REVOLUCIONARNI JAKOBINIZAM DIMITRIJA CENIĆA

REVOLUCIONARNI JAKOBINIZAM DIMITRIJA CENIĆA

Autor: dr LJubiša Despotović

Pripadnik pokreta Svetozara Markovića, do njegovog potpunog razlaska početkom osamdesetih godina, Dimitrije Mita Cenić, je postao reprezent one malobrojne grupe ekstremnih socijalista u Srbiji, koja je želela njen socijalistički preobražaj bez obzira na socijalnu cenu. Fanatik socijalističke ideje, Cenić je bio pobornik profesionalnog revolucionarnog angažmana, koji je oformljen na tradicijama francuskog jakobinizma, dobio specifično rusku aromu, i inspiraciju jednog Nečajeva. To je onaj tipično jezuitski način posmatranja politike, koji je počesto i kod nas pogrešno označavan kao makijavelizam, koji u svrhu ostvarenja vlastitih, ovoga puta revolucionarnih ciljeva, dozvoljava upotrebu svih sredstava pa čak i primenu najžešćeg revolucionarnog nasilja. Ona po svom karakteru totalitarna optika socijalizma koju je Talmon označio kao jakobinsku, a koja je insistirala na ekonomskom momentu jednakosti, smatrajući pitanja političkih prava i sloboda drugorazrednim. Ukratko formulisano, bila je to politika revolucionarnog nasilja u službi egalitarnih ciljeva socijalističke zajednice.

Pojava i revolucionarni koncept transformacije Srbije u recenziji Mite Cenića, biće ovde izloženi, kao reprezenti najradikalnije političke opcije koja se pojavila u političkom životu Srbije devetnaestog veka.

Susret Cenića i Nečajeva, koji se desio 1870. godine u Rusiji, po mišljenju Latinke Perović, odredio je kako njegovu ličnu sudbinu, tako i njegov politički pravac. Budući čovek revolucionarne akcije, Nečajev je odbacivao svaku teoriju, i akcenat u svojoj doktrini revolucionarnog nasilja stavljao na upotrebe političkih sredstava sa jedne strane, kao i na plan profesionalne revolucionarne ličnosti i organizacije sa druge. „Odan stvari revolucije do ličnog poistovećivanja sa njom, on je prvi formulisao načelo da se u borbi za ostvarenje revolucije kao krajnjeg cilja – dobra i dopustiva sva sredstva. (…) Svaki rad na dugi rok, svako raspravljanje o ciljevima revolucije, svaka širina i javnost, po Načajevu, štetni su za revoluciju. On je iznad svega stavljao princip akcije. Budući samouk, on je po principu akcije poricao svaku teoriju, pretvarajući tako, istovremeno, princip akcije u posebnu teoriju – „teoriju akcije“. Otuda proističe i shvatanje revolucije kao zavere revolucionarne manjine, usko organizovane i autoritarne, koja se rukovodi načelom cilj opravdava sredstvo.“ (1. Latinka Perović, Srpski socijalisti 19. veka, str. 153-154)

Ideolog tzv. kasarnskog komunizama, Nečajev je u svojim stavovima o revoluciji, na pregnantan način naslutio i nagovestio onu „eksploziju užasa u Rusiji“ koja se ispoljila kao najžešće političko nasilje do tada viđeno u njoj. To je ona neizostavna tiha priprema revolucije, koja je u krilu ruskog jakobinizma trajala čitavu drugu polovinu devetnaestog veka, da bi kao eksplozivna smeša, raspalila političko nasilje i građanski rat u Rusiji početkom dvadesetog veka. „Nema sumnje, međutim, da su se glavne ideje ruskih jakobinaca i blankista pokazale zakonite za levicu koju rađaju agrarna i autokratska društva na prelasku u industrijska i, u najširem smislu uzeto, u građanska društva. Dugo ostajanje na tom razmeđu dovodi do teorije skokova u društvenom razvitku, do toga da se zaostajanje u stvarnosti kompezira radikalizmom u idejama i u političkoj akciji.“ (2. L. Perović (1993) Srpsko ruske revolucionarne veze, str. 109)

Veze Srba sa ruskim jakobincima bile su najčeće u evropskim prestonicama osobito u Švajcarskoj i Francuskoj. Intenzivna razmena iskustava, doprinela je da se i u našoj političkoj grupi oformi jedan broj pristalica ovog učenja. „Revolucionarna partija kojoj Nečajev teži – priprema, podstiče i usmerava revoluciju. Ali, ona i učvršćuje njene rezultate, sve dotle dok oni „ne budu potpuno obezbeđeni kako od pokušaja unutrašnje reakcije tako i od spoljnih neprijatelja.“ Ona prvo etablira poredak, koji se, pod njenom kontrolom i formalno kodifikuje.“ (2. L. Perović Srpski socijalisti 19. veka, knjiga III, str. 161)

Nečajev predstavlja treću struju ruskog  revolucionarnog narodnjaštva koja se oformila krajem sedamdesetih godina devetnaestog veka. Prvu je u formi anarhističkog pokreta artikulisao Bakunjin, drugu, koja je imala evolucionistički sadržaj Lavrov i treću jakobinsko-blankističku Nečajev. Prvi njen pristalica kod Srba po navodima L. Perovića bio je Dimitrije Stojanović, koji je u protivstavu prema Svetozaru Markoviću u svojim pismima izložio osnovne crte  ove revolucionarne doktrine. „Sadržaj pisma pokazuje da je Stojanović poznavao ne samo Katehizis jednog revolucionara, nego i Nečajevljeve proklamacije Narodna rasprava i očigledno usvajao njihove glavne ideje.“ (3. isto, str. 162)

Pod uticajem ove struje ruskog narodnjaštva, Dimitrije Mita Cenić biće uključen u aktivnosti pripreme  atentata na  kneza Milana u Parizu 1873. godine. Zbog tog razloga on je hapšen od strane francuske policije, koja je očigledno imala dobra saznanja o njegovim revolucionarnim kontaktima, kao i o njegovim zavereničkim akcijama. I po izlasku iz zatvora (4. šire videti u: Mita Cenić (1988) Ispod zemlje, ili moja tamnovanja, Beograd, Nolit)  Cenić održava kontakte upravo sa onim srpskim studentima u Rusiji koji pripadaju ovoj revolucionarnoj grupi. „NJegov pogled na svet, okolnosti u kojima je živeo i delao i njegov temperamenat potpuno su ga orijentisali prema revolucionarnoj Rusiji kao jedinoj mogućnosti istorijskog i društvenog razvoja ove velike zemlje.“ (3. Vitomir Vuletić (1995) Rusi i Srbi u susretu, Novi Sad, Matica Srpska, str. 101) U Srbiji pak, pokreće list „Radnik“ u kome izlaže svoje političke stavove i vodi polemiku sa drugim pripadnicima socijalističke doktrine osobito markovićevcima i radikalima koji su izdavali svoju „Samoupravu“. „List „Radnik“ koji je Cenić pokrenuo kao protivtežu listu radikala „Samouprava“, bio je glasilo koje je otvoreno zastupalo tada najradikalniju struju u ruskom revolucionarnom pokretu. Nigde se tada ne može naći legalan list koji bi se u tom pogledu, mogao meriti sa „Radnikom“. (4. L. Perović Srpski socijalisti 19. veka, str. 168)

Pisanje „Radnika“ puno je revolucionarne propagande, osobito onih stavova koji opravdavaju revolucionarno nasilje i teror. Taj teror je po Cenićevim shvatanjima opravdan, jer gde god bi se naišlo na prepreke u revolucionarnoj transformaciji društva, valjalo je te prepreke savlađivati putem revolucionarnog terora. Sve što bi stajalo na putu revolucije i njenjih egalitarnih ideala, moralo je biti uklonjeno, pa čak i po cenu fizičke likvidacije i političkih ubistava. „Razumevajući revoluciju „kao radikalnu promenu društvenih odnošaja“, čiji način izvođenja zavisi od vladajućih klasa, odnosno od njihove spremnosti za promene, a ne od aktera revolucije. „Radnik„ je opravdavao teror, jer – „gde god ne daju ljudima da su slobodni i iskreni, oni postaju tajni i ozlojeđeni i otud su ubojstva, zajedno sa nihilizmom, kako ga krste neznalice.““ (5. isto, str.169)

To je tipična argumentacija koja se svrstava u onu školu političkih učenja koju je J. Talmon nazvao totalitarnom demokratijom. Ona vodi poreklo još od političkih učenja Rusoa, a svoje praktično-političko utemeljenje dobija prvi put u Francuskoj revoluciji i praksi nasilja Robespjera i Babefa. „Značaj Talmonove rasprave o  totalitarnoj demokratiji, Jovanović vidi u tome što je Talmon jasno pokazao vezu ruske komunističke ideologije i jakobinizma. Često se ova veza zapostavljala na uštrb veze boljševika sa Marksovim učenjem. (…) Tehniku revolucije ruski revolucionari učili su kod jakobinaca.(…) Po Talmonovom shvatanju, Francuska je revolucija prva dala primer jedne svetovne religioznosti, pokazujući potonjim pokretima koliko se verskog fanatizma i energije može iscrpeti iz narodne mase, zarad potreba totalitarnih ideologija i režima.“ (6. LJ. Despotović (1996) Sociologija demokratije, Slobodan Jovanović kao afirmator političke sociologije, Novi Sad, Prometej, str. 156)

O toj totalitarnoj crti ovih učenja, na sjajan način pisao je i Dragan Lakićević, pokazujući da se iza ljušture revolucionarne pravde i egalitarnosti  krila u stvari, jedna monstruozna teleologija nasilja i terora. „Prelaskom radikalnih socijalnih utopija na tlo realizacije počinje da isčezava njihova unutrašnja magija. Umesto ostvarenja totalne socijalne harmonije, prisustvujemo agoniji građanskog rata, zločinima, uništavanju, demagogiji, pljački, rasulu. Tamna strana revolucionarnog zanosa naročito počinje da preovlađuje onda kada se ispostavi da su ponuđene formule budućnosti, od strane inspiratora ovih socijalnih lomova  – samo prazne ljuske. (…) Empirijska egzistencija ovih političkih poredaka od samog početka se manifestovala kroz nasilje, ideološku indoktrinaciju i licimerje novih nosilaca vlasti. Što je spremnost revolucionarne avangarde da po svaku cenu i do kraja sprovede vlastiti program bila veća, utoliko je teror, likvidacija protivnika, pustošenje privrede bilo drastičnije.“ (7. Dragan D. Lakićević (1994) Filozofski izvori političkog mesijanstva, Novi Sad, Svetovi, str. 14)

U pokušaju pronicanja u tu psihologiju i  teleologiju revolucionarnog nasilja, Nikola Milošević je tragom Solženjicina naslutio pozadinu ovog  političkog zločinaštva. „Ideologija daje ono toliko potrebno opravdanje za zločine i onu prestupniku toliko potrebnu trajnu čvrstinu u njegovim zlodelima. Sve to obezbeđuje ideološkim zločincima društvena teorija pomoću koje oni ulepšavaju pred sobom i pred drugima svoje postupke i na taj način umesto prekora i prokletstva dobijaju pohvale i priznanja. Tako su se inkvizitori snažili hrišćanstvom, zavojevači veličanjem otadžbine, kolonizatori civilizacijom, nacisti rasom, a jakobinci, rani i kasni, jednakošću, bratstvom i srećom budućih pokolenja.“ (8. Nikola Milošević (2000)  Ima li istorija smisla,  G. Milanovac, LIO, str. 31)

Cenić je dosta rano došao u sukob sa Svetozarem Markovićem, a nešto kasnije i sa radikalnom grupom, optužujući ih da su napustili socijalistička načela i izneverili socijalističke ideale. Cenić je naglašavao da je nastavljao tamo gde su navodno socijalisti stali još 1872. godine. Za razliku od Markovića koji ističe značaj pojave radništva u Srbiji, ekonomskog raslojavanja i drugih  ekonomskih momenata, Cenić zanemaruje ekonomski aspekt socijalizma ističući u prvi plan, viziju socijalizma kao moralnog i opštečovečanskog projekta, koji nije odviše determinisan ekonomskim faktorom. Pošto je pitanje socijalizma za Cenića pre svega pitanje moralnog preobražaja društva on ne želi da sluša razlaganja o socijalno ekonomskim problemima koja po njemu samo zakrivljuju glavnu suštinu socijalnog preobražaja koju treba izvršiti revolucionarnim prevratom. „Raniji ideolozi socijalistički su listom pošli za svojim starim društvom. Izuzetak je činio samo Mita Cenić s jednom malom grupom idealista, koji su pretvaranje socijalističkog pokreta u građanski i prisvajanje socijalističkih tradicija smatrali za skrnavljenje načela.“ (9. Dragiša Lapčević (1979) Istorija socijalizma u Srbiji, Beograd, Slovo LJubve, str. 94) „Cenićev „Radnik“ je negirao značaj ekonomskog pitanja i socijalizam nije vezivao za jednu klasu, već ga je smatrao opštečovečanskim i prvenstveno moralnim pitanjem. (…) Na njenim pozicijama ostali su on i jedna grupa srpskih socijalista. Oni su zastupali ideju „sad ili nikad“, odnosno teoriju da revolucionarna manjina ne sme da dopusti da se razvije građansko društvo koje sa svojim institucijama i vrednostima odlaže, možda zauvek, mogućnost da ta manjina na prepad uzme političku vlast u svoje ruke i putem nje izvrši ekonomske i društvene promene, u skladu sa svojim idealom.“ (10. L. Perović, Srpski socijalisti 19. veka, str. 175)

I Slobodan Jovanović ističe Cenićevo razilaženje sa Svetozarem Markovićem, tačnije njegovu kritiku radikala, koji su napustili socijalističko učenje. Cenić je u svom „Radniku“ isključivo napadao radikale, dok je naprednjačku vladu ostavljao sasvim „na miru“. Više su mu smetala navodna odstupanja ili izneveravanja socijalizma unutar socijalističkog pokreta, nego naprednjaci i njihov program evropeisanja Srbije. „Cenićevi napadi nisu škodili radikalima kod seljaka. Seljak se nije oduševljavao za socijalizam i nije ga razumevao. Cenićevi napadi imali su odjeka poglavito u Beogradu. „Radnik“ su čitali ponajviše velikoškolci; velikoškolska omladina verovala je u socijalizam kao u „poslednju reč nauke“, i kada joj je Cenić stao objašnjavati da radikalizam nije socijalizam, velikoškolska omladina stala se tuđiti radikala.“ (11. SJSD,  Vlada Milana Obrenovića, knjiga II, str. 128)

Jovanović je isticao da je pored velikoškolske omladine Cenićevo pisanje pobudilo pažnju još jednog socijalnog sloja. To su bili radnici i zanatlije. Naravno da je u Srbiji toga doba radništvo bilo tek u začetku. Pa njegovo pisanje nije moglo imati veliku težinu, osobito u političkom smislu. Ipak Jovanović naglašava da je Cenić ostavio traga na kasnije političko organizovanje  radništva. „Ta stranka nije obrazovana odmah nego tek posle nekoliko godina – ali , kada je obrazovana, ona se sa zahvalnošću sećala Cenića.“ (12. isto, str. 129)

Postoji u vezi Mite Cenića jedan pomalo bizaran, ali s obzirom na političke implikacije i ne baš tako  naivan detalj. Iako ga i sam Slobodan Jovanović, navodi uz određenu dozu rezerve, jer ga je kao i svaki politički trač teško dokazati, on pod pretpostavkom istinitosti, samo još jednom snažno potvrđuje  argumentaciju (osobito se tim bavio Nikola Milošević) o sklonosti socijalističko-boljševičkih rukovodioca i ideologa materijalnim i finansijskim transakcijama koje su po pravilu bile sumnjivog karaktera. Nisu se libili čak ni pljačke, kao i primanja finansijske pomoći od svojih tajnih mecena, koji su po pravilu pripadali njihovom  „klasnom neprijatelju“.  „Mnogo se govorilo o tome da je Mita Cenić potpušten i potplaćen od naprednjaka da, ako je moguće, pocepa radikalnu stranku. Cenić je bio ubogi đavo, i uvek bi se zapleo kada bi stao objašnjavati otkud mu novaca za izdavanje „Radnika“. Ali  baš da je naprednjačka vlada i dala novaca za taj list, Cenić nije bio njen agent u pravom smislu reči. On je verovao u ono što je pisao – bio je iskren socijalist i tačno je osetio udaljavanje radikala od socijalizma. Kao mnogi ideolozi on je više mrzeo one koji dele njegove ideje samo upola, nego one koji ih ne dele nikako, – i zato je bio gotov da u borbi protiv lažnih socijalista, kakvi su mu izgledali radikali, primi novčanu potporu čak i od jedne buržoaske vlade kao što su bili naprednjaci. Uopšte, u novčanim stvarima, nije imao mnogo skrupula. On nije bio ni prvi ni poslednji među strogo načelnim socijalistima koji je držao da dokle god radi po svojim načelima sasvim je svejedno da li i od koga prima pare za taj načelni rad. On se time ne prodaje, nego se samo koristi neuviđavnošću svoga darodavca.“ (13. isto, str. 129)

U proceni političkog karaktera i značaja Cenićevog dela, postoje ne male  teorijske razlike i sporovi. U pokušaju naknadne revalorizacije Cenićevog dela, jedna grupa naših istraživača, to delo i njen politički karakter procenila je kao socijaldemokratsko nasleđe.  Recepcija  Cenićevog rada dobila je tako dva potpuno suprotstavljena tumačenja. Jedno koje je po našem sudu utemeljeno, je videlo Cenića kao pripadnika jakobinističke struje socijalističkog mišljenja koje preko ideje odabranih i dobro organizovanih profesionalnih revolucionara, podižu i vode revoluciju do njenog konačnog ostvarenja. I sa druge strane, ona recepcija dela, koja Cenićev rad situira u nasleđe socijaldemokratske ideje u Srbiji, pokušavajući da svoju argumentaciju zasnuje na  tumačenju  njegovih tekstova, bez konkretnog istraživanja  kontakata i veza sa ruskom jakobinističkom strujom.

Dragan Simeunović naime smatra da Cenić nije nikakav apostol nasilja, zaverenik i revolucionar, nego dosledni borac za parlamentarizam. I kao argument za svoju tvrdu navodi da je Cenić kao kandidat učestovao dvaput na izborima. Po njemu, takođe „ni tvrdnje da je Cenić blankista i nečajevac nisu podizane ni na jednim naučno valjanim argumentom“. (14. Dragan Simeunović (1995) Osobenost političke misli Dimitrija Cenića, u zborniku  Socijaldemokratsko nasleđe Dimitrija Cenića, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, str. 14)  Višedecenijski plodan rad Latinke Perović, koji je izložen i objavljen u više studija i monografija, i kristalno jasna argumentacija, doživela je ovde jednu neprimerenu kvalifikaciju. Simeunović ističe kako nam se Cenić „otkriva kao tvorac koncepta socijalizma „sa dušom“, i zagovornik ideje o jedinstvenoj srpskoj državi i dobrovoljnoj federaciji balkanskih i onih jugoslovenskih naroda koji je žele, kao i o ujedinjenoj Evropi. I ovaj citat na očit način ilustruje o kakvoj se argumentaciji radi. Naravno da nema objašnjenja šta je socijalizam sa dušom, kakva je to balkanska i jugoslovenska federacija, a još manje o kojoj to ujedinjenoj Evropi, navodno sanja Mita Cenić.

Simeunović, takođe ističe kako, Cenić navodno nije bio u sporu sa radikalima, već je, „uvek video, nezavisno od mana koje im je nalazio, kao sebi najbližu političku i idejnu grupaciju u Srbiji“. Zanimljivo je kako Simeunović negira i ono što su elementarne materijalne činjenice. Da je Cenić izdavao čitav jedan list, samo da bi se obračunao sa radikalima. O tome je uostalom nedvosmisleno svedočio i sam Slobodan Jovanović. O tome piše i sam Simeunović, ali u jednom svom ranijem delu, koga sada ne želi da citira. „Naime, čim je osnovana Radikalna stranka 1881. g. Cenić je dao opširan prikaz njegovog profila i prilično tačno pogodio njenu perspektivu evoluiranja u buržoasku stranku.“ (D. Simeunović (1986) Teorijski koreni partije, Beograd, „Četvrti jul“, str. 101) Ostaje sada nejasno, kako je to Mita Cenić kao radikalni socijalist bio „najbliži“ sa onima koje je odmah u početku procenio kao buržoasku stranku?

U želji da pošto poto dokaže ispravnost svog naknadnog dodavanja smisla  Cenićevom delu, koje ono nije moglo imati, Simeunović pokušava da citiranjem određenog teksta, navodno pokaže istinitost svojih tumačenja. Dobar primer predstavlja i sledeći stav. Simeunović Ceniću pripisuje pozitivan stav u vezi neophodne industrijalizacije srpskog društva. Ovaj značajan modernizacijski proces, protumačen je kao deo Cenićevog političkog programa. I onda sledi citat koji bi trebao da potvrdi Cenićevo zalaganje za industrijalizaciju. „Naposletku i kod nas će se voditi borba između rada i kapitala, kao što danas vidimo na Zapadu, borba na život i smrt, borba koja će se naposletku završiti krvavom društvenom revolucijom“ (15. nav. delo, str. 19)  Analizirajmo za trenutak citirani navod. Cenić ni jednom rečju ne iskazuje svoj pozitivan odnos prema industrijalizaciji. Čak je izričito i ne pominje. On ističe upravo ono što smo i mi pokušali argumentovano da pokažemo, kako odnose u društvu vidi kroz optiku naglašene klasne borbe, kvalifikujući je borbom „na život i smrt“, kao i to da će ta borba nužno razrešenje dobiti u „krvavoj revoluciji“. Nisu li i ovo dovoljni dokazi o tome kako Dimitrije Cenić percipira prostor aktuelnih političkih procesa svoga vremena.  Navedeni citat nismo birali mi, Simeunović je u želji da pokaže Cenićevu modernizacijsku orijentaciju, citirao stav koji upravo na najbolji način reprezentuje Cenića kao revolucionara  jakobinske provenijencije. Ostajemo začuđeni pred činjenicom da je neko jedan klasičan primer jakobinsko-blakističke  doktrine protumačio i video kao socijaldemokratsko nasleđe i modernizacijski činilac.

Moramo istaći da je politička delatnost Dimitrija Cenića ostavila skromni trag u političkoj istoriji Srbije. Mi smo je ovde izložili u najkraćim crtama, u nastojanju da pokažemo svu raznolikost političkog organizovanja u Srbiji, u rasponu od ekstremno levih opcija, kakva je bila i politička doktrina Mite Cenića, pa sve do krajnje desnih  kakva je bila naprednjačka ideologija. Ono što je bitno istaći, delo Mite Cenića, i ono malo njegovih sledbenika, po našem dubokom uverenju, ali i po argumentima, ne može biti situirano u baštinu socijaldemokratskih ideja. Ono je po svom karakteru duboko suprotstavljeno kako ideji parlamentarne demokratije, tako i modernizacijskim procesima uopšte. Ta misao, koja je suštinski pripadala drugim političkim tradicijama u Srbiji toga vremena na svu sreću nije mogla da naće dublje socijalno-političko utemeljenje.

Iako po mnogim kriterijumima konfliktno i protivrečno, srpsko društvo ipak nije imalo u svojoj socijalnoj strukturi, one dubinske sile destrukcije koje bi ga nagnale na put revolucionarnog nasilja. Bez obzira na sve sukobe i sporove, ono je polako, ali nepovratno evolutivnim putem klizilo u predvorje modernih evropskih država, koje su bile etablirane u građanskom političkom poretku, i sa jasnom demokratskom usmerenošću. Srbija je za nepunih sedam decenija svoje političke istorije u devetnaestom veku (od sticanja statusa autonomne kneževine tridesetih godina pa do kraja veka) prešla u zgusnutom vremenskom poretku put koji je Zapadna Evropa, i Engleska na primer, prelazila sedam vekova. Jasno je da je u takvim okolnostima, najteže bilo ostaviti iza sebe staro nasleđe i prihvatiti nove evropske sadržaje. Polovično kao i u mnogim drugim rezultatima, srpsko političko modernizovanje, vršilo se počesto na račun drugih podsistema društva. U jednom trenutku (1888. godine), politička modernizacija je dostigla onaj stepen ravoja političkog sistema, kada je nekoliko koraka išla brže ispred ostalih segmenata srpskog društva. Činilo se da je sa Ustavom iz 1888. godine Srbija u dostignutom stepenu parlamentarnog organizovanja, bila više idealizovana nego stvarna slika dostignutog političkog i kulturnog razvoja ove sredine. Bila je to više Srbija kojoj se teži, nego Srbija koja je u navedenom ustavu samo krunisala već dostignuti stepen političkog razvoja. Takav razvoj događaja, čini nam se, više je posledica samog karaktera procesa političke modernizacije, koji uprkos svim svojim osobenostima, i ograničenjima, nastupa kao promoter, i zamajac ukupnog  procesa društvenog razvoja. I ovde se na sasvim jasan način očituje prosta istorijska evidencija da politika dominira ukupnim prostorom društvenog i da prevashodno od nje zavisi kakva će biti krajnja socijalno-ekonomska konfiguracija jednog društva, regiona, kontinenta pa čak i čitave jedne epohe.