Политички односи Федеративне Народне Републике Југославије и Савеза Совјетских Социјалистичких Република 1946-1948. године

30/12/2019

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

 

С примицањем краја једног од најразорнијих ратова на тлу Европе стварали су се први темељи нове Југославије. Носећи са собом велики капитал Народноослободилачке борбе (НОБ), Комунистичка партија Југославије (КПЈ) издвојила се као главна политичка снага у том процесу. Стари ројалистички југословенски пројекат био је дубоко компромитован, како неуспехом изградње стабилне и просперитетне државе у међуратном периоду, тако и политичким и војним неуспехом снага које су током рата иза њега стајале. Југословенски комунисти, овенчани победом над окупаторским и колаборационистичим снагама, нудили су другачију визију Југославије, у којој ће се заједно сјединити тековине антифашистичке борбе и будући друштвено-економски преображаји социјалистичке модернизације. Главни ослонац у таквом амбициозном пројекту од самих почетака био је Совјетски Савез. Вечита инспирација свих предратних југословенских комуниста, совјетска држава под Стаљиновим вођством, нудила је наду у остваривост посебне визије просперитетног комунистичког друштва, примењиве у сиромашним аграрним друштвима источне Европе. Славно ратно савезништво с јединицама Црвене армије уткало је у свест југословенских партизанских бораца да су очекивани циљеви југословенске револуције у неразмрсивој вези са подршком и помоћи Совјетског Савеза.

Други светски рат значајно је променио улогу Совјетског Савеза у Европи. Од изоловане и идеолошки непожељне државе унутар Версајског поретка у међуратном периоду, ратни учинак и велика мобилизација људске и материјалне снаге Совјетског Савеза против Сила осовине, учинила је владајући Кремљ главним арбитром изградње једног дела послератне Европе. Полазећи од интереса заштите сопствене безбедности у новом међународном поретку, Стаљинова политика крајем рата била је усредсређена на дефинисање и очување совјетских интересних сфера потврђених од савезника, конференцијама на Јалти и Потсдаму. Стаљинова „реалполитика“, која нити једног тренутка није напуштала бољшевичку визију света, подразумевала је вођење међународне политике на принципу поштовања „односа снага“. Победоносна Црвена армија крчила је пут потврђивању зоне утицаја Москве у источној Европи. Иако, како тврде многи аутори, Стаљин није имао у почетку јасан план о стварању источног блока непосредно након рата, било је евидентно да настали вакуум моћи у источној Европи намеће нову трансформацију тих заосталих друштава, у којој ће комунисти, заједно уз подршку Совјетског Савеза, представљати одлучујући политички фактор.

Југословенски комунисти, за разлику од већине источноевропских, тријумфални ход ка преузимању власти нису темељили искључиво на заслугама продора јединица Црвене армије. Ослањајући се на сопствене снаге у четворогишњем рату против окупатора, они су успели да изграде респектабилну војну снагу, а истовремено, темељним идеолошко-васпитним радом вежу значајан део бораца за идеале будућег социјалистичког друштва. Унутар послератне Југославије није постојала нити једна довољно јака и организована политичка опозиција, која би могла да угрози монопол власти КПЈ. Уздајући се у победносни ратни учинак и обећања о стварању новог друштвено-економског поретка, КПЈ је увелико предњачила у односу на све комунистичке партије у источној Европи. У периоду Стаљинове забринутости због организационе и политичке немоћи комунистичких партија у Пољској, Румунији, Бугарској и Мађарској, југословенско партијско руководство је крајем 1945. године увелико држало власт у својим рукама. Совјетски Савез је у том процесу изградње тзв. народне демократије чинио главни спољнополитички и идеолошки ослонац нове Југославије. Први кораци социјалистичке Југославије на међународној сцени чињени су уз свесрдну подршку Совјетског Савеза. Искуство југословенских комуниста у вођењу међународних (али и државних) послова било је изузетно скромно, и могло се свести на последњих неколико ратних година дипломатске борбе за афирмацију партизанског покрета и револуционарних органа власти.

Уклапајући политику према Југославији као део ширег наступа на подручију Балкана, совјетска спољна политика је водила рачуна да се њени интереси дубоко вежу са југословенске, а да се западни интереси прикажу као идеолошки непожељни. Чврсту основу послератне југословенско-совјетске сарадње дефинисао је Уговор о пријатељству и сарадњи, потписан 11. априла 1945. године у Москви, између совјетске и југословенске делегације, коју је предводио Јосип Броз Тито. Важност тог чина по интересе нове Југославије Тито је исказао приликом здравице, оцењујући да је уговор „остварење давнашњих тежњи народа Југославије – да живе у тесном пријатељству са великим совјетским народом“, који је под „генијалним вођом“ Стаљином извојевао победу против заједничког непијатеља. Спољнополитичка оријентација нове Југославије (ФНРЈ) градила се на уверењу да је Совјетски Савез, уз земље народне демократије једини гарант заштите југословенских интереса у међународним односима. Како је истакао сам Јосип Броз Тито у експозеу, као председник владе ФНРЈ и министар одбране, у Народној скупштини 1. фебруара 1946, „неразрушиви савез“ између Југославије и Совјетског Савеза представља „један од најјачих фактора за сигурност наше независности и мирног развитка наше земље“. Југословенска дипломатија се редовно консултовала с Москвом у вези свих спољнополитичких питања и с почецима Хладног рата пружала безрезервну подршку совјетској политици. Први међународни проблеми у којима се Југославија нашла као актер након рата, као што је било питање Трста или Корушке, били су решавани ослањењем на подршку совјетске дипломатије. Временом је постало очекивано да југословенски и совјетски представници у многим међународним институцијама и форумима наступају и гласају јединствено. Уверење да је у Југославији власт комунистичке партије осигурана и да се друштво изграђује у складу са совјетским моделом, убедило је Стаљина у могућност да управо Југославија буде први експонент совјетских интереса на Балкану. Планови о изградњи Балканске федерације, са одлучујућом улогом Југославије, сведочили су о намерама совјетске политике да се манипулацијом пансловенским осећањима међу балканским народима учврсте додатно позиције СССР у том делу Европе.

Идеолошка блискост југословенских комуниста и „прве земље социјализма“ била је једна од најјачих послератних спона сарадње Југославије и Совјетског Савеза. Комунистичка партија Југославије од самих почетака организованог политичког деловања била је заснована на темељу успеха идеја Октобарске револуције 1917. Лењинова кодификација марксизма, изграђивањем кохерентне и заокружене теоретске мисли, постала је главно идејно усмерење југословенских комуниста. Совјетски Савез био је идеализован као пример успешне изградње новог друштвено-економског поретка, а бољшевичка партија као пример савршене организоване политичке силе пролетеријата. Доласком Јосипа Броза Тита на чело КПЈ 1937, процес бољшевизације партије био је увелико завршен. Непогрешивост бољшевичке линије била је изражена кроз популарисање Историје Совјетске Комунистичке партије (б). Кратки курс, основног и обавезног идеолошког „уџбеника“ свих комуниста. Стаљин је био слављен и уздизан као велики теоретичар, чији је допинос марксистичкој теорији изједначаван с Марксом, Енгелсом и Лењином. Поводом прославе 66. годишњице Стаљиновог рођења, Едвард Кардељ је у пригодном чланку у Борби 21. децембра 1945. поносно тврдио да је писати о Стаљину значило „писати о најзначајнијој историској епохи у развитку човечанства“ и „једном великом тријумфу људског ума“. Посвећујући идеолошки панегирик Стаљину, Кардељ је заправо истицао вредности којих ће се југословенски комунисти непоколебљиво држати у послератној совјетизацији Југославије, а чији је идејни оснивач совјетски лидер: „Стаљин је дао основе за међународну политику социјалистичке државе и за линију унутрашње изградње социјализма. Социјалситичка реконструкција, индустријализација, колективизација, петогодишњи планови, изградња Црвене армије и одбрамбене силе СССР уопште – све је то резултат теоретске и практичке руководеће делатности Стаљина у борби за победу социјализма у СССР“.

Изградња „народне демократије“ у Југославији имала је за циљ да теоретски изрази „транзитни“ период у развоју између грађанске демократије и социјализма. Конзистентност и брзину транзиције опредељивала је руководећа улога КПЈ, која је у том процесу доследно спроводила зацртани совјетски модел. У јануару 1946. у Народној скупштини изгласан је устав ФНРЈ, који је са одређеним корекцијама, представљао копију совјетског устава из 1946. Новим уставом успостављена је јасно изражена централизација државе и партије, уз укидање и најмање присутности институција „буржоаске“ демократије. Остаци грађанских опозиционих партија у оквиру Народног фронта били су различитим методама, од хапшења до застрашивања, елиминисани из политичког и јавног живота. Обнављање економије земље након тешких последица ратних разарања спроводило се искључиво копирањем совјетске економске политике (национализација, централно планирање, колективизација). Амбициозни први петогодишњи план развоја био је представљен у априлу 1947, и био је први такав у источној Европи. Остваривост зацртаног развоја југословенске економије била је тесно везана за окренутост источном тржишту, трговинским односима са Совјетским Савезом и земљама „народне демократије“. Југословенски амбасадор у Москви, Владимир Поповић, у разговору са совјетским амбасадором Лаврентијевим, у априлу 1946, истакао је чињеницу да Југославија не може самостално да развија привреду без тесне сарадње са Совјетским Савезом. Југославија не жели, сматрао је Поповић, да „потпадне под економски утицај Енглеске и САД“. У ту сврху потписани су многи билатерални споразуми између Југославије и Совјетског Савеза. Као допринос изградњи новог социјалистичког поретка југословенски комунисти су очекивали економску, војну и кадровску помоћ од Совјетског Савеза. Совјетски инструктори су учествовали у изградњи југословенске армије и службе државне безбедности, док је на стотине војних кадета одлазило на школовање у Москву. По оцени амбасадора Поповића, за Југославију је било кардинално питање „васпитања и школовања кадрова са марксистичко-лењинистичким погледом на свет, у совјетском духу“. Средином 1947. године Министарство спољних послова Совјетског Савеза сачинило је, по инструкцији партијског врха, анализу резултата развоја „народних демократија“ у источној Европи. У засебном меморандуму учинак КПЈ био је представљен у суперлативима, похвалама ратног успеха и изградње комунистичке власти уз одговарајући друштвено-економски модел. У односу на вођење спољне политике, меморандум је потврдио чињеницу да Југославија чврсто стоји против Запада и подржава све совјетске спољнополитичке циљеве. Слика о „лојалној“ Југославији имала је за циљ да употпуни успех изградње совјетске интересне сфере, нарочито с ескалацијом хладног рата у Европи у току 1946/47. године, и да припреми терен за конституисање чвршћег блока социјалситичких држава под непосредном контролом Москве.

Антихитлеровска коалиција није успела да потврди чврстину свог ратног савеза пред изазовима послератне обнове. Савезничке конференције на Јалти и у Потсдаму пружиле су краткотрајну наду у могућност компромиса на темељу дугорочне и заједничке бриге за мир у Европи. Међутим, различите идеје о томе на којим темељима би требало изграђивати нови међународни поредак, уз снажно присутво дијаметрално супротних идеолошких гледишта и државних интереса, удаљавали су позиције Москве и већине западних држава. Експанзија Совјетског Савеза у Источној Европи, повезана са многобројним инцидентима у другим деловима света (питање контроле турских мореуза, окупација северног Ирана, подршка грчким и кинеским комунистима) доживљавана је као насилно стварање совјетске „социјалистичке империје“. Она је тумачена као „традиционални и инстиктивни руски осећај несигурности“, који се једино може обуздати „логиком силе“. С друге стране, Стаљинова политика, полазећи од дубоко укорењених идеолошких предубеђења о сталном антагонизму с капиталистичким светом, тумачила је британско и америчко опирање совјетским интересима као обнављање хитлеровске ратне политике, уперене против совјетске безбедности. Нерешено питање Немачке и иницирање плана за економску обнову Европе (Маршалов план) створио је потпуну атмосферу неповерења, у којој је једна страна доживљавала другу као елементарну претњу по националну безбедност.

Са првим почецима хладног рата у Европи, Југославија је на Западу брзо сврстана међу државе – инуструменте совјетске политике. Извештаји британске амбасаде у Београду илустровали су таква виђења у једном од телеграма Форин офису, из јуна 1946, наводећи да је ситуацију у Југославији тешко проценити јер она „није слободни актер, и њене акције нису одраз југословенске политике него совјетске“. Криза око Трста, која је почела у мају 1945, с доласком југословенске војске, била је тумачена више као ширење совјетске сфере утицаја ка Јадрану, него што је доживљавана као борба за испуњење југословенских интереса. Идентичан аларм за Запад представљало је ексалирање грађанског рата у Грчкој, у пролеће 1946, у коме је Југославија константно пружала значајну помоћ војним снагама грчких комуниста, и за шта је била осуђена у УН. У западној штампи и извештајима дипломата Југославија је добила епитет совјетског „сателита бр. 1“, док је Тито приказиван као искрени поборник Стаљинове политике. Југословенска власт се периодично трудила да приликом многобројних разговора са западним дипломатама искаже уверавања да је државна политика усмерена на развијање добрих односа са свим државама, али идеолошке разлике, ипак, нису могле бити превладане. Написи у штампи и партијским гласилима заоштравали су антизападну реторику, стварајући црно-белу слику о постојању перманентне борбе „прогресивних“ и „реакционарних“ снага. С нарастујућим тензијама у међународним односима све више се писало у југословенској штампи о „империјалистичким“ плановима западних држава, насупрот којима стоји Совјетски Савез, као „главно упориште, најјаче оружје, најважнија позиција напретка, слободе и независности народа и истинске демократије“. За југословенске комунисте било је природно и очекивано да Југославија, као део прогресивног и напредног света пружи подршку оснаживања СССР и његове активне улоге у међународним односима, све у циљу остварења „напредног пута у развитку човечанства“. Совјетски амбасадор А. Ј. Лаврентијев могао је задовољно да констатује (март 1947), сумирајући извештај за Москву, да је југословенском руководству постало јасно „да основу спољне политике Југославије, гаранцију јачања њеног међународног положаја представља ослањање на Совјетски Савез“. Београд је био прва престоница у источној Европи која је одбила да узме учешће на саветовању европских држава, у јулу 1947, поводом питања спровођења тзв. Маршаловог плана, усвајајући совјетска гледишта да план предвиђа „мешање у унутрашње ствари европских држава“ и стављање привреде европских земаља „под зависност од интереса САД“. За разлику од Јана Масарика, који је након совјетског ултиматума у вези са Маршаловим планом себе доживљавао као „совјетског лакеја“, југословенска дипломатија је била поносна на испуњавање своје „интернационалне дужности“.

Одлука Москве да се одбије Маршалов план економске обнове Европе, водила је радикализацији Стаљинове политике, одбацивању „националног пута“ у социјализам, и чвршћем повезивању комунистичких партија под идеолошким и политичким сизеренством Совјетског Савеза. У испуњавању тог циља, 22-28 септембра 1947, у Шкларској Поремби (Пољска), одржано је саветовање представника европских комунистичких партија. Главни тон читавом састанку давало је излагање совјетског представника Андреја Жданова, једног од кључних личности у спровођењу репресивне идеолошке догматизације у Совјетском Савезу, од 1946. године. Окупљеним комунистима Жданов је предочио слику послератног света у коме су се, по његовом мишљењу, кристалисала два супростављена блока – „империјалистички“ под вођством САД и „антимперијалистички“ под вођством СССР. Приказајући политику дојучерашњих савезника као „империјалистичку“ и ратоборну, срачунату на рестаурацију фашизма и борбу против социјализма, Жданов је вешто идеолошки сажео совјетско виђење нове хладноратовске поделе, према којој, комунисти морају бити јасно опредељени. У пружању отпора америчком плану за „поробљавање Европе“ и империјалистичким тежњама западног капитализма, водећа улога, наглашавао је Жданов, припада Совјетском Савезу, коме су „страни било какви агресивни експлоататорски мотиви“ и који је „верни поборник слободе и независности за све народе“. Међутим, излагање Жданова није суштински променило виђење послератног света и карактер капиталистичког друштва које је било заједничко за све комунисте, искрене поборнике марксизма / лењинизма. Оно што је Москва сада захтевала, била је промена у стратегији европских комунистичких партија, усвајање ратоборнијег и бескомпромиснијег приступа у односу на планове „империјалистичке експанзије“. Комунистички редови се морају збијати и тесно сарађивати, поручивао је Жданови, у ту сврху, сусрет у Поренби је окончан оснивањем Информационог бироа (ИБ), засебног координационо тела, задуженог да усаглашава заједнички наступ европских комунистичких партија. За седиште бироа одређен је Београд.

На саветовању у Поремби југословенска партијска делегација имала је истакнуту улогу и наступала је као главни „суфлер“ теза совјетске делегације. Реферати Едварда Кардеља и Милована Ђиласа били су запажени и концетрисали су се на критику италијанских и француских комуниста и неодрживости њихових „парламентарних илузија“, као средстава политичке борбе у њиховим државама. Извештај о држању КПЈ на саветовању био је по свему позитиван, а одређивање Београда као седишта новог Информационог бироа, сведочило је о нарочитој пажњи коју је Москва указивала Југославији. Приликом сусрета Стаљина и Едварда Кардеља, совјетски лидер је подвлачио разлику између потреба Југославије и потреба „сателитских држава“. Совјетска пропаганда је доносила позитивне вести о југословенској политици, док су меморандуми о Југославију у оквиру совјетског МИД запажали највише позитивних ствари. Совјетизација источне Европе, која се помаљала оснивањем Информбироа, није наилазила на недоумице међу југословенским комунистима. Усамљени покушај Владислава Гомулке за промовисање „националног пута“ у социјализам, био је одбачен у име идеолошке униформности и чврсте дисциплине. У октобру 1947. југословенски комунисти свечано су прослављали 30. годишњицу Октобарске револуције, славећи је бучније него у Москви. У телеграму Стаљину, Тито је поручивао да ће народи Југославије чувати искрено пријатељство са народима Совејтског Савеза и да ће узајамно бранити тековине револуције као гаранта победе демократије и мира у целом свету. Чинило се да ја мало шта могло пореметити неупитно јединство Југославије и Совјетског Савеза.

ЛИТЕРАТУРА

Dimić, Ljubodrag (1998). „Josip Broz, Nikita Sergejevič Hruščov i mađarsko pitanje 1955-1956“. Tokovi istorije (1-4): 23-59.

Dimić, Ljubodrag (2011). „Yugoslav-Soviet Relations: The View of the Western Diplomats (1944-1946)“. The Balkans in the Cold War: Balkan Federations, Cominform, Yugoslav-Soviet Conflict. Beograd: Institute for Balkan Studies. стр. 109-140.

Димић, Љубодраг (2014). „Вештина политике: Први сусрет Јосипа Броза Тита и Леонида Илича Брежњева (24. септембар – 5. октобар 1962)”. Уметност и њена улога у историји: Између трајности и пролазних изама. Косовска Митровица: Филозофски факултет. стр. 371-387.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања