POLITIČKI PORTRET NIKOLE PAŠIĆA, OCA SRPSKOG PARLAMENTARIZMA

POLITIČKI PORTRET NIKOLE PAŠIĆA, OCA SRPSKOG PARLAMENTARIZMA

Autor: msr Srđan Graovac

Sagledavajući prošlost moderne srpske države kroz biografije njenih eminentnih političkih delatnika, mi istovremeno proučavamo našu istoriju i svedočimo o životima ljudi koji su tu istoriju stvarali. Između svih tih velikana srpske politike danas se po prepoznatljivosti, kako u stručno-naučnoj tako i onoj široj javnosti, posebno izdvaja jedno ime. Reč je o Nikoli Pašiću, političaru, diplomati i državniku koji je tokom svog višedecenijskog neumornog delovanja ostavio neizbrisiv trag u kolektivnom sećanju svog naroda. Moderna srpska istorija je inače prožeta intezivnim i dinamičnim društvenim procesima i događajima, a posebno je bilo turbulentno to vreme na koje je on svojim političkim radom ostavio svojevrstan pečat. Obavljao je najvažnije državne funkcije. Formalno, neke su bile više, a neke manje važne, ali su ime i autoritet Nikole Pašića u mnogome određivale njihov značaj. Bio je narodni poslanik, predsednik Narodne skupštine, gradonačelnik Beograda, predsednik Vlade Kraljevine Srbije i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Samim tim direktno je učestvovao u donošenju odluka koje su imale toliko dalekosežne posledice po sudbinu srpskog naroda da ih i danas osećamo. Istovremeno, on je bio i dugogodišnji predsednik Narodne radikalne stranke, najmoćnije političke organizacije, ne samo u Kraljevini Srbiji, već verovatno i na celokupnom Balkanu i to u višedecenijskom rasponu vremena. Radikali su tada bili prepoznatljivi po svom političkom aktivizmu, odnosno delovanju na terenu među samim glasačima. Danas, u svetu to predstavlja temelj uspeha svih savremenih i demokratskih političkih partija. Samim tim, radikali su u Srbiji formirali prvu modernu političku stranku doslednu u svom oportunizmu monarhističkoj autokratiji poslednjih Obrenovića, Milana i Aleksandra, dok je njihov neprikosnoveni vođa, Nikola Pašić, bio istinski lučonoša demokratskih vrednosti u srpskoj kraljevini tog vremena.

                Nikola Pašić je rođen 18. decembra 1845. godine u Zaječaru od majke Pene i oca Petra, uglednog trgovca. Pored Nikole imali su još jednog sina, Najdana i ćerku Ristosiju. Pašići su živeli skromno, a Nikola je dosta kasno, tek sa jedanaest godina krenuo u školu. Pošto je bio veoma dobar đak porodica se postarala da mu omogući nastavak obrazovanja. Gimnaziju je učio u Negotinu i Kragujevcu, a 1866. godine obreo se u srpskoj prestonici gde je započeo studije na Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Srpska vlada mu je kao odličnom studentu već 1868. godine dodelila stipendiju i time mu je omogućila da nastavi studije tehničkih nauka na Politehničkoj školi u Cirihu. Boravak u državi veoma visokog stepena građanskih sloboda i izraženih demokratskih načela kakva je bila Švajcarska tog vremena na njega je ostavio veliki utisak. Slobodno vreme je provodio družeći se sa drugim srpskim studentima, između ostalih sa Svetozarom Markovićem, Perom Todorovićem, Mitom Rakićem, Perom Velimirovićem, i drugima. Poseban utisak na Pašića je ostavio upravo Svetozar Marković začetnik socijalističkog pokreta u srpskom društvu. Iako vrstan intelektualac i društveno-politički teoretičar, Marković je iznad svega bio socijalistički idealista koji je sopstvenim karakterom plenio i okupljao oko sebe druge srpske studente u Cirihu. Među onima koji su ga poštovali, pa na neki način i obožavali našao se i Nikola Pašić. Upravo, u velikoj meri pod Markovićevim uticajem, Pašić je tada postao zagovornik socijalističkih ideja. Zajedno su radili na planovima o formiranju jedne srpske socijalističke partije koja bi te, tada u Evropi moderne ideje socijal-ekonomskih reformi, jednakosti i radničkih prava, zastupala u njihovoj Srbiji. Međutim, Pašić je više bio realista nego idealista. Svrsishodnost borbe za prava radničke klase u jednoj dominantno seljačkoj zemlji, kakva je bila ondašnja Srbija, morala je kod njega izazivati sumnju i potrebu za preispitivanjem sopstvenih političkih načela. Pašić je bio svestan potrebe korenitih promena u njegovoj zemlji kako bi došlo do pune emancipacije pojedinačnih, ali isto tako i afirmavcije opštedruštvenih interesa. Međutim, uvideo je da u tako struktuiranom srpskom društvu socijalističke ideje ne mogu naći plodno tlo za razvoj i primenu te se sve više počeo okretati ideologiji radikalizma. Pod uticajem tako iskristalisanih političkih načela, po njegovom povratku u Srbiju, neminovno je došlo do razlaza sa Svetozarem Markovićem sa kojim ga je u tom trenutku mnogo više povezivalo veliko poštovanje i ljubav, nego zajednički politički stavovi.

                Okončavši studije u Cirihu 1872. godine i potom odradivši jednogodišnju praksu na pruzi Beč-Budimpešta, Pašić se 1873. godine vratio u Srbiju. Postao je uposlenik u Ministarstvu građevine kao podinženjer, međutim, politika je postala njegova najveća preokupacija. Srpski parlament je tada bio mesto gde su se profilisale različite političko-interesne grupacije iz kojih su vremenom iznikle prve političke partije. Prvobitno su najdominantniju ulogu u skupštini imali naprednjaci okupljeni oko Ilije Garašanina i liberali Jovana Ristića. Međutim, sve popularniji u narodu su postajali sledbenici socijalističkih i radikalnih ideja Svetozara Markovića. Lidersku poziciju među njima je zauzeo Adam Bogosavljević. Zajedno sa još samo jednim poslanikom te 1874. godine, on je u srpskom parlamentu bio jedini nosilac radikalno-socijalističkih ideja. Upravo su oni u skupštini predstavljali jezgro iz koga se postepeno razvijala najmasovnija politička organizacija u Srbiji, Narodna radikalna stranka. Oko Bogosavljevića tada su se okupljali brojni baštinici ideja Svetozara Markovića, pa i sam Nikola Pašić. Posle raspisivanja izbora 1875. godine on je podneo ostavku na položaj u ministarstvu sa namerom da se kandiduje za mesto poslanika u izbornoj jedinici u rodnom Zaječaru. Prema tadašnjem ustavu državni službenici nisu imali pravo da se kandiduju za državne funkcije, tako da je njegova odluka u neku ruku bila iznuđena. Vlada mu je odbila ponuđenu ostavku i tim činom automatski onemogućila njegovo učešće na izborima, a istovremeno nedvosmisleno pokazala strah od Pašićeve pobede nad njenim kandidatom u Zaječaru. Rezultati izbora su bili takvi da je radikalsko-socijalistička grupacija, iako nije pobedila, značajno uvećala broj svojih poslanika u parlamentu. Time su ostvarili veliki uspeh i osnažili svoju poziciju u društvu, ali istovremeno su stekli moćnog neprijatelja u ličnosti srpskog kneza Milana Obrenovića. Knez je ovu političku grupaciju smatrao skupom demagoga i populista koji potpiruju nerealne ambicije srpskog seljaštva sa samo jednim ciljem, da podilaženjem tom najbrojnijem sloju srpskog društva pokušaju da se dokopaju vlasti. Plašile su ga i levičarske ideje koje su zastupali pojedini članovi ove grupe, a koje su mogle veoma lako da se okrenu protiv monarhije i dinastije. Da su njegovi strahovi bili opravdani najviše su ga uverili događaji iz Kragujevca 1876. godine poznati pod nazivom Crveno barjače. Tada su posle pobede na lokalnim izborima radikali-socijalisti organizovali demonstracije na ulicama noseći crvene barjake i po nekim svedočenjima oduševljeno skandirajući republikanskom uređenju. Odgovor kneza Milana na ove događaje bio je veoma oštar. Vojska je upućena u Kragujevac i demonstracije su razbijene. Pored brojnih uhapšenih bilo je povređenih i mrtvih. Time je politička kriza u Srbiji intezivirana i ko zna kojim putem bi sve to krenulo da 1876. godine nije došlo do srpsko-turskog rata. Pašić, koji je od strane vlasti posle dešavanja u Kragujevcu bio žigosan kao jedan od učesnika tog incidenta, veoma brzo je mobilisan. Iako mu je po obrazovanju sledovao u najmanju ruku čin potporučnika upućen je na ratište u statusu običnog vojnika. U toku rata držao se uglavnom u pozadini, što dalje od fronta, jer nikada nije ni bio čovek vojničkog karaktera. Po okončanju tog sukoba nastavio je političku karijeru, a njegov uticaj u srpskom društvu konstantno je rastao.

                Pobedom Srbije i njenih saveznika nad Turskom okončana je ratna etapa Velike istočne krize. Berlinski kongres je sazvan 1878. godine kako bi se postigao konsezus velikih sila o posledicama tek završenog rata. Najvažnija doneta odluka za Srbiju, pored teritorijalnog proširenja, bila je konačno međunarodno priznanje njene nezavisnosti i suverenosti. Vekovni san je konačno bio ostvaren, a novi veliki nacionalni zadaci su bili pred mladim generacijama srpskih političara. Iste te godine Pašić se ovaj put uspešno kandidovao za narodnog poslanika u svom rodnom Zaječaru. Pobedio je i konačno kao narodni poslanik ušetao u srpski parlament. Radikalna stranka u tom trenutku još formalno nije postojala, ali konture pomenute partije mogle su se uočiti u političkim profilima istomišljenika Nikole Pašića, koji će na kraju i stvoriti tu organizaciju. Posle tog nemilog incidenta poznatog kao Kragujevačko barjače, Pašiću je bilo jasno da mora ublažiti socijal-revolucionarnu oštricu stranke i političko delovanje prilagoditi trenutnim okolnostima u Srbiji. Sigurno je da je jedan od ključnih događaja za njegovu karijeru bio i formalno osnivanje Narodne radikalne stranke koje se dogodilo 1881. godine. Pašić je postao prvi predsednik njenog Glavnog odbora i čovek čije će ime u godinama i decenijama koje su dolazile postati sinonim za istu. Kako je i zamišljao još tokom svojih studentskih dana i razgovora o politici sa Svetozarom Markovićem, Pašić je sa svojim partijskim drugovima „krenuo u narod“. Obilazili su sela, razgovarali sa glasačima, davali razna obećanja ponekad i nerealna, ali suštinski predstavljali su tipičnu modernu stranku kojoj ni demagogija ni populizam nisu bili strani kada je u pitanju borba za svaki glas. Oštro su kritikovali autokratsku vladavinu Milana Obrenovića. Zalagali su se za opšte pravo glasa i skupštinu koja će biti centar političke moći u zemlji. Time su se nametnuli kao najveći borci za demokratiju i parlamentarizam, a samim tim i zakleti neprijatelji srpskog monarha. Milan Obrenović je smatrao da u tadašnjoj Srbiji, sa više od devedeset odsto nepismenih ljudi, ne može biti govora o vladavini naroda, jer takav narod nije dovoljno obrazovan ni zreo da bi na sebe preuzeo tu odgovornost. Neprijateljstvo radikala i kneza dodatno je podsticalo i to što se Milan u spoljnoj politici oslanjao na Austrougarsku, dok su radikali bili zagovornici okretanja Srbije prema Rusiji. Uzevši sve okolnosti u obzir, bilo je jasno da je sukob kneza i radikala neminovan. Poslednji veliki politički uspeh Milan je proslavio 1882. godine kada je svečano proglašen za kralja, čime je i Srbija, istovremeno, uzdignuta u rang kraljevine. Već naredne 1883. godine, kralj je pretrpeo težak udarac kada su radikali na parlamentarnim izborima odneli ubedljivu pobedu. Dobili su 54% glasova naspram 30% koliko su dobili od Milana favorizovani naprednjaci.  Pošto se u tom trenutku on vraćao iz zvanične posete Beču, odbio je prilikom formalnog pozdravljanja sa istaknutim javno-političkim ličnostima koji su ga dočekale, da pruži ruku Nikoli Pašiću. Iz tog, pre svega nepristojnog gesta mogli su se predvideti njegovi dalji potezi. Lična sujeta i mržnja koju je oseća prema radikalima i njihovom vođi, nisu mu dozvolila da mandat za sastav vlade dodeli pobedniku na izborima. Novi kabinet formirao je Nikola Hristić kao nestranačka ličnost. Radikali su bili duboko uvređeni, kako iskazanim ličnim gestom nepoštovanja prema njihovom vođi, prilikom dočeka kralja, tako još više ovom nelegitimnom političkom odlukom. Pašiću je već tada postalo jasno da sa Milanom kompromis nije moguć. Svojim potezima kralj je bezočno pogazio narodnu volju. Na taj način, za radikale je počela bespoštedna dugogodišnja borba protiv kraljevog apsolutizma koja je u pojedinim momentima poprimala karakter sukoba na život i smrt. Svoju kulminaciju ta  politička kriza imala je posle odluke Hristićeve vlade da se narodu oduzme oružje. Poduhvat je izvršen u cilju velike vojne reforme, ukidanje narodne i formiranje redovne vojske. Radikali su shvatali koliko je među Srbima nepopularna odluka o oduzimanju oružja i odlučili su da je iskoriste u svojoj borbi protiv kraljevog apsolutizma. Otvoreno su agitovali protiv predaje oružja i podsticali narod na otpor. Posledica toga je bila pobuna u istočnoj Srbiji 1883. godine poznata kao Timočka buna. Kralj je ovu pobunu ugušio u krvi, a kao glavne krivce označio je radikale protiv kojih je preduzeo represivne mere. Otpočelo je masovno pritvaranje naročito viđenijih radikala. Za razliku od većine svojih partijskih drugova, Pašić je za dlaku izbegao hapšenje, bekstvom u Bugarsku. Osuđen je u odsustvu, na smrt, a pored njega na tu najstrožu kaznu osuđena je još 21 osoba, a čak 734 ljudi je bilo pritvoreno. Narednih šest godina Pašić je uglavnom proveo u Bugarskoj gde je uživao zaštitu tamošnjih vlasti. Jedno vreme je radio kao građevinski preduzimač, a takođe i za bugarsko ministarstvo unutrašnjih poslova. Čak je pokušavao da utiče i na politička dešavanja u Sofiji. Neki bugarski istoričari zagovaraju ideju da su Pašići ustvari poreklom Bugari i da je baš zbog toga u to vreme kad je bio u nemilosti utočište tražio i pronašao u Sofiji. Međutim, to predstavlja samo jednu od teorija kada je u pitanju poreklo njegove porodice. Dok je činjenica da je jedan od razloga za napad Srbije na Bugarsku 1885. godine, između ostalog, bio i bes Milana usmeren prema bugarskim vlastima zbog njihovog odbijanja da mu izruče Pašića. Srbija je u tom sukobu teško poražena, a Milanov već i onako poljuljan ugled u Srbiji je u potpunosti uništen. Posle tog poraza trebala mu je podrška radikala kako bi popravio svoj položaj u zemlji. Dobro je znao koliko su oni popularni u narodu i odlučio je da ih amnestira. Svi radikali koji su bili osuđeni zbog učestvovanja u Timočkoj buni su pomilovani, osim Pašića. Kralj za njega jednostavno nije imao milosti. Tek posle Milanove abdikacije u korist maloletnog sina Aleksandra 1889. godine, vlada radikala Save Grujića donela je odluku o amnestiji za Pašića i time mu omogućila da se konačno vrati u Srbiju.

                Povratak u zemlju za Pašića je značio i pobedonosni povratak u politički život Srbije. Izabran je za predsednika Narodne skupštine 13. oktobra 1889. godine. U toku duge političke karijere još u dva navrata je obavljao ovu važnu funkciju, kao što treba napomenuti i to da je dva puta biran za gradonačelnika Beograda. Najvažnija tekovina njegovog upravljanja srpskom prestonicom bila je odluka da se popločaju glavne gradske ulice. Time je Beograd u značajnoj meri modernizovan i poprimio je izgled evropskog grada. Pašićevi kritičari su aludirali na to da je on po povratku sa studija osnovao prvu taksi-kompaniju u Beogradu i da je ovo popločavanje predstavljalo posledicu negativnog iskustva koje je njegova firma imala sa blatnjavim i prašnjavim ulicama srpske prestonice. Položaj predsednika Skupštine Pašić je 23. februara 1891. godine zamenio preuzimanjem dužnosti predsednika Vlade. Prvi put je tada preuzeo tu najvažniju izbornu, izvršnu funkciju u zemlji i istu je obavljao oko godinu i po dana. U tom periodu umro je jedan od namesnika koji su vršili vlast u ime maloletnog kralja Aleksandra i samim tim se otvorila politička borba za pomenuti položaj. Pašić je tu poziciju želeo za sebe, ali sa druge strane Jovan Ristić, ključna ličnost namesništva, nije želeo da u Pašiću dobije opasnog takmaca koji bi mogao da potkopa njegovu poziciju. Uspešno je opstruisao sazivanje skupštine koja je trebala da izabere novog člana Namesništva, zbog čega je Pašić podneo ostavku na mesto predsednika Vlade. Novi izbori nisu razrešili političku krizu. Rezultati su bili takvi da su i radikali i liberali imali podjednak broj mandata. Nastali politički „Gordijev čvor“ presekao je maloletni kralj Aleksandar. Izvršivši državni udar proglasio se punoletnim i preuzeo je vlast u zemlji. Mandat za sastav vlade je ponudio svom učitelju radikalu Lazaru Dokiću. Pašić se tome iz početka protivio, ali pošto mu je kralj predočio da mu je on potrebniji kao poslanik u Sankt Peterburgu nego u Beogradu, prihvatio je njegove planove. Međutim, u Rusiji se nije dugo zadržao. Aleksandar je iskoristio njegovo odsustvo da vrati oca u zemlju i postavi ga na čelo vojske. Samo par godina ranije Pašićeva vlada je isplatila veliku sumu novca kralju Milanu kako bi se odrekao srpskog državljanstva i trajno napustio zemlju, što je on tada i prihvatio. Povratak starog kralja u zemlju najavljivao je ponovne sukobe sa njegovim „tradicionalnim“ političkim oponentima i to se ubrzo i desilo. Zbog navodnog vređanja dinastije u jednom intervjuu u Samoupravi, radikalskom javnom glasilu, Pašić je osuđen na višemesečnu robiju. Nedugo pošto je izašao iz zatvora ponovo je uhapšen, ali ovaj put pod teškom optužbom da je učestvovao u Ivandanjskom atentatu na Milana Obrenovića 1899. godine. Ponovo je bio pritvoren, samo ovaj put pod takvom optužnicom da se suočavao sa realnom pretnjom da bude osuđen na smrt. Iako su optužbe bile iskonstruisane, taj događaj je dobro došao Dvoru da se obračuna sa vođom radikala. Pašiću je ponuđena sloboda ako prizna umešanost u ovaj antentat. Obrenovići su dobro znali da bi priznanje za Pašića predstavljalo političko samoubistvo. Pred narodom bi ispao kukavica. Čovek koji je spreman da izda svoje drugove i napravi sporazum sa kraljem kako bi sačuvao svoj život. Svestan na šta je sve Milan spreman i kolika je njegova netrpeljivost prema njemu, Pašić je to i uradio. Priznao je nešto u čemu nije učestvovao i bacio krivicu na pojedine svoje partijske drugove, kako bi spasao sopstveni život. Potom se privremeno povukao iz političkog života Srbije. Lažno priznanje koje je tada dao u velikoj meri je narušilo njegov ugled u narodu, u partiji, ali i ugled same Radikalne stranke među građanstvom. Milan je na taj način konačno trijumfovao, ali i ta njegova pobeda je bila „Pirova pobeda“. Nekoliko godina kasnije, 1903. godine desiće se Majski prevrat u kojem su ubijeni poslednji Obrenovići, kralj Aleksandar i njegova žena Draga. Milan je umro ranije, 1901. godine u Beču, proteran od strane sopstvenog sina zbog njegovog odlučnog protivljenja kobnom Aleksandrovom braku sa Dragom Mašin.

                 Pašić je sve to vreme bio po strani držeći se donete odluke o povlačenju iz javnog života, ali posle Milanove smrti sama stranka je tražila njegov povratak na srpsku političku scenu. Nije zaboravljeno njegovo držanje na suđenju povodom Ivandanjskog atentata, ali strasti su se vremenom stišale, a njegovi politički saborci su razumeli težinu okolnosti pod kojima je Pašić doneo tu nesrećnu i iznuđenu odluku. Iako nije bio u dobrim odnosima sa kraljem Aleksandrom, u samoj zaveri za njegovu likvidaciju on i Radikalna stranka nisu učestvovali. Bilo je pokušaja oficira zaverenika da uključe Pašića u svoje planove. Dragutin Dimitrijević Apis, jedan od vođa zaverenika, razgovarao je sa Pašićem i vršio pritisak na vođu radikala da im se prikloni. Međutim, on je decidno odbio takvu mogućnost. Apis i drugovi su i bez podrške radikala sproveli svoj naum u delo i zverskim činom ubistva kraljevskog para ugasili dinastiju Obrenović. Posle prevrata, na presto Kraljevine Srbije došao je Petar Karađorđević. Radikali su u početku izrazili određene rezerve prema njegovom izboru, ali ubrzo su shvatili da u njemu nema autokratskih težnji kao što je bilo kod poslednjih Obrenovića. Petar je bio demokratskih ubeđenja i pristalica moderne parlamentarne monarhije. Takav kralj je u potpunosti odgovarao radikalima tako da se nisu protivili njegovom krunisanju. Čak šta više, narednih petnaestak godina najveći sukob koji su imali sa kraljem je bio oko njegovih finansijskih sredstava, što najbolje govori o tome koliko je odnos radikala sa novim monarhom suštinski bio harmoničan. Pogotovo kada te odnose posmatramo u svetlu toga da su radikali u datom periodu uglavnom obavljali najznačajnije dužnosti u okviru izvršnih organa vlasti. Kralj Petar se nije mnogo mešao u politički život, što je Pašiću, kao šefu dominantne partije na političkoj sceni Srbije odgovaralo. Iako je bio neprikosnoveni vođa te stranke, nije uvek insistirao na tome da bude premijer. Ponekad bi tu ulogu prepustio nekom bliskom saradniku, a sam bi se držao po strani i iz senke presudno uticao na političke tokove u zemlji. Najveća opasnost po vladavinu radikalne stranke nije u tom periodu dolazila ni od kralja ni od opozicije, već iz neformalnog centra moći okupljenog oko oficira-zaverenika koji su učestvovali u Majskom prevratu. Naravno radi se o organizaciji Ujedinjenje ili smrt ili Crnoj ruci koja je formalno nastala tek 1911. godine. Međutim, članovi te organizacije, zaverenici iz 1903. godine, posle Majskog prevrata nisu prekinuli sa svojim mešanjem u politički život Srbije. Naprotiv, nastavili da deluju iz senke utičući na dvor, stranke i pojedince, a Pašićevi radikali kao najmoćnija politička organizacija u zemlji su ujedno bili najveća prepreka njihovim težnjama za neformalnim upravljanjem Srbijom. Naročito je sukob između ovog centra moći u vojsci i Vlade predvođene radikalima bio izražen posle Balkanskih ratova. Razlog je bio u karakteru vlasti na oslobođenim teritorijama. Oficiri su želeli vojničku upravu ukazujući Vladi da na pomenutim prostorima, a unutar njenog činovničkog aparata, velika korumpiranost je „uzela“ impozantan zamah. Po njima, to je moglo da oteža inkorporiranje te teritorije i stanovništva u srpski nacionalni i državni organizam. Naravno Pašić se sa tim nije slagao i insistirao je da se što pre sprovedu izbori na navedenim oslobođenim teritorijama. Iz tog, gotovo jednogodišnjeg sukoba vođa radikala je izašao kao pobednik. Smenio je vojnu upravu i zakazao izbore u tim oblastima. Međutim, održavanje izbora sprečilo je izbijanje Prvog svetskog rata.

                Zahvaljujući demokratskom duhu kralja Petra Karađorđevića, stavljen je pečat na sukobe najmoćnije stranke u zemlji i monarha. Ostvareni su ideali za koje su se radikali i njihov vođa  decenijama borili. Centar moći i odlučivanje je premešten iz Dvora u Narodnu skupštinu, gde si izabrani predstavnici naroda posredno vršili vlast u njegovo ime. Velike žrtve su podneli radikali i Pašić lično u svojoj borbi za demokratizaciju Srbije, ali u XX veku rezultati su bili više nego vidljivi. Srbija je funkcionisala kao demokratska, ustavna, parlamentarna monarhija sa gotovo opštim pravom glasa. Svi punoletni muškarci u zemlji koji su posedovali minimalnu imovinu imali su glasačko pravo. Niko srpskom seljaku na ime duga, ni banka ni pojedinci, nisu mogli oduzeti kuću i okućnicu ili stoku koja mu je bila neophodna za život. Sve to predstavlja tekovinu uporne političke borbe za demokratizaciju društva i personalna prava pojedinaca. Po tom pitanju, Srbija tog vremena je spadala u najdemokratskije i slobodnije države sveta. Napredak je samim tim bio sve vidljiviji i na ekonomskom planu. Zato taj period slobodno možemo nazvati zlatnim periodom srpske demokratije, a uporna borba radikala i njihovog neprikosnovenog vođe je sve to omogućila. Ni Pašić, kao ni njegovi drugovi nisu štedeli svoj lični angažman u tom beskompromisnom obračunu sa autokratijom, a najveći oslonac su imali u samom narodu. Tačno je da je taj isti narod bio ogromnom većinom nepismen i sigurno nije čitao Voltera, Rusoa, Marksa ili neke druge velike društvene teoretičare o kojima su mu radikalski prvaci govorili. Ipak, ti srpski seljaci su dobro razumeli šta su njihovi lični interesi i želeli su da sami o njima odlučuju. Zato su pobede koje je srpska vojska izvojevala u dva Balkanska i Prvom svetskom ratu, došle kao logična posledica između ostalog i tih demokratskih tekovina. Srpski seljaci su činili okosnicu te pobedničke vojske, vojske koja je znala šta brani i imala šta da odbrani. Nije to bila vojska podanika, to je bila vojska slobodnih ljudi koji su bili spremni po svaku cenu da odbrane svoju zemlju, jer su znali da na taj način čuvaju prava koja su u toj zemlji stekli.