Autor: Danilo Koprivica, politikolog
https://www.youtube.com/watch?v=5jCuo51i5mg
Da li Rusija već gubi rat po kriterijumima strategije generala Svečina i generala Gerasimova?
Ili možda puna primena ključnih ruskih ratnih principa, ne mareći za žrtve, tek dolazi na red u narednim danima?
Da li su nanovo pokrenuti nemački leopardi, paljenje Kurana u Stokholmu i morbidna karikatura „Šarli Ebdoa“ posledlji ekseri na mrtvačkom sanduku mirnog sna građana širom Evrope?
Da li će najbolji albumi Pink Flojda uskoro biti formalno zabranjivani ili tek samo demonstrativno spaljivani širom „slobodnog sveta“ od Kijeva do Kalifornije?
Da li smo mi, građani Srbije, tako naivni, pa da umesto finskog sistema obrazovanja, okrećući Rusiji leđa, preuzmemo finski akcioni plan za kolektivno političko samoubistvo?
Pričamo o Rusiji, o ratu, pričamo o nama. Pričamo o tome kakvu nam je budućnost prorekla zapadna „velika petorka“, a kakvu Fjodor Mihajlovič Dostojevski, kao i o tome zašto bi svaki Srbin koji drži do svog obrazovanja trebalo da redovno (po)sluša rusku Veliku petorku.
I dok Atlantska imperija i njena faustovska kulturna kolevka zamišljaju Vladimira Vladimiroviča, ili njegovog kagemušu, kako po drugi put slavi hamburgere među Rusima, skrećem vam pažnju na izjavu najmlađeg sovjetskog maršala Tuhačevskog: „Mi ćemo istresti Rusiju kao prljavi tepih, a zatim ćemo istresti ceo svet… Mi ćemo ući u haos i izaći iz njega tek kada potpuno razorimo civilizaciju.“
U Ukrajini danas živi oko osam miliona Rusa, a u Ruskoj Federaciji oko tri i po miliona Ukrajinaca. Preko trideset miliona porodica u Rusiji ima zavičajne ili rodbinske veze sa Ukrajinom. Ruski jezik govori oko dvadeset miliona Ukrajinaca, dok je pre 2014. ruski doživljavan kao maternji jezik od strane barem deset miliona stanovnika Ukrajine.
Od sticanja nezavisnosti, iz godine u godinu, broj ukrajinskih škola u kojima se uči ruski je stalno opadao. Nakon usvajanja zakona o manjinskim jezicima 2012, ruski jezik je imao status zvaničnog u manjem broju oblasti na jugu i na istoku zemlje.
Posle revolucije 2014, zakon o manjinskim jezicima je ukinut, čime je ruski, kao i svi drugi manjinski jezici, izgubio zvanični status. I tako, od zajedničkog jezika do lingvistički srodnih jezika, ali gotovo potpunog političkog nerazumevanja, otpočeli su ratni dani koje Moskva krajnje eufemistički naziva specijalnom vojnom operacijom.
Rusija ne samo da je stvorila modernu Ukrajinu već se svojom ukupnom nespremnošću, a naročito efikasnim izostankom „meke moći“, svojski potrudila da neadekvatnim učešćem u spolja dirigovanim događajima iz 2014. ojača međusobne identitetske razlike. Dakle, odsustvo jasnog političkog cilja u miru ohrabrilo je ekstremne nacionaliste u Ukrajini, koji su za svoj cilj sukoba sa Rusijom lako nalazili saveznike u zapadnom svetu, kome ni najmanje nije zasmetalo koketiranje ukrajinskog nacionalizma sa nacizmom. Rasparčavanje Rusije i deoba njenih prirodnih resursa dugo su cilj Zapada, a tom cilju je dozvoljeno sve podrediti.
SVEČINOVA STRATEGIJA
Postavljanje političkog cilja je prvi i najvažniji korak u pripremi rata. Odsustvo jasnog političkog cilja dovodi do toga da drugi planovi za pripremu vojnog sukoba postaju nejasni i kao rezultat toga neefikasni. Politički cilj mora da odgovara mogućnostima vođenja vojnih operacija. Svaki cilj mora biti striktno usklađen sa raspoloživim sredstvima za njegovo postizanje. Bez postavljanja jasnog političkog cilja ne može se započeti rat, a strateg mora jasno da shvati uslove pod kojima može ne samo da ga započne, već i da ga okonča.
Oružane snage samo su jedan od instrumenata za postizanje političkog cilja. Jasno definisan politički cilj određuje izbor jedne od dve strategije za vođenje borbenih dejstava: „strategiju slamanja“, tj. munjevitog sloma neprijatelja ili „rat iscrpljivanja“, koji za dominantan cilj nema vojni poraz neprijatelja već slamanje njegove sveukupne sposobnosti da vodi rat. Uslov za izbor između ove dve strategije je stalno napredovanje.
Manje-više citirano i prepričano, ovo su za našu temu ključne misli Aleksandra Svečina, ruskog i sovjetskog vojskovođe i vojnog teoretičara. General Svečin je pod lažnim optužbama, tokom čistki, osuđen i streljan 1938.
Upoređujući dosadašnju hronologiju dešavanja na ukrajinskom ratištu, jasno je da je Moskva i dalje u potrazi za jasnim političkim ciljem, izlažući zemlju ozbiljnim opasnostima i na vojnom polju, pored svima vidljivih opasnosti na polju međunarodne politike.
RAT BEZ JASNOG POLITIČKOG CILJA
Ruska otvorena intervencija je nadrasla početnu specijalnu operaciju, ne otpočinjući novi sukob već nastavljajući sa sukobom iz 2014. O tome svedoče najnovija priznanja da su Minski sporazumi bili samo blef Zapada i Kijeva.
U tom gotovo posredničkom sukobu, primarni ratni cilj Atlantske alijanse nije ni postizanje mira, pa ni brza pobeda Ukrajine – već onoliko dugo ratovanje koliko je potrebno da dođe do ubogaljenja ruske ekonomije.
Ekonomski cilj i pravi motiv huškanja na sukob je zauzimanje ruskih severnih prirodnih resursa, koji bi krupan kapital sa gospodarima rata po svaku cenu hteo da proguta, ratujući do poslednjeg Ukrajinca, Mađara, Bošnjaka, Rusa, Albanca, Crnogorca, Finca, Hrvata… ili Srbina. NJihovom bogu novca i profita je potpuno svejedno.
Zato će Finska, gotovo sigurno, ući u NATO bez Švedske, koja je tokom diverzije na Severnom toku shvatila da je na putu da ostane bez pune kontrole svoje suverenosti.
Mimikrijom prikriven politički cilj Atlantske alijanse je rasparčavanje Rusije, pre svega podsticanjem separatizma koji ima za cilj da odseče Rusiju od strateških regija – Kalinjingrad, Sankt Peterburg, Kuban, Ural i Sibir. Već dugo se vežba organizovanje elektronskog referenduma uz „objektivni međunarodni nadzor“. Princip podele je unutarruski razdor, dakle ne razdor po etničkoj ili religijskoj liniji, i to iz više razloga. Prvo, etnički ili religijski sukob bi mogao dovesti do pojačane unutarruske homogenizacije, ali i do velikog egzodusa ka EU, što evropske zemlje ne bi imale kapaciteta da amortizuju ni brzo ni lako. Drugo, pokušaj destabilizacije Ruske Federacije po religijskoj osnovi, teško da bi uspeo jer Kremlj ima veoma dobar koncept religijskog suživota i u velikoj je političkoj ekspanziji prema zemljama islamskog sveta.
S druge strane, ukoliko namerava da pobedi ratom iscrpljivanja, Putin će morati da izvrši radikalnije „socijalno sidrenje“ širih masa, nacionalizacijom nepodobnih tajkuna ili nacionalizacijom strane imovine u slučaju otvorene agresije na Rusiju. Dakle, može se očekivati da sa produžetkom rata dođe do značajnijih političkih zahvata i previranja u unutrašnjoj politici Rusije.
Ukoliko Rusija pobedi, Finska i Baltičke zemlje dobiće ultimatum s ciljem da se obavežu ili na vojnu neutralnost ili na članstvo u „NATO izviđačima“, dakle bez razmeštanja bilo kakvog nuklearnog naoružanja ili raketnih štitova.
Bez Rusije nema evropske stabilnosti. NJeni interesi se moraju uvažiti ako se time njena pretnja vojnom silom može dugoročno amortizovati.
Predugo čekajući novog De Gola lako se može desiti da plamen društvenog očaja, socijalnog i političkog, najpre zahvati Zapadnu Evropu. Vrlo verovatno, upravo Pariz. Jer posrednički rat u Ukrajini je zapravo i rat protiv izvornog suvereniteta svake evropske zemlje ponaosob.
„Svaki narod, svaka etnička grupa mora da obezbedi svoj suverenitet. Ne postoji sredina: ili je država suverena ili je kolonija, kako god se kolonije zvale. Ako država ili grupa zemalja nije u stanju da donosi suverene odluke, ona je već u određenoj meri kolonija, a kolonija nema istorijsku perspektivu niti šansu da opstane u ovako teškoj geopolitičkoj borbi.“ (V. V. Putin)
Da li smo mi, građani Srbije, tako naivni, pa da umesto finskog sistema obrazovanja ili islandskog principa odgovornosti, okrećući Rusiji leđa, preuzmemo finski akcioni plan za kolektivno političko samoubistvo?
Treba što pre prihvatiti sve po društvo pozitivne evropske vrednosti, a odlučno „ne“ treba reći kriminalu, korupciji, primitivizmu, rasprodaji prirodnih resursa. I ne žuriti sa odgovorima na najkrupnija državna pitanja koja ne nude trajna rešenja i koja nisu jasno i javno upućena.
Valja nam se nadati i moliti da krvoproliće svih nedužnih u Ukrajini što pre stane. Da među nama ne otpočne. Da na vreme shvatimo da ako jedni sa drugima skladno ne možemo, jedni pored drugih u miru treba da živimo.
Da što pre sebi dođe, silno unesrećen svet, gotovo zaboravljene Sirije i napola razorene Turske.
Budućnost je tako neizvesna da je često precenjena.
Ništa se ne dešava bez prošlosti.
Učimo se čitanju znakova kraj istorijskog puta.
Ostavi komentar