Портрети два председника Матице српске

27/01/2020

Аутор: мср Огњен Карановић, историчар

 

ПАВЛЕ ТРИФУНАЦ de Bátfa

Велика Кикинда, 1796. године – Велика Кикинда, 26. aприл 1882. године

Председник Матице српске, правник, судија, министарски саветник

 

Рођен је у оквиру богате, односно материјално добро ситуиране банатске породице која је поседовала баронски статус у Краљевини Угарској, као и племићку титулу от Батфе (de Bátfa). Батфа (сада Деревци) је место у околини Унгвара (сада Ужгорода), у тадашњој Угарској (данашњој Украјини). Породица Трифунац припадала је делу веома угледне заједнице српске етничке провенијенције, чији су чланови, углавном постављани или бирани на изузетно одговорне положаје у ондашњем угарском друштву у Банату. Поред њиховог образовања и компетентности у обављању дужности, разлоге за „препорученост“ приликом постављања припадника породице на одређене положаје у државном апарату Хабзбуршке монархије проналазимо и у чињеници да су Трифунци поседовали и импозантан земљишни фонд. Неколико интелектуалаца из различитих генерација припадало је породици Трифунац.

Павле Трифунац[1] дошао је на свет у Великој Кикинди где је његов отац обављао дужност подбележника у вармеђи (жупанија), али Трифунчев завичај проналазимо и у Меленцима, из разлога што је у овом банатском месту провео велики део своје младости. Родитељи Павла Трифунца, Димитрије (1764 – 1838) и Меланија (рођена Чокрљан) у браку су имали осморо деце, синове – Арсенија, Луку, Јована, Павла и Данила, и три ћерке. Предак, а највероватније Павлов отац, Димитрије, тридесет и две године обављао је дужност бирова Великокикиндског диштрикта, те је за своје заслуге добио и племићку титулу. Мајка Павла Трифунца, Меланија, бавила се хуманитарним активностима и остала је упамћена по свом добротворном раду у Кикинди.

Успешно је завршио гимназију у Сремским Карловцима, а потом је уписао студије права у Пешти, где је и дипломирао. Као успешан правник, ускоро је био именован за судије, а касније и секретара Придворне коморе (1837 – 1846) у Будиму. Пре ступања на положај секретара, био је коцеписта у наведеној установи (1827 – 1831). У наредним годинама обављао је и дужност саветника у поменутој институцији. Ступио је у брак са женом из изузетно богате далматинске породице. Одликовао се свестраним образовањем, способностима и вештинама и његов дом убрзо је постао место окупљања знаменитих представника ондашње интелектуалне и политичке елите српског народа из „пречанских крајева“ (Теодор Павловић, Аркадије Варађанин, Сергије Биримац, Атанасије Удицки, Лазар Кирић, Георгије Станковић, и други). Посебно је неговао присне и пријтељске везе са Теодором Павловићем, првим секретаром Матице српске. Сарадник Сербска летопис, потоњег Летописа Матице српске, постао је 1832. године, а 1838. године и Сербског народног листа.

Павле Трифунац био је један од првих чланова Матице српске. Уплатио је не само обавезни члански улог, већ и позамашну суму од 200 форинти сребра 1842. године, а према одлуци Главне скупштине друштва од 11. јула 1839. године постао је и почасни члан Матице српске. Обавезао се да ће редовно плаћати лихву на дан Свете Меланије, када је упокојена његова мајка Меланија. Обављао је и дужност члана комисије којој је стављено у задатак да пронађе најпогоднији начин да позове родољубиве грађане да подрже активности добровољног прилагања средстава за рад Матице српске. Налазио се и у сталној комисији за учене предмете.

На положај второг председатеља, односно другог председника, тј. заменика председника Матице српске Платона Атанацковића, Павле Трифунац је изабран на основу одлуке Главне скупштине Друштва од 30. новембра 1842. године. У време док је на положају председника Матице српске био Сава Поповић пл. Текелија, Танацковић који је био вториј председатељ, заједно са председником је председавао на седницима органа Друштва. Међутим, на положају заменика, Трифунац никада није председавао седницима органа Друштва заједно са Атанацковићем (који је био председник Матице српске после Текелије), него је обављао дужности председника само у одсуству Платона Атанацковића.

Након повлачења владике Платона Атанацковића са положаја председника Матице српске, њен други председник Павле Трифунац путем акламације изабран је за председника Друштва на основу одлуке Главне скупштине, која је одржана 6. августа 1844. године. Као председник Матице српске одлучно се залагао за имплементацију одредаба из тестамента Саве Текелије, на основу којег је Друштво полагало право власништва над комплетном Текелијином имовином, а што је оспоравала удовица племенитог добротвора и доживотног председника Матице српске, Амалија Безег. Након смрти Саве Текелије, у друштву са Павлом Којићем радио је на селидби Текелијине библиотеке из Арада у Текелијанум у Пешти. Због честог службеног одсуствовања из Пеште, посебно у периоду после 1845. године, за вршиоца дужности председника Матице српске, 23. августа наведене године изабран је потоњи председник Матице српске, Павле Којић. На месту председника Матице српске Трифунац је остао до 1853. године.

Павле Трифунац, удовац, министарски саветник у пензији, преминуо је у 86. години.

 

 

МИЛОШ ДИМИТРИЈЕВИЋ

Кањижа, 22. мај 1824. године – Нови Сад, 3. март 1896. године

Председник Матице српске, правник, судија, краљевски саветник, политичар

 

Рођен је у Кањижи (ондашњој Старој Кањижи) у породици Севера и Софије Димитријевић. Његова мајка рођена је у породици Чакић у Кули. Основно школовање завршио је у родној Кањижи, а према очевим препорукама, нижу гиманзију у неколико верских школа протестантске конфесионалне провенијенције. У Гимназији у Карловцима, Милош Димитријевић похађао је пети и шести разред, док је седми и осми разред успешно завршио у Сарвашу 1841. године. Према сопственом сведочењу, у току својих „карловачких година“ спријатељио се са школским колегама и каснијим еминентним представницима српске и регионалне интелигенције – Јулијем Радишићем, Бранком Радичевићем, Савом Попадићем, Стеваном Николајевићем, и другима. Студије права уписао је у Прешову (Еперјешу), у ондашњој Угарској, а данас у Словачкој, где је и дипломирао 1844. године. Савладао је, а касније се и служио латинским језиком.

У статусу приправника, радио је у магистрату у Старом Бечеју, а касније и код адвоката Адолфа Томековића у Илоку. Адвокатски испит положио је 1845. године, да би потом постао јавни бележник у Среском суду у Илоку. Из разлога што му је родитељски дом био запаљен у Српско-мађарском рату, у време револуције 1848/49. године често је мењао место боравка. Такође, смрт оца Севера 1849. године дубоко је потресла Милоша Димитријевића. Исте године именован је на положај среског судије у Оџацима. Активно се ангажовао на уређивању постреволуционарних прилика у наведној средини, те успостављању реда у свакодневном животу заједнице којој је припадао. По налогу царског комесара Исидора пл. Николића Србоградског (Џавера) обављао је и веома поверљиве послове у корист аустријских власти. Перовођа среске власти у Сенти постао је 1854. године. Већ наредне године премештен је у Темишвар, тадашње административно-политичко средиште Српског Војводства и Тамишког Баната, где је прво обављао дужности у оквиру среске, а потом у оквирима окружне судске организације власти.

Од 1857. године до 1861. године радио је као државни чиновник у среској администрацији у Новом Саду, а после 1861. године обављао је дужности на положају самосталног среског судије у поменутом граду, чији ће становник остати све до смрти. Пензионисан је 1867. године, а реактивиран је 1869. године, када је изабран за главног варошког судију. Управо, 1869. године, Министарство просвете угарске владе именовало је Милоша Димитријевића на положај главног школског надзорника за Бачко-бодрошку жупанију, а том приликом добио је и титулу краљевског саветника. На наведеном положају остао је до 1875. године, када се из здравствених разлога пензионисао. Постоје тврдње да је угарска влада именовала Милоша Димитријевића на поменути важан положај надзорника, како би изазвала политичку штету Српској народној слободоумној странци Светозара Милетића која се тада налазила на оштром опозционом политичком полу.

Наиме, Милош Димитријевић није био члан Милетићеве странке, нити је показивао наклоност Уједињеној омладини српској. Димитријевић је био члан угарске Слободоумне партије, која је настала фузијом између либералних левичара Калмана Тисе и Деакове партије, чији је чувени лидер био Ференц Деак. Показивао је отворено и неограничено одушевљење према идејама и политичким платформама Ференца Деака и Ђуле Андрашија. Грађани у српским етничким срединима, односно у пречанским крајевима у Аустроугарској, присталице Деакове, а потом Слободоумне партије из редова српског националног корпуса, називали су (често и у пежоративном смислу) владиновцима. Међутим, Милош Димитријевић није се налазио на мети толико оштрих и запаљивих оптужби од стране милетићеваца. Био је вишегодишњи народни посланик у Угарском сабору на листи Деакове и Слободоумне партије 25 година. Први пут је учествовао на изборима 1865. године, када је победио свог противника у изборној јединици, док је следеће изборе 1869. године изгубио од кандидата Милетићеве партије. Међутим, три године касније тријумфовао је над кандидатом милетићеваца, због чега је изгубио велики део националне подршке у политичком покрету српског народа у Двојној монархији.

На место посланика биран је и у наредним изборним циклусима – 1875, 1878, 1881, 1884. и 1887. године. Већ приликом избора за Угарски сабор 1875. године, Срби владиновци, присталице владине Слободоумне странке су у два места успели да поразе милетићевце. Самог Светозара Милетића је поразио Димитрије Бибић Јенопољски у Башаиду, док је Милош Димитријевић освојио више гласова од Пала Мудроње, иначе словачког кандидата, кога је Милетићева странка свесрдно помогала у свом страначком гласилу. Уз образложење да партија жели да подмлади страначки кадар, Тисина Слободоумна партија није кандидовала Милоша Димитријевића на изборима из 1890. године, што је код тада већ бившег посланика изазвало дубоко разочарење у политички живот у Угарској. Као кандидат владиноваца није уживао поверење, нити популарност у широким слојевима српске популације у пречанским крајевима, али због својих политичких уверења није ни нападан од стране српске националне опозиције. Бирачима је обећавао да ће заступати идеју о равноправности свих народности у Угарској, као и став о заштити црквено-школске аутономије српског народа у Мађарској. Иако је припадао владајућој мађарској странци, иступао је заједно са српским посланицима у Угарском сабору уколико је било потребно пружити подршку оправданим захтевима српског национа у вези са аутономијом у Краљевини Угарској.

Средишњи одбор Угарског сабора је 12. новембра 1868. године прихватио Етвешов законски предлог о праву на једнакост за све грађане Угарске, а немађарским нацијама је остављена могућност слободне употребе сопственог језика у црквеним општинама, школама, градским и жупанијским самоуправама, општинским судовима и удружењима. Сличан законски предлог је Сабору поднео и Ференц Деак. Његов предлог од Етвешевог разликовао се донекле у структрури, као и у томе да је у једном делу истакнуто да сви грађани Угарске чине једну недељиву угарску (мађарску) политичку нацију. Поред Етвешевог и Деаковог предлога, немађарски посланици су 25. јуна 1867. године предали Угарском сабору, односно његовој Комисији за питања народности сопствени законски нацрт, који су потписали седам српских, шеснаест румунских и један русински посланик. Међу потписницима били су и Милош Димитријевић, као и ПавлеТрифунац млађи, који су се касније истакли као присталице угарске владе. Њихов предлог је као равноправне нације у Угарској истакао Мађаре, Румуне, Србе, Словаке, Русине и Немце, којима је потребно да се обезбеди, не само слободна употреба језика, већ и да се жупаније арондирају по националном принципу како би свака нација имала своју сопствену област. Такође, захтевана је сразмерна репрезентација свих нација у Угарском сабору, влади и другим органима власти.

Законски нацрт српских и румунских посланика најенергичније бранили су Александар Мочоњи, Милош Димитријевић, Светозар Милетић, Адолф Добрзански и Винце Бабеш. Приликом гласања о Закону о народностима из 1868. године Александар Стојачковић и Димитријевић јасно су изнели своје неслагање са његовим одредбама. Саборски период од 1884. године до 1887. године био је последњи све до 1905. године у којем је у раду Угарског сабора учествовао барем један српски посланик који је заступао опозициони Бечкеречки програм. Стога су српске националне интересе у Сабору могли да заступају искључиво Срби из владине странке. У датом периоду српски посланици са програмом Тисине Слободоумне странке били су: барон Милош Бајић од Варадије, Милош Димитријевић, Милан Исаковић, Петар Лупа, Јован Михаиловић, барон Федор Николић од Рудне, Васа Поповић и Александар Стојачковић. У политичкој кризи „Црвено барјаче“ у Кнежевини Србији 1876. године, у Крагујевцу бранио је оптужене у процесима које су власти покренуле против њих.

У својим наступима у Сабору, Милош Димитријевић штитио је и интересе Матице српске, чији је редовни члан постао 1864. године. На Главној скупштини 1868. године изабран је на положај потпредседника Матице српске. На његову иницијативу, извршио је преглед рачуна свих задужбинских фондова Матице српске и о њиховом лошем стању известио је Управни одбор друштва. Био је члан Књижевног одељења. На изборима у Матици српској 1872. године није изабран за њеног потпредседника. Када је Матици српској претила опасност да буде укинута од стране угарске владе, Илија Вучетић, као угледни милетићевац предложио је Милоша Димитријевића за избор на положај председника Матице српске. Једногласно је изабран на положај председника Матице српске 1888. године. Димитријевићу су били познати разлози политичке природе који су определили чланове Матице српске да подрже његов избор за председника Друштва у датом повесном тренутку. Није успео да врати Текелијанум под управу Друштва, нити да обезбеди подршку за усвајање новог Матичиног устава. Међутим, у периоду мандата Милоша Димитријевића на положају председника, Матица српска није била узнемиравана као у претходним периодима, а према њеним потребама угарске власти су се односиле са више обзира. Такође, број чланова Матице српске знатно је увећан. У време мандата Милоша Димитријевића, Матица српска у својој делатничкој улози приклонила се идеји коју бисмо могли да опишемо као способност Друштва да се прилагоди тренутној политичкој ситуацији. До краја живота осам пута је биран на положај председника Матице српске.

Налазио се и на челу Патроната Српске православне велике гимназије у Новом Саду од 1874. године до 1894. године. За своје заслуге одликован је орденом Светог Саве II реда и Даниловим оредном III степена. Милош Димитријевић био је ожењен Маријом, ћерком старобечејског посланика Јосима Гаванског, која је умрла две године после супруга. Матици српској завештала је кућу, а за потребе српског књижевног издаваштва и финансирања српских ђака и студената установила је Задужбину Милоша и Марије Димитријевић, која је након Другог светског рата национализована. Пред смрт, 1895. године Милош Димитријевић почео је да пише мемоарско дело, односно Успомене, која је постхумно објавила његова супруга под насловом Успомене из мога живота.

 

ЛИТЕРАТУРА

 

Гласник Историјског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1937.

 

Димитријевић, Милош, Успомене из мога живота, Нови Сад, 1896.

 

Енциклопедија Новог Сада. Књига 29, Тре-Флу. Нови Сад: Новосадски клуб “Добра вест”. 2008. стр. 41—4.

 

Милисавац, Живан, Историја Матице српске. Део 2, 1864-1880 : време изневерених нада и борбе за опстанак, Матица српска, Нови Сад, 1992.

 

Милисавац, Живан, Историја Матице српске. Део 1, Време националног буђења и културног препорода : 1826-1864, Матица српска, Нови Сад, 1986.

 

 

 

[1] Потребно је да разликујемо личност Павла Трифунца, председника Матице српске од личности Павла Трифунца млађег (1825-1889), такође правника из Меленаца и политичара, посланика у Угарском парламенту из редова Деакове партије (Deák Párt)

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања