РАТ У СИРИЈИ, ГОДИНА СЕДМА

query_builder

РАТ У СИРИЈИ, ГОДИНА СЕДМА

Аутор: Немања Старовић, историчар

Грађански рат у Сирији представља свакако најтрагичнију последицу превирања која је почетком 2011. године захватила арапски свет и који нам  је познат под називом Арапско пролеће. Демонстрације против дуговечног режима БАС партије и породице Асад убрзо су попримиле насилан облик и уз интензивне подстицаје из иностранства прерасле су у оружану побуну, а потом и у прави грађански рат са мноштвом супротстављених страна, који траје већ преко шест година. До данашњег дана, овај крвави конфликт је по различитим проценама однео између 330.000 и 470.000 живота, док је преко половине од предратних двадесетак милиона становника данас у избеглиштву или су интерно расељени унутар граница Сирије. Поред читавог мноштва различитих оружаних фракција, учешће у сукобима су директно или индиректно узеле и многе државе из ужег или ширег региона, као и глобални геополитички играчи попут Сједињених америчких држава и Руске Федерације.

Сагледавши ток оружаног конфликта у краткој ретроспективи, битно је нагласити неколико фаза кроз које је грађански рат у Сирији прошао. Испрва, будући да је израстао из демонстрација, он поприма карактер оружане побуне, пошто део оружаних снага прелази на страну опозиционих политичких снага и уз помоћ иностраног фактора за Запада формира Слободну сиријску армију. У тој првој фази, која би се најгрубље могла лоцирати у период 2011-2013. године, виде се значајни успеси побуњеника, који овладавају широким подручјима државе на северу, истоку, крајњем југу, па и у околини престонице Дамаска. Другу значајну фазу карактерише појава тзв. Исламске државе која почетком 2014. године долази из Ирака и брзо овладава великим подручјима на истоку Сирије, да би до краја наредне 2015. године под својом контролом држала читав источни део државе и значајна подручја на северу, укључујући и део граничног појаса Сирије са Турском.

Будући да су се снаге лојалне легалним властима у Дамаску до половине 2015. године у потпуности исцрпеле, почетак операција оружаних снага Руске Федерације на сиријском ратишту до којег је дошло у септембру 2015. године, свакако представља својеврсну прекретницу, којом је на одређен начин спашен режим Башара Ел-Асада, али су и спречене потенцијално трагичне последице његовог евентуалног слома, које би се по свему што знамо огледале у масовним злочинима према алавитској, хришћанској и другим заједницама које су листом подржавале легалне власти.

Коначно, суштински важан процес ширења и обједињавања територија под курдском контролом, који је добио свој замах почетком 2015. године одбраном града Кобанија, наставио се и током 2016. године, до када су Курди безмало територијално спојили све своје кантоне на северу Сирије. Овакав развој ситуације био је крајње неповољан по Турску, која није могла дозволити да се дуж скоро читаве њене границе са Сиријом формира курдска пара-држава, која би јој пресекла територијални контакт са подручјима које настањују арапски Сунити у централним и источним деловима Сирије. Стога у августу 2016. године и Турска отпочиње своју директну оружану интервенцију, којом формира сигурносну зону на северу Сирије, а којом се ефективно раздвајају курдски кантони.

Данас, преко шест година од почетка оружаних сукоба, може се рећи како се грађански рат у Сирији полако приводи крају. Исцрпљеност практично свих зараћених страна се огледа како у материјалној оскудици, тако и у ограничености мобилизацијских потенцијала. Снаге лојалне режиму учврстиле су, уз помоћ својих савезника из Москве, Техерана, Багдада и покрета Хезболах, позиције на готово читавом западу државе и у подручјима под њиховом контролом живи преко 70% становника Сирије. Кроз политички процес који подстичу савезници Дамаска, отворен је дијалог са побуњеницима и остварен читав низ аранжмана по појединим секторима који обухватају амнестију и евакуацију, чиме је ситуација на западу државе у знатној мери пацификована. На једином већем компактном подручју које контролишу побуњеници око града Идлиба на северозападу, инсистира се на диференцијацији између снагама тзв. Умерене опозиције и џихадистичких елемената некадашњег Нусра-фронта (дела Ал-Каиде), како би се и то подручје укључило у систем зона деескалације.

Оно што остаје још увек отворено питање јесте будућност широких и са изузетком долине Еуфрата, веома слабо насељених подручја на истоку Сирије. Наиме, тзв. Исламска држава се већ месецима налази у озбиљном опадању и губи сва своја значајнија упоришта, укључујући и град Раку, своју престоницу за коју се у време писања овог текста води битка. Имајући то у виду, може се рећи да је почела својеврсна трка за наслеђе самозваног Калифата, пошто своје претензије на подручје истока Сирије поред владе у Дамаску имају и побуњеници које подржава Запад, те до одређене мере и Курди, а чини се да никакав договор попут оног који видимо на истоку државе овде још увек није постигнут. Стога је још на овом подручју могуће очекивати значајније војне операције.

Значај истока Сирије се превасходно огледа у три димензије. Прву представљају најиздашнија сиријска нафтна налазишта која се налазе управо на овом подручју и којима је годинама уназад тзв. Исламска држава финансирала своју ратну машинерију и пара-државни апарат. Друга димензија су потенцијални енергетски коридори којима би се у будућности европско тржиште снабдевало гасом, а који било да полазе из Катара или из Ирана, морају проћи преко Источне Сирије. И коначно, исток Сирије је нужна територијална веза којом Иран у геополитичком смислу излази на Медитеран, односно подручје које повезује доминантно шитске иранске клијенте у Ираку са левантинском обалом Сирије и снагама Хезболаха у Либану. Стога овладавање сиријских снага овим подручјем представља врховни интерес Техерана, док у исто време државе супротстављене Техерану попут Саудијске Арабије, Израела, али и САД-а, то никако не желе да допусте.

 

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language