Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Доминик де Вилпен (фр. Dominique de Villepin) — француски политичар, дипломата и публициста, познат је широј јавности ван граница Француске као некадашњи председник Владе Републике Француске, иако је његова каријера изузетно богата и пример динамичног политичког живота Француске. Како је актуелна ситуација у Француској подређена потрагом за одговорима на политичку кризу, као и све више усмерена ка изборима 2027. године, све више се као могућа решења појављују политичари за које се сматрало да су отишли у политичку пензију. Отуда је повратак де Вилпена, чија је каријера готово идеалан пример француског „државничког пута” обликовањем у елитним институцијама и постепеним успоном кроз дипломатске и политичке структуре Пете републике, интересантан за анализу.
Рођен 14. новембра 1953. у Рабату, након школовања у чувеној Еcole Nationale d’Administration, која традиционално припрема кадар за највише функције у држави, ушао је у дипломатску службу осамдесетих година 20. века и брзо се устоличио у врху француске спољнополитичке администрације. Служио је у САД, Индији и на разним позицијама у Министарству спољних послова, а током деведесетих био је један од најближих сарадника Жака Ширака, најпре као саветник, а затим као генерални секретар Јелисејске палате (1995–2002), што је један од најмоћнијих положаја у држави. Као министар спољних послова (2002–2004), де Вилпен је постао препознатљив по свом харизматичном говору у УН поводом инвазије на Ирак 2003. године, којим је Француску позиционирао као једног од водећих заговорника мултилатерализма. Кратко је био и министар унутрашњих послова (2004–2005), а затим и председник Владе Француске (2005–2007), где се суочио са низом кризних ситуација: немири у предграђима 2005. године, спорови око закона о раду, као и са афером „Клирстрим”. Управо ће ови догађаји, а пре свих поменута афера, утицати на његов политички кредибилитет и напуштање формалних партијских структура. Ипак, де Вилпен је као бивши премијер – „глас савести” учествовао и у јавном животу. Аутор је више књига и коментатор међународних односа, као и критичар француске деснице.
У јуну 2025. године Доминик де Вилпен званично је основао нови политички покрет La France humaniste. Он је већ почетком 2025. године у интервјуу за TF1 Info изјавио да „не може да не буде на првој линији”, јасно стављајући до знања да може доћи до повратка у политичку арену Француске. У јавности се његов повратак карактерише као озбиљан и промишљен, заснован на артикулисаним идејама и програму који настоји да понуди алтернативу ван традиционалних подела између деснице и левице. Како истиче Le Dauphiné Libéré, де Вилпен жели да се позиционира као глас који нуди „трибину за јавну дебату” и другачији политички наратив уочи избора (локалних), укључујући и потенцијалне председничке изборе 2027. године.
Његов углед почива на двема међусобно повезаним чињеницама: репутацији државника-дипломате (као и државног службеника) и перцепцији „политичког романтика”, која је присутна у једном делу јавности. Оваква слика Доминика де Вилпена настала је захваљујући његовој способности да артикулише широке, реторички снажне пароле које одзвањају у јавности. У прошлости као министар спољних послова и премијер, де Вилпен је континуирано градио имиџ политичке фигуре европског мултилатерализма и дужности према Републици. Ово су и данас актуелни оквири његовог дискурса. Истовремено, дистанца према профилу нове деснице чини га атрактивним за гласаче који су већ заморени или неопредељени сукобима левице и деснице.
Ипак, кључно питање је да ли медијски успон де Вилпена може да се трансформише у организациони и изборни капацитет? Недавни покушаји — оснивање покрета под именом La France humaniste, објављивање програмских текстова и интензивна медијска појава — указују на намеру да изађе из сенке на основу искуства некадашњег политичара и дипломате. Међутим, традиционални приступ француској политици и слабост у страначкој инфраструктури, недостатак партијских мрежа и неодређеност у вези са конкретним социјално-економским реформама представљају озбиљна ограничења. У политичкој пракси Француске, где партијски апарати, локални кадрови и финансијске мреже и даље играју пресудну улогу, реторика и приступ де Вилпена могу бити недовољни за изборну конкуренцију.
Идеолошки појмовник који де Вилпен нуди 2025. године, а који ставља нагласак на „хуманистичкој“ Француској, мултилатерализму и опрезу према популистичким наративима, представља прагматичан покушај да се привуку бирачи левице и центристички слојеви, који показују незадовољство. Оваква стратегија може донети краткотрајни добитак у складу са публицистичко-моралним кредибилитетом. Ипак, када се судари са питањем коалиционог капацитета, појављују се прави изазови. Концепт „привлачења свих” је већ коришћен и у француском политичком животу није непознат, но, харизматичан тон којим се де Вилпен обраћа мора прерасти у конкретан програм који ће окупити гласаче око јавних политика, а пре свега кључних питања, као што су порези, здравство, безбедност, регионални развој. Аналитичари у Француској упозоравају да је тренутна популарност де Вилпена, пре свега на друштвеним мрежама, ипак недовољна да би се прогнозирао изборни резултат. Повратак де Вилпена би морао да прати конзистентан организациони напор.
Повратак Доминика де Вилпена може се посматрати и изван оквира његове личности и активности, као индикатор места традиционалних политичких партија, политичара и француске политике. Односно, да ли може дати одговор на питање – ко може да каналише политички живот Француске? Персонализовани покрети или традиционални партијски оквир деловања? Важно је питање и да ли Доминик де Вилпен мења нешто у контексту снага других актера? Већ смо у француском политичком животу виђали повратке, који су већином остајали на нивоу симпатија и реторике без трајнијих домета. Доминик де Вилпен представља сложен политички феномен — истовремено је пројекција и узрок тренутне кризе политичке репрезентације у Француској. Повратак на политичку сцену Француске показује двоструку природу професије, као и његове личности, дакле, симпатија и медијског интересовања. Интересантно је да својом политичком делатношћу настоји да превлада традиционалне партијске поделе и да заузме место у предизборној арени. Стога је де Вилпен и индикатор дубљих тензија у француском политичком систему. Његов повратак осликава тежњу ка политичком ребрендингу и идеолошкој симбиози која настоји да превазиђе линије актуелне поделе. Ослања се на реноме и реторику више него на инфраструктуру, што повратак Доминика де Вилпена тренутно смешта у оквире ширих промена у француском политичком животу.
Остави коментар