Аутор: Данило Копривица, политиколог
https://www.youtube.com/watch?v=5jCuo51i5mg
Да ли Русија већ губи рат по критеријумима стратегије генерала Свечина и генерала Герасимова?
Или можда пуна примена кључних руских ратних принципа, не марећи за жртве, тек долази на ред у наредним данима?
Да ли су наново покренути немачки леопарди, паљење Курана у Стокхолму и морбидна карикатура „Шарли Ебдоа“ последљи ексери на мртвачком сандуку мирног сна грађана широм Европе?
Да ли ће најбољи албуми Пинк Флојда ускоро бити формално забрањивани или тек само демонстративно спаљивани широм „слободног света“ од Кијева до Калифорније?
Да ли смо ми, грађани Србије, тако наивни, па да уместо финског система образовања, окрећући Русији леђа, преузмемо фински акциони план за колективно политичко самоубиство?
Причамо о Русији, о рату, причамо о нама. Причамо о томе какву нам је будућност прорекла западна „велика петорка“, а какву Фјодор Михајлович Достојевски, као и о томе зашто би сваки Србин који држи до свог образовања требало да редовно (по)слуша руску Велику петорку.
И док Атлантска империја и њена фаустовска културна колевка замишљају Владимира Владимировича, или његовог кагемушу, како по други пут слави хамбургере међу Русима, скрећем вам пажњу на изјаву најмлађег совјетског маршала Тухачевског: „Ми ћемо истрести Русију као прљави тепих, а затим ћемо истрести цео свет… Ми ћемо ући у хаос и изаћи из њега тек када потпуно разоримо цивилизацију.“
У Украјини данас живи око осам милиона Руса, а у Руској Федерацији око три и по милиона Украјинаца. Преко тридесет милиона породица у Русији има завичајне или родбинске везе са Украјином. Руски језик говори око двадесет милиона Украјинаца, док је пре 2014. руски доживљаван као матерњи језик од стране барем десет милиона становника Украјине.
Од стицања независности, из године у годину, број украјинских школа у којима се учи руски је стално опадао. Након усвајања закона о мањинским језицима 2012, руски језик је имао статус званичног у мањем броју области на југу и на истоку земље.
После револуције 2014, закон о мањинским језицима је укинут, чиме је руски, као и сви други мањински језици, изгубио званични статус. И тако, од заједничког језика до лингвистички сродних језика, али готово потпуног политичког неразумевања, отпочели су ратни дани које Москва крајње еуфемистички назива специјалном војном операцијом.
Русија не само да је створила модерну Украјину већ се својом укупном неспремношћу, а нарочито ефикасним изостанком „меке моћи“, својски потрудила да неадекватним учешћем у споља диригованим догађајима из 2014. ојача међусобне идентитетске разлике. Дакле, одсуство јасног политичког циља у миру охрабрило је екстремне националисте у Украјини, који су за свој циљ сукоба са Русијом лако налазили савезнике у западном свету, коме ни најмање није засметало кокетирање украјинског национализма са нацизмом. Распарчавање Русије и деоба њених природних ресурса дуго су циљ Запада, а том циљу је дозвољено све подредити.
СВЕЧИНОВА СТРАТЕГИЈА
Постављање политичког циља је први и најважнији корак у припреми рата. Одсуство јасног политичког циља доводи до тога да други планови за припрему војног сукоба постају нејасни и као резултат тога неефикасни. Политички циљ мора да одговара могућностима вођења војних операција. Сваки циљ мора бити стриктно усклађен са расположивим средствима за његово постизање. Без постављања јасног политичког циља не може се започети рат, а стратег мора јасно да схвати услове под којима може не само да га започне, већ и да га оконча.
Оружане снаге само су један од инструмената за постизање политичког циља. Јасно дефинисан политички циљ одређује избор једне од две стратегије за вођење борбених дејстава: „стратегију сламања“, тј. муњевитог слома непријатеља или „рат исцрпљивања“, који за доминантан циљ нема војни пораз непријатеља већ сламање његове свеукупне способности да води рат. Услов за избор између ове две стратегије је стално напредовање.
Мање-више цитирано и препричано, ово су за нашу тему кључне мисли Александра Свечина, руског и совјетског војсковође и војног теоретичара. Генерал Свечин је под лажним оптужбама, током чистки, осуђен и стрељан 1938.
Упоређујући досадашњу хронологију дешавања на украјинском ратишту, јасно је да је Москва и даље у потрази за јасним политичким циљем, излажући земљу озбиљним опасностима и на војном пољу, поред свима видљивих опасности на пољу међународне политике.
РАТ БЕЗ ЈАСНОГ ПОЛИТИЧКОГ ЦИЉА
Руска отворена интервенција је надрасла почетну специјалну операцију, не отпочињући нови сукоб већ настављајући са сукобом из 2014. О томе сведоче најновија признања да су Мински споразуми били само блеф Запада и Кијева.
У том готово посредничком сукобу, примарни ратни циљ Атлантске алијансе није ни постизање мира, па ни брза победа Украјине – већ онолико дуго ратовање колико је потребно да дође до убогаљења руске економије.
Економски циљ и прави мотив хушкања на сукоб је заузимање руских северних природних ресурса, који би крупан капитал са господарима рата по сваку цену хтео да прогута, ратујући до последњег Украјинца, Мађара, Бошњака, Руса, Албанца, Црногорца, Финца, Хрвата… или Србина. Њиховом богу новца и профита је потпуно свеједно.
Зато ће Финска, готово сигурно, ући у НАТО без Шведске, која је током диверзије на Северном току схватила да је на путу да остане без пуне контроле своје суверености.
Мимикријом прикривен политички циљ Атлантске алијансе је распарчавање Русије, пре свега подстицањем сепаратизма који има за циљ да одсече Русију од стратешких регија – Калињинград, Санкт Петербург, Кубан, Урал и Сибир. Већ дуго се вежба организовање електронског референдума уз „објективни међународни надзор“. Принцип поделе је унутарруски раздор, дакле не раздор по етничкој или религијској линији, и то из више разлога. Прво, етнички или религијски сукоб би могао довести до појачане унутарруске хомогенизације, али и до великог егзодуса ка ЕУ, што европске земље не би имале капацитета да амортизују ни брзо ни лако. Друго, покушај дестабилизације Руске Федерације по религијској основи, тешко да би успео јер Кремљ има веома добар концепт религијског суживота и у великој је политичкој експанзији према земљама исламског света.
С друге стране, уколико намерава да победи ратом исцрпљивања, Путин ће морати да изврши радикалније „социјално сидрење“ ширих маса, национализацијом неподобних тајкуна или национализацијом стране имовине у случају отворене агресије на Русију. Дакле, може се очекивати да са продужетком рата дође до значајнијих политичких захвата и превирања у унутрашњој политици Русије.
Уколико Русија победи, Финска и Балтичке земље добиће ултиматум с циљем да се обавежу или на војну неутралност или на чланство у „НАТО извиђачима“, дакле без размештања било каквог нуклеарног наоружања или ракетних штитова.
Без Русије нема европске стабилности. Њени интереси се морају уважити ако се тиме њена претња војном силом може дугорочно амортизовати.
Предуго чекајући новог Де Гола лако се може десити да пламен друштвеног очаја, социјалног и политичког, најпре захвати Западну Европу. Врло вероватно, управо Париз. Јер посреднички рат у Украјини је заправо и рат против изворног суверенитета сваке европске земље понаособ.
„Сваки народ, свака етничка група мора да обезбеди свој суверенитет. Не постоји средина: или је држава суверена или је колонија, како год се колоније звале. Ако држава или група земаља није у стању да доноси суверене одлуке, она је већ у одређеној мери колонија, а колонија нема историјску перспективу нити шансу да опстане у овако тешкој геополитичкој борби.“ (В. В. Путин)
Да ли смо ми, грађани Србије, тако наивни, па да уместо финског система образовања или исландског принципа одговорности, окрећући Русији леђа, преузмемо фински акциони план за колективно политичко самоубиство?
Треба што пре прихватити све по друштво позитивне европске вредности, а одлучно „не“ треба рећи криминалу, корупцији, примитивизму, распродаји природних ресурса. И не журити са одговорима на најкрупнија државна питања која не нуде трајна решења и која нису јасно и јавно упућена.
Ваља нам се надати и молити да крвопролиће свих недужних у Украјини што пре стане. Да међу нама не отпочне. Да на време схватимо да ако једни са другима складно не можемо, једни поред других у миру треба да живимо.
Да што пре себи дође, силно унесрећен свет, готово заборављене Сирије и напола разорене Турске.
Будућност је тако неизвесна да је често прецењена.
Ништа се не дешава без прошлости.
Учимо се читању знакова крај историјског пута.
Остави коментар