ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У КНЕЖЕВИНИ И КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

15/03/2023

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Иако политичке партије у Србији формално настају почетком осамдесетих година 19. века, то свакако не значи да је српска јавност, све до тада, била ускраћена за веома жив и садржајан политички живот. Практично од васкрса модерне српске државе, од отпочињања српске револуције под вождом Карађорђем Петровићем, развија се динамична политичка борба унутар устаничког табора, која ће у појединим моментима попримити и драматичне размере. Довољно је поменути обрачун Карађорђа и кнеза Теодосија Марићевића, на скупштини у Пећанима маја 1805. године, који је из вербалног прерастао у оружани обрачун. Наиме, на збору у Орашцу, на Сретење Господње 1804. године, вођство над устанком прво је понуђено кнезу од највећег угледа међу присутним, управо Теодосију Марићевићу. Међутим, свестан тога да уколико устанак не успе Турци многима могу поштедети живот, али не и вођи побуне, кнез Теодосије је у том одсудном тренутку одбио да се стави на чело српске револуције. Међутим, годину дана касније, онда када је видео да је устанак узео маха, очигледно се предомислио и постао је одлучна опозиција вожду Карађорђу. Управо на тој скупштини у Пећанима дошло је прво до вербалног, а затим и оружаног обрачуна у коме је Теодосије Марићевић извукао дебљи краљ. Тешко рањен убрзо је преминуо. Нема сумње да је управо тај момент учврстио позицију Карађорђа, као лидера устаничке Србије. Тачније, од тог тренутка чак и вође оних покрети, који су се развијали аутономно од језгра окупљеног око Карађорђа, попут Ненадовића и њихове војске у западној Србији, прихватили су лидерство Црног Ђорђа. Међутим, унутрашња политичка борба у устаничкој Србији тиме није заустављена. Напротив! Временом је само добијала на интензитету. Суштина тих политичких превирања сводила се на покушаје истакнутих устаничких првака да ограниче Карађорђеву власт не би ли себи обезбедили већи утицај на политичке и економске процесе у устаничкој Србији. Већ тада, у свим тим догађајима, значајну улогу је играо страни фактор, нарочито Русија, преко својих посланика у устаничкој Србији, Константина Родофиникина и Теодора Недобе.

Слична ситуација одвијала се и након успешно окончаног Другог српског устанка. Опозиција апсолутистичкој владавини Милоша Обреновића формирала се, не само у српским емигрантским круговима, односно, међу главарима који су након слома Првог српског устанка напустили земљу, већ и међу онима који су са новим вождом изнели Други српски устанак. Наиме, док су истакнути српски прваци у емиграцији сањали повратак у земљу и поновно заузимање водећих позиција у друштву, дотле су се Милошеви саборци надали да ће власт делити са српским кнезом. Међутим, Милош Обреновић није има намеру ни једнима ни другима да излази у сусрет. Сурово се обрачунавао са својим политичким противницима, љубоморно чувајући сву власт у својим рукама. Током своје прве владавине, Милош је обезбедио апсолутну контролу над свим политичким и економским процесима у земљи. Присвојио је различите трговачке монополе и стекао енормно богатство. Разлика између његове личне и државне касе готово да није постојала. У таквим околностима, практично нико, без његовог одобрења, није могао да се бави уносним трговачким пословима на велико. Наравно да су такво Милошево понашање, неограничена моћ и огромно богатство које је стекао, изазивали љубомору и подозрење других српских старешина. Управо у том кругу истакнутих вођа из Првог и Другог српског устанка, као и Милошеве администрације, створила се снажна опозиција његовој власти. У историографији добро позната као Уставобранитељи. Најистакнутији прваци ове неформалне групе били су Милутин Гарашанин, његов син Илија, Тома Вучић-Перишић, Аврам Петронијевић и други. Управо ће они, подржани спољним фактором, успети да натерају Милоша да прихвати уставно ограничавање своје власти. Први српски устав, Сретењски из 1835. године, био је на снази тек неколико недеља, међутим Турски устав из 1838. године опстао је готово тридесет једну годину и представљао је моћно средство за ограничавање власти српског кнеза.

Наиме, тим уставом у Србији је практично заведено двовлашће. Са једне стране налазио се кнез, а са друге Државни савет, тело састављено од истакнутих народних првака, који су бирани доживотно и које кнез није могао смењивати. Све одлуке кнеза Савет је морао да потврди, као што ни једна одлука Савета није могла да се спроведе без дозволе кнеза. Управо то уставно ограничавање његове апсолутне власти представљало је нешто са чим се Милош није могао помирити. Неуспели покушаји српског кнеза да потисне Савет, на крају су кумовали његовом паду са власти 1839. године. Практично од тог момента уставобранитељи постају кључни политички чинилац у земљи и неко ко ће управљати најважнијим унутрашњим и спољњим политичким процесима. Уставобранитељи су ти који протерују кнеза Михаила са власти 1842. године јер покушава да влада аутократски. Након тога доводе на српски престо Карађорђевог сина, кнеза Александра, који је највећи део своје шеснаестогодишње владавине провео у њиховој сенци. Тек након Светоандрејске скупштине 1858. године, која је означила повратак Обреновића на власт, моћ уставобранитеља почиње да опада. Повратак старог Милоша Обреновића и његовог сина Михаила означио је и обрачун са појединим истакнутим првацима те групације, али и јачање власти кнеза у односу на Савет. Међутим, та Светоандрејска скупштина у први план је избацила још нешто. Либерале, нову политичку групацију у земљи, која ће играти значајну, а у појединим моментима и пресудну улогу за судбину Србије.

У Србији тог времена либерална политичка опција махом је окупљала младиће који су се школовали у Бечу, Паризу, Берлину, Хајделбергу и другим престижним европским универзитетским центрима. Паризлије, како су популарно називани, били су доносиоци новог европског духа у тадашњу Србију, која се постепено ослобађала тог источњачког, турског руха, и облачила модерно европско одело. Управо ти младићи дали су важан допринос да се земља модернизује и крене путем убрзаног општедруштвеног развоја по моделу најнапреднијих држава Старог континента. Током школовања они се срећу са либерализмом и његовим идеолошким постулатима, које усвајају и теже да их пресаде у Србију тог времена. Српски либерали желе потискивање ретроградне институције каква је Државни савет. Сматрају да власт кнеза мора бити ограничена, да се политички систем мора демократизовати и да кључну улогу у држави мора имати парламент. Њихов главни противник су конзервативци Илије Гарашанина. Проистекли из уставобранитељског миљеа, они се залажу за неку врсту просвећеног апсолутизма и олигархијске власти. Сматрају да у Србији тог времена, у којој је више од 90% људи неписмено, нема говора о демократији и либерализму. Према њиховим уверењима, српско доминантно сељачко друштво није довољно образовано ни зрело да доноси одлуке о најважнијим националним и државним питањима. Самим тим, парламентарна демократија за њих је неприхватљива. Управо из ове две групације, почетком осамдесетих година 19. века, развиће се модерне партије које ће уз радикале обележити парламентарни живот у Србији 19. и почетком 20. века.

Након стицања независности на Берлинском конгресу 1878. године, почиње једна нова етапа у развоју Србије. Унутрашњи политички живот, који је већ и онако био обележен оштром борбом различитих политичких струја, либералне, конзервативне, а у новије време и групације радикала и социјалиста, почиње да се мења и усклађује са духом времена. Тачније, ове политичке опције од 1881. године прерастају у класичне политичке партије устројене по модерним европским начелима. Страначка инфраструктура, јасна хијерархијска организација и партијска дисциплина гурнули су у историју неформалне организације засноване на припадности одређеном идеолошко-политичком кругу. Из либералне политичке опције развиће се Либерална странка. Додуше, прво прикривено, под именом Дружина за помагање српске књижевности, како би се партијском раду дао шири маневарски простор и смањила пажња државно-безбедносних структура задужених за праћење рада политичких организација. Неприкосновени лидер ове странке био је Јован Ристић, један од најистакнутијих државника у модерној историји Србији. Ристић је од 1868. године био неформални вођа те либералне групације у Србији, која је одиграла пресудну улогу у судбоносним моментима за земљу и народ. На првом месту током Велике источне кризе (1875–1878) и два Српско-турска рата, након којих је Србија на Берлинском конгресу 1878. године стекла независност. Управо у тим историјским данима Ристић и либерали одиграли су кључну улогу. Предводили су владе које су изнеле те ратове, као и преговора на конгресу у Бечу. Либерали су имали кључну улогу и у брзом и ефикасном инкорпорирању ослобођених територија у државно-правни поредак Србије, као и изградњи институција независне државе. Међутим, од осамдесетих година 19. века утицај либерала значајно слаби. Кумовао је томе и сам Ристић, који није радио на подмлађивању страначке структуре, нити је испратио модерне токове у политичком деловању. Временом, либерали су се претворили у пасивну странку са истакнутим лидером, којој чак добро познато име Јована Ристића није успевало да подигне популарност. Након силаска са власти 1880. године Ристић је још само једном вршио функцију председника владе. И то у кризно време 1887–1888. године, када се припремао нови устав и абдикација краља Милана Обреновића. Тај моменат је показао да Ристић и либерали имају поверење династије, али подршку народа више нису успели да поврате. Након Ристића још је само Јован Авакумовић од либерала, у два наврата и краткотрајно, вршио дужност председника српске владе. И то у периоду 1892–1893. година, као и посебно деликатном моменту након Мајског преврата 1903. године. Након доласка Петра Карађорђевића на српски престо либерална странка се дели на две партије, да би се потом оне поново ујединиле. Међутим, ништа од тога није утицало на раст популарности те политичке опције која је суштински завршила своју историјску улогу и полако нестајала са српске политичке сцене.

Сличну судбину су доживели и конзервативци из чије политичке опције се изродила Српска напредна странка 1881. године. Наиме, иако су се сматрали настављачима великог Илије Гарашанина, група младоконзервативаца која оснива СНС (Милан Пироћанац, Милутин Гарашанин, Стојан Новаковић, Чедомиљ Мијатовић) суштински је све више је нагињала либерализму. Неспорно је да су базу њихове странке чинили државни чиновници и богатији домаћини. Међутим, напредна странка је окупљала и најобразованије младе људе тог доба, елиту српског друштва. Кадровски, они су били значајно јачи од конкуренције. Подстрек формирању напредне странке дао је кнез, а касније и краљ Милан Обреновић, видевши у тој политичкој организацији инструмент за спровођење своје политике. И заиста, од 1881. па све до 1887. године та партија је представљала ослонац његовог режима и ударну песницу у обрачуну са краљу омраженим радикалима. Наравно да то што су напредњаци представљали дворску странку не умањује допринос који су дали изградњи институција модерне српске државе, као ни чињеницу да су били важан сегмент процеса развијања парламентаризма у Србији. Након силаска са власти чланови те партије пострадали су у линчу познатом као „народни одисај“, током кога су стотине напредњака претучене или ликвидиране у погрому који су предводили радикали. Напредна странка се од тих догађаја више никад није опоравила и њен значај у српској политици само је опадао. У једном тренутку 1896. године чак је и обуставила своје деловање, да би десет година касније њен рад био обновљен. Упркос томе што је након 1906. године предводио човек који је имао велико политичко искуство, истакнути научни делатник и председник Српске краљевске академије, Стојан Новаковић, резултати су изостали. Као и у случају Ристића, тако ни Новаковић није успео да угледним именом подигне рејтинг своје странке. Додуше, вршио је Новаковић дужност председника владе и то у драматично време Анексионе кризе 1909. године, али не зато што је његова партија имала већину, далеко од тога, већ због његовог личног угледа око кога је могла да се формира концентрациона влада. На крају СНС ће се заједно са самосталцима, либералима и делом Хрватско-српске коалиције, а након Првог светског рата, утопити у Демократску странку.

Никако не умањујући значај либерала и напредњака, када говоримо о политичким партијама у кнежевини и краљевини Србији, посебно место заузима Народна радикална странка. Радикали формирају своју странку јануара 1881. године из радикалне и социјалистичке политичке групације, која је 1875. године успела да избори место у српском парламенту. Први лидер те струје на политичком спектру Србије био је Адам Богосављевић. Међутим, од формалног оснивања странке па све до своје смрти њен неприкосновени вођа био је Никола Пашић, један од највећих државника у историји Србије. Проистекла из социјалистичког миљеа следбеника Светозара Марковића, зачетника српског социјализма, ова партија је прошла дуг пут од левичарских идеја, које је заступала на почетку, па до баштињења конзервативних вредности, којима се приклонила, посебно у 20. веку. Радикална странка ће остати упамћена и као прва модерна партија у Србији. Деловала је у најширим народним масама и спроводила кампању по најзабаченијим селима, обилазећи српске домаћине и борећи се за сваки глас. Модерна и ефикасна страначка оператива свакако је допринела њиховом вртоглавом успону, али борба за политичка и друга права најширих слојева српског друштва је ипак имала посебан значај за јачање НРС. Радикали су се залагали за парламентарну монархију у којој ће власт краља бити ограничена и сведена више на протоколарну улогу. Заговарали су слободу говора, окупљања и штампе, као и најшире право гласа, оштро се противећи имовинском цензусу. Радикали су са презиром одбацивали потцењивачки однос краља, напредњака, па и либерала према сопственом народу, који се сводио на наратив о необразованости, незрелости и неспремности најширих слојева народа за пуну демократију. Том питању радикали прилазе на потпуно другачији начин. По њиховом мишљењу, ти српски сељаци, иако неписмени, успели су да створе државу. Самим тим, нико нема право да их ограничава у одлучивању о судбини земље. На тај начин, радикали су успели да добију већинско поверење на селу, где је живело 90% становника Србије. Подилазећи масама и неретко користећи демагогију, укључујући најшире слојеве друштва у политички живот земље, радикали су трајно утицали на даљи развој српског парламентаризма. Међутим, захваљујући таквој политици радикали су стекли и огорчене противнике. Превасходно у лику Милана, али и његовог сина Александра Обреновића. За краља Милана они су били не само неко ко покушава да ограничи његову власт, већ лажови, демагози, антидинастички елемент, неодговорни политиканти, који варају народ. Против њих, што се тиче краља Милана, сва средства била су дозвољена. Међутим, радикали нису поклекли. Хапшења, стрељања, прогони – ништа их није сломило. Показали су задивљујућу одлучност и борбеност, а њихова партијска структура завидну виталност. Наравно, ништа од тога не би имало значаја да народна воља није била на њиховој страни. На крају, из тог рата са Обреновићима, они су изашли као победници, а устав из 1888. године, као и онај из 1903. године, испуњавали су већину њихових политичких захтева. На првом месту обезбедили су премоћ парламента над двором и скоро опште право гласа.

Имали су радикали и својих падова, нарочито након 1899. године и неуспелог Ивањданског атентата на бившег краља Милана Обреновића. Пашић се тада компромитовао пристајући на прљаву игру двора. Свалио је одговорност за атентат на своје саборце, како би спасао сопствену кожу. Тиме је компромитовао и себе и партију, али време је показало да чак ни то није трајно нарушило позицију радикала у народу. Убрзо је Пашић обновио своју популарност и поново је предводио најјачу странку у политичком животу Србије. Радикали су доминирали на српској политичкој сцени и након Мајског преврата. На руку им је ишло доношење новог устава 1903. године и долазак на власт Петра I Карађорђевића, краља који није гушио парламентаризам. Иначе, радикали су до те мере били доминантни у српском друштву, да су потпуно потиснули напредњаке и либерале. На крају се опозиција њиховој власти стварала не од ових традиционалних или неких нових партија, него из њихових редова. Незадовољни понашањем Пашића и његовим вишедеценијским водством, све већем утицају конзервативних идеја у НРС, а поготово његовим држањем након Ивандањског атентата, група истакнутих радикалских првака почетком 20. века основаће Самосталну радикалну странку (СНС). Партију која ће радикалима у 20. веку бити најозбиљнији такмац у борби за власт. Оснивачи СРС били су либералнијих идеолошких погледа од својих бивших сабораца. Предводили су их Љубомир Живковић, а касније академик Љуба Стојановић, свакако истакнуте личности српског друштва тог времена. Међутим, ни они нису успели да помраче звезду Пашићевих радикала, која све до краја ослободилачких ратова од 1912–1918. године, па и након тога није престала да сија. Иако су им били највећи такмаци, самосталци су успели тек једном и то на мање од годину дана, од маја 1905. до марта 1906. године, да преузму власт у земљи. Водеће место у српској влади, скоро сво остало време, било је резервисано за Пашића и његове сараднике.

Управо поменуте четири партије, као и политичке фракције из којих су проистекле, дале су највећи допринос рађању српског парламентаризма који је свакако био специфичан, прожет свим особеностима политичког живота у Србији, али и ширих друштвених околности у којима се развијао. Несумњиво да је настајао по узору на западна демократска друштва и њихове политичке системе, јер су се и творци српског парламентаризма школовали и политички развијали на Западу. Међутим, у 20. веку, када је достигао свој врхунац, парламентаризам, као и демократија у Србији били су на већем степену развоја него у многим европским државама. Тиме су стремљења српске елите да своју земљу модернизују и приближе развијеним западним друштвима, у овом важном друштвеном сегменту, биле остварене. Такође, не треба занемарити ни то да је парламентарна демократија значајно допринела развоју и учвршћивању патриотског духа у српском сељачком друштву. Наиме, кроз масовно политичко деловање и готово опште право гласа, најшири слој српског друштва укључио се у политички живот. Везао се за партије, које су артикулисале интересе тог народа и одређивале динамику политичког живота. Доношењем устава који су центар моћи пренели у парламент, ти обични српски сељаци постали су они који се питају. Односно, они који преко избора могу да утичу на сопствену и судбину своје државе. Управо та веза, та синергија успостављена између народа и државе, још више је учврстила патриотски дух и одиграти једну од најважнијих улога у догађајима који ће уследити, а које добро памтимо као ослободилачки ратови од 1912–1918. године. Победе које су тада остварили и напоре које су издржали српски сељаци у униформама, дошле су као последица високог морала и развијеног патриотског духа. Срби су знали за шта се боре. За ослобођење својих сународника, али и за државу у којој су њихове куће, њиве, у којој живе њихове породице и у којој нису само потлачени сељаци, већ они који одлучују о својој и будућности своје земље.

 

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Владимир Ћоровић, Историја Срба. Лирика: Београд, 1999.

Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада (1838–1858). Г. Кон: Београд, 1929.

Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила. Г. Кон: Београд, 1933.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 1. Г. Кон: Београд, 1934.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 2. Г. Кон: Београд, 1934.

Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 3. Г. Кон: Београд, 1934.

Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића. Књ. 1, (1889–1897). Г. Кон: Београд, 1929.

Слободан Јовановић, Влада Александра Обреновића. Књ. 2, (1897–1903). Г. Кон: Београд, 1931.

Андрија Раденић, Радикална странка и тимочка буна: историја Радикалне странке: доба народњаштва. 1. Историјски архив Тимочка крајина: Зајечар, 1988.

Андрија Раденић, Радикална странка и тимочка буна: историја Радикалне странке: доба народњаштва. 2. Историјски архив Тимочка крајина: Зајечар, 1988.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања