ПОЛИТИЧКИ ПРАВЦИ У ВОЈВОДИНИ ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ПА ДО ДАНАС

query_builder

ПОЛИТИЧКИ ПРАВЦИ У ВОЈВОДИНИ ОД ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ПА ДО ДАНАС

 

Аутор: Милош Маринковић

 

Стварање југословенске државе 1918. године је представљало историјску прекретницу у политичком развоју југословенских народа. Остваривањем вековне идеје југословенског народног јединства било је у непосредној вези са карактером ослободилачких покрета јужнословенских народа у 19. веку, као и политичких и војних процеса до којих је дошло у време Првог светског рата. Условљеност и зависност ових фактора пресудно су утицале на процес настајања и политички карактер југословенске државе, њихов утицај био је и историјски важан за политичку судбину Војводине. Њен дотадашњи државно-правни и политички развој у Аустроугарској монархији биће прекинут.

Војводина се од самог почетка нашла у веома сложеним националним и политичким приликама. Из страха од могуће политичке и војне солидарности јужнословенских народа са Србијом, аустроугарске власти забрањују рад свих опозиционих партија, њихову штампу, а многе прваке политичког и друштвеног живота хапсе. На удару су биле истактуне личности националног и политичког живота Срба у Угарској. Од јесени политичка збивања у Војводини добијају национални карактер са циљем отцепљења од Угарске.

Иако је Војводина одлукама Велике народне скупштине у Новом Саду и београдском прокламацијом регента Александра ушла у Краљевину СХС, она крајем 1918. године није била територијално дефинисана. Нова држава па самим тим ни Војводина, није имала северне границе према Румунији и Мађарској, а на западу према Италији. Дипломатска битка за Банат почела је још 1914. године када је Пашићева влада формирала стручни тим за територијална питања на челу са познатим професором др Јованом Цвијићем. Већ 1915. године влада је са Крфа послала у Париз историчара Јована Радонића да лобира за Банат и он је са адвокатом Славком Шећеровим сачинио један мемоар о Банату.

Укратко, на Мировној конференцији нашу страну предводио је Никола Пашић са захтевом да граница Баната буде 25 км источно од Беле Цркве, 30 км источно од Вршца, 10 км источно од Решице и 28 км источно од Темишвара. После вишегодишњег дијалога пресудну улогу су имали наши чувени научници Михајло Пупин и Јован Цвијић и утицали на данас важеће разграничење са Румунијом, које је потписано 1. октобра 1921. године.

Војводина је са 1.787.438 становника ушла у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а Краљевина је укупно имала 12.017.323 становника. Војводина је из једне велике државе прешла у државу са пет пута мањим унутрашњим тржиштем и са цивилизацијским стандардима заосталим иза оних који су у Бечу, Прагу, Будиму, Пешти… Пољопривредна производња у Војводини је по приносима и опремљености била испод просека у Аустро-Угарској монархији, али она је у новоформираној држави била на највишем нивоу. У Војводини је 1919. године било 20% свих индустријских предузећа Краљевине СХС и 25% укупне железничке мреже. Унитарна, протекционистичка и дискриминациона политика која је одмах поведена у Београду није одговарала политичкој и привредној клими у Војводини. Међутим, када се најјача војвођанска политичка партија, Радикална странка Јаше Томића, 3. марта 1919. године утопила у Београду у Пашићеву Радикалну странку, Војводина је остала без организоване политичке снаге  која би могла да постави питање покрајинског идентитета и да озбиљније поведе борбу за заштиту војвођанских интереса у новонасталој држави. Војводина је 1921. године има 14,8 % од укупног становништва у Краљевини, а плаћала 25,5 % непосредно пореза Краљевини СХС.

На изборима за Уставотворну скупштину, који су одржани 28. новембра 1920. године, већину су добили радикали и демократе и они су одмах ушли у коалицију, пошто су око основне, унитарне концепције устава имали исте погледе. Најкрупнији блок који се још при формирању Краљевине одмах супротставио унитаризму и монархији, предводила га је Хрватска сељачка странка Стјепана Радића. Она није ушла у Уставотворну скупшиту, а касније су је напустили и други Хрвати, те је с тим отворено такозвано Хрватско државно питање, које је деценијама касније потресало Југословеску државу све до деведесетих година 20. века.

Видовдански устав као први устав СХС-а изгласан је на Видовдан 28. јуна 1921. године. За тај устав гласало је 223 посланика, док је 35 посланика било против, одсутних 161 претежно социјалиста који су бојкотовали. Ипак, од самог усвајања Видовданског устава широм Краљевине долази до политичких иницијатива који траже његову ревизију. Протић напушта Народну радикалну странку, и формира Независну радикалну странку. Радикали кидају коалицију демократама. У Загребу се 31. јула формира Хрватски блок, залажу се за ревизију устава, који окупља Хрватску републиканску сељачку странку, Народни и Југословенски клуб. Покрету за ревизију Видовданског устава ће се придружити и војвођанске политичке партије, те почиње да тиња незадовољство положајем Војводине.

Атентат на краља Александра у Марсељу 9. октобра 1934. године који су извели припадници Бугарске ВМРО и Хрватске усташе, уз помоћ Италије и Мађарске, и долазак на престо Павла Карађорђевића имале су крупне последице на прекомпозицију политичких снага.  У Војводини је у то време јачала аграрна криза, и почели су сељачки штрајкови што је условило јачање опозиције.

Милан Стојадиновић са својом политиком офанзивног привредног развоја повезује се са силама централне Европе, у економском погледу је донела известан полет и привреди Војводине, а његове мере за санацију пољопривреде биле су међу војвођанским сељацима као нада у бољу будућност. Политика „великих радова“ се односила на изградњу интернационалног пута Суботица-Нови Сад-Београд. Овај пројекат је и те како утицао на економску и привредну ситуацију у покрајини и дао је велики допринос развоју Војводине.

Дана 27. марта 1941. године у Београду је извршен војни пуч којим је поништен тек потписани пакт Југославије са силама осовине, а Хитлер је истог дана донео одлуку о кажњавању непослушних Срба. Од Мађара је затражио да се изјасне о својим границама и старим територијалним претензијама које су ишле на уштрб Југославије тј. Војводине иако је годину дана раније потписан уговор о пријатељству Мађарске и Југославије.

Дана 10. априла 1941. године проглашена је Независна Држава Хрватска, а мађарски регент Миклош Хорти у свом прогласу оцењује да Југославија не постоји и распала се на своје саставне делове, те га је то осоколило да мађарске територије које су од 1918. године у саставу Југославије припоји Мађарској. Војводина је подељена – Барања и Бачка су припале Мађарској, Срем је добила НДХ, а Банат је стављен под Немачку управу. Све мере притиска на српско, јеврејско и помско становништво у Војводини кулминирало је почетком 1942. године када је извршена рација. То је највећи злочиначки подухват мађарске војске, на територији Новог Сада и  јужне Бачке. У убилачком походу учествовало је 2.000 војника. У ноћи 20. и 21. јануара је почело крвопролиће на улицама Новог Сада, где су људи стрељани у кућама и на улицама и касније бацани у залеђени Дунав.

Комунистичка партија Југославије на челу са Јосипом Брозом Титом, почела је припреме за оружани устанак прозив окупаторске војске. У Војводини, Покрајински комитет КПЈ предводио је Жарко Зрењанин. Поред њега у Покрајинском комитету били су и Свезар Марковић-Тоза, Радивој Ћирпанов, Соња Маринковић, Серво Михаљ, Ерне Киш и многи други.

Црвена армија је преко Румуније кренула да ослобађа Банат почетком октобра 1944. године, а Тито је још у августу наредио Главном штабу НОВ-а да појача активности, и да се у Банат пребаце ударне чете, како се не би црвеноармејци појавили као искључиви ослободиоци Војводине. Већи део Немаца из Војводине се повукао са немачком војском од око 200.000 војника, а њихова имовина је конфискована и касније додељена колонистима из разних делова Краљевине, као што су Лика, Кордун, Банија, Далмација, Македонија, Босна, итд. Мађарима имовина у Војводини по Титовом наређењу није дирана.

Војвођански комунисти после рата су имали јако тежак задатак, на једној страни требало је конфисковати, национализовати, откупљивати, организовати сељаке у задруге, а на другој страни требало је ујединити све политичке снаге у једно.

Деликатно питање је било игнорисање интереса Војводине као саставни део Србије. Из Војводине су одсељени – једна ливница, две електричне централе, четири хемијске фабрике, седам дрвних предузећа, пет штампарија, две механизоване циглане, десет кудеља, једна шећерана, једна уљара и двадесетчетири млина. То је све однето из Војводине без икаквог обештећења.

Из нејасних политичких разлога у Војводити није смештена ниједна фабрика од 66 које је Југославија добила из Немачке, као вид ратних репарација.

Милошевић је крајем деведесетих година 20. века разарао покрајинске институције и градио амбицију да преузме контролу на целој територији СФРЈ, што је у неким републикама почело да изазива јачање национализма и сепаратизма. Падањем Берлинског зида 1989. године у Европи су се десиле велике политичке, економске промене, прекрајања граница, стварање нових држава. Титова верзија социјализма и заједништва није била одржива и дошло је до ланчаних реакција, изазваним ратовима. Одласком из заједичке државе Словеније, Хрватске и Босне, Војводина је остала у саставу Србије у којој живе и даље сложно многе националне мањине са већинским српским становништвом.

У последње време се учестало поставља питање једнакости аутономије Косова и Војводине. Да ли треба активирати устав из 1974. године којим су се прецизно дефинисале аутономије за сваку од бивших република.

Војводина је саставни део Србије, томе је тежила много векова уназад и остварила је свој сан да буде у генези постојања  Србије, која се борила за једнакост и равноправност, против диктатуре и сепаратизма.

Tags:

Остави коментар

comment
Ваша имејл адреса неће бити јасно објављена. Поља која су обавезна обележена су са *
account_circle
email
language