POLOVI U SAVREMENIM MEĐUNARODNIM ODNOSIMA

Autor: dr LJubiša Despotović

Pod pojmom polova u međunarodnim odnosima se podrazumevaju države koje poseduju respektabilne kapacitete tvrde, meke i pametne moći, koje su zahvaljujući njima sposobne da utiču na karakter odnosa u svetskoj politici i u značajnoj meri utiču na dinamiku međunarodne bezbednosti , odnosno kontrolu sukoba i mira u svetu. To su države koje od presudnog značaja određuju tzv. pravila igre u svetskoj politici, bez obzira da li se radi o ekonomskoj i finansijskoj razmeni, poštovanju međunarodnog prava, ulozi međunarodnih institucija i gradnji mira u svetu. Ili pak sve to ali u obrnutom smeru. Kolega Proroković ih naziva državama koje su sposobne da oblikuju međunarodne odnose u svetu.

Pol tako postaje gravitaciono jezgro oko koga se okupljaju akteri manjeg potencijala moći, kojima je potrebna neka vrsta bezbednosnog kišobrana ili pak projekcije sile i moći u onim delovima sveta gde imaju ekonomskog interesa, ali sami nisu dovoljno snažni da to i ostvare po pravilima razmene koja njima najviše odgovaraju. Često te superdržave nazivaju i zemljama s opredeljujućim uticajem. Po Rendalu Šveleru polovi su najznačajniji akteri svetske politike jer raspolažu sa takvim kapacitetima moći da jedino oni mogu sami da obezbede potencijale za sopstvenu odbranu i bezbednost. Drugim manje moćnim velikim silama ne preostaje ništa drugo nego da sklapaju saveze radi svoje odbrane i bezbednosti.

1. Supersila:

Na pojmovnom nivou treba praviti izvesnu razliku između imperija i supersila. Prvi razlog je istorijskog karaktera, jer su imperije postojale tokom istorije a može se reći da ih ima i danas, dok supersile po mišljenju nekih autora više su karakteristike svetske politike nakon Drugog svetskog rata, odnosno pojave nuklearnog oružja i država koje su ga posedovale. Dakle, jedan od glavnih kriterijuma za svrstavanje neke velike sile u supersilu je posedovanje velikih kapaciteta nuklearne moći. Prva takva situacija desila se kada su najpre SAD a zatim i SSSR ovladali nuklearnom tehnologijom i na njoj izgradili ogromne potencijale nuklearne snage. Do skora se ovaj pojam odnosio pre svega na te dve velike nuklearne sile. Ipak, tvorac ovog pojma je američki geopolitičar Nikolas Spajkmen koji ga je još polovinom Drugog rata upotrebljavao sa namerom da opiše sliku sveta nakon tog rata. „Iz konteksta njegovog poslednjeg rada Geografija mira (The Geography of the Peace), vidljivo je da on pod supersilama ne podrazumeva samo SAD i Veliku Britaniju, već i Sovjetski Savez i Kinu. To su akteri koji svojim karakteristikama i geografskim položajem ispunjavaju preduslove da postanu najvažniji činioci svetske politike“ (D. Proroković, 2018: 387).

Po Zbignjevu Bžežinskom države moraju da ispune četiri bitna uslova da bi ih smatrali i priznali kao supersilu. To su na prvom mestu vojni, zatim ekonomski, te naučno-tehnološki i kulturni faktor. To znači da takva država mora imati respektabilnu količinu i vrstu nuklearnog oružja (obično se govori o tzv. nuklearnoj trijadi) naravno i naučno tehnološke kapacitete da to oružje projektuje, razvija i napravi, ekonomsku snagu da sve to može da finansira i kulturni uticaj koji se često meša i sa ideološkom privlačnošću koju drugi međunarodni akteri manje snage hoće da slede. Dakle, reč je o kulturno-civilizacijskom uticaju ali i ideološkoj podlozi koja ga definiše i na kojoj egzistira. U konkretnom slučaju dve posleratne supersile to je bila kultura zapadnog kapitalizma izrasla na ideološkoj podlozi liberalizma i kultura real-socijalizma izgrađena na ideološkoj matrici marksizma/lenjinizma.

Neki autori poput V. Orlovskog nastojali su da naprave matematički model za izračunavanje statusa pojedinih sila. Pa tako da bi neku državu svrstali u supersilu neophodno je da raspolaže sa oko 20% ukupne svetske moći, u veliku silu sa više od 15%, zatim  regionalnu silu sa 10 do 15% ako su joj pretenzije globalne, i regionalnu silu sa regionalnim značajem koja raspolaže sa 5 do 10% moći. Naravno da su ovakvi matematički modeli često nepodesni u analizi složene i višeznačne prirode međunarodnih odnosa pa tako i metodološki nepouzdani, ali su slikoviti i ipak daju nekakvu predstavu sa kolikim kapacitetom moći treba da raspolažu države koje pretenduju na neki od statusa međunarodno priznate sile.

U literaturi se ponekad vode jalove rasprave oko pojmovnog razlikovanja i sadržajnog preciziranja izvesnih pojmova, koje po našem mišljenju nemaju metodološku plauzibilnost i predstavljaju više naučno teoretisanje i kolegijalno sporenje negoli što mogu imati praktične koristi za samu naučnu disciplinu. Jedna od takvih isforsiranih rasprava jeste i pokušaj pravljenja razlike između pojmova imperije i hegemona. Mnogi značajni autori poput DŽ. Miršajmera, Ž. Bžežinskog, H. Kisindžera i dr. ne prave nikakvu razliku između njih, jer smatraju da se oni sadržajno prepliću i odnose na istu vrstu ponašanja u međunarodnim odnosima. Odnosno, tiču se pre svega posedovanja aktivnih kapaciteta moći koji to ponašanje omogućuju i čine ga statusno hegemonističkom supersilom.

Hegemonističko ponašanje mogu da ispoljavaju i sile nižeg ranga (kapaciteta) moći , jer je to ponašanje često pitanje ideoloških, verskih ili čak i personalnih pitanja unutar takvog entiteta, kada se na vrlo bahat način demonstrira moć i agresivnim potezima sprovodi nasilna „pedagogija“ u međunarodnoj zajednici prema onim državama i nacijama koje su targetirane kao mete takve politike. „Cilj hegemona je da održi postojeći poredak i upravlja globalnim sistemom, što znači da se održi jednopolarna, ili eventualno bipolarna struktura… Pojmovi imperija i hegemonija se često mešaju. Ilustrativni primer takvog odnosa jeste Henri Kisindžer, koji ne samo da ne pravi razliku između dve odrednice već ih ciljano poistovećuje.“ (D. Proroković, 2018: 391‒395).

Ipak neki autori su pokušali da naprave kakvu-takvu smislenu razliku između dva pojma. Majkl Dojl poseže za primerom iz istorije i navodi slučaj Atine i Sparte. Po njemu Atina je ispoljavala karakter imperije jer se pored spoljne politike mešala i u unutrašnja pitanja „pokorenih“ država ili „saveznika“ prema kojima je ispoljavala imperijalni status. Sparta je pak za njega bila hegemon jer se nije mešala u unutrašnje ustrojstvo, već je svoje hegemonističko ponašanje ispoljavala samo u domenu spoljne politke. Za Henfrid Minklera pak glavna razlika između imperije i hegemona leži u polju „drugačije funkcije rata“. „Minklerov zaključak upućuje na to da ukoliko se transformacija svetskog političkog sistema odigrava tako što će s njegovog vrha nestajati imperija, onda će doći i do relativno mirnije tranzicije. Nasuprot tome, ukoliko nestaje hegemon, mogu se očekivati oružani sukobi širih razmera i s velikim razaranjima“ (D. Proroković, 2018: 399). Na takav način on pokušava da objasni zašto pomenuta tranzicija moći u svetu nekada ima miran, a nekada ratni ishod i posledice.

2. Velike sile:

Pojava velikih sila u istorijskoj stvarnosti je mnogo češća nego što je to slučaj sa opisanim pojmom supersile. Razumljivo jer je primera za status velike sile bilo puno u istoriji, a pojam supersile se uglavnom vezuje za posedovanje nuklearnog potencijala moći, što je egzistentna realnost bila samo u poslednjih pola veka. U knjizi Uspon i pad velikih sila Pola Kenedija status velikih sila računao se samo za sile pre Drugog svetskog rata. U tom kontekstu je ponuđena svedena ali jasna odrednica pojma velika sila. „Najkraća moguća definicija velike sile jeste da se radi o ‘državi sposobnoj da osigura sopstvenu bezbednost nezavisno od ostalih zemalja'“ (D. Proroković, 2018: 402). Velike sile se još određuju s obzirom na status koje im druge države u međunarodnoj zajednici priznaju, kako sami takmaci tako i ostale države sa manjim ili malim potencijalom moći. One su po nekim teorijskim stavovima rangirane ispod nivoa i statusa supersile, ali sa svakako više nego respektabilnim kapacitetima tvrde, meke i pametne moći.

Za ispunjavanje takvog statusa u literaturi se često navode razni kriterijumi, ali su se nekako izdvojila tri koja se najčešće navode. To su: dimenzija moći odnosno , „posedovanje adekvatnog resursnog potencijala“; prostorna dimenzija, koja pored veličine sopstvene teritorije podrazumeva i prostor namenjen za projekciju sile, što znači jasno naznačen areal svakovrsnog uticaja kako prema saveznicima, još i više prema targetiranim državama i regionima; treći faktor se tiče samog statusa velike sile, dakle, reč je o statusnom položaju velike sile koji je nesumnjivo priznat od drugih država u svetskom sistemu. Neke kolege, kao što je to i koleginica Vesna Danilović, koriste još i pojam ključne države (Major Powers).Pol Kenedi ipak smatra da je ekonomski faktor naročito važan jer se upravo na njegovoj snazi gradi ili gubi status velike sile tokom istorije. „Na primer, postoji primetna uzročna povezanost između pomeranja koja su se vremenom desila u opštoj ekonomskoj i proizvodnoj ravnoteži i položaja koji pojedina sila zauzima u međunarodnom sistemu… Istorijske činjenice sugerišu da postoji vrlo jasna veza na dugu stazu između ekonomskog uspona i pada jedne velike sile i njenog uspona i opadanja…“ (P. Kenedi, 1999: 17).

Posle Drugog svetskog rata pod pojmom velikih sila smatraju se države stalne članice Saveta bezbednosti OUN (SAD, Ruska Federacija, Kina, Francuska i Velika Britanija). Stalno članstvo u Savetu bezbednosti i pravo veta prilikom donošenja važnih odluka (rezolucija) daje ovim silama izvesnu moć da mnogo više nego druge zemlje utiču na karakter i dinamiku delovanja u ovom važnom organu međunarodne bezbednosti. Česte zloupotrebe ovog statusa postalo je uobičajeno ponašanje jer sve naznačene sile vode računa pre svega o vlastitim nacionalnim interesima ili interesima vojno-političkih saveza iz kojeg dolaze. Ovo se pre svega odnosi na SAD, Veliku Britaniju i Francusku kao vodeće zemlje NATO-a jer Rusija i Kina nisu formalni članovi nijednog vojnog saveza.

Postoje zemlje koje poseduju izvesnu nuklearnu moć pa i druge kapacitete (ekonomska moć, naučno-tehnološka razvijenost, demografski potencijal i sl.) koji su za respekt ali uprkos pretenziji da jednog dana izbore takav status, još uvek od strane relevantnih međunarodnih aktera nisu zavredile takvo „priznanje“, već su u fazi dodatne legitimizacije statusa (na primer Indija). Pakistan, Severna Koreja i Izrael na primer jesu države sa izvesnim nuklearnim potencijalima, ali se za njih ne može reći da po ostalim kapacitetima mogu da pretenduju na status velike sile. Zatim, tu su i ekonomski giganti kakvi su Nemačka ili Japan, koji još uvek nemaju ostale kapacitete moći da bi prerasli svoj trenutni status regionalnih sila i sl. „Da bi država bila velika sila, ona mora raspolagati ‘resursnim potencijalom’ kako bi mogla da ostvari utvrđene ciljeve, a resurse u ovom slučaju predstavljaju vojni arsenal, ekonomska snaga i politički instrumenti kojima se obezbeđuje status“ (D. Proroković, 2018: 407). Takvim potencijalima mnoge države neće još dugo moći raspolagati, pa će, kao Brazil na primer, uprkos svom ozbiljnom napretku u gradnji kapaciteta moći još zadugo čekati da od ostalih aktera zasluže (dobiju ili osvoje) status velike sile.

3. Regionalne sile:

Pod pojmom regionalnih sila podrazumevaju se one države koje raspolažu izvesnim kapacitetima moći sa kojima dominiraju u određenom regionu i u najčešćem slučaju diktiraju dinamiku i karakter odnosa u njemu. To je treći akter po značaju u svetskom političkom sistemu. NJihova regionalna dominacija nekada se prepoznaje kroz hegemonističko ponašanje i potrebu da susedima u regionu nameću svoje državne interese i nacionalne prioritete. One dakle „integrišu i zaokružuju širi geografski, ekonomski i politički prostor oko svoje države i kulturno ga homogenizuju.“ NJihov krajnji domet uticaja u najvećem broju slučajeva ograničen je na dotični region, i ne dostiže čak ni kontinentalni značaj zato što su kapaciteti njihove moći dostatni samo za regionalne oblike dominacije. Da bi ovo ostvarile i regionalne sile moraju imati respektabilne vojne potencijale, privrednu snagu i neku vrstu naglašenog političkog liderstva.

U klasične regionalne sile bi se mogli svrstati Turska, Izrael, Pakistan, Južnoafrička Republika, Španija, Nigerija, Poljska, Vijetnam, Alžir, Tajland i dr. Svaka od njih ponaosob, zahvaljujući pre svega nekim od dominantnih aspekata moći koje poseduje (vojna snaga, geografski položaj, demografski faktor, ekonomska moć, religijski uticaj i sl. Dakle, često raznorodni faktori su dovoljni da takvu zemlju učine značajnim regionalnim činiocem.

U literaturi se ponekad spominju i tzv. srednje sile (middle power) koje se statusno ali i po potencijalu moći nalaze negde između velikih i regionalnih sila. „Srednjim silama se zato mogu smatrati i države koje zahvaljujući izraženom potencijalu jedne dimenzije moći zauzimaju posebno mesto u međunarodnom poretku“ (D. Proroković, 2018:431). Kao sile takvog srednjeg nivoa snage često se navode Kanada, Holandija, Danska, Norveška, Australija, Italija, Meksiko, Egipat, Saudijska Arabija, Indonezija, Južna Koreja, Iran i dr. NJima je svojstveno da međunarodne probleme uglavnom rešavaju kroz multilateralu i pregovore, dakle, diplomatskim sredstvima.

Pored navedenog vredno je spomenuti i tzv. oscilirajuće sile (swing state) a pod njima se u međunarodnoj politici podrazumevaju „akteri regionalnog značaja koji svoja strateška usmerenja periodično menjaju ulazeći u različitim vremenskim intervalima u partnerstva s međusobno suprotstavljenim velikim silama“. Kao primeri za takve zemlje u svetskoj politici najčešće se navode SFR Jugoslavija ili Indija, koje su u različitim vremenskim periodima vođene svojim političkim interesima lavirale, odnosno oscilirale od Moskve do Vašingtona i nazad. U Africi takva država bi, na primer, bila Kenija koja je u poslednje dve decenije oscilirale od Vašingtona do Pekinga, sve u zavisnosti kako je procenjivala svoje spoljnopolitičke prioritete.

MOĆ I VRSTE MOĆI U SVETSKOJ POLITICI

Pojam moći spada u jedan od najvažnijih pojmova u politikologiji uopšte, pa tako i u savremenim međunarodnim odnosima. Brojni su pojmovni i teorijski pokušaji da se moć definiše, uhvati njena suština, odrede forme pojavljivanja, i razume kontekst njenog delovanja. Prema DŽozefu Naju upravo je kontekst ono bitno svojstvo koje određuje karakter, formu, suštinu i oblik dejstvovanja moći, osobito kada je svetska arena u pitanju. Ono što takođe dodatno usložnjava razumevanje prirode moći i njene upotrebe od strane državnih i nedržavnih aktera jeste kontekstualna inteligencija (sposobnost razumevanja okolnosti koje čine i određuju okružujuću stvarnost) i tzv. resursi moći (informacioni sistemi, mediji, sajber prostor, mreže, nove tehnologije, i sl.) koji poput medijuma uvećavaju, ubrzavaju ili maskiraju njena dejstva i čine ceo proces istraživanja dodatno komplikovanijim.

U politikološkoj nauci vlast se često određuje upravo preko pojma moći, pa bi se tako vlast definisala kao legitimna moć, kao pravo države da utiče na ponašanje drugih (građana) preko institucionalizovane moći (državne institucije) čiji je cilj da ishoduje efikasno potčinjavanje ubeđivanjem ili prinudom. Dok klasičan pojam moći podrazumeva sposobnost da se utiče na ponašanje drugih, vlast je pravo da se to čini, zadobijeno političkom obligacijom o prihvaćenoj obavezi građana da se pokoravaju izabranoj i legalnoj vlasti. U tom smislu kao neizostavni uslov vlast mora da poseduje legitimitet i da predstavlja moć koja se temelji na vladavini prava. Jedino u tom slučaju ona i samo ona ima pravo na institucionalno legalnu i zakonitu primenu sile.

Izvan konteksta same države, dakle čisto sociološki, moć označava sposobnost pojedinaca ili grupa da radi ostvarenja ciljeva i realizacije interesa utiču na ponašanje i razmišljanje drugih socijalnih grupa ili pojedinaca. „Zato je svaka moć, po mom mišljenju, bitno društvena, kako po mestu i načinu svog postanka i ispoljavanja, tako i po svojoj prirodi i učincima“ (V. Pavlović, 2012: 339).

Politička moć predstavlja posedovanje kapaciteta (resursa) da se u okviru jednog društvenog odnosa sprovede sopstvena volja, uprkos protivljenju, odnosno otporu. Moć je dakle sklona da korumpira, a apsolutna moć korumpira apsolutno, stoga ona ne mora uvek da se nameće silom ili prisilom. Zato možemo da govorimo o različitim vrstama moći: tzv. legitimnoj moći (kada ljudi dopuštaju da se na njih utiče), o moći koja se postiže nagrađivanjem ili putem identifikovanja (referentna moć ‒ Štokholmski sindrom[1]) , zatim o tzv. ekspertskoj moći (koja se stiče na osnovu znanja), informacionoj moći, finansijskoj moći i sl.

U kontekstu realne politike definisano je nekoliko funkcija moći:

1. moć delovanja koja obuhvata sve vidove aktivnosti u cilju promene faktičkog stanja;
2. moć odlučivanja koja podrazumeva sposobnost donošenja obavezujućih odluka;
3. moć mobilizovanja kao realna sposobnost mobilizacije ljudi pomoću drugih sredstava kao što su tržište, birači, mediji i slično;
4. moć raspolaganja (odnosi se na korišćenje stvari i resursa koji stoje na raspolaganju bilo privatnog ili društvenog karaktera);
5. moć definisanja se odnosi na sposobnost određivanja javnog diskursa, nametanja dnevnog reda, odnosno njegovog tematskog karaktera ili tumačenja političke, socijalne i kulturne stvarnosti, koja se često kodira i kao politička korektnost.

Čuveni britanski filozof Bertrand Rasel uporedio je moć sa energijom. Ono što za fiziku znači pojam energije, za društvene nauke je pojam moći. U politikologiji najznačajniji je pak onaj pristup koji moć određuje kao sposobnost da se ostvari željeni ishod po nosioce moći, ili odgovori na pitanja: ko dobija, šta dobija, gde dobija, kada i kako dobija. „Prvi aspekt, ili ‘lice’ moći definisao je politikolog s Jejl univerziteta Robert Dal… Ovo lice moći usredsređuje se na sposobnost da se drugi privole da delaju na način koji je u suprotnosti s njihovim početnim preferencijama i strategijama. (Preferencije i strategije su tesno povezane. Preferencije rangiraju ishode u datom okruženju, a strategija je napor nekog aktera da se u tim okolnostima što je moguće više približi željenom ishodu)“ (DŽ. Naj, 2012: 29) Kritikujući Dala, Naj mu prigovara da nije uzeo u obzir i druga dva aspekta ili lica moći. Pri tome bi drugo lice moći bila sposobnost (posedovanje resursa) da se uokviruje i postavlja dnevni red. „Drugim rečima, moguće je oblikovati preferencije drugih tako što ćete uticati na njihova očekivanja u pogledu onoga što je legitimno ili izvodljivo.“ Dok je tzv. treće lice moći sadržano u sposobnosti da se definišu strukture nečijih preferencija. „Ukoliko možete navesti druge da žele isti ishod kao i vi, neće biti potrebno da se prevladaju njihove izvorne želje“ (DŽ. Naj, 2006: 31).

Pojednostavljeno radi lakšeg razumevanja, ova tri lica (aspekta) moći koje nam sugeriše DŽ. Naj moguće je prikazati na sledeći način:

1. prvo lice moći (tvrda moć) zasnovano je primoravanju,
2. drugo lice moći (meka moć) zasnovano je na privlačenju,
3. treće lice moći (pametna moć) zasnovano je na poistovećivanju.

Dakle, kombinacijom sva tri lica moći lakše je sa manje upotrebljenih resursa i energije postići željene ishode. U čitavom procesu upražanjavanja moći ključna je faza upotrebe tzv. pametne moći u međunarodnim odnosima, kao „kreativne“ kombinacije kojim se formama tvrde i meke moći pametnim planiranjem i korišćenjem postiže uspešna strategija ostvarivanja postavljenih ciljeva i interesa. Stoga DŽozef Naj kondenzovano zaključuje: „Definisao sam pametnu moć kao sposobnost da se resursi tvrde i meke moći ukrštaju u delotvorne strategije“. (DŽ. Naj, 2006:42).

Literatura:

D. Proroković (2018). Era multipolarnosti. Beograd: Službeni glasnik.

DŽ. Naj (2006). Kako razumevati međunarodne sukobe. Beograd: Stubovi kulture.

P. Kenedi (1999). Uspon i pad velikih sila. Podgorica: CID.

V. Pavlović (2012). Politička moć. Beograd: Zavod za udžbenike.

[1] „Na primer, u Stokholmskom sindromu žrtve otmice koje su doživele traumatski stres počele su da se poistovećuju sa svojim otmičarima“ (DŽ. Naj, 2006: 31).