Politička modernizacija Srbije: Knez Mihailo i prosvećeni birokratizam policijske države

POLITIČKA MODERNIZACIJA SRBIJE:

KNEZ MIHAILO I  PROSVEĆENI BIROKRATIZAM POLICIJSKE DRŽAVE

Autor: Prof. dr LJubiša Despotović

U predgovoru svoje knjige „Druga vlada Miloša i Mihaila (1858-1868)“, Slobodan Jovanović je još jednom snažno istakao svoj metodološki postupak u istraživanju političke istorije Srbije devetnaestog veka. On ističe da je u glavnom fokusu njegovog istraživanja problem političke modernizacije Srbije. U razmatranju političke i ustavne istorije, težište će biti stavljeno na razvitak političkih ustanova i političkih stranaka. Kao i u predgovoru za svoju  knjigu o Ustavobraniteljima, i ovde je Jovanović istakao da nije imao nameru da se bavi događajnom istorijom, već pre svega razvojem elemenata političkog sistema i konceptima  političke modernizacije onih političkih subjekata koji su takav koncept imali. „S gledišta ustavne istorije, u unutrašnjoj politici nije važno sve, nego samo ono što se odnosi na razvitak političkih ustanova i političkih stranaka.“ 1) (SJSD, „Druga vlada Miloša i Mihaila (1858-1868), tom 3, str. 265) Jovanović je   određen i u metodološkom i u tematskom smislu, i danas sasvim jasno to teorijsko-metodološko usmerenje možemo označiti pojmom političke modernizacije. U tom smislu i sledeći eksplicitni stav Jovanovića to nedvosmisleno potvrđuje. „Zato sam se i ja starao, ne toliko da izložim političke događaje Miloševe i Mihailove vlade, koliko da karakterišem obe te vlade, da pokažem kako je pod Milošem i Mihailom vrhovna vlast bila uređena, i kako je dejstvovala; kakve su tada političke grupe postojale, i oko čega se borba između njih vodila.“ 2) (isto, str. 266) Navedeni stav jasno pokazuje da Jovanovićeva teorijsko-metodološka pozicija sadrži sve relevantne elemente jedne teorije političke modernizacije. Ona se upravo bavi pitanjima proširenja kapaciteta političkog sistema, razvojem političkih stranaka, demokratizaciji odnosa, stvaranja nacionalne države, transformaciju tradicionalnog u moderno društvo i dr. Dakle, jednom kompletnom teorijsko-metodološkom matricom koja je obuhvatala sve najvažnije aspekte modernizacije, a naročito političke modernizacije.

Namera nam je da u ovom poglavlju rada pokušamo da markiramo one elemente Mihailove politike koji su ukazivali na jedan po svojoj političkoj suštini konzervativan, ali svakako atrikulisan kocept političkog razvoja Srbije. Knez Mihailo je, čini nam se, bio jedini vladalac u svom veku u Srbiji koji je imao viziju njenog razvoja, i koji je tu viziju eksplicirao na način jednog političkog programa. „Mihailo je imao evropska shvatanja o državi i njenim zadacima; zato, kad je na ruševinama ustavobraniteljskog režima izgrađivao svoj lični režim, novo državno uređenje zamišljao je zasnovano na zakonitosti i redu. (…) On je pristupio unutrašnjim reformama i ne tražeći odobrenje iz Carigrada“ 2) (V. Čubrilović; V. Ćorović, Srbija od 1858. do 1903., Beograd, Geca Kon, str. 16)  Iako je taj program nosio lični pečat, jer Knez nije mogao ili nije želeo da oko sebe okupi političku stranku, koja bi tom programu dala ozbiljnije političke perspektive i snagu, on  nije  izgubio ništa od političke relevancije, i stoga će biti predmet naše dalje pažnje.

Već u prvoj rečenici svoga dela Jovanović ističe da je knez Mihailo došao na vlast sa gotovim programom. Od prvog trenutka „znao je šta i kako ima da radi.“ Kristalno jasno i programski uobličeno. Sadržaj toga programa činili su sledeći zadaci: kao prvo, to je bilo spremanje naroda i države za konačno oslobođenje od Turske dominacije, koje je imalo i svoju proširenu dimenziju u opštebalkanskom oslobađanju  i stvaranju jedne velike jugoslovenske države, „u kojoj bi Srbija imala predvodništvo.“  Za ostvarenje tog cilja, pretpostavka je bila po Mihailovom mišljenju prekid svih političkih razmirica u zemlji, stvaranje jednog opšteg patriotskog poleta, i potpuna koncentracija vlasti u rukama Kneza. Kao drugi zadatak, Mihailo je video potrebu utvrđivanja zakonitosti. Smatrajući ustavobraniteljsko shvatanje zakonitosti kao pogrešno (jer se fokusiralo samo na  borbu protiv Miloševe samovlade) Mihailo insistira da se ona mora proširiti na ukupan politički život, osobito onaj koji je imao prizvuke partijske borbe. „U Srbiji, zakonitost i partijska vlada ne idu zajedno; naše su stranke suviše strasne i divlje; čim jedna dođe na vlast, ona gleda da onu drugu uništi i istrebi. Zakonitost može ustanoviti samo jedan vladalac koji se uzdigao iznad stranaka, i ne da nijednoj od njih da tera svoj ćef nad drugom.“ 3) (SJSD, nav. delo, str. 348) Treći zadatak programa imao je usmerenje ka podizanju materijalnog blagostanja naroda i države. Vrativši se iz gotovo dvodecenijskog evropskog izgnastva, Mihailo je bio preneražen materijalnom bedom i oskudicom naroda, njegovim niskim kulturnim nivoom, i primitivnim načinom života. Stoga je njegova osnovna namera, kao vladara sa provetiteljskim ambicijama, bila da podigne nivo materijalne osnove naroda kao pretpostavku i opšte kulturne emancipacije. Naravno, takva socijalna i politička akcija zamišljena je u skladu sa njegovim konzervativnim nazorima, tako da je centralna uloga pripadala njemu kao „prosvećenom„ vladaru. U sva tri centralna zadatka njegovog programa, provlačila se uloga vladaoca kao ključne političke ose oko koje se imao okupiti sav politički i socijalni život Srbije, mobilisan na pravcu njenog razvoja i oslobođenja. „Ma u kom pravcu mislio, Mihailo je dolazio do zaključka da je jaka vladalačka vlast nasušna potreba Srbije.  Samo je ona mogla ujediniti sve narodne snage za borbu sa Turcima; samo je ona mogla, prekidajući partijski razdor, utvrditi zakonitost; samo je ona mogla civilizovati naš primitivni narod. Ove misli Mihailo je izneo u proklamaciji koju je uputio na narod po svom stupanju na vladu (14. septembra 1860.).“ 4) (isto, str. 348)

U proklamaciji, Mihailo ponavlja stav da je politička borba i nesloga rastočila ionako male srpske snage, te da je njegova nepokolebiva namera da Srbiju isčupa iz tog haosa i nazatka. Poimajući pojam zakonitosti sasvim lično, on insistira na njemu smatrajući da će tim putem ustrojiti državu sigurnosti i materijalnog napretka. „Dokle je knjaz Mihail na vladi, neka svaki zna, da je zakon najviša volja u Srbiji, kojoj se svaki pokoravati mora.“ Po formi vrlo moderan pravni i politički princip, koji je imao samo taj sadržinski nedostatak što se  lična volja kneževa izjednačavala sa zakonom. I insistiranje na materijalnom oporavku i ekonomskom razvoju nalazilo je svoje uporište u više nego nezavidnom položaju naroda. Mihailu je bilo jasno da bez ekonomskog oporavka nije moguće izvršiti nijedan zadatak na planu nacionalne emancipacije. „Dokle se naš seljak ne otrese sirotinje i neprosvećenosti, ne može ni naša država biti jaka i moćna.“ 4) (isto, str. 349)  I razvoj prosvetne funkcije imao je u Mihailovom poimanju srpske modernizacije važnu ulogu. „Neka moji Srbi postanu bogati i obrazovani, oni će tim samim postati i politički slobodni. Ko može tiranisati obrazovan i imućan narod? A dokle je god on siromašan i neobrazovan, sve političke slobode, koje bih mu ja dao, on bi upotrebio samo na svoju rođenu štetu, i svaki koji bi hteo, mogao bi da ih oduzme kad god bi hteo.“ 5) (D. Janković, nav. delo. str. 53) Mihailo je imao političkog dara da uoči važne komponente razvoja , ali je zbog konzervativnih uverenja i ubeđenja, svom programu modernizacije Srbije u znatnoj meri sužavao  demokratske kapacitete.

Kao pretpostavke realizaciji njegovog programa, on je naveo potrebu prevladavanja partijske i političke omraze, kao i potrebu promene ustava. U tom smislu  insistirao je na smanjenju dinastijskih razmirica , kao i na popravljanju položaja činovnika koji su bili progonjeni ili izbačeni iz službe zbog političkih razloga.  Već po pitanju položaja, funkcije i kontrole činovničkog aparata, došlo je do potpunog političkog i koncepcijskog razmimoilaženja dve  do tada politički konstituisane  grupacije. Konzervativaca koje su predvodili  Grašanin i Marinović i Liberala koji su se okupili oko Stevče i Grujića. Konzervativci su smatrajući narod nezrelim i nedoraslim, i insistirali da ga stave pod tutorstvo birokratije, smatrajući da ona ima i prosvetiteljskum, a ne samo upravljačku funkciju. I Liberala sa druge strane, koji  suprotno, vođeni idejom narodne suverenosti, nastoje da upravo birokratiju stave pod kontrolu jedne legitimno izabrane narodne skupštine.

Ako su se oko činovničkog pitanja razmimoilazili, oko Mihailovog političkog režima obe političke grupacije iskazivali su vidno nezadovoljstvo. Naime i jednima i drugima nije odgovarao njegov vladalački despotizam. Konzervativci su naime želeli da sa njim dele vlast u formi jednog činovničkog Saveta, dok su Liberali smatrali da treba da je dele sa Narodnom skupštinom. U svakom slučaju, i jedni i drugi su bili jedinstveni u stavu da Knez nije i ne treba da bude jedina vlast i gospodar u Srbiji. Za konzervativne krugove to je pitanje bilo više pragmatsko, dok je kod liberala to bila stvar načelnog političkog stava. Liberali koji su u mnogim tačkama činili ustupke vladalačkoj volji, na ovom pitanju nisu imali manevarskog prostora, s obzirom da je pitanje narodne skupštine kao legitimnog organa narodne volje bio ugaoni kamen političkog programa. Mihailo se pokazao veštim da iskoristi liberale i njihov uticaj u narodnom predstavništvu za donošenje novih ustavnih zakona, kojima je dodatno učvrstio svoj politički položaj. Od tada pa do njegovog tragičnog kraja Liberali će biti politički progonjeni. Shodno svojim političkim uverenjima, ali i svojim političkim interesima, on je vrlo lako napravio politički izbor, i u  vlast uključio konzervativne predstavnike.

U setu  organskih zakona, koji su bili  izmena važećeg turskog ustava (oni su bili način da se ustav suštinski promeni, a da se pritom barem formalno ne zadire u tada još uvek važeću nadležnost Porte da Srbiji donosi Ustave), Mihailo je ustvari zaokružio kako svoj lični režim, tako i program modernizacije Srbije. 5) (šire videti u  Jaša M. Prodanović, Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji, Beograd, Geca Kon, str. 142-144) To neće biti  jedini primer kako se u nekim segmentima modernizacija može izvršiti i pod okriljem političke samovolje, kao i u odsustvu demokratske komponente promene. Radi se naime o primeru tzv. modela tutorske modernizacije, koja se kao po pravilu odvija bez učešća političkih predstavnika naroda, bez demokratskog sadržaja i procedure. Suštinski posmatrano, modernizacijski učinak se postiže na planu političke i pravne forme,  kao i na unapređenju prethodno zatečenog stanja koje je po logici stvari bilo ili potpuno formalno neuređeno ili je pak to bilo samo u pojedinim segmentima, uz potpuno odsustvo sistema. Donoseći zakone o Savetu, Skupštini, centralnoj upravi, činovnicima i  opštini. Mihailo je sačinio jedan za to vreme zaokružen administrativni i politički sistem. „Kad bismo se rešili da za vreme od 1861-68. godine poimenice navedemo sve glavne Zakone, donesene u tom periodu, to bismo učinili jedino u cilju da potvrdimo svoj raniji navod: da je u to doba udaren temelj modernom našem zakonodavstvu po svim strukama.“ 5) (Ž. Živanović, 1923, Politička istorija Srbije, u drugoj polovini devetnaestog veka – knjiga prva, Beograd, Geca Kon, str.89)

Knežev konzervativizam i potpuno odsustvo sluha za demokratiju, ilustrovaćemo i primerom pokretanja pitanja ministarske odgovornosti u novim okolnostima rada Saveta. Pokrenuta od strane Filipa Hristića, inicijativa za uvođenje i ozakonjenje ministarske odgovornosti iako dobro obrazložena,       nije naišla na Kneževo razumevanje i prihvatanje. Ovu inicijativu on je shvatio kao pretnju njegovoj ličnoj vlasti, i kao kritiku njegovog načina vladanja. Stoga će je ne samo odbiti, nego će oslonjen na već provereni nedemokratski etos Garašaninovih političkih shvatanja, odbiti i još više kontrolu koncetrisati u svojim rukama. „Van te budžetske kontrole, savetsko učešće u državnim poslovima slabo se osećalo. Velika politika izmakla je sasvim ispod njegovog uticaja; nju je vodio sam knez sa svojim ministrima, i to na jedan svečano-tajanstven način koji je isključivao svačije, pa čak i savetsko mešanje.“ 5) (SJSD, nav. delo, str. 364)

U procesu sistematskog čišćenja liberala i njihovih ideja ili tragova, knežev režim  je bio prilično revnostan. On nije podrazumevao samo uklanjanje liberalnih prvaka i pristalica iz politike ili službe, već je značio i sprečavanje delovanja njihovih ideja, kako novim zakonom o štampi, tako i zakonom o narodnoj skupštini. Pošto je bio apsolutno protivan ideji narodne suverenosti, koju su temeljno baštinili liberali, Mihailo se postarao da u novom zakonu o narodnoj skupštini ta ideja ne nađe svoje mesto. Ono malo liberalnog duha što je bio sačuvan u tekovini Svetoandrejaske skupštine, a odnosio se na narodnu skupštinu, ministarsku odgovornost i slobodu štampe, bio je brižljivo očišćen u novim zakonskim projektima. Jedina pozitivna novina bila je sadržana u pravnom priznanju institucije tzv. velike skupštine. „Prvi put u Mihailovom zakonu povučena je razlika između obične i velike Skupštine. Tri puta veća od obične Skupštine, velika se Skupština sastajala radi izbora kneza i namesnika i radi primanja usvojenoga prestolonaslednika.“ 6) (isto, str. 378)

Iako ne može poslužiti kao opravdanje, čini nam se važnim kao ilustracija Mihailovog razumevanja politike i sledeći stav. On je bio ubeđen da zbog zaostalosti, nepismenosti i siromaštva naš narod nije dovoljno sposoban za bilo kakav ozbiljniji politički rad. Stoga je on otvoreno bio protiv ideje predstavničkog sistema. On je govorio jednom skupštinskom sekretaru: „Jeste li opazili koliko je krstova na adresi koju ste mi podneli? Dokle god skupštinari ne umeju ni svoga imena potpisati, dotle se, Boga mi, vi mladići uzalud žurite da proklamujete velike slobode!“ 7) (isto, str. 383) „Ustanove jedne zemlje ne prave se za dvanaest najviše obrazovanih ljudi; one se moraju podešavati prema opštem nivou naroda. Dati parlamentarizam samo toga radi da bi Milovan Janković i još nekoliko njih kao on mogli držati parlamentarne besede – bilo bi neozbiljno. Pod jednim vladaocem koji je tako mislio, naša Skupština nije mogla biti ništa drugo nego jedno telo za aklamovanje vladaoca i njegove politike.“ 8) (isto, str. 384)

Slična situacija bila je i sa slobodom štampe. Kako Jovanović tumači, bila je poželjna i dobra samo ona štampa koja podržava vladinu politiku, za onu drugu vrstu nije bilo ni prostora ni razumevanja. Za ilustraciju Mihailovog shvatanja slobode štampe, evo još jednog nimalo bizanog primera. Svojom rukom, Mihailo je ispisao iz neke stare nemačke pravne enciklopedije jedno mesto gde se govori da je „cenzura najdraži nakit narodnoj slobodi.“ 9) (isto, str. 384)

Lični režim i birokratski način upravljanja bila su dva najmarkantnija obeležja Mihailove vlade. On je prvi vladalac u Srbiji koji je potpuno ozakonio svoj lični režim, a zahvaljujući osloncu na činovnički aparat i njegove najkonzervativnije pristalice, to je bio po svojoj suštini birokratski sistem vlasti, inspirisan nemačkim uzorom  i modelom tzv. policijske države. To je ono po sopstvenom razumevanju prosvećeno upravljanje narodom koji još nije dozreo  i dorastao za vlastito staranje. Zato i takav naslov ovog poglavlja, koji je imao nameru da pregnantno markira političku suštinu jedne vlasti, označene kao prosvećeni birokratizam policijske države, koja je „očinski“ natkrilila „politički nedozreli“ narod, i snagu i energiju nacije u formiranju stavila u službu birokratije i ličnog režima.  „Ne verujući u zrelost naroda u Srbiji, Mihailo je bio jedna mešavina prosvećenog apsolutiste XVIII i monarha XIX veka. On je verovao da nije osnovno za jedan kulturno zaostao narod, politička sloboda, koliko dobro organizovana, na zakonu zasnovana, državna uprava.“ 10) (V. Čubrilović, nav. delo. str. 183) Po svom karakteru duboko  suprotstavljena demokratiji, Mihailova politička delatnost ipak se ne može osporiti u svojim modernizacijskim potencijalima. Ne samo zbog toga što je imao jasan program političkog delovanja, već pre svega zbog činjenice da je delovao na jačanju i učvršćenju srpske državnosti, ona je upravo na tom planu i pružila najveći modernizacijski rezultat. Protekla u pripremama za konačno državno oslobođenje, i sva napregnuta u nameri da ispuni svoju političku misiju, ova crta Mihailove političke vlasti, uklopila se u onaj aspekt političke modernizacije koji je usmeren na stvaranje i konstituisanje nacionalne države, kao jednog od najvažnijih manifestacija moderniteta. Da je ova namera i forma modernizacijske delatnosti bila ispunjena i demokratskim sadržajima i principima, njen puni modernizatorski učinak ne bi mogao biti osporen. Ovako, uprkos potencijalu, on je bio istinski ograničen i limitiran. S obzirom na postojeće uslove u Srbiji tog doba, Mihailo je dosta postigao, mada je bez sumnje bio ometan.“ 11) (A. Dragnić, nav. delo. str. 62) Bez proširenja demokratskih kapaciteta političkog sistema, i bez suštinske transformacije strukture tradicionalnog društva, Mihailov program političkog delovanja ostaje više spomenik jedne propuštene političke šanse da se modernizacija srpskog društva i države izvrši bez dodatnog gubljenja vremena i socijalne energije, a na jedan konzistentniji i dosledniji način.

Ipak, u jednom nije bilo sporenja. Mihailov doprinos stvaranju narodne vojske, i opštem patriotskom raspoloženju za rat sa Turcima do konačnog oslobođenja svakako se merio kao  najveći rezultat njegove vladavine. „Nesporno je da je pod Mihailom narodna samosvest dostigla jedan stupanj jačine kao nikada dotle. Nikada Srbi nisu bili tako ponositi, nikada nisu jače verovali u svoju istorijsku misiju, i bili većma oduševljeni za jedan veliki nacionalni rat. Ono romantičarsko srbovanje i junačenje koje je zapaženo kod Omladine, nije svojstveno samo Omladini: ono je obeležje cele Mihailove epohe. Vlada i opozicija, ma koliko ljuto zavađene, imaju iste misli i govore isti jezik, kada je reč o veličini srpskog naroda i o ratu s Turcima; u tom pogledu nema razlike između jednog Garašanina i jednog Miletića.“ 12) (SJSD, nav. delo, str. 510)