RAT U UKRAJINI – IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA

Autor: msr Ognjen Karanović, istoričar

Početak ruske specijalne vojne operacije ili invazije na Ukrajinu, predstavlja vrhunac stravične političke krize u odnosima između zvanične Moskve i političkog Zapada, koji je, nakon raspada Sovjetskog Saveza ušao u svoju akutnu fazu posle „Narandžaste revolucije” iz 2004. godine, a posebno „iza” priznanja jednostrano proglašene nezavisnosti kosmetskih Albanaca u južnoj srpskoj pokrajini i ruske intervencije u Gruziji iz 2008. godine. Međutim, te 2004. godine, teško da bismo mogli da pronađemo svetskog političara ili analitičara, koji bi sa sigurnošću predvideo da će za manje od dve decenije svet da doživi ovako oštru podelu na politički Istok i Zapad, čiji smo danas svedoci. Nesumnjivo, intervencija Rusije u Ukrajini predstavljala je povod za nezapamćeno furiozan odgovor Zapada prema zvaničnoj Moskvi. Intenzitet tog odgovora dobijao je na snazi paralelno sa usporavanjem ruske vojne intervencije i otkrivanjem mnogih slabosti u „operativnim sposobnostima”, „konfuznom planiranju” i „odsustvu logističke podrške” u oružanim snagama Ruske Federacije. Ponovo nesumnjivo, administracija predsednika DŽoa Bajdena ostvarila je „njegove najintimnije političke i geopolitičke snove”, koji se sastoje u namerama postizanja pune izolacije Rusije, koja bi, u krajnjoj instanci, ovu veliku silu svela na državu drugorazrednih zemalja, čiji bi uticaj na geopolitičke procese u svetu postao beznačajan. U navedenom mišljenju mogli bismo da pronađemo stvarne uzroke ovog strahovitog sloma međunarodnog poretka, koji smo poznavali pre 24. februara ove godine.

Možda bismo i tešku pandemijsku i svetsku ekonomsku krizu od 2020. godine mogli da posmatramo u opisanom kontekstu. Pre gotovo tri meseca Rusija je preduzela korake, koji nisu neobični za „vekovno ponašanje” bilo koje istorijske velike sile, što takve postupke, opet, niti opravdava, niti ih čini etički nepodnošljivim, sa stanovišta posmatranja imperijalne svesti jednog društva. Ipak, politički Zapad unisono je odlučio da Rusiju potpuno isključi iz savremenih tokova komunikacije i saradnje sa zemljama većeg dela evropskog kontinenta, ali i sa svim drugim „meridijanima”, koji baštine sličan „sistem vrednosti ili interesa” sa tim istim političkim Zapadom. U protivnom, kako bismo objasnili činjenicu da nijedna velika evropska zemlja nikada nije uvela Sjedinjenim Američkim Državama ni deo ovako strahovitog ekonomsko-političkog embarga sa kojim se danas suočava Ruska Federacija, kada je zvanični Vašington „sejao svoje smrtonosne intervencije od Grenade do Sirije”, u proteklom rasponu od svega tridesetak godina?! Dakle, cilj je izolacija i ekonomsko, političko i vojno slabljenje Rusije do „tačke” u kojoj bi ova drevna velika sila postala potpuno beznačajna svetska država. Prekid relacija između politika Zapada i Istoka uslovljava „uzdizanje jednog novog, znatno sumornijeg sveta i njegovog poretka”, u kome ne bi smelo da nas previše začudi, ukoliko budemo svedoci postojanja „dva oblika Olimpijskih igara ili dva formata Ujedinjenih nacija”, zatim potpuno odvojenih, nadnacionalnih finansijskih, privrednih institucija, te zasebnih svetskih sportskih ili umetničkih manifestacija! Mnogi postavljaju pitanje, da li bi u opisanoj situaciji, prostranstva Afrike, većeg dela Azije i Latinske Amerike, gravitirala prema „istočnom ili zapadnom polu”?

Ne dozvolimo nedopustivu neobjektivnost, zbog čega smo dužni da ukažemo na činjenicu da u odnosu na interese političkog Zapada, Rusija ne poseduje dovoljan kapacitet da u ovim delovima savremenog sveta ostvari odlučujuću dominaciju. Međutim, Narodna Republika Kina, i te kako poseduje! Ne predstavlja li slom Kine konačni cilj političkog Zapada? Od početka ove krize Kina je u više navrata potvrdila da „ostaje privržena strateškom partnerstvu sa Rusijom”. Bez obzira na pokazanu opreznost u odnosima prema političkom Zapadu, posebno prema SAD, nemamo razloga da sumnjamo u odlučnost opisane kineske pozicije. Najvažniji spoljnoekonomski i trgovinski partneri Kine su SAD, Evropska unija i Rusija, a za zvanični Peking, „nacionalni prioritet” sastoji se u realizaciji višedecenijskog projekta „Pojas i Put”. Međutim, navedeni projekat, kao i ekonomska stabilnost Kine, u velikoj meri zavise od pozicija političkog Zapada prema zvaničnom Pekingu, te kinesku opreznost u vezi sa ukrajinskom krizom trebalo bi da posmatramo, upravo u kontekstu budućih relacija između Rusije i „džina sa Istoka”. Kina pokušava da amortizuje mogućnost da politički Zapad prema njoj primeni zastrašujuću politiku sankcija, koja je sada postala „sudbina Rusije”, što Peking „ne spašava od volšebnih izbijanja novih svetskih kriza”, poput „pakistanske, cejlonske, solomonske i za nju najopasnije – tajvanske”! Sa druge strane, Rusiji je jedini izlaz na „svetsku političku i ekonomsku pozornicu” otvoren, upravo preko Kine, koja je sada postala još jedna „ruska sudbina”. Takođe, postavljamo i pitanje, koja je sudbina ovog nesrećnog rata, odnosno kada i na koji način će on biti konačno završen?! Sve do pre nekoliko godina, pa čak i danas, osnovni geopolitički cilj Rusije bio je da uspostavi snažne, partnerske, geopolitičke i geoekonomske relacije sa Evropskom unijom, pre svega sa Nemačkom. Uz velike uspone i padove, „sporohodnom trakom”, modifikovana, ali mudra vizija Šarla de Gola, o „Evropi, od Atlantika do Vladivostoka”, dobijala je svoje labave konture u vizijama ruskih političkih, akademskih i poslovnih elita. Na taj način, bio bi stvoren jedan „geopolitički superkontinent”, gde bi Rusija ostala veliki izvoznik energenata i drugih sirovina, a Evropska unija bi postala snažan oslonac, kada je reč o savremenim tehnologijama i produktima iz reda širokog dijapazona industrijske proizvodnje.

Međutim, taj veliki projekat sada je uništen i o njemu ne možemo da razmišljamo za duži, višedecenijski period. Kada je počela intervencija ruskih oružanih snaga u Ukrajini, mnogi političari i analitičari sa Zapada otvoreno su tvrdili da će „kidanje svih veza između Evrope i SAD, sa jedne i Rusije, sa druge strane, predstavljati početak kraha ruske ekonomije, a onda i tamošnje političke strukture”. Osim velike inflacije, koja je postala fakticitet u celom svetu, posebno u Evropskoj uniji (gde je njena realna, a posmatrano unazad, više decenija, istorijska stopa dostigla i 20 procenata), Rusija, zapravo nije ekonomski oštećena u velikoj meri. Rusija je samodovoljna država, sa svim neophodnim resursima i privrednim kapacitetima. Velika sila sa 150 miliona stanovnika i prema veličini površine, koja ulazi u njene granice, najveća država na svetu. Ukoliko posmatramo avio-industriju, gde ruska ekonomija i privreda mogu da očekuju najveće probleme (zbog odsustva mogućnosti da Rusija uvozi opremu za postojeće marke i tipove aparata, koji se nalaze u njenoj vazduhoplovnoj floti), prisetimo se da je i Sovjetski Savez nekad proizvodio svoje letelice, korišćene i u vojne, ali i u komercijalne svrhe. Kompletna trgovina koja je bila usmerena na EU, sada se ubrzano preorijentiše i transformiše za potrebe nepreglednog kineskog tržišta.

O svim aspektima, sigurno nezavidnog položaja ruske ekonomije u 2022. godini, informiše nas JPMorgan Chase&Co, sigurno najznačajnija, američka multinacionalna investiciona banka i finansijska grupa, koja nas obaveštava da „strahotne sankcije političkog Zapada nisu postigle efekat, te da će ruska ekonomija zadržati svoju stabilnost”. Svakako, time je ruska „sudbina” u jednom dužem periodu postala snažno uvezana sa kineskim globalnim geopolitičkim interesima. Mogli bismo da kažemo da su Kina i Azija postali trajno „opredeljenje” Ruske Federacije, kada je reč o strateškim partnerstvima. O tome svedoči i sama Kina, čije je Ministarstvo spoljnih poslova emitovalo snažan protest protiv poziva Grupe Sedam – najrazvijenijih zemalja sveta sa političkog Zapada, da Kina „ograniči svoje relacije sa Rusijom”. Kina je više puta ponovila da ostaje pouzdan partner Ruskoj Federaciji, verovatno iz jednog važnog razloga. Kina je svesna da je „ona sledeća”, ukoliko Rusija doživi kolaps, te da je „ona krajnji cilj sumanutih SAD” u njihovom poslednjem pohodu na politički Istok. Taj pohod SAD već je izazvao sunovrat nemačke i uopšte evropske ekonomije. Prouzrokovao je najveću krizu od završetka Drugog svetskog rata, a dalje nasilno proširenje NATO na granice Rusije u baltičkim i istočnoevropskim oblastima preti da uslovi izbijanje i nuklearnog rata. Dakle, pohod Zapada preti da izazove „nuklearnu oluju” u kojoj će prve stradati, upravo američke saveznice na Baltiku i na Istoku Evrope. Postoji opasnost da se rat iz Ukrajine „izveze” na široke svetske, a na prvom mestu evropske meridijane. Nažalost, mogućnost realizacije navedenih ratnih dešavanja postaje sve izvesniji. U cilju sprečavanja ovog sumabolnog i sumornog scenarija „izvoza rata iz Ukrajine”, oglasio se ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji je doslovce izjavio: Činimo sve da odbranimo sve evropske vrednosti u Ukrajini, tako što nećemo dozvoliti da bilo ko drugi gine u Evropi, u borbi protiv Putinovog režima. Jasno je da nakon ove groteskne izjave, nikakav mirovni sporazum između Rusije i Ukrajine i nije moguć. Na opšte zaprepašćenje nesrećni predsednik, uništene i unesrećene Ukrajine tvrdi da on vodi „sveti rat”, ali za odbranu „evropskih vrednosti”. Svakako, požalio se na činjenicu da Ukrajina još nije postala članica Evropske unije, ali nije se požalio na okolnost da Ukrajina ne može da dobije ovaj rat, te da će njegova zemlja ostati jedna skrhana, poluprazna pustolina, koja će predstavljati „kusur” u međusobnim nadmudrivanjima i nadmetanjima između Poljske i ostatka američke Evrope, sa jedne i Rusije, sa druge strane. Na bilo koji način, Rusija će pobediti u ovom ratu. Pobeda će biti proglašena, možda i nakon pada „Azovstalja”. Cena je ogromna i plaćena je. „Koliko će koštati Pridnestrovlje, Baltik i ušće Dunava”, to ne znamo. Samo da cenu niko „ne namiruje u rendgenima”, nakon pustoši, koje ostavljaju te „nuklearne oluje”.

IZVORI I LITERATURA

Alec, Luhn (06. 11. 2014). „Ukraine’s rebel ‘people’s republics’ begin work of building new states”. The Guardian (na jeziku: engleski). Donetsk. Arhivirano iz originala na datum 26. 01. 2022. Pristupljeno 31. 01. 2022.

„Obщaя informaciя” [General Information]. Official site of the head of the Lugansk People’s Republic (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala na datum 12. 03. 2018. Pristupljeno 11. 03. 2018. „11 iюnя 2014 goda Luganskaя Narodnaя Respublika obratilasь k Rossiйskoй Federacii, a takže k 14 drugim gosudarstvam, s prosьboй o priznanii eё nezavisimosti. K nastoящemu momentu nezavisimostь respubliki priznana provozglašennoй Doneckoй Narodnoй Respublikoй i častično priznannыm gosudarstvom Юžnaя Osetiя.”

Lister, Tim; Kesa, Julia (24. 02. 2022). „Ukraine says it was attacked through Russian, Belarus and Crimea borders”. CNN. Kyiv. Arhivirano iz originala na datum 24. 02. 2022. Pristupljeno 24. 02. 2022.