se danas nikako ne može nazvati „Bolesnikom na Bosforu“, onda možemo zaključiti da je to pitanje zatvoreno. Samim tim, upliv Rusije na Jugoistoku Evrope ponajviše je vezan za pitanja južne srpske pokrajine Kosova i Metohije i uređenja Bosne i Hercegovine. Odnosno, uticaj Rusije prevashodno se manifestuje kroz institucionalni okvir u međunarodnim centrima odlučivanja neophodnim u donošenju odluka za ova dva goruća balkanska pitanja. Naravno, ekonomsko-energetske veze Rusije i ovog dela Evrope svakako ne treba zanemariti, ali ni preceniti. Upravo zbog svih pomenutih činjenica možemo zaključiti da u ovom trenutku deluje da se Rusija vratila četvrt milenijuma unazad i da bije bitke koje je Katarina Velika davno dobila. Tačnije, Rusija danas ponovo pokušava da se učvrsti na Crnom Moru i prioritet su joj Krim i njegovo zaleđe, dok je Zapadni Balkan suviše daleko i van njenog realnog uticaja.

IZVORI I LITERATURA

Čedomir Popov, Građanska Evropa (1770–1914). Politička istorija Evrope (1815–1871), Zavod za udžbenike: Beograd, 2010.

Čedomir Popov, Građanska Evropa (1770–1914). Društvena i politička istorija Evrope (1871–1914), Zavod za udžbenike: Beograd, 2010.

Pavel Miljukov, Istorija Rusije, Narodna kultura: Beograd, 1939.

Fjodor Uspenski, Istočno pitanje, Logos: Beograd, 2013.

Milovan Đ. Milovanović, Istočno pitanje, CID: Art pres: Beograd, 2020.