Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када пише о затамњеним страницама српске историје, Радован Калабић подсећа на антологијске речи чувеног писца Џорџа Орвела (чије је право име Ерих Блер) и његову метафору да онај ко контролише прошлост контролише и будућност, као и да онај ко контролише симболе једног друштва, тај контролише и његову судбину. На овом месту подсетимо да је Орвел био члан знаменитог тајног друштва фабијаниста, чији је један од истакнутијих представника оснивач геополитике Халфорд Мекиндер који је још 1904. године написао оглед под насловом Географска осовина историје у којем је указао на основе британске стратегије на тлу Европе. Реч је заправо о јавно обелодањеним плановима „реда атлантиста” које је, између осталог, званична енглеска политика упорно спроводила и на нашем поднебљу. Њена суштина била је изразито против српског карактера, а што се примера ради у 19. веку испољавало у сталној подршци посрнулој Османској империји и њеној окупацији српских простора. Таква политика је настављена и у 20. веку.
У коликој мери је антисрпски наратив био присутан у британском јавном мњењу сведочи и поглавље под насловом Умивање и преумљивање британских дописница. Калабић као типичан пример овог феномена наводи случај „преумљивања” Мери Едит Дарем чији су првобитни путописи због просрпског става наишли на одијум званичног Лондона. Тако је Мери Дарем у занимљивој књизи Кроз српске земље описивала свој обилазак српских манастира у Метохији 1903. године уз констатацију о историји Старе Србије као непрекинутом болу који је започео турском окупацијом и који се може окончати само турским одласком или њиховим протеривањем из ових крајева. Када се вратила са егзотичног балканског путовања у Британију, Дарем се суочила са великим опструкцијама које су отежавале објављивање ове књиге. Ствари су се знатно погоршале после Мајског преврата 1903. године када су прекинути дипломатски односи две државе. Касније је Мери Дарем променила плочу и била један од најрадикалнијих албанских лобиста у круговима лондонске господе.
Овај трагични догађај је искоришћен за невиђену сатанизацију Срба у лондонском јавном мњењу чији је врхунац била појава памфлета под насловом Београд, бели град смрти, који је објавила извесна госпођа Нортекс Вилсон. Изгледа да је стварни аутор поменутог антисрпског огласа био српски дипломата Чедомиљ Мијатовић, једна од најопскурнијих личности у нашој политичкој историји. Калабић подсећа да је гроф Мијатовић, баш на Видовдан 1881. године, потписао чувену Тајну конвенцију са Аустроугарском и тако Србију ставио у положај потпуне економске и политичке зависности од једне непријатељске силе. Професор Слободан Јовановић је лакоћу с којом је овај политичар, министар и дипломата потписивао оваква документа објашњавао „његовим туђинским карактером и постојаном русофобијом” на коју је вероватно утицала његова супруга Енглескиња. Због тога је био више склон утицају Аустрије чији га је цар Фрањо Јосиф наградио титулом наследног грофа.
Антисрпска геополитика
Обавезе које је Србија преузела потписујући Тајну конвенцију 1881. године значиле су одрицање од сународника у Босни и Херцеговини и на Косову и Метохији, као и обавезу српске власти да сузбије сваки вид пропаганде против званичног Беча. Посебан услов Аустроугарске био је веома сличан неким ововременим захтевима ЕУ која захтева од Београда сузбијање сваког утицаја Русије. Једна од мета поганих бечких захтева испостављених краљу Милану, односила се на личност руског инжењера Пољакова, који је био ангажован на изградњи пруге Београд – Ниш. Тај посао је морао бити поверен Бонтуу, аустроугарском експоненту немачког продора на Југоисток.
У исто време, Бењамин Калај је у Босни и Херцеговини пропагирао концепцију „духовног преумљења” Срба која је била заснована на потенцирању њихових регионалних различитости. Аустроугарска се веома ангажовала и у процесу формирања савремене албанске нације – нарочито од 1896. до 1908. године. На основу докумената, које је пронашла у бечком Дворском архиву, бугарска историчарка Теодора Толева је доказала да је постојало посебно одељење аустроугарског Министарства спољних послова, које је финансирало читав механизам деловања својих конзуларних представништава на територији Османског царства. Основни циљ је био да се помогне развој „аутентичне албанске писмености” али последично и „албанске националне свести”. Објављена бечка документа показују да је овај модел креирања албанске нације наилазио на бројне објективне препреке на терену јер су разлике међу тзв. локалним фисовима биле веома изражене. Уз то, аустроугарска служба је била често приморана да великим свотама новца поткупљује вође ових кланова – што се показало као ефикаснија методологија у односу на културне утицаје.
Занимљиво је да је бечки модел стварања нових нација на Балкану преузела Велика Британија. Историчар и обавештајац Ситон Вотсон је чак величао „цивилизаторску улогу” Монархије, уз истицање како би „евентуални тријумф Срба на Балкану представљао највећу несрећу за европску културу и цивилизацију”. Мада је годинама важио за „пројугословенски” настројеног дипломату, Ситон Вотсон је после 1918. године предлагао да Лондон води прохрватску политику у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца, што се и дешавало између два рата.
Као центар светске закулисе Лондон је био укључен у све велике антисрпске интриге: убиство краља Александра у Марсеју 1934. године, затим свргавање Милана Стојадиновића, стварање Бановине Хрватске 1939. године, па чак и наоружавање око 200 хиљада Хрвата уочи Другог светског рата (1941–1945). Посебна обавештајна пикантерија је податак да је злогласни Павелић од 1926. године на платном списку британске обавештајне службе. Подсетимо, Велика Британија је прва држава која је после рата обуставила прогон нацистичких злочинаца, под изговором формирања тзв. „антикомунистичког конзорцијума”.
Уставно „јеванђеље” 1974. године
У својим јавним наступима Калабић посебно указује на везе британске обавештајне службе и врха Комунистичке партије у Југославији. Већ у време Другог светског рата успостављени су тајни контакти између Тита и Черчила који су логично настављени и после 1945. године. Нема сумње да је разлаз са Стаљином 1948. године креирао Лондон, као и да је сурови обрачун Броза са унутрашњом опозицијом у партији дело британске обавештајне службе. Ова мрачна епизода послератне југословенске историје проистекла је из аналитичке процене Форин офиса „да победа над комунизмом није могућа без ликвидације стаљинистичких кадрова у комунистичким партијама широм Европе”. Велика Британија је касније подржала формирање Покрета несврстаних и, уз Ватикан, била најјаче обавештајно и спољнополитичко упориште Брозове Југославије. Из перспективе званичног Лондона, Тито је био једна врста личног гаранта њихових интереса на Балкану који су били засновани на изразито противсрпској основи (погледати опширније у есеју Р. Калабића, Тито и Дража као антиподи).
Мало је познат податак да када је, 21. фебруара 1974. године, проглашен Устав СФРЈ који је конфедерализовао и разорио државу, овај акт није био аутентични производ Брозове политичке врхушке, већ дело британске стратегије. Занимљиво је да је ова стратегија написана још у априлу 1943. године, о чему је јавно говорио Мирослав Свирчевић, прерано преминули српски историчар и правник. Он је 2011. године обелоданио постојање документа британске тајне службе СОЕ који повезује Устав из 1974, дезинтеграцију СФРЈ деведесетих, НАТО агресију на Републику Српску и Србију, пресуде Хашког трибунала Србима, али и позадину атентата на премијера Зорана Ђинђића и бесконачно условљавање евроинтеграција наше државе.
Свирчевић је открио да је у темељ Устава из 1974. године уграђено старо правило енглеске политике да Србе „треба спутавати у миру јер су им државне амбиције велике и опасне, а да их треба користити у рату јер су изразито ратоборни”. Доказ за то је пронашао у документу с архивском ознаком PRO, FO 371, 30255, SOE/Yugoslavia 71, HS5/938 од 11. априла 1943, са којег је тек после 2000. године скинута ознака тајности. На једном месту Свирчевић наводи следеће: После открића и читања овог историјског извора могу се јасније сагледати догађаји из блиске прошлости. Много је јасније зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац „тековина” Устава 1974. године. Јасно је зашто је Бадинтерова комисија пошла од принципа Устава из 1974. године приликом израде елабората о уставноправном стању СФРЈ 1991. године. Такође је јаснија и сврха формирања Хашког трибунала за злочине почињене у бившој Југославији, а која није била у томе да се суди појединцима који су починили ратне злочине током крвавих грађанских ратова у бившој Југославији као директној последици примене одредаба Устава СФРЈ од 1974. године, него да се суди свима онима који су се усудили да га руше. Због тога су покренути поступци против политичких и војних руководстава Србије, Републике Српске и некадашње Републике Српске Крајине, пошто су она показала највише „дрскости” у рушењу „Кардељеве повеље друштва”. Управо зато, Запад је сурово кажњавао „сваки покушај нарушавања наметнутог уставног јеванђеља”.
Преумљење Срба
Документ британске тајне службе Основа за политику према Југославији (The Basis Policy for Yugoslavia) од 11. априла 1943. године, у великој мери је утицао на положај Србије у југословенској држави после Другог светског рата. У њему је наглашено да ће „све три словенске нације”, Срби, Хрвати и Словенци, у Југославији бити потпуно равноправне и да ће „свака од њих владати искључиво својом територијом”. Овај принцип је истовремено најважнији за Србију и српски народ, пошто је отворено наговестио шта их чека након победе савезничких земаља над Силама осовине: „Стара политика административног централизма биће замењена политиком широке аутономије за српске провинције, што посебно важи за Црну Гору, Македонију и Босну”.
Британци су наведене принципе прецизирали у одељку Регионални проблеми у којем пише: За време османске владавине Срби су живели одвојено у различитим регијама; различите српске области су због тога имале различите степене развоја; ослобођење Србије је било остварено у успешним сукцесивним фазама; неке провинције су остале још дуго под османском или неком другом страном влашћу када је срце Србије стекло независност; све ово је имало за последицу дубоке разлике у културном развоју и традицији између различитих српских области. Због свега наведеног, у будућности се мора гарантовати широка аутономија за ове области. Народ Македоније, Црне Горе, Босне и Војводине не разликује се од Срба, али он има другачији карактер и погледе од народа у Краљевини Србији тако да заслужује уживање посебног политичког положаја. Уз то, најважније функције власти биће пренете са централне владе на обласне политичке органе.
Из свега наведеног, Свирчевић закључује да су још 1943. године агенти британске тајне службе за специјалне операције препоручивали својој влади политику дробљења српског етничког простора и стварање нових, обласних политичких ауторитета у српским земљама. Очигледно је да је премијер Черчил уважио препоруке својих обавештајних агената на терену и изабрао Броза и његову војску као главну савезничку силу на Балкану. О томе је веома лако постигао споразум са Стаљином неколико месеци касније у Техерану, пошто су се политички интереси Велике Британије и САД подударили са балканском политиком Стаљина, заснованом на идеологији КП СССР и Коминтерне. Када се дубље растумаче наведени принципи нове британске политике према Југославији сагласно наведеном документу, може се лако уочити њихова невероватна сличност са принципима југословенског уређења према Уставу од 1974. године, нарочито када је у питању уставни положај СР Србије, САП Војводине и САП Косова, као и српског народа у другим југословенским републикама. Отуда и Свиречевићева констатација да су га принципи британске стратегије неодољиво подсећали на крилатицу Брозовог режима „Слаба Србија –јака Југославија”.
Детитоизација
Калабић храбро и национално одговорно указује на затамњене странице Брозовог доласка на власт и чињеницу да је његов режим инсталиран помоћу „гусеница совјетских тенкова и бомби англоамеричких авиона”. На крају рата Броз се састао и са папом Пијом XII и преузео многе јавне и тајне обавезе према Римокатоличкој цркви. Осим што је амнестирао бројне усташке злочинце, Броз је брижљиво водио рачуна о личности кардинала Степинца који је за разлику од стрељаног генерала Михаиловића живео потпуно слободно у кућном притвору у Крашићу где је преминуо природном смрћу 1961. године.
Посебан грех Брозовог режима је била политика прећуткивања геноцида над Србима у НДХ, а постоје индиције и о предаји југословенске архиве Ватикану. Нема сумње да је доживотни председник СФРЈ имао врло развијене контакте са врхом Римске цркве, као и да је развио својеврсну паралелну дипломатију у односима са овом црквом. Врхунац тих контаката био је повратак Крунослава Драгановића у земљу 1967. године. Овај ратни злочинац и аутор „пацовских канала” умро је природном смрћу у Сарајеву 1983. године, а да је о његовом злочиначком послу постојала потпуна завера ћутања у југословенској штампи.
Ватикан је почетком седамдесетих година успоставио пуне дипломатске односе са СФРЈ и практично развио даљу стратегију одвајања Хрватске и Словеније из састава Југославије, а што је кулминирало почетком деведесетих година прошлог века. Тада је Ватикан био први угаони камен у признавању Словеније и Хрватске, а папа Војтила подржао све противсрпске активности НАТО-a против Срба, укључујући Олују. Због тога је неопходан процес детитоизације српске друштвене свести као неопходан предуслове геополитичке и националне еманципације Срба. Све док се то не догоди бићемо „под прекорним погледом историје”.
Литература:
- Вукашиновић, М. (2025). Лабораторија Балкан, КЦНС, Нови Сад
- Калабић, Р. (2025). Под прекорним погледом историје, књ. 2, Доментијана, Београд
Остави коментар