Принцип Запада и украјинска криза

30/01/2023

Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар

Када сагледавамо ратни конфликт који се дешава на територији Украјине, а у коме официјелно учествују Украјина и Русија, не можемо, а да не приметимо улогу политичког Запада и његову, не малу, улогу у овом рату. Шта више, када се контекст овог сукоба темељно изанализира, постаје јасно да је улога Запада чак кључна, те да се сама Украјина и њена војска у овом конфликту појављују као нека врста „подизвођача радова”, у сврху експанзије политичког Запада и његовог војног савеза (НАТО), према истоку. Када све то имамо у виду, као и улогу Запада у већини војних сукоба у савременој историји, поставља се сасвим логично питање: На којим принципима је Запад утемељен и шта то иницира његову агресивну природу?

Потпун одговор на ова питања захтевао би томове озбиљних, више дисциплинарних студија, међутим, формат овог текста тера нас да саму суштину проблема изложимо у форми сажетка.

Наиме, оно што данас одређујемо као колективни Запад или политички Запад, духовне корене има у хеленској цивилизацији. Као уосталом и оно што данас можемо глобалније одредити „хришћанским светом”. Политичке корене Запад „вуче” из традиција Римске империје, нарочито њеног западног дела, те ту чињеницу можемо сматрати неком врстом полазне тачке у процесу разумевања саме природе Запада.

Хришћанство је друга упоришна тачка која је утицала на формирање свести Запада, нарочито после Великог Раскола 1054. године. Католичка црква је успоставила апсолутну доминацију, брутално ширећи свој утицај. У име вере, било је „све дозвољено”.

Начелно, однос духовне и материјалне сфере, у случају Запада превагнуо је ка материјалном. Стицање добара све више постаје кључна врлина, док се „опрост греха” могао купити новцем.

Прво озбиљније испољавање агресије представљају тзв. Крсташки ратови (1095–1291), које предводе француски витезови и витезови Светог римског царства. Првобитно прокламовани циљеви „ослобађања Христовог гроба од неверника”, претворили су се у један бруталан пљачкашки поход.

Стеге, порези и намети које је успостављао Ватикан, као и институт тзв. „Свете инквизиције”, пробудили су отпоре и тектонику и унутар самог Запада. Покрети хуманизма и ренесансе, као и процес реформације унутар католичке цркве почетком 16. века, уводе сам Запад у период унутрашње дестабилизације.

Упркос свим турбуленцијама, нагон за стицањем материјалног није јењавао, нарочито откривањем нових светова, где европски Запад креће у међусобну трку освајања и поробљавања новооткривених територија.

Временом, протестантизам је све више јачао, као и државе које су га пригрлиле, а све заоденути у рухо рационалистичке и просветитељске филозофије.

Теорија либерализма, која се код Енглеза јавља, као економски и политички концепт, ставиће тачку на историјски процес формирања бића Запада, где доминира, с једне стране слободни, самодовољни појединац – егоцентрик, као и неспутано право на лично и колективно богаћење у сфери економије.

Овај концепт, у модерној историји биће наметнут остатку света. Некад пак ширењем економског утицаја, а некад војним походима, како би се, опет успоставила економска доминација. У сваком случају, освајање материјалног је увек био и остао циљ.

Један од најпластичнијих примера предаторске природе Запада је и однос према Русији и њеној територији. Наиме, огромно пространство руске државне територије као и њени несагледиви ресурсни потенцијали, одавно подгревају освајачке снове Запада.

Први озбиљан покушај запоседања Русије, десио се од стране Наполеона, где западна војска доживљава тежак војни пораз. Кримским ратом (1853–1856) Запад успева накратко да дестабилизује Русију. Можда и највећи успех у унутрашњој дестабилизацији Русије, Запад постиже „извозом” бољшевичке револуције 1917.

Убрзо, Русија се кроз нови државни формат (СССР), опоравља, али доживљава и нови ударац Запада, у лику Хитлерове инвазије на исток 1941.

У свакој случају, Русија и данас стоји као неосвојива тврђава, те последњи догађаји указују да је Запад решио да променом тактике начини још један покушај њене дестабилизације. Жртвујући украјинску државу и народ у директном војном конфликту са Русијом, Запад поново покушава да изазове слом Русије, међутим, догађаји на самом фронту, као и динамика међународних престројавања у корист Русије и Кине, указују да је извесност успеха западног похода равна свим пређашњим.

 

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања