Политички програми Срба у Угарској

07/04/2020

Аутор: др Милош Савин, историчар

Српске политичке програме на подручју Војводине, односно Угарске, можемо грубо поделити на две групе. У прву групу би ушли они које су прокламовали Српски црквено-народни сабори, попут Темишварског 1790, Благовештенског 1861. и Мајске скупштине 1848. Овде је битно препознати разлику између два сабора који су редовно уз царско одобрење одржани, те Мајске скупштине до које је дошло усред револуционарног превирања. У другу групу спадају програми политичких странака, односно појединаца и група које су путем својих програма покушале да их организују. У овој групи најзначајнији је свакако Бечкеречки програм Светозара Милетића и његове Српске народне слободоумне странке, док је већина других настала као реакција или последица овог програма. Многи од политичких програма су остали мртво слово на папиру, имајући пре свега идејни и идеолошки значај, без већег утицаја у политичком праксису датог тренутка. После Бечкеречког програма, озбиљнију могућност артикулације на угарском сабору је имао програм Српске народне радикалне странке из 1904. године, међутим та могућност је престала чак и теоријски да постоји 1912. године, укидањем српских аутономних институција. Морамо признати и да су програми српских демократа и младорадикала, донети 1908, односно 1910. године били независни од Бечкеречког програма, усклађенији са политичким тренутком који је наступио четири деценије након збора у Бечкереку, али они нису имали довољно историјског простора да створе већу хомогену групу својих следбеника, те резултирају било каквом политичком последицом.

Срби предвођени митрополитом Мојсијем Путником су од цара Леополда II затражили да им одобри одржавање једног српског народно-црквеног сабора, расправног карактера, на коме би могли да формулишу своје политичке захтеве. Иако је митрополит Мојсије у међувремену преминуо, цар је дозволио сазивање сабора и до тога је дошло 1790. године у Темишвару. Срби су на Темишварском сабору затражили да им се на подручју Баната да посебна територијална аутономија, односно Војводина. Иако су постојали и предлози да се на подручју Срема или источне Славоније затражи посебна српска аутономна територија, српски прваци су се определили за Банат, пошто он након ослобођења од османске окупације, није формално враћен, односно инкорпориран у Угарску. Проглашењем аутономне Војводине у Банату, спречило би евентуално трвење између Срба и Мађара. На истом сабору за новог карловачког митрополита изабран је дотадашњи будимски владика Стеван Стратимировић. Захтеве за формирањем аутономне српске територије Леополд II је начелно прихватио, али до формирања Војводине није ни дошло.

Као наставак Француске буржоаске револуције из 1789. године, Западну и Средњу Европу је крајем фебруара 1848. обухватила антифеудална, грађанско-демократска револуција, која ће довести до значајних социјалних и културних промена. Овај револуционарни замах се назива Пролеће нација или Буђење народа. У Бечу је свргнут канцелар Метерних, пробудиле су се Северна Италија и Чешка које су се налазиле у оквиру Аустрије. На војвођанском простору дошло је до социјалних и аграрних побуна. Револуционарне тежње Срба и Мађара су се у почетку потпуно подударале. Међутим, мађарски револуционари су након преузимања власти, одбили да признају иста права Србима, сматарајући да у Угарској, односно Мађарској, постоји само један политички народ – Мађари. Раскол између мађарског и српског покрета убрзо је прерастао у крвави српско-мађарски рат. На чело српског покрета је готово самоиницијативно стао млади племић Ђорђе Стратимировић, који је убрзо задобио подршку грађанства и нижих командних кругова међу Србима у војној граници.  Српски митрополит Јосиф Рајачић, крупни феудалац, одан двору, под притиском бројних народних делегација и петиција је пристао да закаже Српску скупштину. Како би се избегла могућност да се митрополит предомисли, између 10 и 15 хиљада људи се окупило у Сремским Карловцима где је од 13. до 15. маја одржана Мајска скупштина која је прогласила Српску Војводину. По одлуци, Војводина је, као посебна аутономна територија обухватила: Срем са Границом, Барању, Бачку са Потиским дистриктом и Шајкашким батаљоном, те Банат са Границом и Кикиндским дистриктом. Митрополит је проглашен за патријарха, а за војводу је изабран пуковник из Огулинске регименте, искусни царски војник, Стеван Шупљикац. Скупштина је прогласила равноправни, политички савез Војводине са Хрватском, што је потврдио и Хрватски сабор, признавши да је Срем део Војводине. Скупштина је прогласила да је српски народ слободан и независан у оквиру Аустријског царства и угарске круне. Изабран је Главни одбор, као извршни орган, тј. влада Војводине, чијим радом је доминирао Ђорђе Стратимировић. Како се Шупљикац први пут у Војводини појавио 6. октобра, Стратимировић је руководио и војском. Главни одбор је у Војводини организовао потпуно независну државно-правну и економску власт. Након крвавих сукоба, српски покрет је прерастао у део царске антиреволуционарне војске, која се борила за сламање Угарске. Како би се захвалио Србима, аустријски цар је 15. децембра 1849. године донео патент о оснивању Војводине Србије и Тамишког Баната, Војводина је суштински представљала само једну управну јединицу, без икаквих народних или аутономних српских одлика. Војводина је изузета из Угарске и поверена аустријском министарству полиције на управу, а званични језик је био искључиво немачки. Аустријски цар је себе прогласио за великог војводу Војводине Србије. Период постојања Војводине Србије се у потпуности поклопио са апсолутистичким режимом аустријског министра Александра Баха, па се одомаћио назив Бахова Војводина. Агресивна германизација, полицијски режим, централизација и аустријски државни унитаризам су главне одлике Баховог апсолутизма.

Проценивши да му Срби више нису потребни, у намери да за своју спољну политику задобије Мађаре, цар је 27. децембра 1860. године лично написао одлуку којом је Војводина укинута и потпуно присаједињена Угарској, изузев Румског и Илочког среза који су припојени Хрватској. Након укидања Војводине долази до постепеног формирања и прве организоване Српске либерално-опозиционе странке на челу са Светозарем Милетићем, који је изабран за градоначелника Новог Сада. Политички програм Српске либерално-опозиционе странке, познате под називом Српска народна слободоумна странка, ће се све до 1869. године базирати на Милетићевом чланку из „Српског дневника“, објављеног почетком јануара 1861. године под називом „На Туциндан”. У туцинданском чланку Милетић предлаже потпуни раскид војвођанских Срба са Бечом, те политичку борбу за признање аутономне Српске Војводине од стране Мађара. Милетић је формулисао принцип ми смо и Срби и грађани, истичући једнак значај националне аутономије, демократије и грађанског друштва. Милетић је сматрао да уставним средствима путем Угарског сабора треба организовати Војводину као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна.

Српска позиција се, наизглед, променила када је дошло до неспоразума између аустријских и мађарских владајућих кругова, бечки двор решио да испоштује захтеве Срба, али само формално, како би заплашио мађарске меродавне кругове и ублажио српско негодовање. Аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима априла 1861. године. Одлучено је да овај сабор буде расправно-политичког, а не црквено школског карактера. Царевим указом учешће у сабору је предвиђено само за Србе из бивше Војводине, без Војне границе, Славоније, Хрватске и других делова Угарске. По правилнику који је саставио Ђорђе Стојаковић, а прихватио двор, Сабор је поред патријарха (председника сабора) и три владике, требало да броји још 75 делегата – од чега 25 из монашко-свештеничких редова, а преосталих 50 из грађанског сталежа. Избори за сабор су били електорског типа, наиме прво су изабрани бирачи, који су изгласали посланике. Ипак ове изборе је карактерисала велика демократичност и широко бирачко право. Како се због брзине није прецизно могао извести и спровести имовински и струковни цензус, испоставило се да су право да бирају и да буду бирани имали скоро сви пунолетни Срби са подручја укинуте Војводине. За посланика је могао да се кандидује сваки Србин, аустријски држављанин који је имао минимиум 30 година и сва грађанска права. То је био једини српски сабор на подручју Хабзбуршке монархије на коме се искристалисала права елита српске интелигенције свог времена. Уважавајући чињеницу да је на сабору за највиши клер, монаштво и свештенство унапред било резервисано 29 места, сабор је задржао конзервативно-клерикални карактер. Пошто је сабор свечано отпочео са радом 2. априла, у њему су се одмах искристалисале две доминантне групе. Прву су чинили Ђорђе Стојаковић, Јосиф Рајачић, Ђорђе Стратимировић, Петар Чарнојевић, Јован Хаџић, Јован Суботић, Никанор Грујић, Платон Атанацковић и њихови следбеници. Ова група се може сматрати конзервативном. Либералну групу са Милетићем на челу чинили су, Ђорђе Радак, Јован Ђорђевић, Јован Живковић, Ђорђе Бранковић (касније ће постати патријарх Георгије) и други. Наведене групе не можемо сагледавати једнобразно каснијем поимању политичких партија, с обзиром на то да су се посланици искључиво на бази сопствених уверења опредељивали за саборске расправе и одлуке. Без обзира на идејна и идеолошка размимоилажења, све групе на сабору су се залагале за то да се Србима мора обезбедити једна посебна аутономна Војводина на подручју јужне Угарске, као политичка и територијална аутономија. Доминантни конзервативци и клерикалци су сматрали да се аутономна Српска Војводина може остварити искључиво ослањањем на аустријског цара и бечку камарилу, позивајући се на старе српске привилегије и царска обећања, која су небројено пута до тада била изиграна и погажена. Благовештански сабор је у својим закључцима у оквиру 16 тачака изнео максималистичке захтеве за гаранције српске аутономности и националног развоја у оквиру аустријског царстава. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Захтеване су посебна политичка и судска управа и скупштина Војводине. На челу Војводине, у којој би био званичан српски језик, која би имала своју заставу и грб, првостепени и апелациони суд, стајао би војвода. По окончању сабора његови закључци су путем делегације однети цару у Беч.  Цар је делегацији пренео да је задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло.

Бечка аристократија, ослабљена због рата са Пруском, па је уместо дотадашњег Аустријског царства, Аустро-угарском нагодбом, 1867. године, створена дуалистичка Аустроугарска. Целокупан српски клеро-конзервативни политички миље, који је до тада био нераскидиво везан за Беч, преко ноћи се ставио у службу Угарске владе. Угарски сабор је 1868. године донео Закон о народностима, који је дозволио Србима да самостално уређују своје црквене, школске и фондовске послове, али је одбио њихове захтеве за територијалном аутономијом. Закон иако на око либералан за сва права дата народностима, пре свега српској црквено-школској аутономији, прописивао је обавезан државни надзор, што ће касније бити коришћено управо за гушење гарантованих права. Законом је предвиђено постојање једне, недељиве, политичке мађарске, нације, којој би припадали сви становници Угарске. Специфичност овог закона је чињеница да га је управо угарска влада непрекидно кршила, на штету народности. Усвајањем Милетићеве Основе програма за српску либерално-опозициону странку, на конференцији у Бечкереку, почетком 1869. године, дат је политички одговор на новонасталу ситуацију. Бечкеречки програм, са изменама из 1872. године, је постао основа српског опозиционог деловања на Угарском сабору у наредним деценијама. Бечкеречки програм је обавезивао посланике српских либерала да на Угарском сабору инсистирају на равноправности свих народа Угарске са мађарским народом, на већим грађанским и демократским слободама и залагао се за још већу самосталност Угарске него што је предвиђено нагодбом. По питању аутономије Војводине, програм је тражио покретање парламентарне дебате на Угарском сабору о захтеву Благовештанског сабора, да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Бечкеречки програм је пропагирао и специјалне односе војвођанских Срба са Србијом. Поред наведеног, програм је инсистирао на панславизму и праведном решењу источног питања, оптималном за српске националне интересе на Балкану.

У тренутку највеће снаге и утицаја Српске народне слободоумне странке на челу са Светозарем Милетићем и њеног прерастања у одушевљени масовни национални покрет Срба у Војводини 1872. године, у Нови Сад долази и у њему живи и делује социјалиста Светозар Марковић. Марковић долази у Нови Сад као политички емигрант из Србије, упркос томе он активно шири социјалистичке идеје међу Србима у Војводини. Новооткривени историјски извори, пре свега преписке Стевана Малешевића, истакнутог либерала, упућују на могућност да су одређене безбедносне структуре Кнежевине Србије постигле неку врсту компромиса са Марковићем да се привремено измести у Нови Сад, а да ширењем социјалистичких идеја буде опозиција Српској народној слободоумној странци утемељеној на идеологоијама грађанског либерализма и српског национализма. Наравно, ове идеје је немогуће апсолутно потврдити, али их треба оставити као могућност, коју треба на целовит и свеобухватан, научно верификован начин потврдити или одбацити. Један од водећих Марковићевих сарадника у Новом Саду је био др Ђорђе Мијатовић. Мијатовић је по свом занимљивом животу једна веома маркантна персона. Отац Гавра му је био неписмени земљорадник, граничар, који је својим спекулативним способностима, постао богаташ, финансијски инвеститор и прилично живописна личност. Како је достигао виши друштвени статус, а у добу националног романтизма, свом дотадашњем презимену Мијатов је додао наставак –ић, те постао Мијатовић. Синовима је откупио војну обавезу и обезбедио им безбрижно и квалитетно школовање. Ђорђе Мијатовић, чешће називан Ђока, је био члан Милетићеве странке и дописник „Заставе“, али веома склон левичарским идејама, због чега је ушао у полемику са Илијом Вучетићем. Мијатовић је студирао медицину у Швајцарској и Француској, поред тога апсолвирао је и право. Према доступним изворима, који нису до краја доказани, Мијатовић је био лекар на прекоокеанском броду, те у британској мисији у Индији. Боловао је од индијске грознице, а умро од антракса 1878. године у тридесетој години. Под утицајем Марковића, Ђока Мијатовић је у Новом Саду основао часопис „Једнакост“. Сматрајући да Бечкеречки програм није у потпуности одговорио на све народне захтеве, на страницама „Једнакости“ 1872. године је изнео свој политички програм под називом „Једнака права, једнаке дужности и једнака слободе за све“. Мијатовићев политички програм је инсистирао на општем праву гласа за све становнике Угарске. Захтевао је децентрализацију и јачање општинских самоуправа. Тражио је да се сви закони усвајају на референдуму. Захтевао је рационализацију државне управе, драстично смањење чиновника, те смањење плата високих чиновника. Програм је предвиђао укидање стајаће војске и наоружавање народа, који би сам себи старешине бирао. Сматрао је да сваки грађанин има право да предлаже законе. Инсистирао је на прогресивном опорезивању, али и укидању било каквог опорезивања за оне чији је годишњи приход био 400 форинти и мањи. Тражио је ограничење рада, како у фабрикама, тако и на пољима, на осам сати. Противио се продаји и пленидби имовине која би гарантовала приход од поменутих 400 форинти. Залагао се за обавезно бесплатно образовање, обавезно државно старање о инвалидима и немоћнима. Ткође, Мијатовићев програм је пропагирао и најшире грађанске слободе. Ипак, овај програм је донекле остао мртво слово на папиру, пошто није формирана политичка странка, која би се залагала за њега озбиљније. Свакако да су вршачки социјалисти, потоњи радикали, били блиски овом програм, али су они од 1887. до 1902. године били на позицијама Бечкеречког програма, допуњеног социјалним захтевима.

Десница, коју су чинили одређени богаташки кругови, клерикалци конзервативци, помогнути од стране угарске владе, окупили су се око Ђорђа Стратимировића, који је прокламовао свој програм 1872. године, са циљем да преузме Милетићеве бираче. У уводу у свој програм Стратимировић истиче: „Није ништа по народ опасније, него кад му политичне вође, не познавајући оних моралних и материјалних средстава која су за постижење известних цели нуждна, његову најбољу снагу у безплодној борби троше – снагу која би целисходно и благовремено употребљена кадра била народу век благостања створити.“ Стратимировићев програм је био знатно умеренији од Бечкеречког, али не и потпуно помирљив. Закон о Аустроугарској нагодби и Закон о народностима, овај документ није у потпуности ни оспоравао, али ни прихватао. Бираним речима, Стратимировић их је проглашавао као политичку реалност, под условом да се исправе, допуне и слично. Стратимировић је изнео и захтеве да се спољнополитички аустроугарски ускладе са француским и руским интересима, те да се на Балкану допринесе ослобођењу хришћанства од „полумесеца”. У свом програм Стратимировић види највећег непријатеља српским интересима, геополитиче претензије немачког царства, и подложност Аустроугарске њима. Иако умерен, овај програм је чвршће стајао у одбрани српских интереса него многи каснији програми, а пре свега Великокикиндски. У замисли да формира странку базирану на свом програму, некадашњи вожд Српске Војводине, доживео је фијаско. Упркос свим искушењима тада је било немогуће опонирати међу Србима одушевљеном масовном покрету, као што је била Српска народна слободоумна странка.

Након што су пропали покушаји да се створи конкуренција Српској народној слободоумној странци, све снаге су преусмерене на стварање раскола унутар странке формирањем тзв. нотабилитета. Суштину онога што можемо назвати нотабилитетском политиком у Војводини, представља политика сомборског посланика и првака Српске народне слободоумне странке, Нике Максимовића. Почетак његовог нотабилитетства датира управо из исте 1873. године. Свестан да је странка у напону снаге, Максимовић је није напустио, већ је деловао унутар противно њеном програму и Светозару Милетићу. Након опоравка од вишегодишње робије, али и првих симптома прогресивне парализе, односно сушења мозга, Милетић је у Новом Саду, априла 1881. године сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Искусни нотабилитети, међутим, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и радикала Јаше Томића који је захтевао допуну  Бечкеречког програма социјалним питањима. Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти, нема места на збору ове странке. У августу 1882. године. Светозар Милетић је потонуо у најтежи облик болести, што је довело до његовог коначног одласка из друштвено-политичког живота. Нотабилитети су 13. априла 1884. године одржали импозантан збор са преко хиљаду бирача Српске народне слободоумне странке из 52 места. Овај скуп је бојкотовала група либералног центра окупљена око Мише Димитријевића.  На овом збору нотабилитети су усвојили умерени Кикиндски програм. Суштина овог програма, који је садржао свега четири тачке је била одустајање од опозиционе политике према влади, прихватање Аустро-угарске нагодбе, залагање за што јачи развој Угарске и борба за српска права у доследној примени Закона о народностима и у оквирима Српске црквено-школске аутономије.

Још на Милетићевом новосадском збору су се искристалисале три фракције у српском опозиционом покрету – либерали, нотабилитети и радикали/социјалисти. До озбиљне конфронтације између радикала и либерала ће доћи након избора за српски народно-црквени Сабор 1885. године, а функционисаће преко сопствених органа тј. гласила – либералног „Браника“ Мише Димитријевића и „Заставе“ која је пала у радикалске руке, а након извесног времена склопљен је и брак између Јаше Томића и Милице Милетић. Избори за црквене општине и епархијске скупштине су показали велики ривалитет између либерала и радикала у оквиру још увек формално непоцепане странке. До формализације постојања две одвојене странке доћи ће тек 1887. године, када ће Томић формирати Целокупну српску народну слободоумну странку, која ће убрзо након тога променити назив у Српска народна радикална странка, а Миша Димитријевић ће свој либерални део конституисати као партију континуитета под истим називом Српска народна слободоумна странка, односно Српска либерална странка. Радикали су 1887. године, конституисањем странке усвојили свој програм, односно допунили Бечкеречки програм социјалним захтевима. Међутим, они нису допунили последњу верзију Бечкеречког програма из 1872. године социјалним захтевима, већ изворну верзију из 1868, удаљивши се на тај начин додатно од Милетћеве политике, мада ће се до краја на њега позивати. Крајем 1889. године кулминирао је либералско-радикалски сукоб који се жестоко водио полемиком између „Заставе“ и „Браника“. Ова епизода односа између две српске опозиционе партије резултирала је 4. јануара 1890. године (на Туциндан) убиством Мише Димитријевића које је ловачким ножем, са предумишљајем, извршио Јаша Томић на новосадској железничкој станици пред очима Димитријевићеве супруге и најближег пријатеља Николе Јоксимовића, уредника „Браника“. Јаша Томић је након овога првостепено осуђен на доживотну робију, што је виша инстанца преиначила у шестогодишњу затворску казну коју је 1890 – 1896. одробијао у затвору у Вацу, под веома повољним условима, радећи у столарској радионици. Томићеви радикали, не само у Сабору већ и генерално, остварују потпуну доминацију међу српским бирачима и добијају чак 37 мандата, спрам 5 либерала, 11 владиноваца и 19 самосталаца из Хрватске. Све остале странке постају само немоћни сведоци радикалске политике. Управо овај сазив Сабора учвршћу је нас у уверњу да је постојао договор  радикала са угарским структурама. Наиме, у ранијим ситуацијама када је српска опозиција побеђивала на изборима за Сабор, спрегом клера и владиног комесара није омогућено функционисање сабора. Овај пут, међутим, српска вероисповедна аутономија је сервирана радикалима без икаквих препрека. Веома је извесно да је до овако повољне ситуације по радикале дошло на основу тајног договора између радикала и одређених државних структура Угарске, а последица тога је било и његово раније пуштање из затвора. Када су преузели институције српске аутономије, радикали су затекли све измирене трошкове и вишак од 800.000 круна у каси. Након одласка са власти из аутономних органа 1910, радикали су драстично умањили имовину Српске цркве те оставили дуг од 800.000 круна. Дошавши на овај начин на неку врсту влати, радикали су усвојили свој нови програм 1904. године. Нови радикалски програм је био на трагу Бечкеречког, али његово усвајање можемо сматрати за одустајање од истог. Нови програм је био написан и за Војводину, односно Угарску, као и за Хрватску и Славонију. Овај програм почиње уводом у ком се наводи следеће: „Држава је ради држављана и то ради свију подједнако. Држављани су дужни све чинити, што је потребно за одржање и напредак државе, али је и држава дужна осигурати право на опстанак и право на свестрани мирни развитак свима држављанима и свима својим народима. Државни строј треба положити на широке основе демократизма, а мисао водиља мора бити слобода и правда, братство и једнакост.“ Поред наведеног он је садржао и део програма који се односио на Српску црквено-школску аутономију, чији је циљ ограничавање утицаја клера на све послове осим вероисповедних, веронаучких и догматских. У Економском делу програма радикали се залажу за задругарство.

Када говоримо о Српској демократској странци у Војводини, примарно морамо обратити пажњу на њен интелектуални капацитет и идејно-политички значај. Ова политичка платформа је успела да повеже врхунске војвођанске интелектуалце тог доба, као на пример Милутина Јакшића, Милету Јакшића, Исидору Секулић, Вељка Петровића, Игњата Павласа, Тихомира Остојића и многе друге. Покретање „Српског гласа“, можемо сматрати као оснивање Српске демократске странке у Војводини, пошто су овај лист готово све демократске групе у Војводини прихватиле као свој орган. Исте године је у Угарском сабору на снагу ступио Апоњијев закон, који је путем образовног система имао за циљ да интензивира мађаризацију немађарских народа Угарске. Цела атмосфера након ступања овог закона, постала је тешка за народности, посебно за Србе. Јула 1908. одржана је конференција у Новом Бечеју на којој је усвојен Нацрт програма Српске демократске странке.  Програм се састојао из два дела, националног и грађанско-демократског. Превага је дата другом делу програма, с обзиром да је у датом периоду једини суштински национални циљ био опстанак и очување српског идентитета. Та 1908, је била година анексије Босне, и прилично појачане србофобије од стране хабзбуршких кругова. Ни готово дводеценијска пропаст српске опозиције услед међусобних размирица, није остављала превелику могућност демократама за велике национане циљеве. У наведеним околностима на Новобечејској конференцији највише је инсистирано на политичким правима Срба, на демократији и социјалној правди. Међутим, ова конференција није у потпуности уродила плодом, с обзиром да су демократске групе из Војводине биле разнородне. Примера ради сомборске демократе, окупљене око листа „Слога“,које је репрезентовао Јован Јоца Лалошевић су биле значајно конзервативнијих ставова, више су остављали утисак да се ради о новој генерацији сомборских нотабилитета, него о правим демократама. Сомборцима нису на срцу биле идеје о социјалним реформама, а ни једнакост бирачког права им није била драга. Ипак главни фактор који је омео изградњу чвршће структуиране Српске демократске странке није био детерминисан међусобним односима међу српским демократама у Војводини. Наиме, 1908. Аустроугарска је анектирала Босну и Херцеговину, што је изазвало огромно незадовољство међу Србима широм монархије. Хабзбуршка држава је почела да јавно исказује отворену србофобију, што се посебно рефлектовало путем судског и полицијског система.

Око др Миладина Свињарева, младог лекара, највећег стручњака за акушерство, сина скромних родитеља, крајем прве деценије двадесетог века окупила се група млађих школованијих радикала који су били дубоко разочарани Јашом Томићем и тадашњим радикалским руководством, пре свега њиховим злоупотребама и корупцији. Свињарев лечење народа није доживљавао као каријеру већ као своју животну мисију, па је стекао велику популарност.  Младорадикали су такође били заинтересовани за сарадњу са мађарским странкама, али из разлога спречавања злоупотреба. Управо у периоду младорадикалског зенита основана је Национална странка рада на челу са Иштваном Тисом. Младорадикали су желели да сарађују управо са Националном странком рада, пошто се њен програм залагао за радикалне реформе и увођење општег и једнаког права гласа за све пунолетне грађане. Кључна личност за оснивање Националне странке рада у Новом Саду био је велики жупан Бела Матковић. Он је младорадикалима обезбедио средства за покретање политичког листа „Српство“ који је угледао светло дана 16. марта 1910. године. Недуго затим, Угарска влада је одлучила да субвенционише излажење младорадикалског листа. Српствашима као младим и образованим људима је на првом месту била изворна идеја радикализма, а не клијентелистички однос према влади, па су након подробније анализе догађаја одустали од фузије са Странком рада, те самоиницијативно одбили да примају даље субвенције од владе. Без директног везивања подржавали су искључиво  реформске потезе Националне странке рада. На збору у Жабљу априла 1910. године младорадикали су формирали Српску народну странку у Угарској чији је званични орган постао лист „Српство“. Насупрот бившој странци, удаљеној од идеолошких основа, младорадикали су идеолошки били леви радикали блиски социјалистима. Њихов циљ је био остварење права на опште, тајно гласање. Истицали су неопходност коренитог побољшања материјалног стања најширих слојева друштва, насупрот олигархичној мађарској џентији и џиновском латифундијском поседу, који је покушавао да конзервира реликте феудализма. Залагали су се за опште право на бесплатно лечење, васпитање и суђење. Међу српствашима најпознатији су били др Ђорђе Тапавица, свештеник Тоша Милић, инжењер Миливој Матић, професор Марко Вилић (послератни уредник „Заставе“).

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања