Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Фебруара месеца 2023. године навршиће се годину дана од отпочињања руске специјалне војне операције, односно од ескалације рата у Украјини. Пошто је до сада тај сукоб по готово свим параметрима, осим директно војним, попримио глобални карактер и више је него јасно да ће се и његове последице, у већој или мањој мери, манифестовати у свим деловима света. Највише ће испаштати они који су у тај сукоб најдубље инволвирани, а то је на првом месту Украјина, затим Русија као и целокупан европски континент. Иначе, када говоримо о последицама које ће рат у Украјини оставити по Русију, морамо прво сагледати околности у којима тог 24. фебруара 2022. године долази до ескалације, као и о циљевима које је руска политика поставила у вези са украјинским питањем.
Свакако да се прво морамо вратити на сам крај осамдесетих година прошлог века када се падом Берлинског зида окончао вишедеценијски Хладни рат. У том сукобу два међусобно супротстављена војно-политичка и идеолошка блока, Западни капиталистички, однео је победу нада Источним комунистичким, што је оставило далекосежне последице у међународним односима. Не само што се распао Варшавски пакт, савез комунистичких држава, него је почетком деведесетих година прошлог века дошло и до дисолуције самог СССР-а. На згаришту некад моћне империје, раније царистичке, а тада комунистичке, настао је низ нових држава. Губитак историјских територија за Русију је свакако представљао националну катастрофу епских размера, на коју су се само надовезали и други проблеми. Продубљивање економске кризе, лутање у потрази за новим идеолошким основама, које су требале попунити вакум настао одбацивање комунизма, и потпуна дефанзива на међународном плану. На све то само се надовезала дубока морална криза као последица свих посртања руске државе и друштва.
Борис Јељцин, тадашњи руски лидер, није имао адекватан одговор на изазове са којима су се његова земља и друштво суочавали. Пљачкашка приватизација свакако није испунила очекивања и поставила руску економију на здраве ноге, него је омогућила да привредни ресурси земље падну у руке уског круга људи, блиских власти. Користећи се политичким утицајем они су претворили државу у плен, средство личног богаћења. Самим тим, док је богатство олигарха расло до неслућених размера, обично руско становништво се суочило са падом стандарда и губитком какве такве економске сигурности која је постојала у комунистичко време. У државном смислу Јељцин је одлучио да земљу врати старим предкомунистичким вредностима. Деловао је у правцу јачања православне Цркве и враћања симбола из периода царске Русије. Међутим, у земљи у којој је царизам деценијама сатанизован, такав заокрет није био могућ без стварања својеврсне конфузије. Наравно да се тај свеукупан пад руске државе, економски и политички, одразио и на позицију Русије у међународној геополитичкој арени. Ослабљена, Русија није могла адекватно бранити своје интересе, што се најбоље очитовало у прихватању западног наратива, који је подразумевао да ће се совјети повући из Источне Европе, а да се НАТО неће на том простору проширити. Запад је на тај начин дао својеврсне усмене гаранције руској страни да њихов војно-политички савез нема експанзионистичке намере ка руским границама, што је требало да представља темељ безбедности Русије и нове безбедносне архитектуре на Старом континенту. Као што знамо, НАТО тај договор није испоштовао и наредних година чланице тог савеза постале су не само бивше земље Варшавског пакта, већ и оне попут Литваније, Естоније и Летоније, које су биле део Совјетског савеза.
Промена у руској унутрашњој и спољњој политици започиње са доласком Владимира Владимировича Путина на чело земље. Искористивши раст цене енергената, главног извозног артикла Русије, уз стављање нафте и гаса под државну контролу, Путин је створио предуслове за економско јачање Русије. На тај начин ударени су темељи свеобухватног развоја руске државе. Правећи компромис између совјетског и царистичког наслеђа Путин је радио на обједињавању свих унутрашњих снага. Патриотизма, национализма и православне духовности, представљали су принципе на којима ће функционисати и развијати се руско друштво. Следствено томе, тај полет руске државе, у првој деценији овог века, искоришћен је и за враћање Русије, као велике силе, на међународну сцену. Кључни тест на том плану била је Сирија, где је власт у Кремљу, противно интересима Запада, отворено подржала председника Башара ел Асада. Русија је остварила свој наум. Оружјем је очувала Асадов режим, а самим тим и свој утицај у том делу света. Тиме је показала САД-у да више нису глобални хегемон који може неограничено да намеће своју вољу у било ком делу света.
Међутим, своју снагу Русија није имала намеру да демонстрирала само на Блиском истоку, већ посебно у свом дворишту, тачније на постсовјетском простору. За Путина је распад СССР-а увек био ништа дуго до распад историјске Русије и национална катастрофа епских размера. Самим тим, постао је присталица „Руског света“, идеје која подразумева економско, безбедносно, али и политичко обједињавање земаља бившег СССР-а. Суштински, био је то покушај да се исправе грешке из прошлости и дефинише руска зона доминантног утицаја. Управо у тој визији „руског света“ Путин је видео и Украјину, наглашавајући да та земља може бити суверена једино кроз савезништво са Русијом. Један од кључних окидача, који су навели Путина да 24. фебруара 2022. започне своју специјалну војну операцију (СВО) било је мишљење да ће Украјина, уколико се нешто не предузме, бити изгубљена за идеју „Руског света“. Наиме, од 2014. године и „револуције“ на Мајдану у Кијеву се устоличио прозападни режим, изразито русофобан и доследан у сузбијању руског утицаја. Чак, ако је Путин и веровао, непосредно након 2014. године, да до преокрета може доћи и да се на власт у Кијеву могу вратити проруске снаге, а вероватно јесте, како је време пролазило постало је све јасније да владајућа структура у Кијеву то неће допустити.
Сем тог политичког мотива, Путин се одлучио на акцију у Украјини и из безбедносних разлога. Тачније, услед страх од ширења НАТО-а и на Украјину. И то не само због евентуалног директног пријем те земље у чланство, него због реалне могућности да индиректно, под окриљем заједничких војних вежби, дође до трајног распоређивање НАТО-снага у Украјини. Наиме, власт у Кијеву фактички и није морала формално увести своју земљу у ту војну алијансу, а да НАТО трупе на њеној земљи буду константно присутне. Чести заједнички НАТО-Украјина војни маневри, давали су могућност непрекидног присуства и смењивања НАТО снага у тој земљи. Сем тога, економско јачање Русије, санкције које је нису сломиле након анексије Крима, успех у Сирији и Грузији, били су нешто што је охрабрило Путина да одлучно делује поводом ситуације у Украјини. Тачније, Путин се определио да за своју земљу узме она права која узимају све велике силе, а то је да сами одлучују о свим аспектима своје безбедности. Руски председник се осетио довољно снажним да не мора правити компромисе попут његових претходника, Јељцина који се повлачио или Горбачова који је прихватао чак и усмена обећања са Запада о не ширењу НАТО-а на исток. Већ је одлучио да ће силом одредите своју зону доминантног политичког и безбедносног утицаја.
Данас је и више него јасно да СВО није испунила очекивања руског руководства. Тачније, да није извршена брза промена владајућих структура у Кијеву, већ је сукоб прерастао у отворен и крвав рат коме се крај још ни не назире. Пресудну улогу у таквом сценарију одиграо је Запад, који својом огромном материјалном и војном подршком даје кључан допринос успешном пружању отпора украјинских оружаних снага. Самим тим, како се сукоб продужава Русија трпи бројне последице, што у губитку војне опреме, а што у страдању војника. Очигледно је да овај рат непланирано исцрпљује руске војне потенцијале, и да ће се то дешавати и у наредном периоду. Самим тим, од тога колико ће успешно руско руководство радити на регрутовању и мобилизацији, као и повећању војне производње, зависиће исход овог рата, а самим тим и његове последице по Русију. Уколико би била војно поражена, нема сумње да би то представљао окидач за унутрашња превирања у Русији, што би за ту земљу могло имати катастрофалне последице. Не само по њен међународни углед, већ и по голи опстанак.
Поред војних очигледне су и економске последице, са којим се Русија и те како суочава. Губитак европског тржишта и блокада комуникационо-транспортних рута, услед западних санкција, свакако наноси огромну штету руској економији. Нарочито када говоримо о извозу енергената. Краткорочно, сада се већ може закључити да је руска економија издржала тај први удар Запада и да план брзог сламања Русије није дао резултате. Показало се да слабост руске привреде, која је оријентисана на извоз сировина, а не готових производа у овом случају и није била превелик терет. Сировине су потребне широм света, нарочито енергенти, тако да их се ни западне земље нису могле тако брзо одрећи, а остатак света ни не планира. Колективни Запад тренутно највише наде полаже у санкционисање руске нафте, која је најважнија ставка у буџету те земље. Међутим, успех тих санкција зависиће од повећања производње других земаља, на првом месту Саудијске Арабије чија нафта би требала да замени добар део руске. Међутим, питање је колико су Саудијци спремни да буду део западне стратегије сламања Русије, а колико ће искористити целу ситуацију да зараде купујући јефтинију руску, а продајући своју скупљу нафту. Што иначе тренутно раде земље широм света. Уколико Запад пак успе у својој намери, тиме ће приходи руског буџета бити мањи, али то свакако неће довести до колапса целе државе. Наравно, оно на шта Запад посебно рачуна су санкција које треба да лише Русију високих технологија, а самим тим и да дугорочно успоре њен развој. Нема сумње да ће се Русија довијати на све могуће начине како би дошла до софистицираних технологија, слично како то ради и Иран који је годинама под санкцијама Запада. Међутим, чињеница је да ће то питање у великој мери зависити од НР Кине. Тачније од спремности Пекинга да се супротстави Западу зарад сарадње са Русијом. Такође, зависиће и од и капацитета саме Русије да мења своју привреду и искористи потенцијале које сама има како би сустигла развијене земље Запада и Далеког истока.
На крају, Русија већ трпи не само политичке и економске, већ и културне и спортске баријере које јој је наметнуо Запад. Несумњиво да то тера Русију на окретање истоку и то не само Кини у политичком смислу, него Азији генерално. И то политички, економски, саобраћајно-транспортно, па чак и културно-спортски. Сама чињеница да постоје ограничења за руске спортисте у Европи тера Русију да тражи алтернативу. Економски, то је посебно изражено, а од брзине и спремности руске привреде да се преоријентише ка азијском тржишту зависиће и успех Русије у обрачуну са Западом. Самим тим, стварање тврде границе према Западу, која ће тек бити дефинисана у Украјини и један свеобухватан историјски заокрет Русије ка Истоку, делује као најочигледније последица овог несрећног рата у Украјини. Биће то радикалан, свеобухватан и нимало лак искорак, али неопходан зарад будућности Русије.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Рој Медведев, Борис Јељцин: Русија на крају XX века: запажања једног историчара. Службени гласник: Београд, 2009.
Џон Луис Гедис, Хладни рат: ми данас знамо. Clio: Београд, 2003.
Остави коментар