РИСТО ВУКАНОВИЋ

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Ристо Вукановић био је српски сликар импресиониста. Импресионизам је један од најзначајнијих покрета уметности с краја 19. века. Циљ импресионизма је стварање перфекционисане илузије изгледа природе. Без обзира на то што је био један сасвим француски феномен, усвојили су га уметници широм Европе, САД и Аустралије. Импресионизам ће извршити пресудан утицај на уметност авангарде у Европи почетком 20. века.

Ристо Вукановић рођен је 3. априла 1873. у Буговини код Требиња, у Херцеговини. Основну школу завршио је у Турну Северину у Румунији, а гимназију у Београду. Сликарску академију у Петрограду уписао је 1890. године као државни стипендиста. Након прве године студија прелази у Минхен, где студира прво код Антона Ажбеа, а потом на уметничкој академији код Шандора Вагнера. Иначе, Антон Ажбе био је словеначки сликар и учитељ сликарства, једна од најзначајнијих личности минхенске уметничке сцене. У његовој школи посебно су били бројни студенти из словенских земаља. Међу његовим ученицима били су и Надежда Петровић и Љубица Филиповић Назаревић. Овде су се упознали и дружили Ристо Вукановић и Бабета Бахмајер, Немица позната као Бета. Тако је Бета упознала заводљивог „дугајлију“, који је био годину дана млађи од ње.

Они су се венчали 1898. године и преселили у Београд. Одмах су покренули низ акција да би оживели уметност у српској престоници. У сали Народне скупштине Србије од 20. септембра до 5. октобра 1898. била је приређена изложба радова троје српских младих уметника школованих у Минхену. Били су то Ристо и Бета Вукановић и вајар Симеон Роксандић. Слике су допремили на таљигама, преко турске калдрме, сами укуцавали ексере и качили слике на зидове. Била је то изложба какву Београђани нису имали прилике да виде раније. Како је ова изложба дочекана у Београду, најбоље казује податак да је на отварању говорио тада најугледнији стручњак, Србин немачког порекла, теоретичар уметности, архитекта, ерудита, управник Народног музеја – Михајло Валтровић. Ова изложба била је згодна прилика да се Београђанима представи слика „Дахије“, за коју је Ристо Вукановић добио прву награду на изложби ученика Минхенске академије и сребрну медаљу на годишњој изложби приређеној у Минхену. Међутим, њихов најважнији заједнички рад био је да наставе са Цртачком и сликарском школом Кирила Кутлика, која је престала с радом након његове смрти.

Прву сликарску школу у Београду, на Косанчићевом венцу, под именом Српска цртачка и сликарска школа, основао је словачки сликар и педагог Кирил Кутлик, и то 5. септембра 1895. година. Она је постала камен темељац уметничког образовања у Србији. После његове преране смрти 1900. године, Ристо Вукановић постао је нови управитељ школе, по одлуци министра народне привреде Живана Живановића и уз благослов краља Александра Обреновића. Ристо је од удовице преминулог сликара Кутлика откупио цео школски инвентар ове уметничке школе. Заједно са својом женом Бетом Вукановић започео је школски рад 17. априла 1900, на основу акта Министарства просвете и Министарства привреде. Тако је отворена Сликарска школа, која је имала задатак да припрема будуће полазнике страних сликарских академија, али и учитеље цртања за гимназије и више женске школе, „љубитељима цртања даје прилику да се усаврше у истој“, и „омогућава занатлијама да савладају опште и стручно цртање“. Уз издашну државну помоћ, програми су проширени, настава реорганизована на модерној основи и статус школе подигнут је на виши, квалитетнији ниво. Сликарска школа финансирана је из два извора: од средстава Министарства привреде за вечерњи занатлијски курс и од уплата приватних полазника. Ристо Вукановић желео је да максимално повећа број полазника занатлија и очигледно је успео у томе. И Министарство привреде је упутило распис свим еснафима, са препоруком да шегрти и помоћници редовно похађају бесплатне часове цртања. Интересовање полазника било је велико, тако да је школске 1902/3. Сликарску школу похађало преко стотину ученика различитих профилација. У недостатку простора, школа је користила и просторије Сале мира на Славији, све док она није продата.

Брачни пар Вукановић је 1901. сазидао породичну кућу, према пројекту архитекте Милана Капетановића. Ово је прва и једина зграда у Србији зидана за потребе сликарске школе. Кућа је подигнута на углу улица Горње Јованове и Капетан Мишине. Овај крај раније је био насељен Турцима, који су морали да напусте своја имања, у складу са државном одлуком. Вукановићи су купили овај плац када је Ристо краљу Милану Обреновићу продао своју слику „Дахије“. Сама кућа је саграђена новцем од Бетиног породичног наследства из Немачке. Била је то угаона вила са вртом. Кућа је имала двојну намену. У приземљу је био простор за становање, а на спрату сликарски атељеи. Фасада куће била је богато декорисана и то техником фрескосликарства. Била је то прва и једина београдска кућа са осликаном фасадом. Читава декорација куће била је дело Бете Вукановић, која је тиме веома успешно истакла посебност намене ове куће. Декорацију су чинили орнаменти у виду плавих цветова перунике и шареног пауновог перја. Централно поље под кровним венцем заузимала је алегоријска композиција са представом три музе – заштитнице сликарства, музике и игре. Због ове декорације здање Вукановића у народу је названо „Кућа са плавим перуникама“. Централни мотив фасаде чинила је композиција Индустрија и Трговина, на којој су представљене музе између два дрвета. Како је ова кућа некада била богато декорисана, данас можемо видети из једне старе сачуване црно-беле разгледнице. Због све већег броја полазника и потреба модернизације, Сликарска школа је деловала у овој кући до 1905. Онда су Бета и Ристо, заједно са Ђорђем Јовановићем и Марком Муратом, основали Уметничко-занатску школу у згради, у Улици краља Петра број 4.

На почетку Првог светског рата Бета и Ристо Вукановић напустили су свој дом, заједно са српском војском. Кућа је тешко оштећена у бомбардовању 1915. Ристо је преминуо у Француској 1918, а Бета се наредне године вратила у Београд. Она није желела да се врати у урушену кућу, препуну сећања, већ ју је продала генералном конзулу јапанског конзулата, Милутину Станојевићу. Тридесетих година 20. века учињене су бројне грађевинске измене и преградње куће и том приликом је изгубљена богата сликана декорација. Кућа је 1942. продата гвожђарском трговцу Деспоту Лукићу, а после Другог светског рата је претворена у стамбену зграду, са више станова. Атељеи су преграђени, кружно степениште уклоњено, а у башти су изграђени помоћни објекти. Кућа Вукановића је 1984. године проглашена спомеником културе. Према тврдњама савременика Бета је, након продаје куће, нерадо залазила у овај крај, иако јој је атеље био у оближњој Коларчевој задужбини.

Бета и Ристо Вукановић су у својој кући водили Сликарску школу од 1. маја 1902. до 1905. Ристо је водио мушко одељење и вечерњи занатлијски курс, док је Бета била задужена за женски одсек. Поред њих, професори су били и уважени академици, стручњаци, чланови Академије наука. Кроз сликарску школу Вукановића прошла су нека од најзначајнијих имена српског сликарства 20. века, као што су Надежда Петровић, Бора Стевановић, Коста Миличевић, Драгомир Глишић и други. С обзиром на то да у малој предратној Србији није постојала никаква сликарска традиција, ова Сликарска школа Вукановића имала је огроман значај на развој сликарства код нас. Измењене културне прилике почетком 20. века погодовале су оснивању прве специјализоване педагошке установе ове врсте у Србији.

Године 1905. Сликарска школа мења име у Уметничко-занатску школу и за свој рад добија зграду у улици Краља Петра 4. Под овим именом постојала је до 1918. По ослобођењу наставља рад под називом Краљевска уметничка школа. У овој школи су предавали многи познати српски и југословенски уметници. У генерацијама ђака које је ова школа изнедрила, издвајају су имена уметника Зоре Петровић, Петра Лубарде, Богдана Шупута, Љубице Цуце Сокић, Милене Павловић Барили, Младена Јосића и многих других. Иако је од 1919. до 1937. Краљевска уметничка школа формирала кадрове сликара и вајара, као и наставнички кадар за средње школе у Србији, Војводини, Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини, она и даље остаје у рангу средњих школа. У периоду од 1937. до 1939. ова школа се постепено гаси. На њеним темељима израста Академија ликовних уметности, данашњи Факултет ликовних уметности. Упоредо са оснивањем Академије, јавља се и идеја о оснивању средње школе за примењену уметност, тако да је нова школа отворена већ 1938. После Другог светског рата Школа за примењену уметност је укинута, тачније подигнута на степен Академије. Академија примењених уметности почела је са радом у јесен 1948, и то у згради у улици Краља Петра 4. Данас се у тој истој згради налази деканат Факултета примењених уметности Универзитета у Београду.

Ристо Вукановић излагао је на свим тадашњим југословенским изложбама и изложбама у иностранству (1900. год. Париз; 1905. год. Лиже; 1906. год. Софија; 1907. год. Лондон; 1914. год. Париз). Међу његовим радовима најбројнији су портрети. Његова најпознатија сликарска дела су „Дахије“,„Слепи гуслар“ и „Портрет Бете Вукановић“ (Народни музеј у Београду), „Молитва“ (Музеј у Загребу), „Портрет госпође К.З.“ (Музеј у Софији), „Прве жртве дахијске“, „Портрет професора Вулића“, „Портрет госпође Вукановић (сликареве мајке)“, „Аутопортрет“… Припадао је кругу интелектуалаца окупљених око „Српског књижевног гласника“, једном од најактивнијих и најутицајнијих гласила тога доба. Био је један од оснивача групе Лада. Било је то прво уметничко удружење, основано у Београду 1904. у част стогодишњице Првог српског устанка. Према неким проценама, Лада је не само најстарије друштво уметника у Србији, већ и у Европи. Ристо Вукановић припада групи пленериста, који су у српском сликарству одиграли значајну улогу увођењем нових уметничких праваца 20. века.

За време Првог светског рата брачни пар Вукановић делио је судбину српског народа. Заједно са српском војском повлаче се преко Албаније у Грчку. После извесног времена проведеног у Солуну, Атини и Марсеју, долазе у Париз. Бета је била болничарка прво у Балканским, потом у Првом светском рату. Ристо је је био инспектор српских средњих школа у више места у Француској, које су биле отворене за децу из Србије погођене ратом. Ристу Вукановића задесила је тешка болест и он је умро у санаторијуму, почетком 1918. Сахрањен је на војничком гробљу у Тијеу у Паризу, где је сахрањено близу 750 српских војника. Бета му је подигла споменик, који је редовно посећивала. Вероватно наслућујући скори крај, Ристо је у Паризу израдио Бетин портрет. Он се сматра једним од најлепших у српском сликарству тог времена. Бета га је касније поклонила Народном музеју у Београду.

После Ристине смрти, Бета Вукановић се вратила у Београд. Наставила је са педагошким радом све до одласка у пензију 1935, на месту наставника цртања и акварелисања на Уметничкој школи. И касније је подучавала младе сликаре. Често је седела у студентском парку и бележила призоре који су јој будили сећања. За собом је оставила бројна уметничка дела, а најчешће је сликала портрете и мртву природу. Преминула је 1972, у 100 години живота. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду.

Београдска стручна јавност заборавиће на једну изузетно важну слику српског сликара Ристе Вукановића. То је слика „Молитва“, у ствари триптих о толеранцији, настало између 1901. и 1906. Овај триптих једно је од најкомплекснијих остварења српске уметности. У средишњем делу ове слике је хришћанска молитва, десно од ње јеврејска, а лево муслиманска. Према аутору, то нису три различите, већ једна једина молитва три монотеистичке религије, које су усмерене ка истом – једном Богу. На овим сликама приказани су искључиво молитвени покрети. Уочавамо потпуно одсуство приказа светог простора и светих објеката – олтара, свитка Торе и михраба. Све то јасно показује да аутор није приступио сликању овог дела са тежњом да направи некакву компарацију, већ искључиво са жељом да на један симболичан начин прикаже молитвени чин у три монотеистичке религије, које су биле заступљене на балканском и европском простору. Јасна порука аутора јесте поштовање различитости и идеје о верској толеранцији, која је тих година карактерисала живот Краљевине Србије. У време настанка ове слике у Европи је било бројних примера грађанске толеранције, али и екстремних примера расизма и нетолеранције. Триптих „Молитва“ први пут је изложен на првој изложби уметничког друштва Лада у Београду 1906, а потом на Другој југословенској изложби у Софији 1906. и на Трећој југословенској изложби у Загребу 1908. Откупила ју је Краљевско-земаљска влада Хрватске за три и по хиљаде динара и поклонила Штросмајеровој галерији у Загребу. У Историјском музеју Србије 1910. приређена је несвакидашња изложба „Идеја толеранције и визуелна култура“. На њој је била изложена једна једина слика и то управо „Молитва“ Ристе Вукановића, после више од 100 година. Аутор изложбе и каталога био је др Ненад Макуљевич, професор Филозофског факултета. Сарађујући са загребачким колегама поводом ове изложбе, он је открио и „Замишљену“, заборављено дело Бете Вукановић. Галерије из Загреба, Штросмајерова и Модерна, биле су изузетно предусретљиве приликом излагања загребачке слике српског сликара.