Приказ словенских митолошких бића у Саги о Вешцу Анджеја Сапковског и адаптација дела кроз медије

19/05/2023

Ауторка: Невенка Црњански

Веровање у фантастичне појаве и бића представљало је саставни део свакодневног живота старих Словена. Богат и комплексан религијски систем обухватао је значајан број богова и ритуала. Анимистичка религија старих Словена, као таква, представљала је веровање у делање душе и духовних сила у природи, изван телесног и опипљивог. Да свака звезда, биљка, стена, животиња, река, поседују дух и енергију за себе, чинило је да ова анимистичко-политеистичка религија стави човека у збрку дешавања природних циклуса и натприродних појава. Осим у богове и духове природе, стари Словени веровали су и у виле, вештице, караконџуле, суђаје, русалке, змајеве, море, баба јаге, вампире, али и у многа друга митолошка бића. Човек је обављајући ритуале – палећи ватру, користећи биље, плешући, приносећи жртве, смиривао нечисте силе и стварао себи магијску заштиту. Словенски митови проналазе своје место у подсвести савременог човека више као део предања и бајки, него као истинско веровање у њих, упркос томе, у причама руралних крајева, ноћу се и даље чује врисак дрекавца.

Митологија је неизоставан део фантастичне књижевности, корени модерне фантастике налазе се у прастаром миту, херојским легендама и причама. Анджеј Сапковски, пољски писац, на маестралан начин успео је да оживи фантастичне легенде и веровања разних митологија. Својим најпознатијим делом, Сагом о Вешцу, Сапковски је обухватио не само словенску митологију, већ и келтску, артурске легенде и многе друге. За Kњижевно средиште, дневни књижевни веб сајт, Сапковски је рекао у интервјуу: „Лакше би било навести митологије и културе на које се нисам угледао. Поменућемо неколико, словенска митологија: вампири, кикиморе, водењаци. Ту је и германски дивљи гон. Португалска брукса. Арапски гул. Шкотски килмулис. Ту су и дријаде из грчких митова. Јапанска кицуне или жена лисица. Мала сирена, Ханс Кристијан Андерсен. Снежана, браћа Грим. Жан – Мари Лепренс де Бомон, Лепотица и звер. Вилењаци и патуљци, можемо рећи да су по угледу на Толкина. Рећи ћемо да је ово веома електричан коктел. Али то је modus operandi који сам усвојио.“

Анджеј Сапковски је рођен 21. јуна 1948. године у Лођу у Пољској, где и данас живи. Студирао је економију у Лођу. Пре своје литерарне каријере, радио је као виши представник продаје у интернационалној трговинској компанији Skorimpex. Своју прву кратку причу Вештац, Сапковски је објавио како би могао да учествује у такмичењу пољског магазина епске и научне фантастике, Фантастика. Гералт, Вештац, лично излази на светло литерарне сцене у децембру 1986. године. Иако није однео прво место, Вештац је изазвао велико комешање у свету епске фантастике. Након успешног објављивања прве приче, Гералт и Сапковски постају редовне личности у Фанстастици и Новој Фантастици. Овај серијал фантастичних романа броји осам књига у које спадају:

  • Последња жељапрви део Саге о Вешцу
  • Мач судбинедруги део Саге о Вешцу
  • Крв вилењака – трећи део Саге о Вешцу
  • Време презира – четврти део Саге о Вешцу
  • Ватрено крштење – пети део Саге о Вешцу
  • Ластавичја кула – шести део Саге о Вешцу
  • Господарица језера – седми део Саге о Вешцу
  • Сезона олуја – уводна књига Саге о Вешцу

 

Упркос слабом уклапању у форме писања које су његови претходници оставили као задатак и на које је читалачка публика навикла, Сапковски је постигао велики успех. Тешко је тачно одредити пут изградње Гералтовог лика, његових путовања, интрига, политичких дешавања, ратова и магијских збивања. Стварајући Гералтов свет, аутор је поседовао знања из технике борилачких вештина и мачевања, а како је његов посао продавца захтевао да често путује, у англосаксонским земљама пронашао је инспирацију за политичке интриге и дешавања у свом Вешцу. У комунистичкој Пољској, тек неколико класика епске фантастике је било објављено, поред Толкиновог Господара прстенова. Публика, навикнута на научну фантастику, тешко и са муком је прихватала ово ремек дело. Сваком наредном годином и с новијим генерацијама, Вештац је градио своје место у срцима читалаца чинећи Сапковског симболом новије фантастичне литературе.

Вештац постаје благо пољске фантастичне књижевности и већ 1990. излази прва адаптација у виду стрипа, а убрзо затим Metropolis Software креће у не тако успешан покушај прављења видео игре. Пољска национална телевизија кренула је у екранизацију вешчевог универзума, у главној улози са звездом пољске кинематографије, Михалом Жебровским. Фијаско у покушају екранизације, уз лоше костиме, лимитиране локације за снимање сетова и непоуздане специјалне ефекте, завршио се лоше и по филм и по видео игру. Наставак развијања Вешца одвија се  уз CD Projekt RED. Финална верзија видео игре излази 2007. године без проблема и са успешним одзивом од стране публике. Нова верзија видео игре излази 2015. године, ВЕШТАЦ 3: Дивљи гон, и доживљава огроман успех, односећи највише награда у историји видео игара. Иронично, Сапковски је имао веома мало бенефита од свог рада, сам писац назива своју одлуку глупом и исхитреном, након  одбијања могућности да учествује у пројекту видео игре уз новчану надокнаду. Пак, успех не заобилази Сапковског, након лансирања игре његов утицај се подигао на интернационални ниво, Вештац је преведен на енглески и почео је да се чита свуда у свету, 2016. Сапковски осваја World Fantasy Award и постаје трећи аутор у историји који пишући на свом језику осваја  ову награду, поред Хорхеа Луиса Борхеса и Итала Калвина. Нетфликсов Вештац, 2019. дочекан је с скептицизмом и страховима који су се остварили када су се тамнопути глумци појавили у улогама вилењака и дријада, чак и позната чаробница Трис Мариголд. Није постојало места за расизам и мржњу, већ је публилка навикла на своје јунаке у другачијем опису. Упркос негодовањима,  Нетфликсов Вештац прављен је за публику широког аудиторијума, не искључиво за љубитеље словенске фантазије. Убрзо је постало јасно да Вештац неће бити следећа Игра Престола и да не претендује на успех с таквим амбицијама, ипак Вештац је постао једна од Нетфликсових најгледанијих серија. Тешко је да филмска индустрија на снажан начин изнесе речи са страница књиге, али можемо рећи да су од свих адаптација, видео игре у продукцији CD Projekt RED-a, најуспешније. Једно је сигурно, још од 1986, кроз филм, серију, видео игру или филм, уз Нетфликсовог Вешца, свим обожаваоцима одзвања мелодија верног Гералтовог сапутника трубадура Невена, Баци новчић свом вешчцу.

ВЕШЧЕВ СВЕТ

 

„Пре много векова, Ард Гает, Двери Светова, исплеле су мрежу невидљивих спона између различитих светова. Само они који су познавали Хаос и владали њиме могли су да се послуже мрежом и да путују од једне до друге насељиве сфере. Тако су се Аени, вилењаци, искрцали на Континент, сишавши са своје седефне лађе, и тако су се сусрели са његовим староседеоцима; патуљцима, гномима, вранима и боболацима.” (Ален. Т. Писегир, Вештац, Енциклопедија)

Више од хиљаду година народи су одржавали мир и равнотежу, све до катаклизме, познате као конјукције сфера која је довела до различитих временских пукотина између светова. Провукао се Хаос носећи са собом магију, бројна чудовишта и људска бића. Почело је ново доба, доба ратова, освајања и сукоба. Људи су се умножавали и ширили по земљи реметећи давно успостављену равнотежу.

Радња фиктивног света који је смештен на Континент асоцира на средњовековни период. Друштво је организовано у феудалним структурама, с краљевима, племићима и сељацима, опис оружја и оклопа одговара оружју коришћеном у средњем веку, црква игра велику улогу у животу људи. Поред обичног, смртног света, Континент насељавају и вешци, чаробњаци, а уз њих се појављују и друга магијска бића, попут друида, вештица и разних чудовишта. Свако биће на Континенту игра своју важну улогу у причи о Вешцу, додајући елементе мистичног и тајновитог у овај свет средњовековне фантазије. Контитент је подељен на неколико краљевстава: Едрин, Цидарис Цинтру, Кедвен, Ковир и Повис, Нилфгард, Редању, Скелиг, Темерију, Тусен, Лирију и на крају Ривију из које долази  наш протагониста вештац Гералт.

 

О СТВАРАЊУ ВЕШТАЦА И ГЕРАЛТУ ИЗ РИВИЈЕ

 

„Одиста нема ничег одвратнијег од ових противприродних чудовишта која називају вешцима, јер су плодови прљавог вештичарења и ђавоље работе. То су хуље које не знају за крепкост, савест и скрупуле, суште паклене грдобе које само знају да убијају. За такве нема места међу поштенима.“ (Непознати аутор, О монструму, или: О томе како изгледа вештац)

Капитол чаробњака броји многе рукописе који чувају тајну живота и стварања вештаца. Кроз један такав, Огледи с Травама и друге тајне практике вештаца, виђено сопственим очима, Карла Демеција Крест даје детаљан опис мучног процеса мутације младих будућих вештаца. Већ после неколико дана, деца би умирала, а међу њима нашао се један, једва десетогодишњи дечак. Једини преживели, жестоко измучен падао је у постељу у дубоку ошамућеност. Зацаклелих очију, непрекидно је витлао по ваздуху буновно ловећи сенке. Хладан и лепљив зној преплављивали су измучено дечије тело, које је примивши нови еликсир добило напад. Након тога уследило је крвопролитање из носа, кашаљ и затим потпуна непокретност. Поред гласина да су вешци насртљиви и безобзирни, самопрозвани утаманитељи зла који згрћу паре наивчинама, овај процес мутације младих дечака даје нам слику остављене деце која немајући другачији пут, судбински завршавају у Каен Морену и другим школама за прављење вештаца.

Вешци управљају Хаосом на веома једноставан и примитиван начин, показујући рукама Знакове из којих произилази магија. Помоћу Знака Ард, способни су за телекинезу. Знак Игни, помаже им да изазову ватру, Знаком Хелиотропа ублажавају ударце. Уз помоћ Знака Куен сакривају се иза магичног штита, а Знаком Аксија утичу на слабије духове.

Гералт из Ривије припада вешцима из Школе Вука. Одазива се на име Гвинблеид на вилењачком језику, тј. Бели Вук, а кроз живот га је пратио и надимак Џелат из Блавикена. Рођен је и остављен од стране мајке Висене, а за оца се претпоставља да је плаћеник Корин. Незнатно након Гералтовог рођења, Висена га односи и оставља у Каен Морену. Прима га Весемир који касније постаје поочим младом вешцу. Гералт је подвргнут Огледу с Травама. Након експеримента његова коса постаје бела, боје алабастера по којој постаје препознатљив по целом Континенту. Истрениран и образован, креће у поход на чудовишта. У борби му користе два мача: један гвозден, намењен за борбу са створењима која не спадају у чаробне врсте, а други сребрн искован од метала пореклом с једног метеорита ког се чудовишта боје више од свега.

Кроз своје авантуре, Гералт се сусреће с многим ликовима који ће касније играти велику улогу у његовом животу. Упознаје Невена трубадура, чаробницу Трис Мариголд, љубавницу и пријатељицу Јенефер. Битан обрт у вешчевом животу дешава се након „чуда ненаданости”. Спасивши човека – јежа Дунија од урока, као награду тражи од њега нешто за шта не зна и чему се не нада. Не слутећи да Дунијева љуба, ћерка краљице Каланте, носи бебу која ће постати Гералтово чудо ненаданости. Судбина га спаја са принцезом Сири која мења Гералтов животни пут.

МИТОЛОШКА БИЋА

 

ЖИВА – ŻYWIA

„Куда Жива ступи, земља цвета и рађа, и бујно се леже сваки створ, таква је моћ њена.(…) Сви народи њој не значе више него ова сува јабучица, јер ће ионако једном преминути, а нова ће иза њих, друга племена доћи. А Жива вечна је, била је и биће, заувек, на вјеки вјеков“. (Крај света, Последња жеља)

Жива је богиња обожавана од стране Западних Словена. Појављује се у време лета, на празник Српа. Уз богињу природа набуја и процвета, животиње се размножавају, а земља бива плодна. Појаве се до тада непознате или заборављене врсте, а Жива и сама несвесна свог обличја се лако меша с људима. Становнике села саветује и води, правећи равнотежу у природи.

Сапковски уводи Живу на празник Српа који Аен Сеидхе вилењаци називају Ламас. Краљица поља, отелотворење Дане Медбајд код вилењака, Данамеби код људи, Блоеменмагде код патуљака. Први је доживљавају као материјализацију природе, други у обличју младе мирољубиве девице златне косе и продорног погледа, тела покривеног тракама од цвећа, класјем и разним биљкама. Богиња не уме да говори, појављује се у пратњи животиња и комуницира уз помоћ телепатије.

Гералт се сусреће са Живом у тренутку када се Филавандрел, краљ вилењака, у првој књизи Последња жеља, спрема да га погуби.

ВУКОДЛАК – WILKOŁAK

„Могао сам – потмуло рече Дусарт. – У Гвамезу су тобоже веровали да су с мене скинуте чини, али били сте у праву, бившем вукодлаку није лако међу људима. Било је онако како сте казали: оно што си био код људи има већи значај него оно што јеси. Могао сам да одем оданде, да путујем, у туђинске крајеве, где ме нико није познавао.“ (Сезона олуја) 

Према Словенском веровању, вукодлак је човек с натрпиродним способностима трансформације у вука. Вукодлак може бити особа рођена током младог месеца или рођена обрнуто, прво табанима, а затим главом. У источној Словачкој се веровало да човек са два срца може да постане вукодлак. Вукодлак може да се трансформише у било ком моменту, најчешће за време зимског или летњег солстиција. Као и вампир, вукодлак је биће познато широм Европе и заузима битан моменат у популарној култури. Сапковски не развија лик вукодлака у битну и за причу неизоставну личност, али га помиње у готово свакој књизи у својој саги о Вешцу, описује их као бића људског стаса које се лако мешају међу људе и тешко се препознају. Иако имају развијена чула мириса и слуха и обличје вука, вукодлаке од обичних припадника ове врсте разликује величина и усправљеност на две ноге. Посебно обдарени мишићном масом, прекривеном дебелом кожом обраслом длаком, спретни су и снажни. Боље се сналазе и оријентишу ноћу него дању. Ови теријантропи – људска бића способна да се трансформишу у животиње, нису једини у свету Вешца, постоје и медведолаци, лисицолаци, пацоволци. Већина ових усамљених створења су људска бића угрижена од стране вукодлака или препуштена проклетству које их је савладало. Често се два ликантропа сједине и заснују дом. Они вукодлаци који су се потпуно препустили крволочности заувек остају у животињском обличју. Скоро немогућим се сматра скидање проклетства са особе коју је угризао вукодлак, зато се чешће лове и убијају. Вешци су веома добро обучени за борбу са овим бићима, а како су и сами прошли кроз процес мутација, угриз вукодлака за њих није фаталан. Гералт се за време својих пустоловина сусрео са многим ликантропима.

ВАМПИР – UPÍR

„То онда значи да си..

(Углови усана полако су се подизали увис, још више, уста су се растворила…)

Брукса! – повика вештац бацајући се према фонтани.

Иза бледих усана засијаше шиљати бели зуби. Вампирица је узлетела, извила леђа попут леопарда и вриснула.

Звучни талас стровалио се на вешца као рогови овна, одузимајући му дах, дробећи му ребра, парајући уши и мозак бодљама бола.“ (Зрно истине, Последња жеља)

Вампир је створење са духом упокојеног људског бића које се храни крвљу, људским месом и душом. Излази из свог гроба у поноћ и на пун месец. Ова бића нападају живљане и беже с првим куркуриком петла у свитање. Веровање у вампире је веома карактеристично за Јужне и Западне Словене. Постоје разни начини за заштиту и борбу са вампирима: бацање зрна мака у ковчег и сакривање истог испод камена, пробадање тела или главе вампира бодежом направљеног од дрвета јасике, раздвајањем главе од тела. Вампиризам је данас најраспрострањенији мотив у фантастичној популарној култури.

Вампири долазе на Континент након Конјукције сфера. Смртници често мешају многе створове који припадају овом реду, па их обједињују под називом вампир. Цела врста разних бића спада под ову категорију: брукса, алп, катакан, муло, носферат, фледер, екиму и виши вампири. Сапковски их обједињује под неколико одлика: живот ноћу, на месечини – иако су виши вампири научили да се прилагоде сунчевој светлости – људска крв као храна, претварање у слепог миша и без изузетака заједничка црта – у огледалу не виде свој одраз. Нижа бића овог реда у потпуности су обузета инстиктима, као што је случај с бруксом и алпом, вампири вишег реда имају већу способност контролисања својих нагона. Неки вампири враћени су у живот након Конјукције сфера. Вампир се рађа, не постаје се угризом другог вампира како се у народу верује. Света водица, крст и бели лук су надалеко распрострањени алати у борби са овим бићима, иако у пракси немају великог утицаја. Сребрни мач је једино оружје којим се може стати на крај вампиру. Гералт се сусреће са бруксом када покуша да ослободи Нивелина, човека у обличју звери, ове вампирице која је преузела потпуну контролу над њим.

 

СТРИГА – STRZYGA

„Плоча која је блокирала улаз у крипту излетела је уз тресак. Сакривен иза степеништа, Гералт је угледао наказну појаву стриге како лако, брзо и непогрешиво јури“. (Вештац, Последња жеља)

У словенским веровањима, стрига постаје дете које је рођено са зубима, а затим убрзо умрло. Стрига може бити и особа која је сахрањена пре крштења или дете рођено са видљивим физичким аномалијама. Технике убијања овог бића су веома сличне убијању вампира.

Стрига се у Вешцу појављује као девојчица рођена услед инцестуозне везе између краља Фолтеста и његове сестре Аде. Ова најпознатија стрига са којом се Гералт борио код града Визме, умире на дан свог рођења и бива сахрањена са мајком у крипти дворца. Након седам година раста у свом саркофагу, буди се и креће у поход на народ. Стрига има мишићаво, застрашујуће издеформисано тело висине метар и осамдесет центиметара са несразмерно великом главом налепљеном на здепастом врату са црвеним очима које светле у мраку, оштрим белим зубима и великим канџама. Ово биће спада у ред једног од најопаснијих, створено је за ноћ, када излази из своје јазбине и напада људе, а посебно воли срце и јетру. Често убија из чистог задовољства, што њеном ужасном опису придодаје још већу изопаченост. Постоје два начина да се стане на пут овом чудовишном створу, једно је да се убије сребрним мачем, други је да се скине урок. Искусни вештац мора да проведе целу ноћ у јазбини за стригом док се не зачује треће кукурикање петла у зору и само у том тренутку, уколико се стрига нађе ван свог саркофага, урок може бити скинут. Стрига може да постане девојка са умањеним умним вештинама. Да би се избегло враћање на претходно стање, потребно је да девојка носи сафир с мехурићем заробљеним у камену и да повремено у својој соби запали гранчице смреке, жутиловке или леске.

 

РУСАЛКА – RUSAŁKA

„Зачуо је певање. Није разумео речи, није чак могао ни да препозна језик на ком су певане. Није ни било потребе – вештац је знао, осећао је и разумео саму природу. суштину тог певања, тихог, продорног, које се разливало кроз вене таласима мучне, изнурујуће грозоте.

-Толико личиш на русалку (…) тим пре што си ретка, црнокоса. Али коњи никад не греше. Такве попут тебе препознају инстиктивно и без грешке. Кажи ко си. Рекао бих да си мула или алп. Обичан вампир не би изашао на сунце.“ (Зрно истине, Последња жеља)

Русалке су младе и лепе девојке, бића природе која обитавају на језерима и рекама мамећи људе у воду. Од мушких водених духова се разликују по томе што могу да напусте воду, само једном, током русалне недеље. Карактеристично за русалку је распуштена коса најчешће зелене, понекад и риђе боје, младост и овенчаност венцима и цвећем. Заводљиве русалке се често поистовећују са вилама, али их од ових митских бића разликује потпуна нагост која за виле није карактеристична. Често се може наићи на опис девојке са рибљим репом, што их уско веже са водењацима, духовима воде. Друга предања указују да по изласку из воде јуре по пропланцима и пољима готово левитирајући лако и окретно да би се могло помислити да имају ноге.

Поимање русалке у раду Сапковског је двосмислено, појављује се у краткој причи Зрно истине у првој књизи Последња жеља. Упознајемо младо биће, Верену, за коју се верује да је русалка. Верена је витка жена, црне дуге косе у белој хаљини, не говори језиком људи и не једе њихову храну, обитава у шумама и плаши се човека. Обрт се дешава када Гералт схвати да је русалка заправо брукса, врста вампира који се представља као русалка у намери да скупи моћ. Попут русалке, Верена заводи Нивелина чију моћ црпи сисањем његове крви и тако успешно успева да прикрије своје право лице.

КИКИМОРА – KIKIMORA

„Гералт је убрзао. Није обратио пажњу на пригушени крик продавачице поврћа, загледане у кошчату, канџасту шапу која је вирила испод покровца и поскакивала у ритму каскања магарца. (…) Гералт смакну покровац. Гомила зајаука и повуче се.“  (Мање зло, Последња жеља)

Кикимора је биће из митологије Источних Словена. Према веровању постоје шумска и мочварна кикимора. Шумска је удата за Домовика, доброг кућног духа, а мочварна за Лешија, шумског духа, господара звери. У митологији је описана као кућни дух у обличју деформисане мале жене, понекад лепе девојке са брадом и кокошијим ногама. Кикимора брине о домаћим животињама и непријатељски је расположена према мушкарцима, а ноћу узнемирава децу.

Сапковски кикимору описује као инсектоидно чудовиште које се често може срести на ободима људских станишта. Гералт се са овим бићима често среће и бори. Много је крупнија од човека и наличи на паука, са четири пара танких ногу пресвучених оклопом и оштрим канџама, кожа јој је тврда попут оклопа и тешко ју је пробити. Карактеристике кикиморе варирају у боји коже, излучивању токсина, коришћењу чула – неке немају очи, али им је њух изоштренији. Обично живе у мочварама, уроњене у муљу, чекајући свој плен. Кикиморе имају тенденцију да остављају лешеве за собом, те је тако лако наћи њихово скровиште. Вешци и чаробњаци најбоље познају ова бића. Улога првих је да их побију чим се појаве, улога других да спрече њихово размножавање. Иако жилаве, сребрна оштрица је погубна по кикимору.

*

Успешним маневрисањем елементима словенске митологије, Сапковски креира оригиналну светску књижевну фантастичну сагу. Можемо рећи да се интересовање за словенску митологију након Саге о Вешцу подиже на међународни ниво. Кроз приче о Гералту видимо како се елементи разних митологија могу искористити и стати раме уз раме са савременом литературом стварајући нови фиктивни свет умањене реалности, једнако пркосећи миту, легендама и историји, црпећи елементе потребне за своју изградњу. Поред поменутих и описаних митолошких бића, Сапковски црпи инспирацију и из многих других: баба јага, водењак, змај, кошчеј, духови. Уз помоћ разних ритуала, веровања, митолошких вића, аутор нам приближава свет пун магије и мистичних догађаја, а Гералт постаје један од најпопуларнијих ликова у фантастичној књижевности. Инспирисан словенским пантеоном богова, Перуном, Јарилом, Велесом, Анджеј Сапковски даје протагонисту чија снага, храброст, мудрост, представљају типичне карактеристике словенских јунака.

Успешном адаптацијом на друге медије, пре свега видео игром и филмом, Сага о Вешцу постаје светски познато књижевно дело доступно ширем аудиторијуму ван граница словенских земаља. Кроз рад Анджеја Сапковског приказана нам је важност митологије у фантастичној књижевности и њен утицај на наше друштво. Један од главних мотива у књигама о Вешцу јесте сукоб људи и нељуди, вечита борба за права и једнакост свих бића, чак и чудовишта која Гералт тако немилосрдно лови и убија.

Кроз ово маестрално дело испричане су приче које спајају митолошка бића са људском психологијом, што је резултирало фасцинантним и незаборавним ликовима. Адаптације књиге су постале популарне и доступне широком аудиториују, што свету пружа прилику да открије и истражи словенску митологију на јединствен начин.

Литература:

Ален Т. Писегир, Вештац – Енциклопедија

Зузана Обертова, Slavic mythology lost in fantasy: Literary adaptations of slavic beliefs in Andrzej Sapkowski’s and Juraj Červenak’s novels

Slawomir Gawronski, A real Witcher – Slavic or Universal

https://witcher-games.fandom.com/wiki/Witcher_Wiki

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања