Poslednji maj hrišćanstva na Bosforu

Autor: Miroslav Jovičin, istoričar

Opsađeni se više ne zavaravaju, znaju da su uhvaćeni kao kleštima, sa slabijeg boka i da se, sada njih manje od sedam hiljada, ne može dugo opirati dvadeset puta jačoj sili. Nada umire poslednja, i branioci se još uvek nadaju da će mletačka sinjorija održati obećanje i poslati brodove. Pristalice unije u rezignaciji su se pitali, može li sveti otac papa da ostane ravnodušan ako Crkva Presvete Mudrosti, najlepša crkva hrišćanskoga sveta postane džamija? Zar Evropa, raskidana prepirkama vladara, višestruko rascepkana taštinom i ljubomorom, još uvek ne shvata opasnost koja preti hrišćanskoj civilizaciji? Možda je, teše se oni, mornarica već odavno spremna, pa sad samo zbog neobaveštenosti okleva da razvije jedra, te bi bilo dobro kada bi ih neko podsetio koliko pogubno može da bude njihovo oklevanje.

Sumanute situacije obmanjuju ljude da traže sumanuta rešenja. Nadajući se da mletačke lađe u Egeji čekaju kakav signal iz Carigrada, car se odlučuje da na kocku stavi samo jedan mali brod sa neznatnom posadom, koji će da ih pronađe i dovede. Dvanaest ljudi, kao dvanaest Argonauta, dobrovoljno se ukrcava u maleni brigantin i pred njima je zadatak koji je gotovo nemoguće izvesti, jer put ih vodi kroz Mramorno more, prepuno brodova otomanskog padišaha. NJihovi životi, od onoga trena kada isplove iz carigradske luke, ne vrede gotovo ništa. Ali, šta je junaštvo bez lukavstva, na jarbolu brigantina se razvija turska zastava, još se jedan polumesec vijori uz zidine hrišćanskoga grada, a posada oblači tursku odeću sa turbanom ili fesom na glavama. Tiho se otpušta lanac koji zatvara luku i brodić lakim zamasima vesala nečujno klizi u neizvesnost, ponoć je, počinje 3. maj. Da li zbog čuda ili zato što sreća prati hrabre, tek mali brod neopažen prođe kroz Dardanele i uplovi u Egejsko more. A tamo, ni jedne mletačke lađe, ni jedna mornarica nije spremna da priskoči poslednjoj brani Evrope u pomoć. Venecija i papa, svi su oni zaboravili Vizantiju, obećanja i zakletve. Đenovi je dovoljan sporazum sa Mehmedom, jer bez obzira na ishod opsade, ova republika će uvek imati svoj kvart i povlastice za trgovinu sa crnomorskim obalama. Tako je barem mislila gospoda iz Đenove, jedino im je račune kvarila ona šaka avanturista, koja se na svoju ruku priključila Grcima.

More je prazno. Očajno veslaju hrabri ljudi u svojoj orahovoj ljusci od ostrva do ostrva, ali neprijatelj je već svugde zaposeo luke i nijedan prijateljski brod ne usuđuje se da uđe u ovo ratno područje. Neki članovi posade su već izgubili hrabrost traže od ostalih saglasnost da se više ne vraćaju u Carigrad, jer pošto ne donose nadu, čemu da još jednom prolaze tim opasnim putem, da bi stigli na mesto beznađa i stradanja? Oni čije su porodice ostale iza bedema opsađenog grada, ne pristaju da nastave plovidbu na zapad, već žele da se po svaku cenu vrate. Dobili su zadatak i oni ga moraju obaviti. I dobijaju većinu na glasanju, pa se mali brigantin okreće na istok, usuđuje se da ponovo prođe kroz Dardanele, pa natrag u Mramorno more, prepuno turskih brodova. Dvadeset dana pošto je brigantin isplovio iz Zlatnog Roga, u Carigradu su odavno uvereni da je barka izgubljena i niko više i ne misli na vesti o pomoći sa Zapada niti o hrabroj posadi brigantina, osim njihovih bližnjih. I onda, potpuno iznenada, sa osmatračkih kula bedema na morskoj strani, zamahaše stražari signalnim zastavicama, a neki mali brod snažnim zamasima vesala pojuri ka Zlatnom Rogu. Kada su Turci, upozoreni klicanjem dobrodošlice sa bedema, sa čuđenjem shvatili da je brigantin, koji je drsko, pod turskom zastavom preplovio kroz njihove vode, zapravo hrišćanski, pojuriše svojim čamcima, sa svih strana, da ga uhvate. Za veoma malo, brigantin je uspeo da pobegne poteri i stigne bezbedno u luku. Pobedonosnim klicanjem pozdravlja hiljade sužanja Carigrada dolazak svojih od kojih očekuju spasonosne vesti, ali do večeri širi se tragična istina. Opsađeni ljudi su sami, Zapad je zaboravio na Vizantiju i beznađe je zavladalo unutar zidina.

Car je primio hrabre mornare, i sa suzama u očima zahvalio im na hrabroj odluci i vestima koje doneše. Najbliži saradnici su predlagali Konstantinu da napusti Carigrad, potraži utočište na Zapadu i da svojim prisustvom eventualno dozove pomoć opsađenom gradu. Konstantin je, kao častan i sujetan čovek, ovaj predlog sa indignacijom odbio, rešen da do kraja opsade ostane u Carigradu, i sa svojim gradom podeli sudbinu, ma kakva ona bila. NJega je tištalo što je njegov otac Manojlo II, tokom Bajazitove blokade Carigrada 1399. godine, napustio grad i pod izgovorom da ide po pomoć, sklonio se na Zapad.

Već mesec dana traje danonoćno bombardovanje carigradskih bedema i oni su se sve više urušavali. Kao da se takmiče sultanove tobdžije i stanovnici Carigrada: ovi prvi nastoje da rezbiju i razruše što više bedema, a carigradske žene, omladina, starije osobe, rečju svi žitelji grada koji nisu pod oružjem a radno su sposobni, kao da se takmiče sa njima. Noću otrpavaju šanac, vade sa razrušenih zidina obrušeni šut i vraćaju ga korpama, raznim kofama i u platnenim naramcima u smrvljene procepe bedema. Preko dana 7. maja artiljerija je bila uspešna, u bedemima su načinjene velike rupe, pa je Mehmed te noći odlučio da se izvede noćni napad pešadijom, jači od svih prethodnih. Oko ponoći, iznenadna buka bubnjeva označila je početak napada. Anadolska pešadija, kojoj je sultan poverio da ovaj put uđe između bedema i savlada prvu liniju odbrane grada, jurnula je napred, na Romanovu kapiju. U tami su ih čekali branioci, predvođeni glavnim komandantima, carem Konstantinom i kapetanom Đustinijanijem Longom. Sudariše se čelik i vatra, bronzani oklopi i sečiva i uz zveket mačeva, borbene povike, jauke umirućih i psovke na svim jezicima Levanta… Ubijaju se ljudi na razvalinama bedema, kod Romanove karije. Brojniji Turci potiskuju hrišćane i pristiže još Anadolaca, pa je izgledalo da im je pobeda blizu, ali kao u priči sa srećnim završetkom, car i kapetan se kroz borbu dovikivanjem dogovoriše da sakupe odbranu kod leve vratnice kapije i izvrše protivnapad. Oni se staviše na čelo vojske, prekrstiše se svaki po svome zakonu i prvi pojuriše napred. Ovaj dirljiv prizor nadahnuo je vojnike, dade im hrabrosti i svi slediše vođe, pa udariše po Turcima, čiji se redovi poviše a ubrzo puče osmanski lanac od ljudi i oružja. Povukoše se islamski ratnici, ostaviše stotinak mrtvih i ranjenih, koji su dozivali majke, Alaha, druga iz stroja, da im pomognu. Hrišćani su posle trijumfalnog klicanja pokupili svoje ranjene drugove i povukli se u senke zidina. Odmah iza njih dođe grupa žena koja, pošto se uverila da Osmanlije ne nameravaju ponovo da napadnu, poče da zatrpava prolaz u bedemu, a iz grada, grupa starijih muškaraca i golobradih momčića dovlačili su oborena debla, sa sve krošnjama i nekakvu drvenu građu, pa je nabacivali na šut koji su spolja nanosile žene. U odbrani zidina te noći istakla se gospodska srčanost cara, hrabrost i ratnička veština kapetana Longa i neki nepoznati borac, jamačno Grk, koga u izvorima pomenuše kao izvesni Rangave, ali ne rekoše o njemu ništa više.

Nakon ovog uspešno odbijenog napada, Mlečani su doneli odluku da iznesu sav vojni materijal sa svojih brodova i da ga stave u carska skladišta u samom gradu. Devetog maja odlučili su da sve svoje lađe koje nisu neophodne za odbranu lanca na ulazu u Zlatni Rog, povuku i ukotve i njihove posade pošalju na oštećeni Vlaheranski bedem. I kao što to biva u teškim trenucima, kada se u pojedincu i grupi ljudi prelamaju i smenjuju oprečna i snažna osećanja, tako je bilo i sada. Deo ove grupe, koja je bezbroj puta pokazala hrabrost, popusti pred strahom od opasnosti koje vrebaju u odbrani bedema, izgovarajući da su oni ratnici na brodovima i da nisu vični borbi na kopnu i odbiše da siđu sa brodova. Naredna četiri dana među Mlečanima je vladala podela i nepoverenje, ali je odvažnost većine na kraju prevladala, pa se cela posada prebacila na zidove kod Vlaherne. Zahvaljujući ovom rasporedu, novi veliki turski napad, koji je počeo nešto pre ponoći, bio je odbijen.

Kada je do sultana stigla vest da je mletačka flota, njen veći deo, povučen iz borbenog poretka i usidren, Mehmed je video da nema više opasnosti od napada po njegovu flotu u Zlatnom Rogu, pa je 14. maja povukao svu artiljeriju sa leve obale zaliva. Prvo ju je postavio da bombarduje Vlaheranski bedem, da bi je, nekoliko dana kasnije premestio da neprestano tuče branioce u dolini Likosa. Sultan je zaključio da je upravo taj deo najslabija karika u lancu odbrane i odredio ga je za prodor u grad. Uporedo sa ovim odlukama, 16. i 17. maja otomanska flota je doplovila do zategnutog lanca na ulazu u Zlatni Rog i uz veliku buku truba i doboša, izigravali su napad na njega. Silovito su se ustremili na lanac, a kada su stigli naspram njega, samo su se provozali pokraj i vratili nazad u Diplokion, ne izbacivši ni strelu, ni đule na branioce lanca. Ista akcija je ponovljena 21. maja, u gradu je objavljena uzbuna, ali su turski brodovi ponovili isti manevar, nakon čega su se vratili na sidrišta i više nisu korišćeni u borbama. Razlog tome je veoma nizak moral među mornarima koji većinom nisu bili Turci po rođenju, pa sultan nije imao poverenja u njih.

Prošlo je više od četiri nedelje kako je Mehmed sa svom svojom vojskom opsedao Carigrad, njegovi najbolji vojnici su jurišali na bedeme grada i nisu uspeli da ga osvoje. Sultan je naredio da se kopanjem tunela sruše bedemi Carigrada i tako napravi breša koja neće moći da se zatvori. Ovaj opsadni metod bio je u to vreme nov i veoma efikasan. Sastojao se u prokopavanju tunela do ispod zidina opsađenoga grada, i u proširenju ispod bedema postavila bi se velika količina baruta, pakovanog u buriće. Kada bi se kopači i vojska povukli, palio bi se fitilj i posle snažne detonacije, koja bi uništila odbrambene zidove iznad, kroz načinjene breše nahrupila bi pešadija. Najteži deo opsade, rušenje zidova, bio bi završen, ostalo je za vojsku sa opsadnim iskustvom bila rutina. Sultan je naredio pomoćnim odredima Srba da potkopavaju bedeme Carigrada. Naime, u skladu sa svojim vazalnim obavezama, srpski despot Đurađ Branković, kada se posle pada Smedereva vratio iz Ugarske i ponovo priznao vlast sultana, imao je obavezu da Mehmedu pošalje potrebne trupe. Ovoga puta Turčin je tražio da mu despot pošalje sto pedeset rudara iz rudnika Novo Brdo. Ostareli despot je bio svestan stanja i svojih mogućnosti i da bi produžio život svoje državice, išao je da posluša sultana. Silnika su slušali i klanjali mu se veći i jači od njega, srpskoga despota, koji je bio u silnim mukama što mora da služi padišahu. Pri tom mora da ide na onoga koji je simbol pravoslavlja i moći hrišćanstva, i kome je u čast i snagu pre nekoliko godina ulagao ne male pare, podižući bedem koji će njegovi rudari sada da ruše.

Sila Boga ne moli, pa je despot suznih očiju ispratio svoju vojsku od stotinu pedeset konjanika i isto toliko rudara – kopača, u pohodu na carski grad. Kopači iz njegovih rudnika su 16. maja prvo otpočeli kopanje tunela ispod bedema blizu kapije Harsios, da bi zbog tvrdog terena prešli na potkopavanje Vlaheranskih zidina, kod Kaligari kapije. Vizantinci su pratili kopanje spram gomilanja humki sveže iskopane zemlje i dovedoše oni svoje kopače, koji su započeli kopanje kontratunela, sa namerom da se spoje sa tunelima napadača. Tada bi ih grčka vojska, koja je pratila kopače, napadom osujetila. Ovim poslom rukovodio je školovani vojni inženjerac, Nemac Johan Grant, ili Englez, možda Škot (u tom slučaju DŽon Grant, kako ga navodi Rolando Kastiljo, pozivajući se na Mihaila Duku), čovek za koga se ne zna sa sigurnošću kada je i zašto došao u ovaj krvavi metež. Uspešnim kopanjem protivtunela, Vizantinci su pustili vodu i potopili neke od turskih tunela, dok su u druge upali vojnici i poklali nesrećne kopače. Kopači tunela sreli su se pod zemljom i 23. maja, i tom prilikom su grčki vojnici uspeli da zarobe veći broj Srba kopača, a među njima je bio i glavni turski inženjer, koji je mučen dok nije odao plan preostalih tunela. Ovi su pronađeni mukotrpnim kopanjem i odmah su bili uništeni, čime je okončan pokušaj Osmanlija da tunelima razruše bedeme i prodru u grad.

Šanac, duboki prokopani odbrambeni rov ispred zidina, predstavljao je veliku prepreku turskoj vojsci kada bi jurišali, pa su oni nastojali da ga zatrpaju, ali su ga branioci noću otkopavali. Zato su Turci 18. maja poveli akciju da zatrpaju šanac i odmah, ne dozvolivši da ga po noći otkopaju, izgurali veliku opsadnu kulu koja je trebalo da štiti akciju zatrpavanja jarka. Zatim bi se kula pregurala preko nanete zemlje i omogućila napadačima da pređu na bedeme. Sa bedema su veliku drvenu kulu, na masivnim škripavim točkovima, gađali plamenim balama platna koje su bile natapane petrolejem. Posada na platformi kule i radnici kopači bili su zasipani strelama, ali je kula uspešno odolevala. Radnici su do noći gotovo zatrpali šanac, i dok su se janjičari spremali za napad, nekolicina hrabrih branilaca se pod okriljem mraka neopaženo prvuklo kuli, postavilo buriće pune baruta pod nju, zapalili fitilje i povukli se iza bedema. Snažna eksplozija je raznela kulu i posadu na njoj, a branioci su te noći prokopali veći deo šanca i obnovili bedem na tom delu. Slično se desilo i sa još nekoliko turskih opsadnih kula, pa je Mehmed odustao od ove taktike. Preostale kule su povučene iza poslednjih turskih linija, da ne smetaju prilikom napada.

Među Osmanlijama javljaju se prvi znaci malodušnosti i pada morala, zapovednici, surevnjivi jedni na druge, spletkare i optužuju kod sultana suparnike za dosadašnje neuspehe. Logorom kolaju glasine da je mletačka flota na domak Dardanela i da Mađari prelaze Dunav. I u samom divanu, glavnom štabu vojske u vreme rata, došlo je do razdora: veliki vezir, Halil Handari, je od početka bio protivnik napada na Carigrad i sukoba sa Vizantijom, otvoreno je tražio da se opsada podigne, pravdajući predlog opasnošću od zapadnjačke intervencije. Mehmed, iako demonski čvrste volje, na trenutak je bio pokoleban, pa je 23. maja, opsađenom gradu uputio poslednju ponudu, da se grad preda, uz otkup koji će garantovati podizanje opsade, ličnu bezbednost i imovinu stanovnicima grada. Konstantin je ponudu odbio rečima:

 Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne, pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne, neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrti u oči, za mnom!

Te noći, 24. maja, desilo se pomračenje Meseca, što su mnogi opsađeni protumačili kao loš predznak. Tokom tri noćna sata grad je bio u potpunoj tami. Neke je pomračenje Meseca podsetilo na drevno proročanstvo, koje je predviđalo da će Carigrad propasti kada Mesec nestane. Da bi podigao moral stanovništvu Konstantin je naredio sveštenstvu da kroz grad prođe litija sa čudotvornom ikonom Bogorodice, zaštitnice grada, i čijoj su pojavi i Vizantinci i Turci pripisali uspešnu odbranu Carigrada 1422. godine. Tokom litije, ikona je iznenada ispala iz rama u kome je nošena i gotovo istovremeno su na nebu odjeknuli gromovi, i na grad se sručilo jako nevreme, praćeno pljuskom i gradom. Sva ova neprijatna dešavanja su veoma nepovoljno delovala na moral ionako preplašenog stanovništva. Sledeći omen desio se narednog jutra, kada se grad probudio u gustoj magli, koja se nije podigla celog dana. Predveče se magla napokon podigla, ali je grad obasjala čudesna crvenkasta svetlost, koja se lagano pela po kupoli Crkve Presvete Mudrosti, ka velikom pozlaćenom krstu na vrhu crkve. Mnoštvo sveta je nemo gledalo ovu čudnu pojavu, krsteći se u strahu i čudu, a neki su odmah protumačili ovo dešavanje kao zlu kob, da će se hrišćanstvo udaviti u krvi. Ovo optičko čudo viđeno je i u turskom logoru, na šta upućuju osmanski izvori. Iste večeri su stražari sa bedema uočili velika svetla u daljini, daleko iza neprijateljskog logora, na severozapadu. Pukla je vest da stiže hrišćanska vojska koju Janoš Hunjadi vodi u pomoć opsađenom gradu. Na veliko razočaranje Carigrađana nikakva vojska se nije pojavila, a poreklo, ni izvor čudne svetlosti nikada nije razjašnjeno.

Obećanje pred juriš

Podržan od mlađih vojskovođa, Mehmed dvadeset šestoga maja saziva paše na ratno veće, i njegova strastvena volja pobeđuje sve dileme. Saopštava da će se veliki, odlučni juriš izvršiti za tri dana, u utorak 29. maja. Sa velikom pedantnošću određuje sultan sve pripreme, naređuje da se donese najraznovrsniji materijal da bi se zatrpao šanac, a bombardovanje u reonu Mezotehiona je pojačano dovlačenjem još dvanaest topova na vatrenu liniju. Od pojačanog dejstva artiljerije, u nedelju, dvadeset sedmoga, tri istovremena pogotka u isto mesto napravila su veći procep u palisadnom bedemu, što je nateralo odbranu da odmah pristupi popravljanju bedema. Dok je nadgledao popravke, Đustinijanija je pogodila krhotina đileta, bio je lakše ranjen, pa se povukao u grad. Rana je previjena i on se vratio na komandni položaj kod palisada.

Pred kraj istog dana Mehmed je sa glasnicima prolazi kroz logor i zapoveda da se u ponedeljak održi dan opšte svečanosti i odmora pred veliki napad. Svaki od stotinu i pedeset hiljada ljudi mora da izvrši sve svečane obrede što ih propisuje islam, sedam pranja i tri puta dnevno velike molitve. Sav preostali barut i sva neispaljena đulad da se donose, da pojačaju artiljerijski napad koji mora da uzdrma i razbije grad pred juriš, a čete se raspoređuju za napad. Od rane zore pa do noći, u ponedeljak, sultan ne daje sebi ni jedan sat odmora. Od Zlatnog Roga do Mramornog mora, duž čitavog velikog logora jaše on od jednog šatora, do drugog, hrabri i sokoli vojsku, od starešina do običnih ratnika. Iako je mlad, on dobro zna kako da motiviše sve svoje ratnike, kako da ih raspali do kraja, pa im zato daje strašno obećanje, koje glasnici, uz lupu bubnjeva objaviše:

Mehmed se zaklinje Alahovim imenom, imenom Muhameda i sa svih četiri hiljade proroka, zaklinje se dušom svoga oca, sultana Murata, glavama svoje dece i svojom sabljom, da će svojoj vojsci, kad grad padne pod jurišima, dopustiti da ga tri dana neograničeno pljačkaju. Sve što se nalazi unutar zidova grada, imetak i nameštaj, nakit i dragulji, novac i blago, muškarci, žene i deca, pripašće pobedničkoj vojsci, a sam sultan se odriče svoga dela plena osim slave da je osvojio tu poslednju tvrđavu Istočnorimskog carstva!

Urnebesnim klicanjem prihvataju ratnici polumeseca ovu objavu: Alah il Alah, iz grla mnoštva hiljada, ledi se krv u zaplašenom gradu. Jagma, jagma, pljačka, pljačka! Gledaju opsađeni sa svojih bedema kako se u ravnici i na brežuljcima pale i trepte na hiljade sveća i fenjera i kako njihov neprijatelj uz buku zurli, bubnjeva, fanfara i frula, već slavi pobedu koju je tek trebalo da izvojuje. Onda se odjednom, na Mehmedovu zapovest kao jednom rukom, sva svetla pogasiše, a ona frenetična buka utihnu. Sultan se povukao u svoj šator, a nagla tišina i tama, još jače preti i povećava strah kod onih koji svoju poslednju noć žive.

Vizantincima ne treba uhoda ni glasnik da bi saznali šta se sprema. Osećaju da je sudbina stavila na raspored odsudni napad, koji će da prekine skoro dvomesečnu agoniju. Prethodni dan, prvi dan bez napada od kako opsada traje, proveli su branioci popravljajući bedeme i barikade. Okuplja se pravoslavni carigradski svet, grčki i latinski ratnici, sveštenstvo, deca i odrasli, svi koji trenutno nisu bili na bedemima, oko svoga vasilevsa i uz zvonjavu sa svih carigradskih crkava, pođe litija. Ceo jedan grad slio se u povorku, i bogati i siromašni, kao u jednu sudbinu i pojaše svi skrušeno Gospode pomiluj, Kirie eleison! Litija, sve duža, prolazi najpre kroz središte grada, a zatim sporo kruži po spoljašnjim zidovima. Iz crkava uzimaju se svete ikone i mošti svetitelja i stavljaju se na čelo povorke. Na mestima gde su topovi urušili bedem, vešaju monasi ikone, da bi svojom uzvišenom snagom, jače od oružja u ljudskoj ruci, štitile ova kritična mesta od naleta nevernika.

Dok litija kruži gradom, okuplja Konstantin oko sebe senatore, plemiće i vojne komandante da bi poslednjim govorom ojačao njihovu hrabrost i odlučnost. Rekao je tada car, Sfrances svedoči:

Postoji vreme kada čovek mora biti spreman da se suoči sa smrću kada se bori za svoju veru, državu, porodicu i suverena. Danas, sva četiri razloga su prisutna. Što je još važnije, moji podanici, koji ste potomci Grka i Rimljana, morate nadmašiti svoje pretke. Morate se boriti i žrtvovati sebe bez straha, jer živeli ste u velikom Gradu i sada ćete poginuti braneći ga. Što se mene tiče, ja ću umreti za svoju veru, za svoj grad i za svoj narod!

Konstantin se zatim zahvalio Italijanima što nisu napustili grad u opasnom času, izvinio im se što ne može, kao što je Mehmed obećao neizmeran plen, ali im obećava čast koju će steći u hrišćanskom svetu, ako odbiju taj poslednji, silni juriš. Skače zatim na konja i, sa svojom pratnjom, jaše do dvorca Vlaherna, pa se pozdravlja sa članovima svoga domaćinstva, upravnikom dvora, slugama i kuvarima, i svim preostalim osobljem, zamolio ih da mu ne zamere za neko neprikladno ili ružno delo, koje im je ikada učinio. Posle sumraka, izvršio je car sa svojim najbližim prijateljem i savetnikom, Sfrancesom, poslednju smotru svoje vojske. Onda započinje poslednji čin, jedan od najpotresnijih prizora u evropskoj istoriji.

U Crkvi Presvete Mudrosti, koja je najdivnija hrišćanska crkva još kratko vreme, ono koje se meri časovima, skupljaju se ljudi koje je usud nagradio učešćem u uzvišenoj epizodi povesti čovečanstva, a istovremeno ih osudio na smrt. Oko cara okupio se ceo dvor, vizantijsko plemstvo i ratnici, grčko i rimsko sveštenstvo, đenovljanski i mletački mornari i vojnici, svi u oklopu i pod oružjem. Iza njih, pognutih leđa kleči narod, hiljade njih i tiho mrmljaju molitve, ljudi svi u stahu i brizi, a mnoštvo sveća sa svoda osvetljava masu koja kao jedan kleči u molitvi. To je duša Carigrada, koja se za pomoć sada obraća, ne Zapadu, ne papi, već samom Gospodu Bogu. Patrijarh se moli snažnim glasom, a horovi mu odgovaraju pojanjem, zatim nastupi kratkotrajan muk, i tada jedan za drugim, car ispred svih, krenuše pred oltar da prime sveto pričešće. Nastavi se šapat molitve i tihi jecaj, kroz koju prolazi liturgija koja je više opelo Vizantiji, jer hrišćanska se reč poslednji put čula u Justinijanovoj crkvi. Car je, vidno uzbuđen, prvi izašao iz crkve, i na konju, kao njegov protivnik Mehmed, neki sat ranije, obišao svoju vojsku, od jednog kraja bedema do drugog, hrabreći ljude, koji u besanoj noći čekaju epilog.

Krvavi utorak

U jedan sat po ponoći dvadeset devetoga maja, dade sultan znak za napad. Poslednje hrišćansko bogosluženje u Crkvi Božanske Mudrosti još uvek je trajalo, kada je otpočeo poslednji napad na grad. Razvili su Turci golemi barjak boje smaragda i uz krik Alah il Alah baci se stotinu hiljada ljudi pod oružjem, sa lestvama, užadima i čakljama na bedeme, dok poznati orkestar bubnjeva, truba, zurli i piskavih frula, trešti svoju muziku, koja se meša sa ljudskim kricima i grmljavinom topova.

Prvi se na zidove baca bašibozluk, neredovne trupe koje je činila turska sirotinja, bećari i očajnici, privučeni u rat pljačkom i robljenjem. NJihova polugola tela služe u sultanovim planovima napada kao topovsko meso i treba da zamore i oslabe neprijatelja, pre nego što jurnu najbolje čete janjičara. Svaki od ovih žrtvovanih za slavu sultana, nosi lestve u rukama i terani bičevima jure po mraku, batrgaju se i sapliću o tela ranjenih drugova, gazeći ih, dolaze do pred zid, uspinju lestve na kruništa. Odatle ih branioci guraju i ruše, treska bašibozluk na ugaženu, tvrdu zemlju, pa se sada o njih sapliću nadolazeći jurišnici, oni koji su u stanju dižu se i kreću iznova, dok neki ostadoše na tlu, sklupčani, ječe i zapomažu i niko se na to ne obazire. Branioci, sa svojim mrežastim oklopima su u prednosti nad ovim ljudskim materijalom, koji je određen samo za žrtvu. Posle dva sata borbe, bez ikakvog učinka, povukoše se Turci, ostavljajući mnoštvo svojih mrtvih i ranjenih pod bedemom.

Drugi talas bio je usmeren na Vlaheranske bedeme, a vodile su ga anadolske trupe, pod komandom Ishak paše. Sada se javljaju prvi znaci umora kod branilaca, jer njihov oklop pružao im je sigurnost od strelica i kamenih projektila, ali kada neko mora da se satima bori pod njegovim teretom, protiv lakih četa koje nadiru bez prestanka, zatim juriti na druge krajeve bedema, gde odbrana popusti, branioci shvate da im je ova taktika nametnuta, tek kada ruke, od iznemoglosti počnu same da padaju. Sa Anadolcima borba postaje opasnija, jer oni su izvorna turska pešadija, u rivalstvu su sa janjičarima koje smatraju đaurima, disciplinovani su i dobro uvežbani. Oni, kao i hrišćanska vojska, imaju lančane oklope, a po broju su u prednosti nad braniocima. Ipak, branioci su na uskom prostoru ubitačni i anadolska lavina je zaustavljena i odbačena. Artiljerija ima za zadatak da razvali bedeme, ona to bez predaha čini, tukući po zidinama i svakome ko se na zidu, ili u njegovoj blizini nađe. Na jednom mestu, spram carskog dvorca, kada se prašina slegla, ukazala se razvalina u bedemu, na koju jurnu tristotinak Osmanlija, probivši liniju odbrane, tako da je izgledalo da će zagospodariti bedemom i ući u ovaj gradski kvart. Car je sa svoga položaja kod Romanove kapije video proboj Turaka, komandovao svojoj gardi juriš, stigao da Turcima prepreči put i savlada ih. Zatvaranje probijenog bedema moralo je odmah da se uradi, pa je vojska pod borbom zagrtala zid, utom stigoše građani i procep je zatvoren. Nakon ove vizantijske pobede povukle su se i anadolske trupe.

Ovi su trenuci najkritičniji za napadače. Bezbroj juriša odbrana je zaustavila i odbacila, bašibozluk je prepolovljen, sultana to ne boli, ali boli ga što su njegove anadolske trupe, pouzdane i dobre, sada samo gomila bez poretka, zadihani i unezvereni, svojom krvlju umazani bednici. Stavlja se Mehmed na čelo svoje rezerve, janjičara, jezgra svoje vojske i elitnu gardu otomanske sile. Tih dvanaest hiljada probranih mladih vojnika, najbolji su borci toga vremena u Evropi. Sa gromoglasnim urlikom, bacaju se janjičari na iznemogle branioce. U gradu zazvoneše sva zvona, pozivajući na bedeme svakog ko je iole sposoban za borbu, mornare sa brodova, jer sada se vodi odlučni boj. Posle jednočasovne, najljuće bitke za celo jutro, napad Turaka, u kome je učestvovalo tri hiljade janjičara je odbijen, kada se na jednoj od kula zavijorio turski barjak. Kroz napukle zidove jedna grupa bašibozluka, koja se kretala mimo komandne organizacije, naišla je na nebranjene napukline u zidu i kroz te prolaze došla do prve kule, preko čijih stepenica se popeše na bedeme i u sam osvit dana razviše tu barjak. Jedan od Đenovljana je prvi spazio barjak i kriknu da se nadaleko čulo, pa potrčaše ostali Đenovljani da izbace Turke sa bedema. Brzo su ih pobili i povratili bedeme, a zastavu uklonili sa kule. Kobno je za branioce što je kamen pogodio vođu Đenovljana i komandanta odbrane grada, kondotjera Đustinijanija, u grudi, probivši mu oklop. NJegov pad je za trenutak pokolebao energiju branilaca, ali je već dojurio sam car da spreči prodor, koji je pretio i još jednom uspeva da se u dubinu odbace napadači.

Ranjeni kondotjer je poslao jednog od svojih vojnika caru, da mu zatraži ključ od jedne male kapije, da bi ga uneli u unutrašnjost grada, Car je taj zahtev odbio, pošto je pred napad dogovoreno da pošto vojnici pređu u prostor između dva bedema, kapije za njima budu zatvorene i zabravljene i da se ne otvaraju, bez obzira na sve. Đustinijani je bio uporan, palo je teških reči, gotovo da je došlo do sukoba između branilaca, pa je Dragaš popustio i Đenovljani su uneli svoga ranjenoga komandanta u Grad. Svitao je dan kada su Đenovljani koji su se borili na bedemima videli da se jedna od kapija otvara i kako Đustinijanija pronose kroz nju u grad. Došlo je do konfuzije, shvativši da je to znak za povlačenje, Đenovljani ostaviše svoje položaje na bedemima i povukoše se iza prvog, gradskog bedema. Upravo kada je i treći napad janjičara odbijen i kada se konačno činilo da je Carigrad spasen, desio se jedan trenutak, jedna tragična sekunda koja okreće sled događanja u suprotnom smeru od logičnog, i stvara istoriju, onakvu kakvu je mi danas znamo.

Još jedna grupa Osmanlija, ovoga puta janjičara, kao ona koja je ušla u međuprostor između zidova, i na kuli istakla otomanski barjak, našla je pukotinu u spoljašnjem zidu i ne usuđujući se da napadnu unutrašnji zid, tumarali su radoznalo između spoljašnjeg i unutrašnjeg zida, bez nekog cilja. Pošto su se Đenovljani povukli i ostavili prazne palisade bedema, nije bilo nekoga da ih vidi, pa su Turci u tom svom lutanju otkrili da su jedna mala vrata na unutrašnjem bedemu, takozvana Kerkaporta, neshvatljivim propustom ostala otvorena. To su malena vrata, u mirna vremena određena samo za pešake, u ono doba dana kada su sve ostale kapije zatvorene. Verovatno zato što ova vrata nemaju nikakav vojni značaj, svi su u trenucima opšteg uzbuđenja poslednje noći zaboravili na njih. Janjičari, na svoje najveće čuđenje, otkrivaju da su vrata otvorena i nebranjena. Stotinak metara levo i desno, duž zidina, nije bilo ni grčkih ni latinskih branilaca, i u prvi mah posumnjaše da je u pitanju ratno lukavstvo i podvala. Bilo im je neshvatljivo da ta mala vrata zjape otvorena i nude ulaz u srce toliko željenog grada. Čudno, jer ispred i najmanje pukotine u zidu, svakih vrata, gomilaju se stotine leševa, a odozgo prosipa se zapaljeno ulje i baca se kamenje i koplja na glavu svakoga ko bi prišao. Za svaki slučaj, pozivaju oni pojačanje, i bez ikakvog otpora prodire cela četa Turaka u unutrašnjost grada, zašavši za leđa Grcima koji brane spoljašnji zid i ništa ne slute. Nekoliko ratnika opaža onda Turke iza svojih redova pa odmah odjekuje onaj zlokoban krik, koji je u svakoj borbi ubojitiji od svih topova: „Grad je zauzet!“ Urlaju Turci, i taj krik lomi svaki dalji otpor. Plaćenici misle da su izdani, pa beže u luku, kako bi našli spas na brodovima. Uzalud se Konstantin baca na Turke, i poziva poslednju rezervu na kapiju, ali bilo je kasno. Sa pratnjom se, u galopu uputio u dolinu Likosa, do kapije na koju je unet Đustinijani i pokušao da organizuje odbranu, ali je na tom sektoru borbeni duh Vizantinaca slomljen i oni se u velikom broju povlače kroz kapiju, u grad. Videći da je bitka izgubljena, mladi Teofil Paleolog, uz uzvik da je i smrt bolja od bednog života pod Mehmedovom nogom, juriša na buljuk i nestaje u klupku Osmanlija. Konstantin Dragaš zbacuje sa sebe purpurni plašt i još neke znake carskog dostojanstva, sve osim purpurnih čizama, poziva svoju pratnju i izdaje poslednju naredbu za juriš. Za četrdesetosmogodišnjim carem u juriš smrti polaze zapovednik carske garde Branas, don Fransisko de Toledo, potomak hrabrih almogavera, Matija Zgoromalis i Jovan Dalmat. Za njima u Turke jurnuše i neki grčki vojnici koji su se tu zadesili, čak i oni koji su do pre trena, dva, bežali, videvši da car poziva u juriš. NJih sedmorica jurnuše u večnost.

Nijedan od njih, koji su sa isukanim mačevima jurnuli u guste redove janjičara, nikad više nije viđen živ, niti se zna gde koji počiva. Pokopani su, svakako, u nekoj od masovnih grobnica u koje su sahranjivani poginuli po okončanju posade. Svi hrišćanski izvori javljaju o herojskoj smrti poslednjeg cara Romeja, Konstantina XI Paleologa Dragaša. O pogibiji u jurišu za koji je znao da je uzaludan, želeći da umre časno, sa svojim gradom i državom. NJegovo telo nije nikada pronađeno, što je doprinelo stvaranju mita o njemu. Navodno su Turci, kada su sahranjivali pobijene Grke, u jednoj hrpi tela pronašli leš sa purpurnim čizmama i otisnutom vizantijskom orlu na pozlaćenim štitnicima za potkolenice. Verovatno je to telo bilo izloženo, kako pominju turski izvori, ali se sa sigurnošću to ne može potvrditi, posebno kada su otomanski izvori u pitanju, jer imaju krajnje rigidan i neobjektivan stav prema caru Konstantinu. Među Fanariotima, carigradskim Grcima pod osmanskom vlašću, u potaji je kružila legenda da car spava pod Zlatnom kapijom i da će se probuditi kada pravoslavni hrišćani budu oslobodili Carigrad. Staviće se on na čelo te vojske i ujahati u svoju prestonicu, kroz Zlatnu kapiju, koja je slavoluk nekadašnjeg Konstantinovog Novog Rima. Koliko se u ovu legendu verovalo i koliko je ona bila moćna, govori činjenica da su kroz čitavu otomansku prošlost Carigrada, svi sultani držali ovu kapiju zazidanu.

Razbijanje odbrane grada na kopnenim bedemima predstavljalo je i kraj organizovanom otporu ali su mnoge jedinice i grupe boraca i dalje pružale otpor. Tako su kiparski mornari i vojnici, koji su bili zaduženi za odbranu tri kule i bedema između, u blizini ulaza u Zlatni Rog, pružali žestok otpor Turcima, ne želeći ni da pregovaraju, a kamoli da se predaju. Očaran njihovom hrabrošću, ćudljivi sultan im je dozvolio da pod oružjem, na svojim brodovima bezbedno napuste Carigrad. U nekim delovima grada, koji su bili opasani zasebnim bedemima, lokalne vlasti su pregovarale sa otomanskim zapovednicima i dogovorile predaju tih četvrti bez otpora, pod uslovom da njihovo stanovništvo i crkve, budu pošteđeni ubijanja, silovanja, robljenja i pljačke. Tako su pošteđeni kvartovi Fanar (u kome se danas nalazi sedište Vaseljenskog patrijarha i gde živi nekoliko hiljada Grka), Petrion, uz obalu Zlatnog Roga i Psamatija, uz obalu Mramornog mora. Istog dana kada je pao Carigrad, Turci su zauzeli i đenovljansku Peru, ili Galatu, iako je ona kao posed Đenovljanske republike, bila neutralna. Pometnja koju je u redovima otomanske flote stvorio prodor pešadije u grad i činjenica da će ostati bez plena, omogućila je izvesnom broju Carigrađana da se čamcima, čak i plivanjem dočepaju hrišćanskih brodova i sa njima pobegnu na Zapad. Među njima je bio ranjeni kondotjer i carski protostrator Đustinijani, koji će od posledica ranjavanja u odbrani grada preminuti na ostrvu Hiosu, koji je tada bio posed Đenove.

… i pade krst

Istorija ume da se poigra brojevima, pa nije zaobišla ni ovu epizodu, jer tačno hiljadu godina pošto su Vandali divljački opljačkali Rim, počelo je pljačkanje Carigrada. Veran zadatoj reči i zakletvi, Mehmed II, od sada ćemo mu imenu pridodati Osvajač, ili na turskom Fatih, održao je obećanje. Ne uzimajući za sebe ništa, prepušta posle prvog izliva besa i svireposti u pokolju svojim ratnicima, kuće i palate, crkve i manastire, muškarce, žene i decu kao plen. Jagma je, i jurcaju pomahnitali turski ratnici ulicama, u hiljadama, trudeći se jedan drugog da pretekne. Mnogi uleću u crkve jer tamo blista zlatno posuđe, tamo ima i dragulja, koje niko pre njihovog dolaska nije dirao, jer je to bilo svetinja. U koju god kuću uđu, pobadaju tamo svoje barjake, kako bi oni dolazeći znali da tu više nema plena, to je sada sve vlasništvo padišahovog sluge. Taj plen se ne sastoji samo od dragulja, skupocenih tkanina, zlata, raznog vrednog oružja, svakakve pokretne i nepokretne imovine, već i od žena, robe za saraje i muškaraca i dece, za tržište roblja. U čoporima teraju se bičevima nesrećnici koji su pobegli u crkve. Starce odmah ubijaju jer beskorisno troše hranu, a mladi se vežu i odvode. Carigrad gleda iste scene koje je video i dva i po veka ranije: ono što krstaši prilikom svoje pljačke nisu dirali i sve ono što je stvoreno posle njih, sve to besni pobednici sada razbijaju, kidaju, cepaju. Dragocene ikone se uništavaju, kipovi se razbijaju a knjige u kojima je mudrost vekova, besmrtno bogatstvo grčkog mišljenja i poezije, spaljuje se, nožem seče ili jednostavno cepa.

Tek popodne na dan velike pobede, kada je klanje već obavljeno, ulazi Osvajač u osvojeni grad. Ponosno jaše i dolazi po svoj ekskluzivni plen, a to je čitav Carigrad. Videvši šta mu je sudbina poklonila, a šta je on neoprezno dozvolio jalijama svojim da arče i uništavaju, naredi prekid šenluka već posle jednog dana. Posmatrajući ranjeni i obeščašćen grad reče padišah:  „Kakav smo grad predali pljačkanju i razaranju!“ NJegova odluka je za mnoge zakasnila, jer je dobar deo stanovništva već pobijen, poslat u roblje, ili silovan, veći deo grada i njegove svetinje uništeni su, među kojim i mnoštvo ikona i cela carska biblioteka, sa obiljem knjiga. Krv je tekla u potocima, o čemu svedoči turski naziv za Crkvu Presvete Bogorodice, Kan Klise, odnosno krvava crkva, zbog obilne krvi koja je tekla iz nje. Silovane su bile i kaluđerice, od kojih su mnoge izvršile samoubistvo, da ne bi bile obeščašćene turskim muškim telom. Hroničar ove tragedije, Sfrances, u šokantnom svedočenju kaže kako su izbezumljeni Turci lomili glave onim ženama koje su im se opirale, nakon čega su silovali njihova mrtva, još topla tela. Zarobljeni Luka Notaris odbio je da preda Muhamedu svoje sinove radi zadovoljavanja zarad spasenja, a silnik je obećao da će ih sve pobiti. Luka je na to zatražio da pred njim prvo poseku njegove sinove, pa tek onda njega, kako bi bio siguran da njegova deca neće služiti za blud Osmanlijama. Mehmed će uslišiti njegov zahtev, pa će ga ubiti tek pošto mu poseče sinove.

Mnoštvo uspaničenog sveta se sklonilo u Crkvu Presvete Mudrosti, nadajući se da će im Svevišnji pružiti zaštitu od nevernika. Horde Osmanlija stigoše pred crkvu, razvališe bronzana vrata i provališe u nju. Tada je nastao strahovit pokolj. Ostala je legenda da su klanje i porobljavanje izbegla samo dva monaha, koja su se pred Turcima popeli na galeriju crkve, a tu su našli špilje u zidu, gde su se sakrili, a odatle će izaći tek onda kada ponovo pravoslavna služba Božja bude služena u Crkvi Presvete Mudrosti.

Jaše padišah do Crkve Presvete Mudrosti, do sjajne glave Konstantinopolja. Više od pedeset dana on je čežnjivo gledao iz svojih šatora svetlucavu i nedostupnu kupolu prelepog hrama, a sada se sprema da kao pobednik kroči na njena masivna vrata. Najpre želi da se zahvali Alahu, pre nego što mu podari novu džamiju. Ponizno sjaha sultan s konja i saže čelo do zemlje, u molitvi. A onda zahvati šaku zemlje i pospe sebe po glavi, da se uvek seti da je običan smrtnik i da se pred Alahom ne oholi u svome trijumfu. Tek sada se sultan uspravlja i kao prvi Alahov sluga ulazi u Crkvu Presvete Mudrosti, u Aja Sofiju. Dugo razgleda unutrašnjost crkve i divi joj se, a zatim doziva imama, koji se penje na propovedaonicu koja postaje mimber i odatle objavljuje muslimansko verovanje da nema drugoga Boga do Alaha. Padišah se okrete licem prema Meki i prvi put u hrišćanskoj crkvi izgovara molitvu Alahu. Sledećeg dana dobijaju radnici nalog da odstrane iz crkve sve simbole bivše vere. Ruši se oltar, premazuju se mozaici, a visoki krst Aja Sofije, koji je hiljadu godina stremio ka nebu i ljudima, odlomljen pade na pločnik i razbi se u komade.

Sudbine preživelih branilaca

Zapovednik đenovljanskih plaćenika i carski protostrator, Đovani Đustinijani Longo, je nakon ranjavanja povučen u grad i odmah prenet na jedan đenovljanski brod, kojim će sutradan stići na Hios, gde će 2. juna preminuti od posledica ranjavanja. Iako je bio jedan od najzaslužnijih što se grad održao toliko dugo, mnogi Vizantinci, neki Mlečani, pa čak i nadbiskup Leonardo, koji je bio Đenovljanin, smatraju da je na samom kraju ispao kukavica i dezerter, da je zbog časti vojnika trebalo da se suoči sa smrću, a ne da traži povlačenje kojim je neposredno doprineo raspadu odbrane i padu grada.

Braća Bokijardo, koji su kontrolisali prostor oko kapije Kerkoporte su i pored probijanja linije odbrane kod Romanove kapije nastavili sa svojim ljudima da pružaju otpor i uspeli čak da potisnu Turke. Međutim, i oni su ubrzo shvatili da je dalji otpor beskoristan, pa su pokušali sa svojim ljudima prodor do pristaništa u Zlatnom Rogu, gde su bili ukotvljeni njihovi brodovi. Tokom proboja, Paolo je zarobljen i pogubljen, dok su Antonio i Troljo uspeli da se dokopaju nekog đenovljanskog broda i njime stignu do Pere.

Mlečani predvođeni svojim bajlom Minotoom su usled proboja Turaka kroz bedem    opkoljeni u Vlaherni, i veći broj njih je u borbi pobijen, dok je sam Minoto i nekoliko uglednijih zapovednika zarobljen radi otkupa. Slično se desilo i duž kopnenih bedema, južno od doline Likosa, na kojima su odbijeni svi osmanlijski napadi, zahvaljujući kako mnogo boljem stanju bedema, tako i slabijem intenzitetu napada, ali su se njihove posade ipak našle u okruženju napadača. Prilikom proboja većina njih gine, ali su zapovednici Dimitrije Kantakuzin i Filip Kontarini sa nešto boraca zarobljeni. Mlečani su izvedeni pred sultana koji je naredio da se Minoto sa sinom, Kontarini i još šestorica Mlečana pogube.

Princ Orhan Čelebi i njegova pratnja, koju su činili Turci, na položajima kod Teodosijeve luke su do poslednjeg pružali otpor nadirućim janjičarima, svesni da ih u slučaju zarobljavanja čeka strašnija kazna od smrti u borbi. Oni su se sukobili sa posadama brodova što su blokirali obale Mramornog mora koje su branioci kvartova Studiona i Psamatije, posle sporazuma o predaji, pustili u grad u zamenu za bezbednost. Orhan je na kraju pokušao da se pomoću tečnog grčkog jezika spase prerušen u monaha, ali je bio zarobljen. Neki od zarobljenika ga je prepoznao i odao, pa mu je odmah odsečena glava.

Katalonski odred almogavera, koji je branio staru carsku palatu Bukoleon i njegovo pristanište, odlučio je se da se bije do kraja, ali su neki ipak preživeli i bili zarobljeni. Kada su izvedeni pred sultana, ovaj ih je predao dželatima i među poslednjima je pogubljen njihov konzul i vojni zapovednik, Pere Hulia, sa nekolicinom saboraca.

Kardinal Isidor bio je na položaju na Akropolju nad Seragliom, kada je grad pao odlučio je da nema svrhe dalje da se bori i uzaludno pogine, uspeo je da se preruši, zamenivši odeću sa nekim prosjakom. Nesrećni prosjak je par sati imao odeću kardinala, ali više mu nije trebalo jer je bio pogubljen, a glava pobodena na kolac i izložena. Isidor je kao prosjak zarobljen, ali je za male pare prodat nekom trgovcu iz Pere, koji ga je prepoznao i otkupio.

Tačan broj poginulih je nemoguće utvrditi pouzdano i precizno. Turski izvori potvrđuju da su Osmanlije izgubili znatan broj vojnika, ali ni jedan ne saopštava koliki bi mogao da bude taj broj. Od hrišćana pod oružjem, što u borbama, što u šenluku Turaka nad zarobljenicima, stradali su gotovo svi. I ovde se nagađa, ali može da se spekuliše brojem između šest i šest i po hiljada poginulih boraca. Civilne žrtve, takđe u domenu hipoteze, dosežu po Duki i do petnaest hiljada, što se smatra realnim brojem. Takođe se ne zna koliko je žitelja Carigrada prodato u roblje, niti njihova sudbina. Zna se da su manji broj otkupili Đenovljani iz Pere toga dana, ali i oni nešto kasnije postaju plen Mehmedov, ali sa manje tragičnim posledicama. Broj ovih nesrećnika može biti i deset hiljada ljudi, što daje grubu pretpostavku da je broj stradalih i porobljenih više od polovine žitelja Carigrada, koji su dočekali tursku opsadu u svome gradu, aprila 1453. godine.

Sutradan, 30. maja, sultan je naredio da se sve blago i preživeli zarobljenici iznesu i izvedu pred njega, izabravši ipak svoj deo plena i odvojivši deo za onu vojsku koja je bila sprečena da učestvuje u pljački. Od zarobljenika je izdvojio najlepše devojke i mladiće za svoj harem, ali je većinu plemkinja oslobodio i dao im novac da otkupe svoje rođake, dok je mladim plemićima ponudio da prihvate islam i njegovu službu, što je nekoliko njih prihvatilo, ali je većina odbila. Među zarobljenicima su prepoznati devetorica Konstantinovih ministara, koje je sultan otkupio i potom oslobodio, ali su oni ubrzo na razne načine pobijeni, pošto je Mehmed želeo da obezglavi grčku zajednicu. Slično su prošli i preostali pripadnici plemstva, oni kojima je bilo ponuđeno da pređu u islam i koji su to odbili. Georgije Sfrances, kum, blizak prijatelj i saradnik Konstantina Dragaša je do pred napad, u ranim jutarnjim satima, bio sa carem, ali je poslednjih časova borbi bio na drugim dužnostima, tako da u svojim memoarima nije mogao da potvrdi careve poslednje trenutke.

Posle predaje grada, Sfrances i njegova porodica su dopali turskog ropstva. Zahvaljujući carigradskim Grcima od ugleda i uticaja koji su se odmah otkupili, on uspeva da otkupi svoju slobodu u septembru 1453. godine, ali ne uspeva da otkupi svoje dvoje dece, koji su bili prodati sultanu. U decembru, njegov sin Jovan je ubijen sultanovom rukom, navodno zbog kovanja zavere. U to vreme Sfrances odlazi u Moreju, gde ga despot Toma Paleolog nagrađuje za odanu i časnu službu porodici Paleolog tako što mu prepušta prihode jednog sela. Depot mu daje novac kojim će Sfrances da u Jedrenu, u jesen 1454. godine otkupi svoju suprugu. Tragedija ove porodice se nastavlja septembra iduće godine, kada njihova kći umire u epidemiji kolere koja je zahvatila sultanov harem. Bračni par Sfrances prelazi na Krf 1460. godine, odakle je sa despotom Tomom prešao u Italiju. U Italiji će usled neredovnih izvora sredstava za život veoma oskudno živeti, pa se Georgije zamonašio i uzeo ime Grigorije; isto je učinila i supruga Jelena, potonja monahinja Evpraksija. Čitavo vreme boravka u Italiji zapisivao je svoja sećanja na poslednju deceniju i po vladavine Paleologa, opsadu Carigrada, borbe za grad. Opisao je svoje viđenje poslednjeg dana Vizantije, 29. maja 1453. godine i najteže trenutke svoga života u sužanjstvu i gubitak dece. Sfrancesov „Hronikon“ je istorijski izvor od najveće vrednosti za navedena dešavanja u Vizantiji.

Pad Carigrada 1453. godine predstavlja istorijsku i kulturološku prekretnicu u više aspekata, počev od toga da je u njegovoj opsadi prvi put upotrebljeno vatreno oružje, zatim da nestankom Vizantije nestaje i isključivo hrišćanska Evropa, na čije je tlo stupio islam. Padom Carigrada i italijanskih kolonija na moreuzima, Osmanlije su narednih nekoliko decenija presekle transkontinentalnu trgovinu, tako će nenamerno, doprineti pronalasku pomorskih puteva za egzotične krajeve, i povrh svega, traženje novih i kraćih puteva rezultiraće otkrićem Amerike. Veliki broj obrazovanih Grka je pred Osmanlijama pobegao na Zapad iz područja koja su se nekada zvali Vizantija. Sobom su poneli mudrosti, znanja i lepe umetnosti helenizma. NJihova pojava u Italiji i ostalim latinskim zemljama Sredozemlja daće novu snagu posustalom humanizmu i biće glavni pokretač novog kulturnog zanosa, renesanse, prve laičke etape u uzletu Evrope.

Tokom otomanske ere hrišćanstvo u Carigradu bilo je, u zavisnosti od vojno-političkih prilika relativno trpljeno, da bi u praskozorje turske republike Mladoturci brutano očistili svoj životni prostor. Desetine hiljada prestoničkih Jermena bilo je opljačkano, deportovano i svirepo pobijeno počev od 1915. godine, a 1922. godine Septembarski pogrom konačno slama ideju o Velikoj Grčkoj i pravoslavnom Carigradu. Do toga dana Grka je u Istambulu bilo oko trista hiljada, a danas ih je tek nekoliko hiljada i služe da daju lepu sliku o turskoj verskoj i nacionalnoj toleranciji. Tako je Istambul ili Stambol, i u srpskoj tradiciji ostao viševekovni zli gospodar slobode i ropstva, života i smrti, i kako reče veliki NJegoš: „Krvožedni otac kuge!“

Korišćena literatura:

Georgije Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1965.

Stiven Ransimen, Vizantijska civilizacija, Beograd 1964, 1 i 2.

Stiven Ransimen, Pad Carigrada 1453, Matica srpska, Novi Sad 1996.

Ivan Đurić, Sumrak Vizantije, Zagreb 1989.

Stefan Cvajg, Pad Bizanta, Rijeka 1965.

Dimitri Obolenski, Vizantijski komonvelt, Beograd, 1991.

Dragutin Anastasijević, Vizantija i Vizantinci, Beograd 1994.

Internet članci:

The Fall of Constantinople by Rolando Castillo, translated by Owen Williamson

 The Siedge of Constantinople 1453, according to George Sphrantyes, from chapter 35

The Byzantine Empire by Donald MacGillivray, Professor King s College, London.

 The Destruction of the Greek Empire by Edwin Piers, in parts.

Constantinople, City of the World’s Desire 1453 – 1924, by Philip Mansel