Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista
Kada je Ustavni sud Rumunije potvrdio rezultate prvog kruga (ponovljenih) predsedničkih izbora održanih 4. maja i vođstvo Đorđa Simiona koji je osvojio 40,96 procenata glasova, u Briselu su se upalila „crvena svetla“ kao znak upozorenja da bi trujumf kandidata koji se otvoreno protivi ratu u Ukrajini mogao ozbiljno da ugrozi dosadašnju strategiju Evropske unije i njenu otvoreno antirusku politiku, ovo tim pre što je gradonačelnik Bukurešta Nikušor Dan ubedljivo zaostajao za Simionom, osvojivši tek 20,99 procenata glasova. Uz sve to, izborne ankete uoči drugog kruga izbora ukazivale su na sasvim izvesnu pobedu kandidata koji je u levoliberalnim medijima opisivan kao nepodnošljivi „desničar i evroskeptik“, maltene proruski kandidat, odnosno „alter ego Kalina Đorđeskua“ koji je prethodno brutalno sprečen da preuzme predsedničku dužnost. Istina, Simion je odmah posle objave suda potvrdio da će, ukoliko pobedi na izborima, ispuniti obećanje dato rumunskom narodu i imenovati Đorđeskua za premijera, što je izgleda bila kap koja je prelila čašu.
Šta se dogodilo između dva izborna kruga rumunskih predsedničkih izbora možemo samo da pretpostavimo. Nema sumnje da je pokrenut prepoznatljiv mehanizam otvorenog mešanja Brisela u rumunske izbore, koji podrazumeva upotrebu različitih mehanizama „političkog inženjeringa“ u širokom spektru: od medijske satanizacije i odgovarajućih uslovljavanja birača, do širenja straha i panike među priviligovanim društvenim slojevima koje odgovarajuća sociološka literatura označava kao „pobednike rumunske tranzicije“.
Tako profesor Serđu Miškoju iz Kluža, grada koji je svojevremeno bio simbol otpora vladavini Nikolaje Čaušeskua, ukazuje na to da su u proteklih nekoliko decenije nastale „dve Rumunije“ koje su međusobno duboko podeljene. Jedna Rumunija živi u velikim gradovima i ona je u dobroj meri integrisana u novo postkomunističko doba, dok je ona druga Rumunija ostala da tavori u nepodnošljivom siromaštvu, bez ikakve realne društvene perspektive. Reč je o gotovo 40 procenata stanovništva ove zemlje koji žive u selima. Podaci o bruto društvenom prozvodu koji je veći od Srbije i prosečnoj neto zaradi od 1115 evra teško da mogu prikriti tamnu stranu rumunske društvene slagalice.
Profesor Miškoju ističe i činjenicu da je Rumunija, iako članica EU od 2007. godine, i dalje suštinski izvan zone punih evrointegracija. Postoje ozbiljne teškoće u pristupanju Šengenu, kao i još uvek važeći vizni režim u odnosu na SAD čije je ukidanje odloženo na neodređeno vreme. Da ne govorimo o velikim razlikama unutar same Evropske unije, u okviru koje Rumunija ima status drugorazredne članice. Konačno, društvene frustracije podstiče i duhovna kriza, kao i osećaj da su pod uticajem agresivne „vouk ideologije“ sve tradicionalne vrednosti, poput porodice, nacije ili crkve, dovedene u pitanje. Izgleda da je rat u Ukrajini i strah od njegovih posledica bio završni okidač za ispoljavanje antibriselskog raspoloženja i jačanje suverenističkih stranaka.
Poslednji događaji u Rumuniji, ali i drugim državama nekadašnje komunističke srednje i istočne Evrope (Češka, Slovačka , Mađarska, Gruzija), podstiču na jednu vrstu reinterpretacije istorije komunističkog nasleđa u ovim državama, koje nije lako i jednostavno za razumevanje. Vredi podsetiti da je Rumunija, čak i u vreme Čaušeskua, vodila koliko-toliko suverenu politiku i, primera radi, bila jedina zemlja Istočnog bloka koja nije bojkotovala Olimpijadu u SAD 1984. godine. Otuda nije bez osnova tvrdnja da su narodi istočne Evrope pod izgovorom komunizma živeli u jednoj vrsti osobenog tradicionalizma, odnosno da su sve te zemlje u osnovi bile nacionalističke, što je tadašnja zvanična Moskva u dobroj meri tolerisala.
Mada je komunizam odavno nestao sa istorijske pozornice, impulsi tradicionalističkog društva i poimanja politike su i dalje opstali. Dosadašnje iskustvo rata u Ukrajini ovu činjenicu nedvosmisleno potvrđuje. Zbog svega toga pobeda Simiona na ovim izborima bila bi težak udarac za briselsku birokratiju i ratnohuškački lobi koji očigledno postoji u Evropi. Ne više u SAD, već u Evropi koja po svaku cenu nastoji da narode istočne Evrope koristi kao topovsko meso u „novom krstaškom pohodu“ protiv Rusije.
Sada kada je u ličnosti Nikušora Dana izabran predsednik Rumunije po želji Brisela, vredi izvući odgovarajuće pouke. Nema sumnje da je prividno jedinstvo NATO na njegovom istočnom krilu očuvano na silu, ali su mnoge neizvesnosti u pogledu daljeg razvoja događaja u Evropi opstale. Naime, na simboličkom planu predsednički izbori u Rumuniji deo su nezaustavljivog procesa jačanja suverenističkih pokreta na Starom kontinentu. Rumunija je prethodnih meseci bila simbol jednog novog političkog talasa koji se manifestuje i u Francuskoj, Nemačkoj, Češkoj, pa čak i Velikoj Britaniji. Zapravo „bauk trampizma“ kruži Evropom. Otuda će briselskoj birokratiji biti vrlo teško da na ovakav način širom Evrope gasi buduće slične političke požare.
Ostavi komentar