ПРИРОДНИ УСЛОВИ ЗА ПОСТАНАК СРПСКИХ СРЕДЊОВЕКОВНИХ ГРАДОВА

18/03/2023

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић

За постанак градова су одувек били потребни одређени природни услови. Питоми терени на раскрсницама путева утицали су на то да се ту групише већина народа јер су у близини били трговачки путеви, али и плодно земљиште. Стара Србија у границама била је врло погодна за живот, мада је то била и негативна карактеристика јер је због свог повољног положаја била поприште многих сукоба у историји. Територија средњовековне Србије је била позната, а и данас је, по својим природним лепотама. У богатој природи скривене су лепоте Ловћена и Боке Которске, Дунава и Ђердапске клисуре, питомог Златибора и окрутног Дурмитора, бистре и шумовите Таре, процепи кањона Мораче, привлачност шумадијских пејзажа.

Опис рељефа Старе Србије креће од њене северне границе, Саве и Дунава. Две реке су чиниле бедем од упада са северне стране, од стране Угара. Перипанонска низија јужно од њих је и даље низијска, па је погодна за земљорадњу и сточарство, али не представља значајнију препреку упадима непријатеља са севера. Први обронци планина на западу почињу са планином Цер, Иверак и Влашић. Између ових планина и јужнијих Јагодње, Борање и Соколских планина пролази долина реке Јадар. На овом простору градови су постојали још од старог века јер поред погодних услова за земљорадњу, Дунав и Сава су представљали раскрсницу путева где су се укрштали многи народи. Управо због овога градови су овде подизани као важне стратегијске тачке и центри за трговину.

Идући јужно терен се још више издиже према Повлену и Маљену где на изворишту реке Скрапеж надморска висина иде и до 1.350 м. Потом се терен доста нагло спушта према долини Западне Мораве, Овчарско-кабларској клисури и долини Ђетиње према Ужицу, престоници жупана Николе Алтомановића. Источно од овог појаса простиру се планине Сувобор и Рудник (Цвијићев врх – 1.132 м), простори где се налазио центар краља Драгутина. Овај нешто виши планински део служио је од давнина као склониште народа када су градови, који су се налазили у долинама великих река, били освајани од стране непријатеља. Постојање великог броја пашњака утицао је на то да су градови у овом подручју били повезани са руралним срединама у којима су се људи бавили претежно сточарством.

Идући на север од планине Рудник терен се спушта према долини реке Пештан и Турије да би се на западу стигло до реке Колубаре,  а на њеном истоку је планина Космај, Венчац и Букуља чије висине једва да достижу 700 м. Терен се затим лагано на истоку спушта према Великој Морави преко терена који је испресецан токовима Јасенице, Лепенице, Раче, Белице и Лугомира. Шумадија је некад била покривена шумама по чему и носи име, али су оне током историје искрчене. Управо овај простор био је главни правац првих миграција Срба са територије Косова и Метохије и Македоније које су запосели Турци крајем XIV и у првој половини XV века. Кроз долину Велике Мораве пролазио је чувени римски пут Via militaris који је и у средњем веку био важан трговачки пут, па су бројни градови грађени поред њега. Свакако да је и нешто плодније земљиште у долини Велике Мораве утицало да се језгро српске државе пресели у ове крајеве у XV веку.

Јужно од Западне Мораве залази се у најстарије језгро средњовековне српске државе и њене ране почетке око средњовековног града Раса. Терен се јужно од Ужица полако подиже преко Таре, Златибора, Мучња, Чемернице, Јавора и Голије. Појас од Ужица до ушћа Ибра у Западну Мораву испресецан је бројним речним токовима Бјелице, Моравице, Великог и Малог Рзава што је права благодет за наводњавање земљишта. Златар, Јавор и Голија су највиши предели старе Рашке где висине иду и до 1.700 м. Потом се долази на пештерску висораван, хладно и сушно подручје. За разлику од Шумадије овај предео је имао већу надморску висину, неприступачније пределе који су служили за заштиту од Турака. Овај регион није био значајније привредно активиран крајем XIV и у првој половини XV века и поред великих потенцијала за развој сточарства. Опасност од Турака и њихови све чешћи упади у Босну и данашњу Црну Гору утицали су на то да овај предео у касном средњем веку буде доста нестабилан и емиграциони.

Предео Старог Влаха и Рашке се полако спушта према долини Ибра испресецан рекама Студенице и Рашке да би се потом опет уздизао планинама Гоч, Столови и Жељин ка претходницама високог Копаоника (Панчићев врх – 2.017 м).

Предео источно од Велике и Јужне Мораве познат је по типичном мерокрасу. Недовољна количина падавина, пропустљивост терена, утицале су на то да на овом терену буде мање земљорадње, него на претходно поменутим. Српски владари нису своје престонице градили у овом пределу. Перипанонска низија је овде пресечена токовима Млаве и Пека где почињу и северни обронци Хомољских планина, Бељанице, Великог гребена и Дели Јована. Низије су још у долини Поречке реке и при ушћу Тимока у Дунав.

На југу, преко превоја Честобродице, Злотске реке и Црног Тимока стиже се до линије Ражањ – Ртањ – Тупижница која дели карпатске од балканских планина. Потом рељеф има нижу надморску висину све до састава Сврљишког и Трговишког Тимока да би се на југу опет повећала надморска висина преко планина Озрен, Девица, Тресибаба и Сврљишких планина. У долини Нишаве, где се налази прелепа Сићевачка клисура, надморска висина рељефа је мала, да би се терен потом издигао на Бабичку гору, Суву планину и Белаву. Предео око реке Нишаве има повољан стратешки значај јер се овде укрштају путеви за Малу Азију, па су Турци овуда највише пролазили освајајући крајеве који су северније.

Источно од два претходна планинска појаса налази се прелепа Стара планина (Миџор, 2.168 м), друга највиша планина у Србији после Проклетија. Она је одувек била пут којим су турске хорде прелазиле у Србију, поготово после пада Видинске Бугарске под власт султана Бајазита. Већ од Маричке битке (1371. године) становништво ових крајева почиње да мигрира према северу и западу због опасности од Турака.

Долина Јужне Мораве такође је била један од путева који су користиле непријатељске војске када су упадале у Србију. Са обе стране ове реке су високе планине. Западно, према Косову и Метохији налазе се планине Видојевица, Соколовица, Мајдан, Радан и Кукавица испресецане речним токовима Топлице, Косанице, Јабланице и Ветернице. Источно од Јужне Мораве налазе се планине Дукат, Бесна Кобила, Варденик, Грамада и Острозуб и речни токови Јерме, Власине, Бањске и Пчињске реке. Као и данас, овај крај је током средњег века био привредно и демографски најсиромашнији. Честа мењања српске границе према данашњој Македонији утицала су на то да су српски владари сматрали овај крај потенцијално опасним и превише близу непријатељским границама (Византији, Бугарској, а у једном периоду и Турској). Не рачунајући Скопље на југу, ниједна престоница није изграђена у овом делу старе Србије.

Најзначајнији део српске државе представљао је предео Косова и Метохије. Са севера ове регије се пружа Копаоник да би се терен потом спустио у долине река Ибра, Ситнице, Клине и Батлаве. Планине Црнољева и Дреница су вододелнице речних токова који отичу у три различита слива. Западно од овог предела се налази Метохијска котлина испресецана токовима Белог Дрима, Пећке, Дечанске и Призренске Бистрице. Јужно од њих терен се издиже ка планинама Проклетије, Коритник, Паштрик и Шар-планини. Источно од планине Црнољеве пружају се планине Жеговац и Козница после којих се терен спушта у долине река Неродимке, Сазлије и Биначке Мораве. На овом простору су се у средњем веку налазили чувени рудници, а највећу пажњу од њих заслужује Ново Брдо који ће бити детаљно обрађен. Косово и Метохија су били главна полазна тачка у тежњама цара Душана ка освајањима према југу. Чињеница је да се овај предео налазио непрекидно у саставу старе Србије од краја XIII века па до пада Србије под турску власт. Бројни средњовековни градови су изграђени у овом региону пре свега због мешавине плодних долина река и планина које су пружале уточиште сеоском становништву током ратних времена.

На простору који је обухватала стара Србија могуће је издвојити више климатских типова. То су планински и котлинско-жупски. Може се издвојити и више климатских области: јужни обод Панонског басена (Посавина, Шумадија и Поморавље), Тимочка Крајина, планинско-котлинско подручје (западне и централне Србије) и Јужна Србија у коју спадају Косово и Метохија и јужно Поморавље.

Тимочка Крајина је под утицајем Влашке низије. Има типичну континенталну климу што проузрокује јача температурна колебања. Планинско-котлинска област има планинску и котлинску климу. Планинска клима се протеже кроз Златиборску, Копаоничку и Власинску регију. Котлине између ових планина имају више просечне температуре и мање падавина. Јужна Србија је под благим утицајима медитеранске климе која продире долинама Вардара и Дрима. Ово је најсувља и најтоплија област Старе Србије. На високим планинама (Проклетије, Копаоник, Шара и Стара планина) може се говорити и о алпској клими.

У хидрографском смислу поред граничних река, Саве и Дунава, најзначајније су Велика, Јужна и Западна Морава. Од Сталаћа, који је држао чувени војвода Пријезда, до ушћа у Дунав Велика Морава је типична равничарска река са много меандара. Дужина јој је 245 км. Међутим, већи градови Србије су од давнина смештени подаље од ћудљиве реке због њеног честог изливања. Највеће притоке су јој Лепеница, Јасеница и Ресава које такође знају да се излију из корита и нанесу штете пољопривреди.

На Јужној Морави се налазе две познате клисуре Сталаћка и Грделичка, али и котлине: Врањска, Лесковачка и Нишко-алексиначка. Међу притокама Јужне Мораве најпознатија је Нишава са Сићевачком клисуром, као и Топлица, Косаница, Врла и Власина.

Западна Морава је дуга 210 км и изградила је Овчарско-кабларску клисуру. Највећа притока јој је Ибар. У Ибар се уливају Рашка и Студеница, реке око којих се формирала средњовековна српска држава. Од притока Западне Мораве ту су још Гружа и Расина.

Плодно подручје и велике могућности за развој пољопривреде из које су се црпели главни извори прихода током средњег века утицали су да српски средњовековни градови, у различитим временским периодима настају у централном подручју Балканског полуострва. У градовима се развила и трговина у којима је Србија размењивала своје производе са другим земљама као што су Млетачка република и Венеција.

Градови који су били главна трговачка средишта, углавном су настајали на раскрсницама важних путева или ушћима река (Крушевац, Рас, Сталаћ и др.) док су градови који су се налазили на периферијама држава углавном имали стратегијске положаје, па су грађени на неприступачним пределима, углавном на узвишењима како би били у предности на нападаче (Маглич, Голубац, Ужице и др.). Постојали су градови који су грађени искључиво у близини рудника јер им је рударство била и примарна функција (Ново Брдо).

Постанак градова се везује за другу половину XII века и трајало је до прве половине XIV века.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања