Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Из богатог стваралачког опуса академика Чедомира Попова (1936–2012) издвајамо његов веома значајан оглед под насловом Неке контроверзе о историји Првог српског устанка који је објављен у Зборнику Матице српске за историју, а поводом јубилеја двестоте годишњице од почетка Првог српског устанка (2004). Овај рад бавио се расправљањем трајних историографских контроверзи које су се односиле на тзв. Српску револуцију и њену социјалну и националну компоненту, али и вазда актуелне дебате о њеном трајању, завршености или промашености, уз посебан осврт на улогу Карађорђа и Милоша, као предводника оба устанка.
Академик Попов је устанке посматрао „као две етапе једне историјске појаве” које су пратиле кључне друштвене и политичке процесе у Европи на почетку 19. века. Из тога произилази и суд о томе да Карађорђев устанак није био само обична буна у једној провинцији Османског царства, него аутентична револуција која је тежила не само националној већ и социјалној еманципацији српског народа, која је временом захватила целокупан простор Балканског полуострва. За професора Попова било је природно да је један такав фундаментални преображај морао да изазове различите ставове и бурне полемике, како код савременика тих догађаја, тако и код потоњих тумача његових реалних домета.
Од Хемуса до Балкана
За читаоца овог огледа један од његових најзанимљивијих сегмената односи се на оновремено тумачење појмова Европе, Балкана и српског националног простора. Тако професор Попов, појашњавајући ову контроверзу, наводи достигнућа географске науке за коју и тада није било спора око тога да је Европа „простор од Атлантика до Урала”. Међутим, за историчаре и филозофе, одређење европског пространства вазда је било условљено неким другим чиниоцима. Из идеолошког појмовника западних мислилаца издвајамо цивилизацијски критеријум као најчешће коришћен модел разграничења Европе и Азије. Волтер је у Веку Луја 14. истицао да је Европа онај део хришћанског света који стиже „све до близу Русије”, док је Русо је у спису Влада Пољске 1772. писао да су „Европејци сви они људи чију су свест и цивилизацију образовали језуитски калуђери”. Не правећи битну разлику између католичанства и протестаната, оваква схватања су из европске цивилизације, поред ислама, редовно искључивала и православље. Занимљиво је да ни Наполеон, када је припремао поход на Русију, није имао јасну представу где се завршава Европа, а почиње Азија. Овакви стереотипи нису могли да мимоиђу Балкан и самим тим утичу на однос Европе према српским устаницима.
У географском смислу оновремена схватања Балкана била су веома удаљена од наше садашње представе о полуострву које насељавамо. Алфред Цојне је 1808. године писао да је Балкан појам који одређује треће најисточније полуострво Медитерана, док су ренесанси писци користили израз Catena mundi погрешно верујући да је реч о једном непрекинутом планинском ланцу који дели простор од Алпа до Црног мора на северни и јужни део. У Западној Европи коришћен је израз Јелинско полуострво, док су просветитељи Балкан једноставно називали Хемус. Када је путовао овим делом света Цојне је преузео турски израз балкан (планина) верујући да је то појам којим је могуће означити целокупан простор Хелма. Тако је појам Балкана настао на двема погрешним представама о Cateni mundi и термину којим се у турском речнику описује појединачна планина. Мада се у научној мисли верује да је на овај начин, макар и на погрешним премисама, питање географије и положаја Балкана окончано, утисак је да контроверзе о којима је било речи ни до данас нису разрешене. Нејасноће ове врсте подстичу и верски, идеолошки и историјски разлози, али и геополитичке концепције преуређења Старог континента, које су на овај или онај начин најављиване баш на Балкану.
Шта је Европа?
На овом месту вреди указати на сличне дилеме које су мучиле и истакнуте руске мислиоце попут славног Данилевског. Наиме, овај предводник руске геополитичке школе мишљења, још на почетку свог капиталног истраживања Русија и Европа (1871) поставља суштинско питање: „Да ли је Русија Европа и шта је Европа?”, и разуме се, шта су критеријуми којима одређујемо једну географску целину, макар то били и континенти. Мада ово питање на први поглед звучи банално за једну расправу која има научне претензије, одговор који се намеће далеко је од конвенционалног. Мада је у време писања књиге Русија и Европа општеприхваћена подела света на пет континента, руски научник упозорава да је реч о продукту „једног вештачког система који се задовољава да са једним или неколико обележја сједињује у једну географску целину и нешто што је веома различито”.
Посматрајући континенте с ове тачке гледишта, одмах уочавамо да је та подела вештачка. Тако јужна полуострва Европе (Шпанија, Италија, Турска) имају много више сличности с Малом Азијом, Закавказјем или северном обалом Африке него с Европом, или Арабија која има далеко више сличности са Африком него са Азијом, или Рт добре наде који више личи на Нову Холандију и др. Данилевски је ове уочене аномалије сматрао нормалним јер се при дељењу копна на континенте нису узимали у обзир клима, природа и друге одлике које утичу на карактер земље. Уопште, када промишљамо о једној географској целини, ми се заправо суочавамо с изразима метонимије којима целини придајемо карактер њеног посебног дела.
На пример, када говоримо о „афричком типу” имамо у виду првенствено карактер Сахарске степе, а који се никако не односи на Рт добре наде, острво Мадагаскар или приобаље Средоземља. Захваљујући оваквом начину размишљања дошло се некако до става да је Америка – острво, Аустралија – острво, Африка претежно острво, као и да је Азија заједно са Европом целина која се може сматрати острвом. Данилевски је на овој премиси заступао и важно становиште о томе да се Урал никако не може сматрати природном границом која дели Европу и Азију (Европоазија), а које су касније прихватили В. Ламански, П. Савицки и други његови следбеници. Тако се искристалисао појам Европе „који није географски већ културно-историјски” а који се по Данилевском потпуно подудара са границама „германско-романске цивилизације”.
Николај Јаковљевич у вези с тим износи категоричку тврдњу да Русија не припада таквој Европи и у прилог томе наводи многе чињенице: најпре да Русија није била део обновљене римске империје Карла Великог, затим да није улазила у састав теократске федерације која је заменила Карлову монархију, потом да се није повезивала у једно тело феудално-аристократском мрежом, такође није била учесник у борби с феудалним насиљем и није се суочавала с притиском лажних облика хришћанства (католичанство) па због тога и нема потребу за обликом религиозне слободе који се назива протестантизмом. Уз све то Русија није изградила ону слободу мисли која је створила нову науку, није познавала васпитно дејство сколастике, нити живела идеалима који су се испољили у германско-романском облику уметности.
Дакле, ако је све то тако, Данилевски се пита због чега у Русији постоје они који сматрају да ова земља треба да усвоји за себе оно што је изградила таква Европа, и што је још важније: Какву нам улогу Европа даје на светско-историјској позорници? У одговору на ово реторичко питање он указује на бројна геополитичка ограничења која је тадашња Европа постављала пред Русију, чија је гигантска величина и постојање препрека развитку општечовечанске цивилизације (германско-романске – прим. аутора). Отуда је за њега сасвим логична склоност Европе да непрекидно подржава слабљење руске народне основе – посебно на њеној периферији, где живе и други инородни елементи који уживају германско-романско покровитељство. Такође, таквој Европи, на њеном „светом хуманистичком путу” ширења своје цивилизације, не преостаје ништа друго него да и у самој Русији слаби народну основу и њен друштвени и политички организам. Због тога је за Русе изградња самобитне словенске државе питање елементарног опстанка. Утисак је да је академик Попов, приликом писања есеја о контроверзама Првог српског устанка, итекако имао у виду и ставове Данилевског, чија је истраживања нама његовим следбеницима препоручивао у приватним разговорима.
Нова Европа
Дилеме о томе шта је Европа нису мимоишле ни савремене америчке теоретичаре, тзв. неоатлантисте као што је био Хантингтон. Он је недвосмислено тврдио да ће у постхладноратовском свету конкретне цивилизације имати политичку структуру која ће се разликовати од тзв. блоковске структуре. Док су се током биполарне ере државе односиле као савезници, сателити, штићеници и слично, у новом цивилизацијском поретку државе ће имати позицију држава – чланица, усамљених земаља, растрзаних држава, поцепаних земаља и држава – језгара. Према овој подели држава – чланица је она која потпуно припада једној цивилизацији и налази се унутар њеног просторног ареала (нпр. Италија у Западној цивилизацији), затим усамљена земља је она која има посебну културу, а налази се у окружењу друштава које су од ње различите религијски, етнички или историјски.
Типичан пример овакве земље је Јапан чија је уникатност проистекла из острвског положаја, историјског изолационизма, особене традиције, отпорности на туђе културне упливе и карактеристичног политичког и економског концепта. Појам поцепане земље важи за оне државе које су национално, верски и расно хетерогене (Канада, Белгија, Ирак) и код којих је будућност условљена ширим регионалним и геополитичким процесима. Такве типичне творевине биле су СССР и СФРЈ. Насупрот поцепаним постоје тзв. растрзане земље које припадају једној доминантној цивилизацији, али унутар које постоји криза идентитета коју изазива елита која вештачки тежи оном систему вредности и утицаја који припадају другој цивилизацији. Реч је о феномену „цивилизацијске конверзије” за који Хантингтон тврди „да нигде до данас није успео”. Анализирајући многобројне примере „растрзаних земаља” он се посебно осврнуо на покушаје „западнизације” у 20. веку и то: Русије (СССР и постсовјетски период либералних реформи), Турске (Ататурковова владавина) и Мексика, доказујући на овим историјским примерима неуспехе цивилизацијске конверзије. Коначно, посебну важност Хантингтон је поклањао тзв. држави – језгру која се појављује као креатор новог мултиполарног (мултицивилизацијског) светског поретка. Кључ за успоставу овог поретка биће односи државе – језгра са осталим државама које припадају истој цивилизацији, али и у међусобним односима држава – језгара које припадају различитим цивилизацијама. У вези с тим, амерички политиколог давао је предност трима цивилизацијама: Западној (САД), Православној (Русија) и Синичкој (Кина), док је Исламску цивилизацију посматрао као изузетно важан фактор, указујући да је њена основна слабост недостатак државе –језгра.
Хантингтонове постхладноратовске концепције Европе посебно су занимљиве за анализу. Амерички теоретичар је изнова поставио питање о томе где су на истоку европског континента границе ширења НАТО-а и Европске уније које је посматрао „као чуваре западне цивилизације”. Као типичан представник „атлантизма” он је у свом геополитичком кључу тумачио победу у Хладном рату. Његова основна теза је она о САД које су после окончања хладноратовског сукоба ојачале стратешке позиције на Старом континенту и то на основама демократије, либерализма, индивидуализма и људских права, као и да је за Запад кључ дефинисање конфликтне линије с Православном и Исламском цивилизацијом. Дакле, уместо некадашње идеолошке „гвоздене завесе” заступао је гледиште о цивилизацијским линијама раздвајања у Европи. Као полазну основу за своје ставове преузео је тезе из књиге В. Валаса Трансформација западне Европе (1990) која је настала непосредно после уједињења Немачке и посебно његову карту цивилизацијског разграничења за коју је истакао „да је најважнија линија поделе у Европи”. Подсетимо, Валасова линија поделе Европе осмишљена је тако да цивилизацијски цепа Белорусију, Украјину, Румунију и бившу Југославију, и често се користила као доказ западних антируских, антисрпских, али и ширих антиправославних претензија. Суштински, укључење некадашњих држава Источног блока у НАТО и ЕУ, Хантингтон је посматрао у складу с новим цивилизацијским поретком који Европу своди на границе католичко- протестантског ареала. Занимљиво је да је и папа Војтила заговарао сличну линију поделе у Европи на римски и византијски део.
ЛИТЕРАТУРА:
- Данилевски, Н. (2007). Русија и Европа, Нолит, Београд
- Попов, Ч. (2004). Неке контроверзе о историји Првог српског устанка, ЗМСИ, бр. 69–70.
- Хантингтон, С. (1998). Сукоб цивилизаија и преобликовање светског поретка, ЦИД, Подгорица
Остави коментар