Робер Стојкерс: европске синергије

17/05/2021

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Робер Стојкерс (1956), белгијски геополитичар фламанског порекла и утицајни члан Нове деснице, један је од најзначајних европских конзервативних мислилаца. Оснивач је паневропске организације Европске синергије и уредник часописа Оријентасион, Вулуар и Новости европских синергија који су у међувремену прерасли у својеврстан медијум његових континенталистичких – телурократских концепција. Њихова суштина је заснована на „човеку као земаљском бићу“, односно „земљи“ и „простору“ као неопходној претпоставци геоисторије. Области посебног интересовања су му метаполитика, историја, митологија, традиција и европска култура. Последњих година писао је о кризи унутар Европске уније, затим „ратовима четврте генерације“, али и идеји неоевроазијства. Пажњу јавности изазвала је 2016. године појава његове књиге Европски подухват (The European Enterprise: Geopolitical Essays) у којој је анализирао историјске, културне и духовне основе главних европских империја. Аутор је многих чланака о конзервативној револуцији, национал-бољшевизму и европској цивилизацији. Поред публиковања геополитичких радова бави се и преводилаштвом. Српској читалачкој публици познат је његов чланак Теоријска панорама геополитике који је објављен 1994. године у оквиру зборника Тајна Балкана.

Као типичан представник евроконтинентализма истраживао је стваралаштво Карла Шмита и развио геополитичку теорију која се разликује у односу на остале истакнуте представнике Нове деснице (Ален де Беноа, Жан Тиријар и други). Оно што његов геополитички модел чини карактеристичним јесте препорука да Европа мора више пажње да усмери ка Индијском океану, којем у будућој геополитичкој архитектури света предвиђа улогу Средишњег океана (између Атлантика и Пацифика). На унутаревропском плану Стојкерс се залаже за јачање немачког мителевропског модела, а у глобалним оквирима за сарадњу Европе с арапским и Трећим светом.

Истражујући европску и евроазијску прошлост настојао је да пронађе „конвергенције, а не разлоге за непријатељства“. Отуда је занимљиво његово опажање о повести која је недопустиво редукована на западну историју, док је наслеђе многих народа – попут Скита, Сармата и Словена, занемарено и дубоко потиснуто или избрисано из колективног сећања. Због тога њихово поновно откривање сматра значајним за будућност Европе и света.

За фламанског геополитичара еманципација Европе подразумева њено ослобађање од америчког утицаја чија геополитичка акција има и изразито противруски карактер који се испољава: у опкољавању ове државе, затим настојању да се комада и сателизује тзв. зона турбуленције а потом у наредној фази и остатак Руске Федерације – према стратегији балканизације коју је својевремено осмислио лорд Кузон. За Стојкерса је веома битна и америчка стратегија унутрашње субверзије Русије, уз коришћење тзв. чинилаца меке моћи (веома је индикативна недавна изјава америчког амбасадора у Москви о томе да ова земља мора да изнађе начин да разговара с руским друштвом – прим. аутора).

Панорама геополитике

Стојкерс се у чланку Теоријска панорама геополитике на карактеристичан начин осврнуо на стваралаштво класика геополитике и њихов допринос развоју ове дисциплине која је била дуго јавно проскрибована због њеног „нацистичког греха“. Реч је о својеврсној панорами геополитичких теорија која обухвата анализе радова Фридриха Рацела, Видала де ла Блаша, Рудолфа Кјелена, Карла Хаусхофера, Халфорда Мекиндера, адмирала Мехена и његовог следбеника Николаса Спајкмана.

У поменутом огледу Стојкерс је настојао да најпре означи предмет истраживања геополитике, указујући да о њој као дисциплини треба судити на основу „динамичких а не статичких критеријума“. Он се позвао на речи Антонија Фламињија за којег је „политичка географија анализа, док је геополитика синтеза“. Из оваквог карактера геополитике проистиче и становиште о „политичким заједницама које се увек налазе у кретању па се због тога морају третирати као живи организми“.

Пажњу привлачи и анализа појма „географске свести“ која је у основи „психоанализа народа“. У вези с тим фламански геополитичар указује на многе научнике који су истраживали ову тему још од времена антике (Аристотел, Тукидид, Херодот), преко средњег века (Ибн-Халдун), до ренесенсе и новијег доба (Боден, Монтескје, Токвил, Хердер, Хумболт, Карл Ритер). Тако је Аристотел писао о геополитичком утицају острва Крит на остатак Грчке, Монтескје је истицао климу као фактор који утиче на формирање народа, док је Хердер указивао на значај културе, књижевности и лингвистике за обједињавање територија.

Осврћући се на Рацелову политичку географију, Стојкерс издваја „теорију животног простора“ коју је овај немачки антрополог први научно артикулисао. У радовима Видала де ла Блаша његову пажњу привлачи тзв. „теорија вероватноће“, али и то да су одређене религије отвореније за технички прогрес у односу на неке друге религије. На тај начин се Де ла Блаш приближава Максу Веберу и протестантизму, али и тврдњама Сержа Кристофера Колма који сматра да припадност будизму даје предности у савременој економији. Р. Стојкерс истиче и гледиште француског научника Валоа који је 1911. године правио разлику између држава које су  способне да контролишу неколико различитих типова територија и оних држава које су у стању да контролишу један одређени тип територије, разуме се, дајући предност првом типу држава.

Стојкерс се у својим геополитичким теоријама нарочито ослањао на Швеђанина Рудолфа Кјелена и његову анализу положаја великих сила од 1903. до 1922. године. Подсетимо, за Кјелена је геополитички положај Немачке био средишња тема. Као што је Нови свет био сфера утицаја Енглеске и САД – које су постепено почеле да излазе из оквира свог великог унутрашњег тржишта, тако је и Немачка почела да се ослања на Отоманску империју како би заштитила своју економску експанзију према југоистоку, Предњој Азији, Персији и Индонезији (у то време холандској колонији – прим. аутора). Одатле је потекла идеја о „геополитичкој дијагонали“ која се пружа од Исланда до Индонезије, а која пролази кроз цео евроазијски континентални масив.

После 1918. године Кјелен је упозоравао на постојање три чворна нерешена проблема: француско-немачки сукоб, затим сукоб између Немачке и Русије на Балкану, као и сталне тензије између Немачке и доминантно „таласократске“ силе (Енглеска или САД). Отуда је посебно анализирао појмове „средишње и периферне земље“ и Мекиндерову Географску осовину историје (1904). Нарочито је наглашавао Мекиндеров став о „непобедивости Средишње земље“ који проистиче из чињенице „да бродови и друга средства таласократије не могу да продру у ту зону“, а о чему сведоче многобројни неуспели покушаји њеног освајања (Карло XII, Наполеон, Хитлер). За Стојкерса је веома важан Мекиндеров закључак да поморски и периферни народи морају да сузбијају народе Средишње земље. Управо на тој логици су се заснивале америчке стратегије после Другог светског рата. Тако је Николас Спајкман, ослањајући се на раније изнете тезе адмирала Мехена, још 1942. године написао студију Америчка стратегија у светској политици у којој је изнео тврдњу да „Средишња земља више није центар светске историје, већ да је то Средишњи океан који запљускује обале Северне Америке и Западне Европе“. Овде није тешко уочити да Спајкман настоји да артикулише првенствено интересе атлантске заједнице са САД као новом суперсилом света.

Задатак Европе

После Другог светског рата 1945. године догодила се двострука победа – победа америчке таласократије и совјетске континенталне моћи. Ако је после Хирошиме и Нагасакија изгледало да су САД непобедиве, победа комунистичке револуције 1949. године у Кини потпуно је изменила послератну геополитичку парадигму. Након што су Американци здушно радили на цепању великих европских територија, првенствено окупљених око Немачке, и источноазијских територија окупљених око Јапана, појава огромног комунистичког региона у Далекој Азији свакако није била по вољи вашингтонским стратезима. То је био један од повода за почетак Хладног рата и заоштравање ситуације и рат у Кореји.

Робер Стојкерс у таквим међународним околностима положај Европе описује као веома сложен и настоји да у оквиру покрета Нове деснице артикулише њен геополитички интерес. Он истиче да је у интересу Европе да разнородни мозаик држава и народа обједини у једну целину од Исланда до Новог Зеланда, примењујући стратегију отпора и против сила таласократије и против сила телурократије. За фламанског геополитичара је евроазијска перспектива чинилац који повезује „разноврсност морске конфигурације и унутрашњих земаља“. Из једног таквог погледа на свет проистекла је концепција коју је назвао „геополитиком дијагонале“. Реч је о геополитичкој синтези која је заснована на начелима политике снаге која се као таква објективно супротставља империјализму. Тако је по Стојкерсу политика снаге само друго име за политику равнотеже.

У Теоријској панорами геополитике нарочиту заинтересованост изазива онај део огледа који је посвећен изворима немачке геополитике и стваралаштву Карла Хаусхофера. Наиме, његова геополитичка школа разрадила је особену „концепцију великог простора“ позивајући се на низ теорија које су публиковане двадесетих година прошлог века. Хаусхоферово основно полазиште је да су простори и ресурси националних држава веома ограничени, па су првенствено због индустријског развоја, народи принуђени да „развијају велики простор као нови облик политичке организације“. По Хаусхоферу то су: Евроафрика, у којој превлађује француско-немачка осовина, потом Совјетска Русија за коју је предвиђао да ће свој утицај проширити на Персију, Авганистан и Индијски потконтинент, затим Источна Азија у којој је Јапан водећа регионална сила, као и Северна и Јужна Америка које су под доминацијом САД. Стојкерс указује да је уочи Другог светског рата овај немачки геополитичар имао план о стварању великог континенталног евроазијског савеза у којем би се нашли Франкова Шпанија, Француска из Вишија, Немачка, Русија и Јапан, а против Британске империје. Хаусхофер је још у то време подржавао независност арапског света, Индије и Персијанаца, надајући се да ће тако збацити са себе окове британског империјализма. Напад Хитлера на Совјетски Савез 1941. године срушио је тај велики пројекат, али је он на неки начин обновљен у Франуској за време владавине генерала Де Гола. На тим претпоставкама настала је Стојкерсова особена концепција о великом простору која је била у складу са темељним опредељењима Нове деснице.

Средишњи океан

Непосредно после завршетка Хладног рата, упркос планетарном тријумфу атлантизма, међу европским геополитичким теоретичарима актуелизоване су тзв. неокласичне идеје. Њихове савремене основе треба тражити у процесима који су започели шездесетих година прошлог века када је почела да се наслућује нова парадигма епохе глобализација која је на потпуно измењен начин дефинисала предмет истраживања геополитике као дисциплине која се бави изучавањем просторног и политичког. На тим премисама настао је евроконтинентализам – особен правац европске геополитичке мисли који упркос различитим идејама поседује и низ заједничких својстава. Најпре, то је тежња за геополитичком еманципацијом Европе од америчког утицаја, затим је ту тежња за што чвршћим повезивањем са Русијом (раније Совјетским Савезом) чије су ресурсне, просторне и војностратешке карактеристике, једина гаранција независности Европе. Жан Тиријар је у том смислу заступао свакако најрадикалније ставове залажући се за стварање једне „евросовјетске империје од Даблина до Владивостока“. И други евроконтиненталисти, мање-више, били су на трагу оваквих концепција, уз извесне варијације на тему које се пре свега односе на начин политичке организације „европског великог простора“.

После разлаза са Тиријаром 1994. године, Робер Стојкерс је настојао да кроз часопис Нове европске синергије на карактеристичан начин артикулише своје виђење концепције великог простора. Поред изразитог антиатлантизма који га повезује са осталим евроконтиненталистима, Стојкерс се на практично-политичком плану залаже за повезивање Немачке и Средње Европе са Русијом и земљама Трећег света, пре свега арапским светом. У средишњу његове геополитичке концепције је контрола над Индијским океаном – која омогућава стратешки утицај на кључне зоне Евроазије: Блиски исток, Индију, Кину, Иран, Индокину, Далеки исток, тихоокенске регионе и др. У средишту овог „стратешког свода“ је мало острво Дијего Гарсија на којем се налази најважнија америчка војнопоморска база.

Фламански геополитичар на тај начин Индијски океан дефинише као Средишњи океан који се налази изнеђу Атлантика и Пацифика и игра кључну стратешку улогу у будућем геополитичком устројству планете. Отуда поморска контрола над овим океаном омогућава кључни истовремни геополитички утицај на три најважнија велика простора: афрички, јужноевроазијски римланд и тихоокенски регион. Стојкерс је због тога предлагао да целокупна европска стратегија буде концентрисана на овај део света где ће се догодити пресудно геополитичко сучељавање за 21. век. Он је такође истицао да социјални, политички и дипломатски пројекти разних држава и блокова, представљају замагљени израз глобалних геополитичких концепата.

Ратови четврте генерације

У разговору са нашим угледним мислиоцем Борисом Надом (Печат, крај 2017), Стојкерс је говорио и о другим темама које су, поред геополитике, предмет његовог интересовања. То су пре свега метаполитика, историја, митологија, традиција и европска култура. Из овог занимљивог интервјуа издвајамо његове ставове о кризи либералне демократије, негативном карактеру Шездесетосмашког покрета и Франкфуртске школе, затим последицама тријумфа необузданог неолиберализма и реганомике, после којих смо ушли у период постисторије.

За Стојкерса нема дилеме да „одређене тајне службе с оне стране Атлантика воде политику слабљења Европе“ сталним невојним нападима, типичним за тзв. „ратове четврте генерације“. Економске стратегије и берзанске манипулације су уобичајени трикови које они користе како би спречили Европу да се самостално развија, да стекне већу аутономију у свим политичким и војним питањима, да достигне благостање путем истраживања и развоја, као и да изгради снажне економске везе са Русијом и Кином.

Непрекидна опсесија британских и америчких тајних служби је спречавање немачко-руских веза. Сада је Немачка ослабљена критичном масом милиона лажних избеглица, што ће убрзо проузроковати колапс система социјалне заштите, који је одувек био посебно обележје немачког друштвеног система (било под Бизмарком, национал-социјалистима, демохришћанима или социјалдемократама). Стојкерс истиче да „потпуна дестабилизација европских индустријских друштава (Шведске, Француске, Немачке, Италије и делимично тзв. Ниских земаља – Холандије и Белгије) доводи до друштвених и политичких смена, које повремено попримају облик тзв. популистичких покрета“. До сада они нису били у могућности да добију озбиљан удео у власти, пошто су се „конвенционалне странке“ инфилтрирале у све институције (штампу и медије, судове, банке). У Шпанији, која је сиромашнија и која не привлачи мигранте због својих материјалних ограничења, једина могућа полуга за покретање операције „рата четврте генерације“ био је каталонски микро-национализам. Ако се Каталонија отцепи, једна од најиндустријализованијих покрајина историјске Шпаније ће напустити заједницу која постоји још од 1469. године – венчања Изабеле I од Кастиље и Фердинанда II од Арагона. То би значило озбиљно заостајање за Шпанију, која је већ ионако крхка и која би убудуће зависила од суседних земаља – од већ дестабилизоване Француске и Немачке. Немачка се, такође, суочава с проблемом избеглица и ерозијом система социјалне сигурности, што доводи до пораста незадовољства и на крају до успона странке Алтернатива за Немачку.

Фламански геополитичар због свега тога себе означава као присталицу новог евроазијства, које се у његовој интепретацији донекле разликује у односу на традиционално или руско евроазијство. Један светски антисистемски покрет отпора атлантизму – то је Стојкерсова геополитичка перцепција савременог света. Реч је о широкој визији историје сваке политичке и историјске компоненте на заједничкој територији Европе и Азије из које ће се проналазити конвергенције, а не разлози за непријатељства. Ово је током двадесетих и тридесетих година прошлог века предлагао проф. Ото Хеч за Западну Европу и Русију. Због тога би први корак био да се у историји пронађе конвергенција између западноевропских сила и Русије као основе за јединство Евроазије.

ЛИТЕРАТУРА: Робер Стојкерс, Теоријска панорама геополитике, у Тајна Балкана, СКЦ, Београд 1994; Александар Дугин, Основи геополитике, књ. 1, Екопрес, Зрењанин 2004; Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, Сајнос, Нови Сад 2021.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања