ПОВРАТАК МИЛАНА КАШАНИНА У НАШЕ СЕЋАЊЕ

21/12/2021

Ауторка: Јованка Симић, новинар

Један од датума које смо обележили у одлазећој 2021. години, био је посвећен навршеној четвртој деценији од смрти Милана Кашанина (1895—1981) грандиозног историчара уметности, ликовног критичара, књижевника, романсијера, првог и последњег директора Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла (данашњи Народни музеј) а доцније и управника Галерије фресака САНУ.

Реч је о једном од најумнијих Срба 20. века и по многима првом и последњем аристократи српске интелигенције, али и он је, попут немалог броја великана, у нашем националном сећању био препуштен забораву. То сагрешење исправила је у великој мери Матица српска августа ове године објављивањем Кашанинових писама а затим је у септембру Педагошки музеј у Београду приредио изложбу докумената посвећених овом изванредном изданку нашег народа.

Матица, наша најстарија књижевна, културна и научна институција, објавила је трилогију у пет књига „Милан Кашанин – писма, сусрети, трагови“ коју је на укупно 3.000 страница приредила проф. др Зорица Хаџић, управница Матичиног Рукописног одељења и професорка на Филозофском факултету у Новом Саду.

Изнедрила је Матица најкомплетније дело о Кашанину које садржи преписку од укупно 1.623 писма, као и документе у најзначајнијим нашим институцијама, укључујући и САНУ. Ову драгоцену документацију,чувану у породичној архиви, Матици је поверила Кашанинова кћерка Марина Бојић која је заједно са професорком Хаџић ауторка и горе поменуте београдске поставке у педагошком музеју.

Преписка у Матичиној едицији обухвата период од 67 година. Најстарије писмо је из 1914. године а последње, у којем анализира српску књижевност у средњем веку, 20. новембра 1981. упутио је Илија Мамузић али Кашанин није стигао да га прочита. Преминуо је 21. новембра 1981. године, дан пошто је писмо написано.

Дуги низ година Кашанин се дописивао са кнезом Павлом, Тихомиром Остојићем, Васом Стајићем, Аницом Савић Ребац, Владимиром Ћоровићем, Милошем Црњанским, Ивом Андрићем, Јованом Дучићем, Исидором Секулић, Светиславом Стефановићем… Размењивао је писма и са Мирославом Крлежом, Густавом Крклецом, Десанком Максимовић, Бошком Петровићем, Александром Тишмом, Савом Шумановићем, Игњатом Јобом, Петром Добровићем, Миланом Коњовићем, Павлом Бељанским, Александром Дероком, Иваном Мештровићем, Марком Муратом, Пеђом Милосављевићем…

Преписка је обогаћена и разменом погледа на уметност са сликарима и историчарима уметности као што су: Флоран Фелс, Морис Вламенк, Диноаје Сегонзак, Жорж Грап, Андре Дерен, Пол Розенберг, Савелиј Сорин, Анри Фосијон, Николај Тол, Георге Опреску, Бернард Беренсон…

У првој од укупно пет књига Матичиног издавачког подухвата, уз остало, први пут се објављује и документ који сведочи да је 17. октобра 1944. у Савезничком бомбардовању спаљен стан породице Кашанин. У том документу Кашанин покушава да реконструише које све књиге је имао у својој богатој библиотеци. Правим чудом преживела је једна кутија с његовим писмима. Део те преписке он је још за живота поверио Матици српској, а други део сачувала је његова кћерка Марина.

Друга књига састоји се из два дела и у њој је осветљен његов обиман опус у књижевности, историји уметности, књижевној и ликовној критици, преводилаштву и уређивању часописа. Трећа књига, такође дводелна, сведочи о Кашаниновом доприносу у историји уметности, али и његово огромно залагање у оснивању Музеја савремене уметности, Музеја кнеза Павла и Галерије фресака САНУ.

Из ових писама видљиво је колико је Кашанин био значајна и темељна личност. Кнез Павле био је покретач оснивања тог музеја, а када је постао намесник, није имао довољно времена да се њиме бави. Имао је огромно поверење у свог најближег сарадника Кашанина.

Сачувана и објављена писма сведоче да је Кашанин значајно одредио каријере многих познатих уметника, првенствено сликара, али многи од њих прекинули су преписку са њим 1944. године када је смењен са места директора Музеја кнеза Павла. На чело музеја дошао је његов велики пријатељ Вељко Петровић. Тај догађај означио је крај њихове преписке.

Управо тих година Кашанин је пао у немилост новог режима, а тај догађај   угрозио је његову личну и породичну егзистенцију. Са ненавршених 50 година живота послат је у пензију. Сликар Милан Коњовић био је један од ретких који због тога није кидао пријатељство са Кашанином. Наставили су преписку и пријатељство. Коњовић је у свом сомборском атељеу насликао Кашанинов портрет док му је он стрпљиво позирао.

И са кнезом Павлом Кашанин је остао у комуникацији. Срели су се после Другог светског рата у Паризу. Неколико писама из седамдесетих година, уочи смрти кнеза Павла, сведоче о њиховом дубоком пријатељству и међусобном поштовању.

Када је реч о Музеју кнеза Павла, требало би имати у виду да је Кашанин био директор тог музеја за време Другог светског рата, а то није био нимало лагодан ни завидан положај. Но, он је и у ратним околностима успео да тај музеј сачува, а да му као нација и држава никада нисмо били довољно захвални.

Истицао је да српска култура можда има почетак, али краја нема, те да свако треба да се држи свог наслеђа, Србин српског, односно византијско-православног.

„Ако почне да се заноси туђим и његовој души страним утицајима, може само да направи збрку у својој глави, неки небулозни еклектицизам, ако не и нешто горе…”, визионарски је упозоравао на  надолазећу алу глобализације, погубну превасходно по мале нације.

Кашанин је рођен 21. фебруара 1895. године у Белом Манастиру (тадашња Аустроугарска) у породици која је водила порекло из Херцеговине. Занимљиво је да његови родитељи, отац Никола Поповић и мајка Анка Кашанин, нису били венчани, те су Милан и његов старији брат Радивој у матичним књигама заведени под мајчиним презименом.

Породица је преживљавала од малог винограда и недовољне очеве наднице. Милан је био петогодишњак када му је мајка умрла од туберкулозе, те је њега и брата пригрлила њена сестра Латинка. Када је Милан 1901. године уписао први разред Српске народне основне школе у Белом Манастиру, учитељ Јован Славковић из Сомбора уочио је да браћа Кашанин поседују завидан потенцијал и препоручио их свом рођаку и дугогодишњем директору Српске велике православне гимназије у Новом Саду, Васи Пушибрку. Не само да им је Пушибрк омогућио даље школовање, него им је и стипендије издејствовао.

Милан  је гимназију у Новом Саду завршио 1914. године. Желео је да упише студије филозофије у Загребу, али му то није било омогућено због политичке неподобности. Био је, наиме, под истрагом због учешћа у демонстрацијама у Косовској Митровици организованим  поводом убиства престолонаследника Франца Фердинанда у Сарајеву. На том догађају затекао се током ђачке екскурзије. Због учешћа у  демонстрацијама доспео је пред Војни суд у Сегедину, али није био осуђен. Године 1915. у Пешти је започео студије романске и словенске филологије, али је већ на крају првог семестра мобилисан у 28. осјечку домобранску регименту.

Не бирајући начине избегао је одлазак на фронт јер није желео да учествује у рату на страни која се бори против српског народа и српске државе.Три године провео је по војним болницама у Новом Саду, Славонској Пожеги, Сарајеву и Загребу. У загребачкој Болници милосрдних сестара упознао је српске и југословенске младе интелектуалце, а међу њима Иву Андрића и Владимира Ћоровића.

Студије филозофије завршио је у Загребу, а после слома Аустроугарске у Великом рату вратио се у Нови Сад. Постављен је за помоћника шефа пресбироа Народне управе за Банат, Бачку и Барању. Радио је и у редакцији „Српског листа“, гласила Српског народног одбора, а 1919. године помогао је композитору и политичару Петру Коњовићу да заживи лист „Јединство“. Био је дописник овог листа из Париза где се отиснуо да на Сорбони студира историју уметности, компаративну историју књижевности и руски језик и књижевност.

Током париских година оженио се Љаљом Мартиновић, кћерком руских емиграната. Живели су у складном браку благословеном са четворо деце. Брак и одговорност за породицу натерали су га да што пре оконча студије те је 1923. дипломирао естетику и историју уметности.

По повратку у Београд 1924. године запослио се као писар у Уметничком одељењу Министарства просвете али наставио је да се професионално усавршава. Докторску тезу „Бела црква Каранска, њена историја, архитектура и животопис“ 1928. године одбранио је на Универзитету у Београду.

Свих тих година неуморно је радио на откривању и презентовању јавности српске културе. Током 1927. године настала је и прва књига његовог капиталног дела „Српска уметност у Војводини“, у којој се бави уметношћу на овим просторима током прве половине XVIII века. За ту монографију 1928. године наградила га је Матица српска. Исте године постао је управник Музеја савремене уметности у Београду. 

Заслугом Кашанина и Павла Карађорђевића, двојица врхунских српских интелектуалаца, отворен је Музеј савремене уметности. Кашанин је за музеј 1930. године на аукцијама у Паризу и у тамошњим галеријама купио дела Шагала, Дифија, Модиљанија… Наредне године управа Града Амстердама поклонила је  београдском новоотвореном музеју колекцију слика из 19. и 20. века међу којима су биле и слике Ван Гога, као и других великих сликара. До 1933. године у свом  власништву Музеј савремене уметности имао је  колекцију од 443 слике и 58 скулптура изузетне вредности.

У наредним годинама Кашанин је наставио да обогађује музејску збирку. Уз  поставке савремених домаћих и страних уметника, музеј је поседовао и највредније експонате из античког периода који су пронађени на нашим просторима попут предмета винчанске културе, а нарочита пажња посвећивана је српском средњем веку. Овај музеј красили су најдрагоценији експонати из тог периода, попут Мирослављевог јеванђеља, прстена цара Душана и накита краљице Теодоре. У својству директора музеја, Кашанин је приредио прве велике европске изложбе у српском престоном граду. Заслужан је такође и за организације изложби југословенске уметности у Амстердаму као и холандске уметности у Београду.

На месту директора Музеја кнеза Павла, Кашанин је остао до 1945. године када су га новопридошле комунистичке власти означиле  идеолошки неподобним. Смењен је и пензионисан, а  име Музеја Кнеза Павла променили су још 1944. године у Уметнички музеј, да би 1945. године било враћено његово старо име – Народни музеј у Београду.

У једном од осврта на свој бурни животни пут, Кашанин је једном приликом казао: Од детињства, кроз сав живот, свега ми мало било – мало простора и времена, мало љубави и радости, мало знања, гледања, слушања, мало осећања сигурности на земљи и мало вере у живот на овоме свету. Шта све нисам радио! Водио државне установе, уређивао часописе, организовао изложбе, предавао по музејским, универзитетским дворанама, држао зборове по селима. И шта све нисам писао!

Овај  великан оставио нам је националне институције као и  изузетно плодан књижевни опус који обухвата  романе: „Пијана земља“ и „Трокошуљник“, збирке приповедака „Јутрења и бдења“ и „Заљубљеници“, збирку есеја „Судбине и људи“, посвећену најзначајнијим српским песницима и приповедачима из 19. и 20. века – Бранку Радичевићу, Змају, Лази Костићу, Сими Матавуљу, Јакову Игњатовићу…

Био је и остао један од највећих познавалаца српског средњег века. Препознао је његову велику вредност и аутентичност  у области  уметности и културе, а затим те вредности презентовао свом народу и светској стручној јавности. Објаснио је да су српски световни господари, владари из светородне династије Немањића и ондашње српско племство, били иницијатори уметничког стваралаштва у тадашњој Србији. Сматрао је да је српска уметност средњег века изузетно вредна и драгоцена и да не заостаје за највећим културним достигнућима Европе.

Кашанин је савршено разумео да је култура почетак свега и да представља темељ сваке нације те да почива на традицији, темељу којег ни по коју цену ни у једном надолазећем времену, не смемо да се одрекнемо.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања