Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је својевремено писао о ратовима будућности, познати руски генерал Леонид Григоријевич Ивашов упозоравао је на чинилац светске енергетске кризе. Ивашов је на занимљив начин писао о мотивима руског војног ангажовања у Сирији „као о операцији заштите угрожених пословних интереса Гаспрома”. Из истих разлога изазвана је криза у Украјини на коју посредно утичу пројекти три гасовода. Реч је о ресурсима откривеним у Персијском заливу 2000. године где су откривене највеће резерве гаса на планети, процењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Тада је две трећине овог богатства отишло Катару, а једна трећина Ирану. Јасно је да Катар није био у стању да валоризује овај ресурс па су америчке и британске компаније настојале да гасовод из ове земље пројектују управо преко територије Сирије у Турску која је била замишљена као главни оператер у снабдевању Европе. Ту је важну улогу играла и Саудијска Арабија, затим Иран и у позадини САД. Све то било би могуће уколико би се европско тржиште ослободило руског гаса. Због тога је изазвана криза у Украјини, али и проблеми с реализацијом пројекта Северни ток 2.
Да актуелна ратна дешавања у Украјини и на Блиском истоку повезује геополитика нафте и гаса сведочи и анализа коју је крајем прошле године објавио турски политиколог Мехмет Перинчек, а у којој се наводе мало познати детаљи о плановима „светске закулисе” чији је циљ успостављање потпуне контроле над кључним гасним коридорима на подручју Евроазије. Целокупну проблематику Перинчек повезује са догађајима који су претходили специјалној војној операцији Русије у Украјини, указујући да су САД много пре почетка рата потписале са Украјином меморандум који је био усмерен против Турског тока. Позната је чињеница да је за време СВО било више покушаја саботажа на гасоводу Турски ток, као и да је руска обавештајна служба недавно открила мрежу британских агената који су припремали разне провокације овим поводом.
Подривање Турског тока
Нема никакве сумње да је и изненадни колапс режима Башара ел Асада у Сирији последица гасне политике коју САД режирају уз помоћ својих савезника, првенствено Израела. Посебно због тога што је будућа улога Русије у Сирији веома упитна. Због тога је Турска директно војно интервенисала и исказала спремност за даљу ескалацију сукоба, посебно са Израелом. Одговор јеврејске државе је такође био очекиван, а односи се на упорно одбијање било каквог учешћа турских аскера у успостављању међународне управе у Гази. У међувремену су размењене тешке међусобне оптужбе, а недавно су највиши турски званичници најавили и могућност отворене војне конфронтације са Израелом. Изгледа да се иза сцене ипак крију и неки другачији мотиви, који надилазе карактер турско-израелских нетрпељивости.
Да је ситуација све компликованија сведочи и нацрт споразума о забрани увоза руских енергената који су средином октобра 2025. године усвојили министри енергетике ЕУ, а који би требало да се примењује од 1. јануара 2028. године, под условом да прође очекивану верификацију у Европском парламенту. Суштина предложеног нацрта је у томе да ће увоз гаса у Европу бити дозвољен само оним компанијама које докажу да гас који стиже на Стари континент није произведен у Русији или Белорусији. На тај начин се додатно увећава енергетска зависност Европе од Америке. Истина, Мађарска и Словачка су гласале против овог нацрта споразума, и захваљујући Трамповој администрацији добиле привремена изузећа, уз индикативан коментар премијера Фица како се оваквом одлуком успоставља „нова гвоздена завеса”.
За Турску је ова одлука од огромног значаја јер се њен добар део односи на гасовод Турски ток, који је данас једина рута допреме руског гаса у Европу. У том смислу, поменути документ ЕУ у потпуности подрива идеју о Турској као регионалном гасном чворишту. Парадоксалност овог документа посебно лежи у чињеници да је само, од јануара до јула прошле године, испорука руског гаса за Европу порасла за невероватних 26 процената, достигавши 12,7 милијарди кубних метара у октобру 2025. године, што је био повод да турски министар енергетике Алпарслан Барјактар изјави како је Турска постала „европска гасна животна линија” захваљујући гасоводима ТАНАП и Турски ток. Упркос свему, ЕУ се изгледа определила за једну врсту геоекономског самоубиства подилазећи интересима Вашингтона.
Занимљиво је да је једна од алтернативних идеја да се Грчка позиционира као кључни играч на евроамеричкој енергетској оси, уз напомену да овај пројекат подржава моћна корпорација Ексон мобил која је одавно отпочела истраживања количина природног гаса у грчком приобаљу. У том контексту је и изјава премијера Мицотакиса који је изразио приврженост његове државе „Вертикалном гасном коридору” који предвиђа транспортну шему преко Украјине, Молдавије, Словачке, Бугарске, Румуније и Мађарске, уз истицање да Турски ток не би смео да буде задња врата уласка руског гаса у Европу.
Енигма Ормуза
Милитаризација израелског друштва и став Нетањахуове владе нису само последица познатих безбедносних изазова и вишедеценијских покушаја неутрализације Ирана као кључног непријатеља у регији, него су и део шире стратегије нафтних корпоративних кругова и последично огромних профита оствареним на берзанским манипулацијама цена нафте и гаса. У том погледу контрола на Ормуским мореузом се испоставља као кључна тачка актуелног америчко-израелског рата против Ирана.
Тај „чеп на боци” Персијског залива дугачак је 167 километара и на најужем делу широк 39 километара, али велико острво Кишм и безброј острваца, гребена и плићака фактички сужавају пловни пут на само неколико километара које је релативно лако запречити. Његова (не)проходност одређује судбину великог дела Блиског и Средњег истока као водећег светског нафтно-гасног региона, али и водећих светских сила и многих других земаља будући да се тим правцем транспортује приближно трећина светског течног природног гаса и четвртина светске нафте. Актуелно иранско блокирање пловидбе тим мореузом није баш у правом смислу еквивалент минирању Северног тока, али јесте аналогно геополитичко и геостратегијско оруђе.
Важна чињеница јесте да се Ормуз налази у муслиманским рукама, мада са једне стране већински персијског, шиитског Ирана, а са друге доминантно арапских, сунитских Уједињених Арапских Емирата, који у региону игра улогу „мале Швајцарске”. Постоји и врло занимљива теза о улози Саудијске Арабије као главног америчког финансијера овог ратног сукоба, а чији је један од циљева маргинализација Емирата и повлачење банака из ове земље, што је процес који се тренутно одвија иза сцене великог рата, а као логична последица иранског војног противодговора на ову земљу. Ову „теорију завере” додатно подстиче и чињеница да су Арабија и Иран, уз посредовање Кине, пре неколико година обновили пуне дипломатске односе који, упркос рату, нису доведени у питање.
Јуриш ка небу
Неспорно је да поред економског разлога садашњи ратни ангажман Америке против Ирана садржи и снажне религиозне мотиве. Магазин Крејдл је недавно објавио оно о чему се у западним медијима углавном ћути: официри америчке војске напад на Иран доживљавају као крсташки рат, а за Трампа тврде да га је Исус изабрао да покрене битку код Армагедона. Сам Трамп се изјашњава као „хришћански циониста”, који одлуке доноси у занимљивом окружењу.
Један од најколоритниjих ликова је свакако министар рата Пет Хегсет који је 2020. године објавио књигу Амерички крсташки рат. Реч је о манифесту хришћанског ционизма у којем је навео да се САД налазе у „светом рату” против ислама, Кине и Русије. Једно од поглавља ове књиге је Учинимо крсташке ратове поново великим. Хегсет тако хвали средњовековне крсташе и тврди да би западни конзервативци у 21. веку требало да наставе „свети рат”, који су крсташи започели пре хиљаду година. Хегсет, иначе по много чему проблематична личност, сасвим скромних интелектуалних могућности, у овој књизи се залаже за „свети рат” – против левице, Кине, Русије и ислама.
Трампов министар рата је изјавио да су Кинези дословно зликовци наше генерације и упозорио да ће Американци, уколико се сада, с оружјем у руци, не супротставе комунистичкој Кини, једног дана стајати за кинеску химну. „Комунистичка Кина ће пасти”, обећао је Хегсет у својој књизи, и лизаће своје ране још двеста година уколико Трамп опет дође на власт. Заправо, Хегсетов поглед на свет је грандиозна теорија завере. Кинески комунисти и међународна левица, према Трамповом министру рата, заједно са исламистима кују глобалну заверу против САД и Израела, који су, наравно, изабране, свете земље, благословљене од самог Бога.
Додајмо, да Хегест има елитистичку каријеру. Студирао је на Универзитету Принстон и радио као аналитичар деоница за инвестицијску банку „Бир стирнс” са Волстрита (која је пропала у финансијској кризи 2008. године). Касније је стекао магистарску диплому на Харварду. Пре уласка у Трампову администрацију, око годину дана је радио у америчком логору у заливу Гвантанамо, на окупираној кубанској територији. Док је тамо служио, администрација Џорџа В. Буша спроводила је најбруталнија мучења затвореника. Потом се запослио као новинар на телевизији Фокс њуз, где га је уочио Трамп.
Недавно је овај несуђени амерички „крсташ” изјавио да САД нису започеле рат са Ираном. Слично тврди и државни секретар Марко Рубио. Па, ко је? – пита се угледни српски публициста Борис Над и наводи следеће: „Трамп каже да овим ратом не спасава само Израел, већ и Америку. Иранци су, према Трампу, били на путу да развију пројектиле којим би могли да нападну америчко копно. У преводу: „иранска агресија” на САД траје већ 47 година, још од Исламске револуције, а једино Трамп има довољно храбрости да уради оно што се није усудио ниједан амерички председник – да запали читав Блиски исток.
За крај овог текста наводимо речи познатог америчког новинара Такера Карлсона, који се извинио америчкој јавности због предизборне подршке Доналду Трампу. Називајући Трампову религију „израелизмом” нашао се на списку једног од најпроминентнијих „антисемита” у САД. Разуме се, да и исламски фундаменталисти имају свој одговор који гласи: Алах је већи од Америке!
ЛИТЕРАТУРА:
- Асанж, Џ. (2016). Досије Викиликс. Свет виђен очима империје САД, Albion Books, Београд
- Вукашиновић, М. (2022). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
- Над, Б. Америка у новомкрсташком походу, РТ Балкан, 6. март 2026.
Остави коментар