ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ЕЛИТЕ У УГАРСКОЈ НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА

query_builder

ПОЛОЖАЈ СРПСКЕ ЕЛИТЕ У УГАРСКОЈ НА ПРЕЛОМУ ЕПОХА

Женска линија Јакшића – будућност Руског царства у XVI веку

 

АуторМср Срђан Граовац, историчар

     Показавши изузетну лојалност новом мађарском краљу и династији у годинама политичких немира, изазваних борбама око престола, Јакшићи су додатно учврстили свој високо-рангирани положај породице која је припадала друштвеном слоју угарске властеле. У прилог тог положаја Јакшића у последњој деценији XV века можемо да уврстимо и добијање поседништва над Донаторњом 1494. године.[1] Поменути статус се лако може уочити анализом докумената и исправа насталих у вези са Стефановом и Дмитровом децом, односно другом генерацијом Јакшића у Угарској или упоредним проучавањем писаних извора чија садржина није у директној вези са њиховим личностима, али који пружају извесне, често споредне, податке о њима. Најстарији син Стефана Јакшића I, Дмитар је умро млад и о његовом животу нема ближих података и вести.[2] Међутим, више, али не и довољно, сазнања имамо о Стефановом другом (млађем) сину Стефану. Стефан се уз мајку Милицу и брата Марка помиње у хрисовуљи издатој у манастиру Хиландару 1506. године, по којој се и он обавезао да ће сваке године манастиру донирати по 130 дуката, а у „спомен покојних Стефана и Дмитра Јакшића“.[3] Изванредан пример процеса интегрисања друге генерације Јакшића у структуре угарског племићког сталежа, што је макар и у зачетку представљало основу касније асимилације, односно „однарођења“ породице у етничко-конфесионалном смислу, садржан је у трећем декрету краља Владислава II из 1498. године, где се у попису светске бандеријалне господе спомиње и име Стефана Јакшића. Наиме, у 22. артикулу (чланку) државног сабора из 1498. године су набројани сви угарски барони, који су имали обавезу да под својом заставом воде чете у ратне походе. На 37. месту[4] овог чланка се спомиње име Stephanus Jaxith de Nagylak, где се, свакако, мисли на Стефана Јакшића II, сина Стефана Јакшића старијег.[5] Поред Стефана Јакшића, српски деспот и војвода Милош Белмужевић се, такође, помињу у 22. чланку. Српски деспот се спомиње на два места: на трећем месту пише да је дужан обезбедити 1000 коњаника за ратне потребе Угарске, док на четвртом месту (§ 4) стоји да мора давати 1000 хусара. Податак на 43. месту, ставља у дужност Милошу Белмужевићу да у ратне походе води све хусаре, који се налазе под његовим заповедништвом.[6]

     У још једном важном документу српске дипломатичке историје се помиње име Стефана Јакшића II. Реч је о чувеном тестаменту војводе Милоша Белмужевића, са чијом породицом су Јакшићи били у пријатељским и касније, управо путем брака између Стефана II и Белмужевићеве ћерке Милице, у родбинским односима. Милош Белмужевић је, слично Јакшићима, био угледни српски првак – досељеник на простору угарског Поморишја који је Отоманску империју напустио, вероватно, више од једне деценије након одласка породице на коју се односи тема овог рада.[7] Као фамилијар Николе Илочког – Újlaki Miklós (+ 1479), босанског краља, славонског и мачванског бана, а самим тим и највећег световног великаша краља Матије, Белмужевић је учествовао у свим значајнијим војно-политичким догађајима „Матијине Угарске“, због чега је стекао велики углед и знатне поседе.[8] Као и Јакшићи, Милош Белмужевић је био примљен у ред угарске властеле са племићким насловом „egregius“. Био је ожењен Оливером, женом, такође непознатог породичног порекла са којом је имао двоје деце: сина Вука и ћерку Милицу. Сина је изгубио, приликом сукоба са једном турском заседом неколико година пре сопствене смрти, која га је задесила почетком маја 1501. године.[9] Тестамент састављен 8. септембра 1495. године, дакле „шест година пре смрти у неком тренутку када је био озбиљно болестан”, представља драгоцен извор првог реда за значајно разумевање и помоћ при анализи положаја, не само Белмужевића, већ и других српских елитних породица и првака у Угарској, крајем XV века.[10] Поред других наследника, који се спомињу у тестаменту, њиме је као главни наследник одређена Милошева ћерка Милица. Места: Фекетееђхаз, Бозја-Бокор, Шашвар, Фејеређхаз, Гедуш, Мунару, Кокот, Јеново и пола Мале Ђармате, наследиле су Милица, Милошева мајка и супруга Оливера.[11]

     Међу сведоцима, у Милошевом тестаменту, фунгирају Јела (Јелена), удовица Дмитра Јакшића и њихови синови Јован и Дмитар, затим Степан Јакшић, односно Стефан Јакшић II, Сибини Јанош, Јела, супруга Дмитра Потречића, Јована (Јованка), супруга Пете-а и калуђер Тимотеј, пред којим је Милош саставио тестамент и исповедио се.[12] Након извесног времена, дакле после 1501. године, Милица се удала за Стефана Јакшића II, па је тим браком Белмужевићево имање остало и даље у „српском поседу“. Професор Душан Поповић наводи да су након смрти Милоша Белмужевића „Јакшићи наследили Фекетић и Фејеређхаз са пустаром Бозја-Бокор“.[13] О браку Стефана и Милице немамо готово никаквих података, због чега не знамо ни да ли су имали потомство.[14] Име Стефана Јакшића II је набројано и у једној повељи, издатој 16. децембра 1500. године, и то заједно са братом Марком, а поред браће од стрица: Јована, Дмитра, Петра и Ђорђа. У повељи дословно стоји „…apud manus egregiorum Stephani et Marci condam Stephani ac Johannis, Demetrii, Petri et Georgii condam Demetrii Jaxyth de Naghlak filiorum”.[15] Поред Петра и Марка Јакшића, деспота Иваниша Бериславића и Стефана Брадача, Стефан II се помиње и у белешци из 1504. године која говори о одбрани јужне угарске границе од турских напада у мирнодопско време, а после угарско-турског рата, вођеног од маја 1501. до 20. августа 1503. године. Наиме, одбрана о којој је овде реч, била је поверена претходно поменутим српским племићима и првацима, као и шабачким и београдским четама.[16] Стефан Јакшић II се последњи пут спомиње 1507. године, због чега се његова смрт датује после ове године.[17] Детерминисањем хронолошког положаја и карактерних особина Стефана II у генеалошкој лествици породице Јакшић, јасно је да је он припадао њеној другој генерацији, односно генерацији „Стефанових потомака“. Међутим, племићки наслов, статус барона међу угарском бандеријалном господом, јаке везе са српским етничко-конфесионалним наслеђем, брак са женом из угледне српске породице и на крају његова укупна животна делатност, о којој понешто можемо да закључимо путем изворне грађе и литературе, говоре да је, ипак, реч о особи која представља пример интермедијалне или интергенерацијске промене карактера и перцепције утицаја друштвене околине на ментални склоп породице, где су јасно уочљиви обриси ранијих схватања и убеђења претходне генерације.[18]

     Према једном старом српском Летопису Стефан Јакшић старији „…роди Марка воеводу и Стефана и три даштери: Кнегиню Анноу Глиньскоую и Еленоу деспотицу и Ириноу госпождоу”.[19] Увидом у садржину тог Летописа, закључујемо да се Ана Јакшић удала за литавског кнеза Василија Лавовића Глинског („Слепог“).[20] У овом браку су рођена три сина: Јуриј, Иван и Михајло Глински; и три ћерке: Јелена, Анастазија и Марија.[21] Анин супруг, Василије Лавовић, кнез Глински са којим је склопила брак између 1501. и 1506. је преминуо 1515. године. Њихов син, Јуриј Глински је био руски бојар и кнез 1540. године, а умро је 26. јуна 1545. године у Кремљу. Јуријева супруга је била кнегиња Ксенија Василевна Бичкова Ростовска, а умрла је као монахиња Јефросинија после 1586. године, дакле знатно након смрти мужа. Други син Ане и Василија Лавовића Глинског, Иван је умро после 1548. године, док је трећи син Михаило Глински био кнез, царски војвода и намесник у Новгороду 1556. године. Био је ожењен ћерком Фјодора Ивановича Скопина – Шујског, чије име није познато, а умро је 1559. године. У овом браку је рођен кнез Иван Глински, такође бојар (1586.) и царски војвода који је преминуо 27. јануара 1602. године. Кнез Иван, син кнеза Михаила Глинског и унук Ане Јакшић Глинске, био је ожењен ћерком Грегора Лукјановића Скуратова Бјелског – Малуте, женом непознатог имена која је умрла пре 1586. године. Имали су ћерку чије име је, такође остало непознато. Ћерка Ане Јакшић Глинске, Анастазија је умрла после 1526. године, док је трећа ћерка Марија била у браку са кнезом Иваном Даниловичем Хомијаком – Пењковим. Марија Глинска Хомијака – Пењков је преминула после 1533. године.[22]

     Као што видимо, Ана Јакшић Глинска која је умрла после 29. априла 1547. године је имала бројно потомство, од којих су поједини синови и ћерке, посредством брачних веза са руским династима и бојарима, односно ћеркама истих, били интегрисани у важне структуре руског племићког (бојарског) сталежа. Међутим, Ана Јакшић је надживела једну ћерку која је својим историјским местом, друштвено-политичким утицајем и снагом харизме своје личности „засенила“ сву осталу децу кнеза и кнегиње Глинских. Наравно, реч је о Јелени Васиљевној Глинској, супрузи Василија III, великог кнеза московског или како га извори ословљавају „самодржаць васеи Роусїи”.[23] Брак између Јелене Глинске и Василија III је склопљен 28. јануара 1526. године. У браку су „добили“ два сина: каснијег великог кнеза московског и цара Ивана IV Грозног, рођеног 25. августа 1530. године који је иначе био старији син; и млађег Георгија, кнеза Углицког, 30. октобра 1533. године. Владавина Василија III (1505 – 1533), настављача експанзивне политике свога оца Ивана III је имала утолико респектабилан значај, што је Русији „отворио пут“ даљем територијалном ширењу и детерминисању државе као велике силе у европским и светским размерама. Најамбициозније циљеве и успехе истих у смеру ширења граница Русије у XVI веку је имао Иван IV Грозни (1533 – 1584), кога савременици у изворима, али и историографија означавају као великог владара.[24] Претходно поменути Летопис, Ивана и његову мајку Јелену описује следећим речима: „…по истини Великаго Константина, еже ваздвиже новаго и въскреси вънаць царски васего новаго Исраиліа, и поискав древніаго васего отачаскаго наследіа и благолепїіа, понеже прежде Елена царица србскаго роди цара Константиїна благочестиваго васемь Грекомь, на последакь же в втора Елена царица, велика кнегиніа срьбска, роди цара и въликаго кнеза Ивана Василїевича, самодрьжьца васеи Роусіи, надеждоу новаго Исраиліа…”[25]

     У време венчања са Василијем III, Јелена Глинска је била знатно млађа у односу на остарелог великог кнеза и одликовала се несвакидашњом лепотом и великим умним способностима. У годинама брака је остварила огроман утицај на свог мужа и то првенствено у сфери политичких односа у земљи. Поменути аспект унутар-брачних односа Јелене и Василија је био омогућен и значајним степеном образовања који је поседовала мајка будућег руског цара Ивана IV Грозног, што свакако није била карактеристика женске популације у Русији у XVI веку или код њеног највећег дела. Ова околност, као и Јеленино, прилично „слободно понашање“ (за ондашње друштвене услове) је изазивало „јаке“ анимозитете према великој кнегињи, од стране утицајних руских бојарских породица и њихових чланова. Пред смрт, Василије III је именовао регентско (намесничко) веће које је требало да управља земљом до пунолетства његовог наследника Ивана IV.[26] На чело намесничког већа је поставио своју жену, Јелену Глинску, што је додатно продубило, ионако озбиљне политичке и унутар-друштвене антагонизме у Русији. Уз чињеницу да није била много омиљена међу бојарским круговима у Русији, Јелена је након Василијеве смрти 1533. године, одлучила да сузбије сваки бојарски отпор политичком престижу „московског двора“, а то није био ни мало лак задатак. Како је у намесничком већу, на почетку регентства, главну реч водио кнегињин стриц, Михајло Глински, Јелена је сматрала да је њен удео у власти сувише мали, па се постепено почела удаљавати од стрица. Приближивши се дворском великом коњушнику, кнезу Ивану Федоровичу Телепневу – Оболенском[27], ускоро је успела да „уклони“ стрица Михајла Глинског који је био бачен у тамницу, где је и умро. До 1538. године, Јелена и кнез Телепнев – Оболенски су успели да отклоне неколико побуна, углавном рођака Василија III, односно утицајних племићких кругова и да концентришу сву власт у својим рукама. Наведени поступци велике кнегиње и њеног савезника кнеза Телепнева – Оболенског, који су водили у правцу централизације власти су изазвали крајње незадовољство утицајних, најкрупнијих бојарских слојева друштва. Напокон, 1538. су успели да отрују Јелену Глинску која је и умрла 3. априла исте године, а убрзо је убијен и кнез Телепнев – Оболенски.[28] После Јеленине смрти су уследили варварски обрачуни са породицом Глински. Ипак, њен син и један од највећих руских владара, цар Иван Грозни је владао до смрти 18. марта 1584. године. Исте године је умро и његов брат Георгије.[29]

     Поред Ане, Стефан и Милица Јакшић су имали и ћерку Ирину, за коју раније помињани, стари Летопис каже: да „…иже бисть за моужемь за Херцегомь Господаремь Миклеоушемь Баошићемь на западнiємоу Поморїю, и роди са нiєю Николоу Хецега…“[30] Анализом наведеног дела текста Летописа, увиђамо да је летописац погрешио приликом именовања Ирининог мужа. На основу друге грађе и литературе, поуздано знамо да је муж госпође Ирине Балшић (Баошић) био Матија Балшић Косача, херцег од Светог Саве, за кога се удала у јесен 1506. године, а који је умро пре 1533. године. Херцег Матија Балшић Косача је, иначе био потомак чувеног босанског обласног господара Стјепана Вукчића Косаче, а његово презиме у литератури можемо да пронађемо и у облику Херцеговић, што представља изведеницу од морфолошке структуре термина који се односи на херцегову титулу.[31] Иако нам нису доступни прецизнији и ближи подаци о животу Ирине и њене породице, аналогном анализом изворних података можемо да закључимо да је писац летописа, вероватно пермутовањем, именом Ирининог и Матијиног сина Миклеуша, односно Николаја или Миклуша, тј. Николе, назвао и самог Ирининог супруга, поменутог херцега Матију. Потврду ове тезе можемо да нађемо у писму молдавског војводе Александра упућеног властима Дубровачке републике 1566. године, у коме се износи тврдња да је „Ирина мати онога Миклоγша, чија су деца праунуци Херцега Стевана“.[32] У писму се даље наводи да је Никола (на мађарском језику Miklós или у српско-словенској редакцији Миклоγшь) имао петеро деце, три сина: Ђурђа, Павла, Стевана; и две ћерке: Катарину и Марију.[33]

     Научне студије, до данас су поуздано утврдиле да су Ирина и Матија Балшић Косача, заиста, имали сина који се звао Николај (Миклеуш). Такође, утврђено је да је Николај од свог оца наследио наслов херцега од Светог Саве и умро после 1552. године. Матија и Ирина су у браку добили и ћерку, чије име није познато, али се зна да је умрла, такође после 1552. године. Била је удата за човека, опет непознатог имена који је по етничкој припадности био Пољак, Литванац или Русин, а умро је, претпоставља се пре 1552. године. Након смрти супруга, Ирина је као удовица живела са сином у славонском граду Малом Калнику. Припадали су кругу присталица Јована Запоље, једног од претендената на угарски престо после Мохачке битке 1526. године. Смрт деспота Стефана Бериславића, сина деспотице Јелене, Иринине сестре, догодила се у време појачане опасности од ширења турске власти у Славонији. Ирина, која више није имала родбине у Славонији, тада се, заједно са својим сином, одлучила на селидбу у Ердељ, где су живели њени блиски рођаци Јакшићи, првенствено брат Марко. Марко Јакшић је, већ у децембру 1536. године, био озбиљно болестан, па је Ирини било веома стало да након његове смрти не остане ускраћена у односу на оставштину свог брата. Величина и богатство поседа који су улазили у предмет поделе су, свакако, били значајни. Ирина и чланови њене породице су се средином јуна 1537. године одселили у Ердељ. Пре селидбе, склопила је уговор са једним присталицом Запоље о преносу поседништва над градом Малим Калником, али је славонски племић Људевит Пекри предухитрио ту особу и запосео град са својим одредима. Након смрти брата, Марка Јакшића 1537. године, Iréne – Szentszávai Herczeg Mátyás özvegye (Ирена – Ирина, удовица Матије, херцега од Св. Саве) је 24. маја 1539. године поднела службени захтев (тужбу) који је подразумевао потраживање половине нађлачког властелинства и то: тврђаву и насеље Нађлак, као и већи број поседа у Чанадској, Арадској, Чонградској и Тамишкој жупанији, у форми девојачког дела, за који је сматрала да јој по праву наслеђа припада. Са друге стране, Маркова удовица Поликсена је била сасвим супротног мишљења, јер је „очевину“, односно имовину коју је некад поседовао Стефан Јакшић I, сада држала она, па је између ње и Ирине дошло до својеврсног компромиса. Поликсена Јакшић је, вероватно, исплатила Ирину Јакшић – Херцеговић која је самим тим добила материјално обештећење. Постојеће скромне приходе, Ирина је допуњавала наплатом тзв. „конавоског додатка“ који је у ствари представљао накнаду исплаћивану од стране Дубровачке републике потомцима Сандаља Хранића, за уступљени део жупе Конавала њиховој општини.[34] Ирина је са сином, 1544. године, обезбедила пуномоћје милешевском калуђеру Гаврилу и племићу Дамјану Доброшићу да у њено име преузму поменуту накнаду, јер право на њу није користила од 1537. године.[35] Није прецизно утврђено када је Ирина преминула, али поуздано је да се то догодило између 1545. и 1549. године.[36]

 

 

[1] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 41, нап. 5, стр. 353.

[2] Исто, стр. 27 – 28. Доступни извори и литература нам не пружају ни приближан временски интервал у коме је најстарији син Стефана Јакшића I живео, нити датум или годину његовог рођења, односно смрти. Аутор допушта могућност да извесни подаци о Дмитру, сину Стефана Јакшића постоје, али напомиње да му приликом писања овог рада нису били доступни. Боровски Шаму у својој расправи „Историја нађлачког властелинства“ наводи да је Стефан Јакшић имао три сина, од којих је једино Марко доживео пунолетство. Износећи ове тврдње, Боровски је, свакако, погрешио, јер сасвим поуздано знамо да је Стефанов син, истог имена, Стефан Јакшић II, сигурно доживео пунолетство, што ће у даљем излагању бити и предмет научне анализе. Такође, није утврђено да је најстарији син Стефана Јакшића I умро малолетан, чак ни према тадашњим друштвеним нормама, по којима се одређивало пунолетство или малолетство, јер једноставно не знамо у којој години живота је преминуо. Информација са којом једино располажемо јесте да је био млад. Према Боровском, од синова браће Јакшић само су Марко и Петар доживели пунолетство, а сем Марковог, њему изгледа нису била позната имена друга два Стефанова сина, јер их не наводи. Следећи истраживачке резултате Боровског, без значајнијег критичког приступа истим, проф. Станоје Станојевић није поменуо име, а у извесном смислу ни постојање Дмитра Јакшића, најстаријег Стефановог сина. Његово име, чак није ни уписао у генеалошку таблицу породице Јакшић коју је приложио у чланку, док је име Стефана Јакшића II унео, али без ближих одредница. О свему наведеном, види: Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 534, Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 164 – 165, Иларион Зеремски, Српска властела Јакшићи у Угарској, Календар Матице српске за годину 1908., Нови Сад, 1907, стр.  61.

[3] Гласник Српског ученог друштва, 25, стр. 278 – 283. Упореди и Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 61.

[4] Јован Радонић наводи 39. место 22. артикула, види: Јован Радонић, Прилози за историју браће Јакшића, Споменик Српске краљевске академије, 59, Београд, 1923, стр. 64.

[5] Исто, стр. 64. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 40.

[6] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 40. Упореди и Corpus iuris hungarici, 606. и 608.

[7] Поред остале респектабилне литературе на коју се односи поменута тематика, значајну пажњу о свим релевантним питањима у вези са недовољно јасном породичном историјом Белмужевића и биографијом Милоша Белмужевића, потребно је усмерити према исцрпним и у интегралном тексту изнетим подацима које пружа рад проф. др Ненада Лемајића „О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић“, види: Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 195 – 206.

[8] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 40 – 41. У литератури, презиме породице Белмужевић се често појављује у облику Белмошевић (Летопис МС за годину 1909.) или Бељмошевић (И. Зеремски, Српска властела Јакшићи у Угарској). У грађи Дубровачког архива, презиме породице је забележено под називом Биомужевић, али се на основу касније мађарске документоване грађе усталио назив Белмужевић, види: Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 196. Упореди и Алекса Ивић, Из историје Срба у Угарској, Од смрти деспота Вука до смрти деспота Јована (1485 – 1502), Летопис Матице српске, књиге 253 – 260, свеска VIII за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1909, стр. 39 – 41, Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 61, Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Клио, Београд, 2002, стр. 165.

[9] Исто, стр. 156.

[10] Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 204 – 205. Вредност поменутог тестамента је немерљива и из разлога што је састављен на српском језику, као и због тога што други документи ове форме и сличне садржине, а из критичног периода, нису сачувани. Извесне недоумице је изазивало тачно датирање тестамента. На основу пратећих докумената, писаних латинским језиком, Алекса Ивић је тестамент погрешно датовао у 8. септембар 1500. године. Следећи историографска решења која је пружио Ивић када је у питању поменуто датовање и поједини историчари, попут Душана Ј. Поповића су годину састављања документа означавали као 1500. Међутим, увидом у текст тестамента, утврђен је тачан датум његовог састављања: „лета 7004, месеца септемврија, 8 дан, уторник“. Потпуно је сигурно да анализом ових хронолошких одредница тестамент можемо датовати у 1495. годину, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 378. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 41.

[11] Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 205. После смрти војводе Милоша, краљ Владислав је издао налог 30. маја 1501. године, у коме је изричито наложио да малолетну Милицу нико нема права да узнемирава у њеном поседу, нити да од ње судским путем нешто потражује. На предлог тамишког жупана и генералног капетана Доњих крајева Јозе, краљ је 3. јуна исте године одобрио и потврдио тестамент, као последњу вољу војводе Милоша Белмужевића, види: Алекса Ивић, Из историје Срба у Угарској, Од смрти деспота Вука до смрти деспота Јована (1485 – 1502), Летопис Матице српске, књиге 253 – 260, свеска VIII за годину 1909., Матица српска, Нови Сад, 1909, стр. 40 – 41.

[12] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 353. „…и овомуи тешчемунство бише правине госпогја Јела, жена Дмитра Јакшикја, и неини синове, Иован и Дмитар, Степан Јакшик, Сибини Јанош и Потречикја Дмитра жена Јела, и Петеова жена Иована, и калугјер Тимотеи кои ми исповеда, дијакон Марко. Пред овеми више писанеми лјудми ми овако и наручисмо…” пише у овом тестаменту, где су се налазила и четири печата која су временом отргнута. Оригинал ове повеље сачуван је у Мађарском државном архиву у Будимпешти. Упореди и Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 205.

[13] Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, од најстаријих времена до Карловачког мира 1699., књига прва, Матица српска, Нови Сад, 1990, стр. 152.

[14] Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 205 – 206.

[15] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 41 – 42, нап. 1, стр 353. Упореди и Orsz. Levéltár, D1. 28 665.

[16] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 44 – 45. Алекса Ивић напомиње да је ова белешка уједно и најранији извор у коме се Иваниш Бериславић помиње са деспотским достојанством. У нашој литератури је опстала врло честа представка, по којој је Иваниш Бериславић постао деспот тек 1504. године. Међутим, краљ Владислав II му је доделио деспотско достојанство пре 3. новембра 1503. године, јер се Иваниш са истим тада спомиње, због извесног похода на турску територију и спаљивања два села, што је, потом изазвало турску одмазду. Свечано устоличење деспота је обављено у Будиму, јануара 1504. године, види: Група аутора, Историја српског народа, књига друга, Српска књижевна задруга, Београд, 1981, стр. 461.

[17] Ненад Лемајић, О неким нејасним питањима из историје породице Белмужевић, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 205 – 206. Прецизан датум смрти Стефана Јакшића II није забележен.

[18] Ненад Лемајић, Српски народни прваци, главари и старешине после пропасти средњовековних држава, Српска елита на прелому епоха, Историјски архив „Срем“, Филозофски факултет Источно Сарајево, Сремска Митровица, Источно Сарајево, 2006, стр. 183 – 184. Упореди и Др Душанка Динић Кнежевић, Наша критичка историографија о српском живљу на подручју данашње Војводине у средњем веку, Зборник Матице српске за историју, 54, Матица српска, Нови Сад, 1996, стр. 212 – 213.

[19] Споменик Српске краљевске академије, 3, Београд, 1890, стр. 107. Упореди и Станоје Станојевић, Нешто о Јакшићима, Српски Сион, 1901, стр. 165.

[20] Исто, стр. 107. У Летопису се за Василија Лавовића Глинског наводи одредница „…ва литовскомоу кралiєвствоу…”

[21] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[22] Исто, стр. 160.

[23] Гласник СУД, 25, 1869, стр. 282 – 283. У „Историји“ Алексе Ивића је, вероватно због штампарске грешке, име Василија III написано као Василије Јовановић. Несумњиво се ради о Василију Ивановићу, великом кнезу московском, сину Ивана III. Иначе, монахиња Ангелина Бранковић, удовица деспота Стефана и мајка деспота Ђорђа (каснијег митрополита београдског Максима) и деспота Јована Бранковића, молила је Василија III Ивановића да новчано помогне изградњу манастира Крушедола, у коме су касније сахрањени чланови породице Бранковић, као и многи великани историје српског народа. У периоду градње манастира Крушедола (у првој деценији XVI века), Василије III још није био у браку са ћерком Ане Јакшић Глинске, Јеленом Глинском. Према томе, проф. Ивић греши када Василија III ословљава као зета Ане Јакшић Глинске, јер у том периоду они нису били у родбинским односима. Иначе, Јелена Глинска је била друга супруга Василија III. Име супруге из његовог првог брака је било Соломнија Сабулова. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 165, Алекса Ивић, нав. дело, стр. 53 – 54, Др Жељко Фајфрић, Руски цареви, Табернакл, Сремска Митровица, 2008, стр. 184.

[24] Драгољуб Р. Живојиновић, Успон Европе 1450 – 1789, Јавно предузеће „Службени лист СРЈ“, Београд, 2003, стр. 119 – 121.

[25] Гласник СУД, 25, 1869, стр. 282 – 283. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 165.

[26] Др Жељко Фајфрић, Руски цареви, Табернакл, Сремска Митровица, 2008, стр. 184. Године 1533. Иван IV је имао само три године.

[27] Исто, стр. 187. Поједини аутори наводе да су Оболенски и Јелена Глинска, вероватно били и у интимним љубавним односима.

[28] Исто, стр. 187 – 188. Кнез Иван Федорович Телепнев – Оболенски је, иначе, уморен тешком смрћу. Наиме, нашавши се у тамници, био је мучен изгладњивањем до смрти. Око смрти велике кнегиње Јелене Глинске су дуго владале недоумице и контраверзе. Уверење да је била отрована, доказано многим посредним доказима, је потврђено савременим ДНК анализама почетком овог века, када је у њеним земним остацима (тачније у праменовима косе) утврђено прекомерно присуство отрова арсеника.

[29] Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[30] Споменик Српске краљвске академије, 3, 1890, стр. 107. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 165. У појединим изворима, њено име је забележено и као Јерина, види: Н. С. Шулетић, Јакшић – Херцеговић, Ирина, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 256.

[31] Иако је Матија носио титулу херцега од Светог Саве, огранак породице Косача којем је он припадао, од 1469. године је био настањен у Славонији. Поуздане податке о правом идентитету, имену и презимену супруга госпође Ирине Јакшић Балшић, види: Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 28, 130 – 131, Иларион Зеремски, нав. дело, стр. 61, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 165.

[32] Споменик Српске краљевске академије, 11, 1892, стр. 90. Интересантан је податак у вези са насловом „херцега Стевана“, на који се указује да је припадао прадеди деце Ирининог сина „Миклоγша“. Уколико прихватимо веродостојност података изнесених у писму војводе Александра, који су у вези са генеалогијом потомака Стефана Jакшића I, то би значило да адресант писма говори о праунуцима Ирининог оца, односно Стефана Јакшића старијег, тј. о чукунунуцима Стјепана Вукчића Косаче, првог херцега од Св. Саве који је носио поменуту титулу. Међутим, адресант писма, изричито наводи да је реч о „праунуцима“, што би указивало да се ту мисли на потомке Стефана Јакшића. Такође, треба нагласити да је адресант „спорни“ термин, можда колоквијално употребио, како би означио децу Николаја Балшића, као потомке Стјепана Вукчића или, једноставно, није најбоље познавао генеаолошки ред у родбинским релацијама породице Косаче – Херцеговић. Потпуно је поуздано да ни Стефан Јакшић, али ни његови потомци из мушке породичне линије нису носили наслов херцега, али је каснија народна традиција, очувана путем епске поезије, предања и књижевности, како би указала на значај Јакшића, појединим члановима ове куће придавала разне титуле и наслове, попут деспота, па и херцега. Постоји могућност да се војвода Александар руководио народним предањем „о славној браћи Јакшић“, које је већ тада „ухватило корена“ те је из истог преузео титулацију једног од њих. У терминолошком смислу, регионални владарски наслов херцега Матије, супруга Ирине Јакшић, је можда погрешно поистовећен са титулом војводе Стефана Јакшића, Матијиног таста коју бележе српске исправе из датог периода, види: Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 165. Упореди и Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 130 – 131, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

[33] Споменик Српске краљевске академије, 11, стр. 90. Упореди и Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 165.

[34] Поменути „додатак“, Дубровчани су исплаћивали до почетка XVII века, види: Н. С. Шулетић, Јакшић – Херцеговић, Ирина, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 256.

[35] Пошто се у сличном пуномоћју од 1548. године помиње само име њеног сина Николаја или Николе Баошића, постоји претпоставка да тада Ирина више није била жива, види: Н. С. Шулетић, Јакшић – Херцеговић, Ирина, Српски биографски речник, 4, Матица српска, 2009, стр. 256.

[36] Алекса Ивић, Историја Срба у Војводини, од најстаријих времена до оснивања Потиско – поморишке границе, 1703, Матица Српска, Нови Сад, 1929, стр. 130 – 131. Упореди и Borovszky Samu, A Nagylaki uradalom története, Értekezések a történeti tudományok körébol, 18, 1900, 542 – 543, Станоје Станојевић, нав. дело, стр. 164, Др Алекса Ивић, Једно питање из генеалогије Херцеговића (Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, уредник Павле Поповић, књига пета, Београд, 1925), стр. 148, Душан Мрђеновић, Александар Палавестра, Душан Спасић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, таблица 28 – 29, Јакшићи I – II, Нова књига, Београд, 1987, стр. 160.

5Shares

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language