RAT „PEROM I REČJU“: uticaj francuskih i srpskih intelektualaca na realizovanje ideje jugoslovenstva

                                    RAT „PEROM I REČJU“:           

uticaj francuskih i srpskih intelektualaca

na realizovanje ideje jugoslovenstva

Autor: dr Aleksandra Kolaković

Veliki rat je značajno izmenio domet uticaja obrazovanih ljudi u društvu jer je mobilisao profesore, novinare i publiciste svih zaraćenih strana da svoje znanje, kontakte i veze uključe u odbranu nacije i države. Elite sukobljenih država vodile su bitke van frontova, a inteligencija, znanje, naučni argumenti i pisana reč imali su snagu topova. Propaganda, kreiranje javnog mnjenja i saradnja među intelektualcima ne samo da su pomagali diplomatske ofanzive, već su posredno uticali na ratišta i u značajnoj meri odredili tok i kraj rata.

Dok su na linijama fronta vođene teške rovovske borbe, upotrebljavano novo oružje i isprobavane ratne taktike, iza linija fronta u velikim centrima Evrope, a posebno Parizu, Londonu i Rimu, srpski intelektualci su vodili „rat perom i rečju“. Još od Niške deklaracije (1914) postalo je jasno da će veliki uticaj na realizaciju srpskih ratnih ciljeva imati misli najškolovanijih Srba. Tada je Jovan Cvijić za potrebe srpske vlade izradio kartu jugoslovenskog prostora i napisao raspravu Jedinstvo Jugoslovena, a Srbija se uključila u „borbu naučnih argumenata“. Prihvatanjem ideje naučnog pristupa proučavanju rata, istraživanjima ciljeva rata, uzroka i posledica, srpski intelektualci su na ravnopravnim osnovama komunicirali sa svojim kolegama u evropskim centrima moći, a pre svega Parizu i Londonu.

Na početku Velikog rata srpski intelektualci očekuju da Srbiju zaštiti pravoslavna i slovenska Rusija, a uporedo u sklopu ostvarivanja srpskih ratnih ciljeva pokazuju sve veća očekivanja od Francuske, koja postaje glavna tačka njihovog oslonca nakon revolucije u Rusiji 1917. godine. Srpski intelektualci u Francuskoj vide „predvodnika čovječanstva“, kao što je Jovan Skerlić 1906. godine pisao da je ona  „putovođa narodima za svetle istine i čovečanske ideale“. Velika Britanija je uporedo sa Francuskom bila značajna za podršku Srbiji, kao i ideji ujedinjenja Južnih Slovena, a posebno od perioda kada je Odbor jugoslovenske emigracije iz Rima preko Pariza prešao u London i kada je Jovanu Cvijiću, Bogdanu i Pavlu Popoviću, a kasnije i Jovanu Žujoviću, povereno da budu u vezi sa ovim telom.

Pred Srbijom se otvaraju, u slučaju srećnog ishoda rata, vrlo lepe perspektive. Približeni i bolje upoznati od Rusa, u vezi sa Englezima i Francuzima, mi ćemo imati gde da crpimo podstreke za dalje napredovanje. Fine inteligencije i pametne glave koje naš narod u dovoljnom broju proizvodi, poučiće se rutini i organizatorskom daru kod Engleza, produžiće primanje duhovne kulture od Francuza i održavaće slovensku dušu i slovensko srce vezom sa Rusima.

(Lazar Marković, „Novo Delo“, Delo, knj. 73 (1915), 6.)

Kada su ratne 1914. godine proklamovani ratni ciljevi Srbije i kada je započelo slanje intelektualaca u specijalne misije u savezničke zemlje, u Francuskoj je već postojala neformalna grupa „srpskih prijatelja“, koju su činili:  Alber Male (Albert Malet), profesor srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, Šarl Loazo (Charles Loiseu), diplomata, publicista i zet ugledne porodice Vojinović, Ogist Goven (Auguste Gauvain), urednik Le Journal des debats i univerzitetski profesori Viktor Berar (Victor Bérard), Ernest Deni (Ernest Denis) i Emil Oman (Emile Haumant). Oni su sarađivali sa Milenkom Vesnićem, Jovanom Žujovićem, Grgurom Jakšićem i Miletom Novakovićem, a glavni pokretač i koordinator srpske „naučne propagande“ bio je Jovan M. Jovanović. Saradnja između pomenutih francuskih i srpskih intelektualaca postojala je još od aneksije Bosne i Hercegovine (1908) i Balkanskih ratova (1912–1913), a u periodu Velikog rata je korišćena u svrhu pridobijanja podrške saveznika srpskim nacionalnim ciljevima. Rezultat njihovog zajedničkog rada bili su članci, knjige, javni govori, organizacija Srpskog dana u francuskim školama i prikupljanje humanitarne pomoći Srbima, a posredno su dometi njihovog uticaja stizali i do centara političke moći i donošenja odluka. Za srpske interese, a posebno realizaciju ideje jugoslovenstva, posebno je značajno da su francuski intelektualci postali članovi državnih institucija koje su imale za cilj da naučnim argumentima objasne uzroke i ciljeve rata.

***

Ideja jugoslovenstva i uverenje da geopolitički položaj Srbije može biti poboljšan ujedinjenjem svih Južnih Slovena bili su prisutni u radovima Jovana Cvijića i pre 1914. godine. Zalagao se da jugoslovenska država bude federacija. Cvijićeve misli oblikovale su stavove francuskih intelektualca, koji su imali dugu tradiciju izučavanja stanovnika Balkana u okviru Škole za istočne jezike i Katedre za slovenske studije na Sorboni. U toku rata bio je savetnik francuskom generalu Saraju na Solunskom frontu, a učestvovao je i na Konferenciji mira u Versaju kao predsednik Etnografsko-istorijske sekcije. Ipak, da bi se ostvarilo ujedinjenje bilo je potrebno pobediti i na frontu propagande.

Kada je Srbiju nakon prvih pobeda zahvatila epidemija pegavog tifusa u Parizu su formirana dva udruženja. Prvo je osnovan Francusko-srpski odbor ili komitet za hitnu pomoć Srbima, a potom je prvih dana januara 1916. godine u domu Viktora Berara u Latinskom kvartu osnovana organizacija La Nation Serbeen France (Srpski narod u Francuskoj), koja se starala o srpskoj izbegloj omladini i obezbedila  materijalnu pomoć od 10.000 franaka. Pored Berara, u udruženjima su bili aktivni Emil Oman, Žan Brin (Jean Brunhes) i Ernest Deni. Na inicijativu Delfe Ivanić i Stane Lozanić iz Kola srpskih sestara, posredstvom Milenka Vesnića i Svetolika Radovanovića, profesora Univerziteta, bivšeg ministra i delegata Srbije za brigu o izbeglicama, a uz podršku članova udruženja i Stefana Pišona, Francuska je dozvolila slanje paketa srpskim zarobljenicima u nemačkim i austrijskim logorima.

Kao tumači svih žena i matera francuskih želimo da naš narod oda potpunu poštu junaštvu Srba i da izmeri, bolje nego što smo to do sada činili, veličinu usluga koje su njihove pobede ukazale stvari saveznika, pravu nacija i slobodi naroda. Mi naročito želimo da, za rodoljubivo vaspitanje budućih naraštaja, divni primer te seljačke vojske, koja se, u dronjcima i traljama bori, protiv sile čitave jedne carevine, bude otsad istaknut našoj deci: svi Francuzi treba da znaju da je, u bitkama na Jadru, na Kolubari i kod Beograda, kao nekada u bitkama na Maratonu i Plateji, ili kao u bitki na Morgartenu, – jedan mali narod poleteo na bajonete da spase, uz svoju nezavisnost, budućnost ljudske slobode.

Iz pisma novinarima francuskih listova grupe „najotmenijih Francuskinja“ koju su činile: Žilijet Adam, publicistkinja i novinarka; supruge: P. Dešanela, predsednika Skupštine, A. Milrana i P. Dumera, bivših ministara i kasnije predsednika Republike, Žila Feria, bivšeg predsednika vlade, V. Diria i A. Ramboa, bivših ministara prosvete, E. Burtua, filozofa, Denijeva, Omanova i Berarova; grofice de Kastelan i Joakim Mira i glumice Francuske komedije – Berta i Sgon-Veber. Francusko-srpski odbor je sakupljao novčane priloge, hranu, odeću, lekove i medicinsku pomoć. Alis, supruga Viktora Berara i Solanž, kći Alfreda Ramboa i supruga Emila Omana su u okviru ove organizacije svakodnevno pripremala pakete za Krf i organizovala pomoć za izbegle Srbe.

Sve francuske novine su tokom Srpskog dana izveštavale o dirljivoj patriotskoj manifestaciji na Sorboni, kojoj su prisustvovali profesori i političari, kao i značajan broj studenata. Srbi su opisani kao heroji u opancima i branitelji civilizacije. Posebna pažnja posvećena je kralju Petru I Karađorđeviću koji je prikazivan kako se bori zajedno sa svojim podanicima u rovovima. Organizovanje Srpskog dana u preko 100 hiljada francuskih škola 26. marta 1915. godine delo je Viktora Berara. Napisao je predavanje za nastavnike kao primer patnje koju su Srbi pretrpeli i junaštva koje su pokazali u borbi za odbranu svoje otadžbine. Delovi ovog teksta publikovani su u listu Le Matain, a potom je štampana brošura La Serbie (Srbija). Održavanje Srpskog dana u francuskim školama, koje je organizovano i 1916. godine, bilo je u funkciji francuske politike Svetog jedinstva, koju je proklamovao predsednik Francuske Remon Poenkare (Raymond Poincaré) kako bi izbrisao sve političke podele u cilju jedinstva zemlje u ratnim okolnostima.

Kritici stava Francuske prema Srbiji 1915. godine pridružuje se i Pjer Lani, ratni dopisnik iz vremena balkanskih ratova. Istovremeno, Lani je publikovanjem knjige Jugoslavija, sa predgovorom uglednog pisca Pola Adama, podržao i stvaranje zajedničke države. Nepostojanje pune podrške Srbima 1915. godine u toku 1916. godine postepeno je prerastalo u neku vrstu iskupljivanja iskazanu kroz podršku jugoslovenskoj ideji u intelektualnim krugovima Francuske. Početkom avgusta 1916. godine srpski intelektualci su nastojali da pokrenu naučnu biblioteku u kojoj bi bile štampane studije Ernesta Denija o srpsko-bugarskim odnosima, na čijoj bi izradi autoru pomogao Grgur Jakšić, a planirano je i publikovanje istorije Srba, Hrvata i Slovenaca. Dok su o jugoslovenskom pitanju do 1915. godine štampani članci od 1916. godine započelo je i štampanje knjiga na francuskom jeziku. Ugledni francuski izdavači Éditions du Foyer Plon, Nourrit & C pokrenuo je biblioteku Les Questions Yougoslave, a publikovane su knjige i članci zagovornika jugoslovenskog ujedinjenja Hinka Hinkovića, Grgura Jakšića, LJubomira Leontića i Vladislava Fabijančića. Publikovane su knjige na francuskom jeziku o jugoslovenskom programu, zemlji i narodu, istoriji, književnosti, nauci i umetnosti. Empatije za srpsko stradanje poslužile su kao podrška naučnoj publicistici za stvaranje povoljnijih uslova realizovanja srpskih ratnih ciljeva, a posebno ujedinjenja. Iako je rešavanje jugoslovenskog pitanja bilo daleko, stvaranje povoljnije atmosfere za afirmaciju srpskih interesa omogućila je srpska tragedija, kao i saradnja francuskih sa srpskim intelektualcima, a uz podršku srpske vlade. Francuski intelektualci su sledili svoje srpske kolege jer su u realizovanju ideje jugoslovenskog ujedinjenja videli branu francuskih interesa na Balkanu.

Saradnje francuskih i srpskih intelektualaca posebno je značajna od kraja 1915. i početka 1916. godine tokom srpskog izbeglištva, iscrpljujućih rovovskih borbi i kada je u Francuskoj osnovana propagandna agencije Maison de la Presse [Kuća štampe]. Veliki problem za plasiranje informacija bila je stroga cenzura u Francuskoj, a posebno u časopisu Le Journal de Debats i lista Le Temps što je smetalo planovima srpske vlade. Kako bi rešili problem cenzure početkom avgusta 1916. godine intelektualci su nastojali da pokrenu naučnu biblioteku u kojoj bi bile štampane studije Ernesta Denija o srpsko-bugarskim odnosima, a na čijoj bi izradi autoru pomogao Grgur Jakšić. Planirano je publikovanje i istorije Srba, Hrvata i Slovenaca. Na osnovu fotografija Riste Marijanovića organizovana je i izložba Documents historiques Serbes u Parizu. Najveći odjek u javnosti imali su opisi srpskog stradanja koje su zabeležili Anri Barbi (Henry Barby), Ogist Bop (Auguste Boppe), Raul Labri (Raul Labry) i Luj Tomson (Luis Thomson). Pol Labe (Paul Labbé), sekretar Normandijskog geografskog društva, koji je 1908. godine obišao Srbiju, nastavio je saradnju sa srpskim intelektualcima i u periodu rata, kada je nastala knjiga L’effort serbe: la Serbie fidèle, koju je u ediciji L’hommage français: publications du Comité „L’effort de la France et de ses alliés“ štampala izdavačka kuća Bloud & Gay.

U 1916. teško je bilo razuveriti Zapadne sile da bi opstanak posebne Hrvatske i Srbije uspostavio razdor između njih i pomagao nemački imperijalizam u njegovoj politici. Jugoslovenski Odbor još nije bio ni poznat ni priznat, te je njegova akcija bila u početku više informativnog karaktera. Državnici Francuske, Engleske, Amerike, pa i mnogi drugi političari, nisu ništa znali o celome ovom pitanju, trebalo ih je učiti, obaveštavati i upućivati.

U Parizu je trebalo da se najlakše radi; Francuzi su i Srbiju i Jugoslovensko Pitanje trebali najbolje poznavati. U Parizu je, međutim, išlo dosta teško. Sa profesorima je išlo vrlo dobro; među njima Denis, Ajzeman, Oman, Leže, Berar, bilu su odmah za našu tezu, ali drugi, političari, nisu. Jedni su bili protivu cepanja Austrije, drugi su bili za to da Srbija ustupi Bugarima Maćedoniju.

 Jovan M. Jovanović

Svojim tekstovima, brošurama i knjigama, kao i društvenim vezama u visokom francuskom društvu, francuski naučnici aktivno su učestvovali u procesu jugoslovenskog ujedinjenja. Krajem 1917. godine, Stanoje Stanojević i Kosta Kumanudi pokreću biblioteku popularnih priručnika i brošura Questions balkanique contemporaines. Cilj je bilo dopuniti tumačenja pojedinih aktuelnih pitanja koja nisu mogla biti štampana u francuskim časopisima. Iste godine, u Francuskoj se okupila i nova grupa za naučno studiranje rata Comité d’études, u kojoj su između ostalih bili „srpski prijatelji“ Ernest Deni, Emil Oman i Šarl Dil. Iako su podržali ujedinjenje i u realizaciji ideje jugoslovenstva zajedno sa srpskim intelektualacima imali značajnu ulogu, francuski intelektualci nisu verovali u dugotrajnost zajedničke države Južnih Slovena.

U vreme Druge marokanske krize Ogist Goven, diplomata, novinar i urednik spoljno-političke rubrike uglednog Le Journal des Débats, predvideo je da će doći do sukoba dva bloka sila i da će značajnu ulogu imati javno mnjenje. Do kraja rata napisao je studije o: Balkanskim ratovima (1912–1913), Evropi pre Velikog rata, uzrocima prvog ratnog sukoba svetskih razmera, kao i o grčkom i jugoslovenskom pitanju.Članke štampane od 1908. do 1920. godine objedinio u okviru 14 tomova pod naslovom L’Europeaujourlejour (Evropa iz dana u dan). Za stvaranje zajedničke države pokazaće se da je povezanost intelektualaca sa prostora Balkana sa Šarlom Loazoom, diplomatom i novinarom, bila od velike važnosti. NJegova supruga Evgenija poticala je iz porodice Vojinović za koju se tvrdilo da je centar jugoslovenstva na prostoru Austrougarske. Na Loazovo shvatanje ideje jugoslovenstva uticala su Ivo i Lujo Vojinović, braća njegove supruge, kao i biskup Štrosmajer.

Profesor Sorbone i autoritet za poznavanje Habzburške monarhije, Ernest Deni je još od perioda Aneksione krize podržavao srpske interese. Bio je član ustanove Étudesetdocumentssurlaguerre. Comité dupublication, koja je od 1914. Godine istraživala ciljeve rata. U toku rata zalagao se za raspad Habzburške monarhije i stvaranje velikih slovenskih država, napisao je i delo (La Grande Serbie) Velika Srbija. Deni je verovao da je u interesu Francuske da uspostavi barijeru koju bi formirale slovenske države kao štit od dalje nemačke težnje za ekspanzijom. Profesor Sorbone Oman se zainteresovao za Srbe u vreme 500-godišnjice obeležavanja Kosovske bitke kada je radi budućnosti srpskog naroda izneo nadu da se svi njegovi junaci nisu pridružili Kraljeviću Marku u legendarnoj pećini. Sarađivao je sa Grgurom Jakšićem i Stojanom Novakovićem od 1906. godine. Održao je brojna predavanja o Srbiji širom Francuske. U periodu Balkanskih ratova, Oman je termin ilirski pokret zamenio jugoslovenskim pokretom, a u toku Velikog rata napisao je rad „Srpsko-hrvatska narodnost“ („La nationalité serbo-croate“) u kome je izneo tezu o jedinstvu Srba i Hrvata. Emil Oman je svoje radove o jugoslovenskom pitanju i jednistvu Srba i Hrvata, koji su nastali od 1889. do 1918. godine, objedinio u LaYougoslavie, étudesetsouvenirs. Ogist Goven je 1918. godine pisao da u očima zapadnih državnika Jugosloveni izgledaju uljezi (intrus). Za to je zaslužno samo njihovo ime. Ono u sebi sadrži varvarsku atmosferu i prazno značenje“, koje po Govenu nije stvaralo utisak „da iza toga stoji jedna realna zajednica. Delom La formation de la Yougoslavie (Nastanak Jugoslavije) Goven je kao svedok događaja i kao naučnik zaokružio svoja razmišljanja o jugoslovenskom ujedinjenju.

Osnivanje časopisa na francuskom jeziku ili dvojezičnih francusko-srpskih takođe je bio deo saradnje francuskih i srpskih intelektualaca. Iako je bilo više ovakvih časopisa kao što su Gusle i Nova Srbija ipak se po značaju ističe La Patrie Serbe: revue mensuelle pour la jeunesse serbe en exil (Srpska Otadžbina: mesečna revija za srpsku omladinu u izgnanstvu). Pokretač časopisa bio je Dragomir Ikonić, profesor i vaspitač grupe srpskih đaka i studenata upućenih na školovanje u Vitre u Bretanji. Uz pomoć Jaše Prodanovića i Jovana Žujovića, Ikonić je dobio podršku ministra prosvete LJube Davidovića, a među saradnicima časopisa bili su i: Milan Grol, Milenko Vesnić, Grgur Jakšić, Aleksandar Arnautović, Kosta Kumanudi, Mihailo Ibrovac, Rista Odavić, Jovan Radonić, Bogdan i Pavle Popović. Kao saradnici lista angažovani su Francuzi: Edmon Rostan, pesnik; Žerar Vare, rektor Akademije u Renu, Emil Oman, Ernes Deni i Žan Brin. Publikovanje časopisa La Patrie Serbe prevazišlo je privatnu inicijativu i postalo način nacionalne borbe koju podržavaju državne strukture Srbije. Namena časopisa La Patrie Serbe da pomogne vaspitanje omladine u inostranstvu prerasla je u sredstvo predstavljanja Srbije u Francuskoj i realizovanja ideje jugoslovenstva, posebno u 1917. i 1918. godini.

Pariz je u toku Velikog rata postao centar srpske propagande zahvaljujući vezama intelektualca koje su uspostavljene u periodu pre 1914. godine. Ratne okolnosti nametnule su izazove koje su intelektualci morali da prevaziđu da bi uspeli u svojim namerama da zaštite interese svojih otadžbina. Borba protiv zajedničkog neprijatelja spajala je francuske i srpske intelektualce, kao i njihov rad. Angažovanje u ratu za francuske intelektualce bila je odbrana sloboda i univerzalnih vrednosti jer su verovali da Francuska „nije nacija kao druge“. Zajedniči interesi prepoznati od neformalne grupe francuskih intelektualaca, i pored njihovog ugleda u društvu, sporo su i ograničeno prodirali među političare. Srbija i Srbi kao primer hrabrosti i izdržljivosti uz isticanje francuskog pokroviteljstva nad Srbima korišćeni pre svega kako bi se u Francuskoj ublažile posledice dugog i iscrpljujućeg rovovskog rata. Početkom septembra 1916. godine i Ogist Bop je savetovao srpske intelektualce da “treba što pre imati određeno gledište u pogledu Jugoslovena i što pre saopštiti ga vladama saveznika”. Stoga je sa srpske strane saradnja bila put razumevanja srpskih interesa i ujedinjenja. Posmatrajući pomenutu saradnju sa distancom od sto godina u francusko-srpskim odnosima 1916. godina bila je presudna kao godina pokretanja diskusija oko jugoslovenskog pitanja i ključna u građenju kulta „večitog prijateljstva“ Francuza i Srba. Ernest Deni, jedan od onih čije je delo utkano u niti ideje „večitog prijateljstva“ dva naroda tada je napisao da veruje u savezništvo Francuza i Srba:

U svečanom času svođenja računa, Srbija će naći Francusku na svojoj strani. Za nju smo učinili, ako ne sve što smo želeli, u najmanje što su nam dozvolile naše snage. Tako je sa našim topovima Krezo izvojevala svoje prve pobede; za vreme užasnih epidemija koje su desetkovale njeno stanovništvo, naše sanitetske misije suprostavile su se napasti i zaustavile pustošenje od tifusa, naši avijatičari su bili najodaniji pomoćnici njenog Generalštaba; da je otrgne od propasti koja joj je pretila, general Saraj je išao u svojoj smelosti gotovo do granica neopreznosti i ne može mu se zameriti što nije otvoreno povlačenje njenim armijama preko Bitolja i Vardara. Mi smo snabdeli, opremili i oporavili njenu vojsku na Krfu; mi smo je prevezli, reorganizovali i vaskrsli, u Solunu. U suzama i krvi, između Srbije i Francuske, učvrstila se jedna od onih bratskih spona, onog pobratimstva koji ima za temelj potpunu recipročnu vrednost, odanost za svako iskušenje i potpunu lojalnost.

***

Snagom naučnih argumenata Jovana Cvijića, diplomatskom veštinom Milenka Vesnića i kontaktima u novinarsko-publicističkim centrima Pariza Grgura Jakšića i Milete Novakovića, srpski intelektualci su uspeli da za srpsko pitanje zainteresuju javnost, a postepeno i diplomate i državnike velikih sila. Zajedno sa francuskim intelektualcima, srpski intelektualci su, kroz rat iza linije fronta, oblikovali odnose Srbije i velikih sila. Realizacija jugoslovenske ideje posledica je angažaovanja intelektualca u političkom životu. Naučni argumenti izneti preko štampe, brošura i knjiga dosegli su moći uticaja i bili “oružje” drugog fronta – propagande, gde su “ratne operacije” trajale i nakon 1918. godine.