Аутор: др Милош Савин, историчар
Као што знамо, Војводина чак ни у периоду од 1849. до 1860. није била круновина, односно посебна наследна држава која је приступила Хабзбуршкој монархији путем наслеђивања регалних права. Она је била покушај српског народа да оствари своју аутономну заокружену територију на којој би могао да доживи своју националну еманципацију, односно да ужива сва своја права. Под овим се подразумева да поред разних титула које су добијали у прошлости, попут митрополита и војводе, могу неометано да живе на једном простору, једној територији која би им била додељена. Постојале су разне концепције и идеје, од тога да Војводина постане одређена врста круновине, па да буде заокружена жупанија у регионализованој Угарској, до тога да буде посебна жупанија и да са различитим другим народносним жупанијама, попут словачке, русинске, румунске жупаније, чини некакав спецификум у саставу Угарске. Постојала је и идеја о федерализацији, односно да Војводина постане посебна федерална јединица. За разлику од Војводине, Хрватска је постала део Угарске, касније део Хабзбуршког царства, као држава која је уживала сопствену аутономију и своја одређена својства. Наравно, та својства нису била нарочита у феудалном смислу, али као што су се припадници Хабзбуршког царства позивали на право наслеђивања угарског престола, слично се дешавало и у Хрватској, односно Хрватској Славонији. Приликом самог потпадања под аустријски престо, дошло је до разних мимоилажења између хрватских и славонских сабора. Славонци су у једном моменту оптирали ка Ердељу, ка Јовану Запољи као хабзбуршком наследнику, док је хрватски део био ка Хабзбурговцима оријентисан. Споменућу следеће како бих објаснио да није постојао никакав паралелни или једнакоправни симетрични однос између Војводине и Хрватске – заједничка црта пре свега политичке сарадње постаје моменат националне еманципације, односно ослобађања од хабзбуршке, а касније и угарске доминације. Оно што је Миша Димитријевић формулисао негде крајем XIX века, тачније у његовој другој половини, јесте чињеница да је за остварење права Срба у Угарској била неопходна подршка Хрвата, а за остварење интенције да Хрватска буде што самосталнија и више демократска у оквиру саме Угарске неопходни су били Срби, другим речима да су Срби који су живели у Хрватској били потребнији њима него што су Хрвати на подручју Војводине били потребни Србима јер је ту била значајна демографска разлика. У оваквим српско-хрватским односима било је доминанто питање Срема које је ишло од момента интегративног подручја, где су се спајале Војводина и Хрватска. Како смо већ спомињали револуцију 1848. и 1849. године на једном од претходних предавања, у сам редослед догађаја нећемо залазити. Оно што је занимљиво јесте да знамо да је Мајска скупштина 1848. године прогласила српску Војводину, са властитом територијом, својим управним органима, такорећи оформила државу у држави. Опет, моменат који се често не спомиње је тај да је Војводина прогласила своју територију и на подручју Срема, а такође и ступила у неку врсту уског државног и правног савеза са Хрватском одлуком Мајске скупштине. Наиме, Хрватски сабор је пре тога донео одлуку да се Срем уступи Србима ради формирања Војводине, из разлога што је Срем био демографски наглашено српски популисан и на тај начин би се у националном смислу значајно ојачали Бачка и Банат. Услов за овакво решење било је управо стварање заједничког државно-правног савеза Војводине и Хрватске. Овакве идеје потичу од југословенске, пансловенске визије, о томе да се у оквиру Хабзбуршког царства створи једна круновина, која би се простирала од Темишвара па до Трста, од Суботице до Котора – наравно овде се размишљало о томе да Далмација поново буде спојена са Хрватском, што је на крају званично и остварено, али је аустријски фактор правно и формално одуговлачио са препуштањем Далмације, с обзиром на то да је Далмација била погодна за контролу мора, лука и осталих стратешких предности. У револуцији 1848–1849. године имамо стратешку сарадњу Срба и Хрвата, а на крају кад је револуционарни покрет Срба поклекнуо у војном смислу, Бан Јелачић као аустријски представник дошао је у испомоћ Србима у борби против мађарске војске на подручју Војводине. Оно што је занимљиво јесте да кад Бан Јелачић улази у Срем, он укида, осим у Сремским Карловцима и деловима Фрушке Горе, све симболе српске Војводине које је затекао на том подручју, ипак не желећи да превише омогући Србима значај у самом Срему. И поред овога, Јелачићев значај за гушење мађарског покрета је немерљив. Можемо ући у питање како је дошло до ситуације да од револуционарног покрета на крају Срби и Хрвати заврше као контрареволуционари у служби Беча, а против Мађара. Овде се не може рећи да су Срби и Хрвати криви због тога, као ни сами Мађари, једноставно такав редослед догађаја уподобио је Беч својим интересима. Мађарски политички фактор није био настројен ка уважавању других народа као политичко-дипломатских народа, а камоли њихових аутономистичких тежњи. Аустријска политика видела је предност, као и ранијих година, да управо Србе и Хрвате искористе против Мађара, такође и да направе између Хрвата и Мађара што је могуће већу нетрпељивост која би Аустрији могла да помогне у дисциплиновању како једних тако и других. Када спомињем Аустрију, не подразумевам Аустрију као државу јер сам тај појам уже Аустрије није ни постојао – једноставно то су били људи одани Бечу који су говорили немачки језик. На националном основу није постојао аустријско-мађарски конфликт, већ са дворским круговима. тј. Хабзбуршком монархијом која је успевала да направи различите интриге. Поред историјских земаља ту су се нашли разни народи, попут Срба, Румуна, Словака који нису имали своју историјску наследну територију. Такође, постојали су градови, делови северне Италије, који су били инкорпорирани у Хабзбуршко царство, као и неке немачке земље. Занимљиво је да су након краха Баховог апсолутизма, у ком је постојала некаква Српска Војводина са значајним делом Срема, многе српске војводе биле кандидати за потоње хрватске бановине. Тада центар такве Војводине није био Нови Сад већ Темишвар. Ово је урађено са намером да се национална динамика поремети, односно да се Српској Војводини да већи немачки и румунски карактер. С друге стране, српски народ развио је свест да, након што је 1848. године проглашена Војводина и након 1849. године када је призната друга врста Војводине, Војводина јесте могућа, да је то утемељено право коме свакако треба тежити. Након што је Срем одлуком цара по укидању Војводине припојен Хрватској у моменту јачања мађарске позиције, Мађари почињу да од Хрвата захтевају Срем за себе. Захваљујући пре свега Јовану Суботићу, Штросмајеру и Рачком, у Хрватској се политички сукоб између Новог Сада и Загреба слеже из разлога што су то били представници струја у својим друштвима која су схватала да такозвана ,,завади па владај” политика заправо компликује српско-хрватске односе и на тај начин им онемогућава да остваре своју националну еманципацију. Када говоримо о српско-хрватским односима у XIX веку морамо бити свесни да се та слика накнадно мења и да је често тешко направити објективну дистанцу због оптерећености искуством из XX века. Међу Србима у Војводини значајнију улогу сарадње са Хрватима, односно Загребом, као што смо већ споменули, има Јован Суботић. Суботић је био правник, политичар, књижевник. Поред њега велики значај имао је и Ђорђе Стратимировић који је с политичке стране правио огромне и значајне скокове, али је и знао када треба да се повуче. Јован Суботић одлично је разумео српско-хрватски проблем у Срему јер је и он сам из Добринаца. Школовао се у Сремским Карловцима, касније и у Сегедину. Умро је у Земуну. Имао је јаку сремску идентификацију и могао је да схвати међусобне проблеме везане за Срем. Након укидања Војводине дошло је и до ситуације привремене уставности Угарске, а долази и до политичке артикулације, враћања значаја Угарског сабора, Хрватског сабора, као и Српског црквено-школског сабора који поприма демократске облике. Ова чињеница ће касније бити веома значајна за формирање националних ставова и заузимање главних линија које ће нам осликати другу половину XIX века као и почетак XX века. У жељи да на неки начин компензује Србима укидање Војводине, аустријски цар дозволио им је одржавање Благовештенског сабора у Сремским Карловцима 1861. године. Сви су и даље били сложни око тога да Војводина мора да буде посебна јединица, са својим органима управе и влашћу која би се састојала од Баната, Бачке, Срема и Барање. Овде се не мисли на целу Барању, јер је Барања много шири појам и прелази дубоко и у Мађарску. И када се прича о Банату, ту се мисли на такозвани Торонтал и делове тамишке жупаније.
Визија Војводине Јована Суботића. Према Суботићу, Војводина би требало да буде инкорпорирана са Хрватском у неку врсту унутрашње федерације, самим тим хрватски бан би требало да буде српски војвода. Наизменично би бан био православац или католик, сваки мандат би имала другачија конфесија и на тај начин би се стварала права хармонија. Оно што такође долази као идеја, а доминираће тек каснијих година, јесте једнакоправност Срба у оквиру Хрватске. Иако језичка баријера није постојала, оно што су Срби захтевали јесте да буду унутар Хрватске признати као равноправни народ. Такође, тражили су равноправну употребу ћирилице и право на сопствене вероисповедне школе, односно да буду у државном систему и да држава то и финансира. Оваква концепција имала је своје упориште и одређени део посланика на Благовештенском сабору је стао иза тога. У том смислу можемо рећи да ово није била занемарљива ситуација, иако није била доминанта.
Светозар Милетић сматрао је да је федералистичко уређење Хабзбуршког царства готово нереално, да ће Мађари као појединачни најјачи фактор остварити своја права у односу на Аустрију и да ће доћи до њихове међусобне погодбе. У том смислу Милетић је сматрао да Срби треба да се договоре са Мађарима. Огромна тежња мађарских политичких струја, које нису биле задовољне својим положајем у аустријском царству, била је да се Мађарска потпуно отцепи од Аустрије и постане сопствена земља. Милетић је сматрао да Срби треба максимално да помогну Мађарима у овој жељи, али да заузврат Мађари признају српску аутономност на подручју Војводине. Постојале су различите концепције Милетића и његових сарадника, од тога да то буду жупаније, од тога да се направи федерализација по швајцарском принципу, али по свима је Војводина свакако морала да постоји. Године 1865. на изборима за Угарски сабор, Милетићева листа осваја невероватних дванаест посланика на Угарском сабору. Међу њима је био и Ђорђе Стратимировић јер је то била стратешка одлука, како се Милетић и он не би сукобљавали већ подржавали један другога. Милетић у оваквој ситуацији покреће народносну политику, организује око себе русинске, словачке, румунске посланике са сличним тежњама да њихов народ буде признат као равноправан и тесно сарађује са хрватском делегацијом у Угарском сабору за остваривање што већих народних права. Након аустроугарске и хрватско-угарске нагодбе, Милетић постепено улази у сарадњу са Хрватском народном странком. Прави се народни савез који је изузетно јак и који ће функционисати доста дуго као једна од најснажнијих опозиционих струја у Хрватској тог доба. Као што смо већ навели, дошло је до аустроугарске нагодбе, односно поравнања. Аустријски кругови су схватили да морају да се нагоде са Мађарима јер им је то било јефтиније него да имају федералну јединицу и са Чесима и са Хрватима и са Мађарима. Овде се радило о полуфеудалном уређењу у ком је наравно доминирао аустријски елеменат, али је давало довољно економског и политичког простора мађарском политичком фактору да он буде суштински задовољан. У том моменту долази до промене мађарског национализма, који од дотадашње жеље, пре свега да буде антиаустријски, да буде ослободилачки, мађарска буржоазија у новој државности види заокружење својих потреба и усмерава националну свест ка сукобу са мањинама. Свој Бечкеречки програм Милетић оснива 1869. године, који ће касније бити редигован. У овом програму, поред залагања на Угарском сабору за што погодније решење на истоку, односно Срба на Балкану, и поред тежње да се покрене дискусија о српској Војводини на Угарском сабору, Милетић сматра да Срби посланици на Угарском и Хрватском сабору морају да се залажу за што већу самосталност Хрватске, али и за што већу равноправност Срба у самој Хрватској. У оваквом размишљању наилази на симпатије демократских, односно отворенијих хрватских странака, а пре свега Милетић се ослонио на Народну хрватску странку. Због великог притиска хрватске јавности, у којој је учествовала и Српска народна странка, долази до ревизије, односно побољшања хрватско-угарске нагодбе 1873. године којом Хрватска добија значајно већа права. У том моменту долази до пакта између Хрватске народне странке са Угарском. Значајан део српских посланика на Хрватском сабору, након конференције у Черевићу, сматра да треба да укину лојалност коју су указивали Светозару Милетићу и да треба да ступе у коалицију са Хрватском народном странком и на тај начин обезбеде своје позиције. Овакви поступци српских посланика за Милетића су били неопростиви. Иста ситуација догодила се и у Новом Саду са нотабилитетима који такође долазе до закључка да не постоји више смисао конфронтације око залагања за независну Мађарску, већ да Срби треба да се окрену спровођену закона о народностима који гарантује одређену врсту равноправности, те да се формира што јача црквена аутономија. Након ових догађаја, поједине хрватске опозиционе странке, пре свега оне на крајњој десници, почеле су да сматрају да су Срби издали Хрвате. Битно је истаћи четири кључне личности овог периода, а то су: Јаша Томић, Михајло Полит-Десанчић, Јован Јовановић Змај и Миша Димитријевић, управо због залагања за прецизније односе Војводине и Хрватске.
Михајло Полит-Десанчић. Михајло потиче из имућне новосадске породице. Узео је као друго презиме управо презиме Десанчић, своје мајке Јулијане. Рођен је 16. јуна 1833. године у Новом Саду. Вишеструко је током живота повезиван са Светозаром Милетићем. У нижим разредима новосадске школе учитељ му је био Светозар Милетић. Нижу гимназију је завршио у Новом Саду, а пети и шести разред му је приватно предавао Милетић у Бечу. Разреде је затим положио на испитима у Карловачкој гимназији. Студије права почиње у Паризу 1853. године. После проведене године у Француској, враћа се и дипломира права на Бечком универзитету 1857. године. Године 1860. српска мисао одвела га је на Цетиње где је био секретар кнеза Данила, али је тај положај морао напустити због климе на Цетињу, која му није одговарала. Вратио се у Беч где се посветио завршетку образовања и био проглашен за доктора права 19. марта 1861. Пред њим је стајала перспективна адвокатска пракса у Новом Саду, али он се определио за Хрватску, за Загреб. Од априла 1861. године креће његова политичка каријера, а коју је започео као виши чиновник. Тада је именован за великог бележника Сремске жупаније. Исте године постаје изабрани посланик Хрватског сабора у Загребу. Већ следеће, 1862. године, постаје секретар Дворске канцеларије у Бечу, а 1864. године враћа се у Загреб где је референт код тамошњег судбеног стола. Између 1865. и 1868. године био је народни посланик Иришког среза, у Хрватском сабору.
Јован Јовановић Змај. Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра 1833. године. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Био је наклоњен природним наукама и то ће касније превладати као његово животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође, у Бечу се упознао и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Након прекида студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник–подбележник у новосадском магистрату. Служба у магистрату није му одговарала, напустио ју је и посветио се књижевном раду.
Јаков Јаша Томић. Рођен је 23. октобра 1856. године у Вршцу. Био је српски политичар и новинар. Био је оснивач и идеолог Српске народне радикалне странке у Војводини, творац њеног програма и њен неоспорни вођа. На Великој народној скупштини 25. новембра 1918. године у Новом Саду прочитао је одлуку којом се Банат, Бачка и Барања прикључују Краљевини Србији. Основну школу завршио је у Вршцу. Шест разреда гимназије завршио је у Темишвару, а седми и осми разред и матуру завршио је 1874. у реформаторској гимназији у Кечкемету. Разишао се са Светозаром Милетићем 5. априла 1881. на скупу Народне слободоумне странке у Новом Саду.
Миша Димитријевић. Поједини извори наводе 1846. годину као годину рођења, али судећи по натпису на надгробном споменику рођен је 1841. Потиче из угледне породице. Као питомац Текелијанума дипломирао је на Правном факултету у Пешти. Док је студирао био је секретар академског друштва. Активно је учествовао у Омладинском покрету и у неколико махова је био биран за секретара главног одбора Уједињене омладине српске. После забране рада Омладинског покрета у Војводини и Србији учествовао је у формирању Дружине за уједињење и ослобођење српско на Цетињу 1871. године. Био је близак сарадник Светозара Милетића, народни посланик у Српском црквеном сабору, у Сремским Карловцима био је од 1879. до 1886. године где је после Милетићевог повлачења из политике био вођа саборске већине и учествовао у борби против патријарха Германа Анђелића. После распада Српске народне странке Светозара Милетића постао је вођа огранка Српске либералне странке у Војводини. Службовао је у градском магистрату, а једно време је и обављао функцију сенатора. Миша Димитријевић је био власник и главни уредник листа Браник, члан редакције листа Застава, Књижевног одељења Матице српске, као и сарадник Српског кола. Пажњу јавности је привлачио и критикама које је објављивао у Летопису Матице српске.
Остави коментар