Autor: Željko Injac, novinar
Bilo da verujemo da je globalno zagrevanje posledica industrijskog zagađenja planete ili da mislimo kako je to ipak prirodni ciklus u koji planeta prirodno ulazi nakon izvesnog vremenskog perioda, činjenica da se tlo, vazduh i voda konstantno zagađuju je nesporna. Zagađenje prirode se tiče svih nas i niko ne može biti indiferentan prema ovoj pojavi, bez obzira kakve političke stavove imao. U tome, što se ova pojava neposredno tiče svih nas, je zapravo ključ uspeha ili popularnosti ekoloških pokreta širom sveta, a pre svega u zapadnoj civilizaciji.
Nekada se govorilo o podizanju ekološke svesti u javnosti. Danas, kada tokom celog leta imamo zapaljene deponije širom Srbije, kada se povlače pojedini proizvodi iz supermarketa pošto je previše hemije u njima, kada pojedine korporacije, koje su poznate kao veliki zagađivači, najavljuju dolazak i kod nas, ne mora se više toliko apelovati na podizanju ekološke svesti. Sada su već gotovo svi svesni da ovakvo stanje nije najbolje i da je priroda, a i mi s njom, ugrožena više nego ikad. Da li je kasno za ekološku priču ili još uvek imamo vremena da nešto promenimo?
Građanski pokreti predstavljaju važne pokretače društvenih promena. Svaka epoha ima svoju problematiku i u skladu s njom i društvene pokrete. Industrijska revolucija i promene koje su potom zadesile društvo (razvoj tržišta i stvaranje nacionalnih država) su donele i određene probleme na koje su odgovor pokušali da daju pojedini pokreti, kako oni klasični (kao što je radnički na primer), tako i savremeni (kao što su ekološki). Podsticaj za ekološko delovanje javlja se kao posledica loših uslova života u pojedinim pretežno industrijskim gradovima.
Može se reći da ekološki pokreti vuku koren iz druge polovine 19. veka iz prirodnjačkih organizacija koje su već tada uvidele potencijalne posledice industrijske revolucije ali ipak savremeni ekološki pokreti imaju specifične elemente koji su oblikovani savremenim načinom života nepoznatog ljudima 19. veka. Tek ’60. godina HH veka pojavljuju se savremeni ekološki pokreti.
Ekološki pokreti u Americi, odakle su zapravo i startovali u savremenom obliku, su protežirani čak i od strane države i to pre svega kao način da se marginalizuju tada jaki levičarski i antiratni pokreti.
Kraj HH veka je obeležio niz ekoloških katastrofa koje su dodatno afirmisale ekološke pokrete. Dok je početak HHI, u kome je ekološko zagađenje postalo vidljivo golim okom, prevazišlo prvobitne ideološke i romantičarske zanose ekoloških buntovnika i pred njih stavilo realan izazov na koji je trebalo, sem pukih parola, iznaći i adekvatne odgovore.
Novi polet ekološkim pokretima dala je borba za pravdu, odnosno borba za siromašne slojeve društva ili pojedine etničke zajednice koje nemaju ni sredstva ni organizacione sposobnosti da se izbore sa zagađivanjem njihovog životnog prostora od strane velikih korporacija.
Krajem HH veka i početkom XXI ekološki pokreti na zapadu su veoma jaki. U Americi ekološki pokreti broje do 30 miliona članova, dok u Britaniji članstvo u raznim pokretima dostiže i do 5 miliona.
Savremeni ekološki pokreti na Zapadu su u ideološkom smislu šarenoliki ali su postali deo establišmenta. Integrisanjem levo-liberalnih i ekoloških ideja Zeleni na zapadu su uspeli da pokriju dobar deo glasačkog tela i da se profilišu kao ozbiljan politički pravac. NJihova antisistemska i antiestablišment priča sa osloncem na levičarsku daje im prostor za širok spektar delovanja i uticaja.
U odnosu na tradicionalne političke pokrete čije su ideje gotovo prevaziđene i potrošene u poslednjih 200 godina, ekološki pokreti su nešto relativno novo. Samim tim što pokušavaju da se suoče i reše aktuelne probleme s kojima se susreće društvo, ekološki pokreti su prihvatljiviji mlađim generacijama koje su uvek više spremne za akciju a manje za filosofiju. To je jedan od bitnih elemenata popularnosti ekoloških pokreta kako na Zapadu tako i kod nas. Mada kod nas je još uvek preovlađujući konzervativni odnos prema društvenom aktivizmu, te se i dalje na ekološke buntovnike gleda kao na nekakve hipike i džabalebaroše ili zanesenjake od čijeg aktivizma realno niko neće imati koristi. Drugi privlačni element je lokalno delovanje. Većina domaćih ekoloških pokreta su usmerena na rešavanje problema s kojima se suočavaju lokalne zajednice. Kada se tome doda da u Srbiji ekološki pokreti nisu deo establišmenta, da su još uvek u sirovom, pa često i radikalnom obliku, da nisu prošli sve one faze utapanja u državne strukture kao slični pokreti na Zapadu, to ih čini još primamljivijim mladim ljudima. Naravno, ovo nosi i svoje nedostatke, pre svega u lošoj povezanosti i organizovanosti samih pokreta ali im svakako ne manjka elana i oduševljenja s kojim drugi politički pokreti kubure već prilično dugo vremena. Dovoljno je pregledavati bilo koju ekološku grupu na društvenim mrežama i videti s koliko entuzijazma i euforije članovi prilaze rešavanju određenog problema i koliko s druge strane kod političkih grupa odsustvuje to oduševljenje.
Naravno, ne treba zanemariti ni strani faktor. Ekološka priča se nameće spolja jednakom žestinom kao i sve druge ideologije koje su protutnjale ovim našim prostorima. Ne ostaje se tu samo na podizanju ekološke svesti građana Srbije, već se upumpavaju i ozbiljni novci da bi zelena agenda postala zanimljiva i primamljiva građanima. Kao i kod svake nove ideologije na ovim prostorima koja se promoviše kroz strane fondove, dobar deo onih prvih koji ulaze u priču su obični koristoljupci. To ne znači da većina tih zelenih prvoboraca nisu iskreno ubeđeni u novu ideologiju, već su prosto mnogi spojili „lepo i korisno“, ono što su do sada već radili i u šta su verovali uz neke manje izmene i novac koji su dobili da bi „jače“ u to sve verovali.
U toj novoj priči, novoj ideologiji su se našli i stari potrošeni političari. Verovatno računajući da će zaodenuti novim ruhom nove ideologije uspeti da zasene prostotu puka koji ih je već jednom odbacio kao loš izbor.
Ipak, prevelika očekivanja potrošenih političara koji bi želeli da se rebrendiraju kroz ekološke pokrete, neće promeniti političku sliku Srbije. Pre svega većina ovih pokreta deluje lokalno, kao što smo već rekli, a na političare i politiku gledaju gotovo sa prezrenjem. Većina njih zapravo ističe da ih politika u klasičnom smislu ne zanima i da ne žele da učestvuju u političkim utakmicama već prvenstveno da reše ekološke probleme lokalne zajednice.
LJudi koji učestvuju u akcijama ekoloških pokreta, od skupljanja smeća po Fruškoj Gori, do protesta, uglavnom izbegavaju političke proteste. I dok s jedne strane pokazuju veliki entuzijazam u ekološkim akcijama s druge strane se najradije klone političkog aktivizma. Ekologija je nešto što ih se direktno tiče, smeće na ulici u kojoj žive vide svakodnevno, dim zapaljene deponije dopire i do njih lično, posečeno stablo drveta u parkiću za koje ih vezuje sećanje na detinjstvo i mladost. Kada o ovim pojavama govore ekološki buntovnici slika je jača i jasnija od bilo kog političkog programa pojedine stranke u Srbiji. Briga za okolinu i verovanje da se tu zaista po tom pitanju može nešto konkretno uraditi je jači motiv od suvoparnog stranačkog deklamovanja političkih ideja putem medija ili štandova i političkih okupljanja.
Ekologija je tema koja više zanima građane od politike u kojoj se realno više ne vide. ’90. godina i nešto malo nakon 2000. građani Srbije su se još interesovali za politički aktivizam, učlanjivali u stranke, žustro diskutovali na političke teme. Pratili su politička dešavanja, stranke, njihove programe i predizborna obećanja. No, vreme je pokazalo da za većinu građana ta obećanja zapravo ne znače mnogo. Srbija je svakako napravila određen pomak nakon raspada Jugoslavije. Nije više u tako lošem ekonomskom položaju, a ni u geopolitičkom. Strepnja za ekonomsku budućnost je minimizirana a ona je jedan od glavnih okidača za interesovanje za politiku. Drugi jak motiv za politiku, barem kod nas, je puki opstanak na ovim prostorima zbog večito nepovoljne geopolitičke situacije. Politikom balansiranja između sila Istoka i Zapada, politički vrh je uspeo Srbiju da uvede u neke mirnije i sigurnije vode. To je naravno uspeh aktuelne vlasti i građani su u većini toga svesni i to je ujedno i glavni razlog poverenja građana u vlast koja se iskazuje na izborima. Ali upravo ta kakva-takva stabilnost je otvorila prostor za ekološki aktivizam. U zemljama koje se bore za ekonomski opstanak ili koje su neposredno ugrožene ratom, ekološki aktivizam i ako postoji je zanemarljivo mali.
Može se reći da su emocije kao što su strah i ljubav neki od glavnih motiva za bavljenje politikom ili interesovanje za politička dešavanja. Nije mnogo različito ni kod ekoloških pokreta. I kod većine zelenih buntovnika i aktivista ove emocije su glavni motivatori. Strah za budućnost svoje dece ili lično svoju budućnost i ljubav prema prirodi recimo. Da li ćemo dočekati da moramo sa gas-maskama hodati ulicama ili ćemo uspeti da očuvamo čist vazduh? Da li će naša deca uopšte znati kako je nekad izgledala ova predivna priroda, šume, reke, livade, ili će im budućnost biti betonski gradovi oko kojih stoje ogromne deponije? To su pitanja koja muče ekološke buntovnike i to su ujedno pitanja koja izazivaju veliku strepnju i strah, koji su zapravo jaka motivacija za njihov društveni aktivizam. Taj strah nije u ravni onog straha koji su imale generacije koje su ’90. morale ići u rat i koje su se suočavale sa bombardovanjem NATO-a, ili su morale bežati sa svojih ognjišta pred povampirenim ustašama. Ipak i taj strah od potencijalno apokaliptične budućnosti koja se već sad nazire i te kako ume da bude podsticajan.
Naravno da će proces politizacije ekoloških pokreta i u Srbiji vremenom dovesti do toga da se deo njih uključi u političku utakmicu, no za to će biti potrebno mnogo vremena i mnogo napora i volje ukoliko uopšte postoji na našoj letargičnoj političkoj sceni. Za sad su ekološki pokreti u Srbiji još uvek u povoju i bez obzira koliko su finansijski pomognuti iz inostranstva njihov uticaj na političkoj sceni Srbije barem u narednih 5 godina neće biti previše značajan ali će im svakako rasti popularnost.
Ostavi komentar