Politička modernizacija Srbije 19. veka – epilog i posledice

Politička modernizacija Srbije 19. veka – epilog i posledice

Autor: prof. dr LJubiša Despotović

EPILOG:

Svodeći svoje ocene o jednoj istorijskoj etapi srpske političke istorije devetnaestog veka, Slobodan Jovanović neće dati samo sažetu sliku jednog vremena i njegovih glavnih aktera. Naprotiv, biće to jedno remek-delo srpske društvene nauke, kondenzovani vid kreativne sociološko-psihološke i književno-esejističke proze koja je po svojim pronicljivim zapažanjima i dalekosežnim predviđanjima ostala bez premca u našoj društvenoj nauci. To je takođe i uspela demonstracija politikološko-sociološke analize, koja osim teorijskih i istorijskih vrednosti, u sebi nosi lepotu jednog jezika i stila pisanja koja je bila predmet podržavanja i učenja. Jovanović je na izvanredan način pokazao kako se na malo prostora  može izvajati precizan, a u isto vreme i stilski doteran naučni tekst. Dajući opšti pogled na drugu vladu Aleksandra Obrenovića, Jovanović u kratkim crtama markira njene najvažnije karakteristike. Sažetu analizu počinje od dinastije Obrenovića. I to od onih karakternih i dominatnih crta koje se vezuju kako za pojedine članove dinastije, tako i onih koje su po njegovoj oceni bile svojstvo svih njenih pripadnika.

Svi Obrenovići ludovali su za ženama, ističe Jovanović. Ta činjenica ne bi bila predmet njegove pažnje da nije imala snažnog uticaja na njihove političke poslove. Jedino je još kod Miloša žena ostala bez većeg uticaja na političke odluke i radnje. Stari Miloš je na žene gledao kao na robinje, koje muškarcu služe kao izvor strasnog zadovoljstva i pokornog sluge. Mihailo je opet zbog rodoskrvne ljubavi prema sestričini poljuljao ne samo svoj vlastiti emocionalni život, nego i „osnove njegovog sistema vladavine“, ističe Jovanović. Milan je zbog ljubavi prema jednoj građanki sišao s prestola. Ali isto tako i zbog svojih bračnih nesuglasica i razvoda terao toliko daleko da se prosto poigravao sa političkim strankama i vladom, kao da je pitanje njegove postelje i braka, najvažniji državni problem Srbije. „Aleksandar da bi mogao uzeti onu koju voli, okrenuo je sve tumbe i u vojsci i u državi“, izgubio je na kraju, veli Jovanović, ne samo presto nego i glavu. (1. SJSD, Vlada Aleksandra Obrenovića, knjiga druga, tom 7, str. 349)

I u novčanim stvarima Obrenovići nisu mogli služiti za primer. „Miloš je silom vlasti, političke veštine, a počesto i otimačine, stekao ogromno bogatstvo. Jedan deo, istina, potrošio je i za potrebe mlade srpske države, ali je najveći deo ipak otišao na obična životna uživanja, ili kupovinu imanja i nepokretnosti. Mihailo je bio štedljiv, Aleksandar „čuvaran na malograđanski način“, a Milan „raspikuća“ i trošadžija, večiti dužnik  i likvidator „poslednjeg Obrenovićevog blaga“. U političkim stvarima nisu imali srca, ističe Jovanović. Svoje političke suparnike satirali su bez milosti, osobito je to hladnokrvno činio Knez Miloš. „Milan posle timočke bune, Aleksandar posle Ivanjdanskog atentata, pa i sam Mihailo posle Majstorovićeve zavere, – pokazali su se u svojim odmazdama ne samo strogi nego i svirepi.“ (2. isto, str. 350) Jedini dar koji im Jovanović ne spori, bio je dar za politiku. Van politike oni se doimaju kao ljudi siromašnih talenata, bez mnogo interesovanja za kulturu i umetnost na primer. „Uopšte Obrenovići nisu bili ljudi od knjige, još manje umetničke duše. Nisu bili obdareni ni slikarskim okom ni muzičkim uhom.“ Jovanović im odriče čak i dar za vojničke, osobito komandne sposobnosti. Samo je Miloš koliko toliko, raspolagao veštinom ratovanja, „ostali Obrenovići, iako su mnogo pažnje obraćali na vojsku nisu bili vojnici.“ „Vrhunac svojih političkih sposobnosti Obrenovići su dostigli u Milošu. On je imao i državničke pameti i nacionalnog osećanja i dinastičkog instikta.“ (3. isto str. 351) Milan je shvatao značaj države i državne vlasti, ali je njegovo nacionalno osećanje bilo zakržljalo te je stoga, „srpsku državu i suviše odvojio od srpstva.“ Aleksandar, pak, najmanje talentovan od svih, nije imao ni Mihailovu nacionalnu misiju, ni Milanovu državnu ideju, kod njega je od sve političke veštine ostala razvijena jedino smisao za „spletku i lukavstvo“. Ne čudi stoga da je kraj dinastije, došao upravo sa krajem Aleksandrove vlasti i života. Neplodan u politici kao i u braku, Aleksandar je bio osuđen da bude poslednji vladalac iz dinastije Obrenovića.

Nejednaki po političkom daru, Obrenovići su bili jednaki po samodržačkim sklonostima. Miloš je vladao kao mali sultan. (…) Despotizam svoga oca Mihailo je oblagorodio i obukao u forme zapadnog birokratizma i centralizma. (…) Milan je teško podnosio ustavna ograničenja, težio vladalačkoj diktaturi sa naslonom na vojsku. (…) Aleksandar je pravio za deset godina četiri državna udara, i smatrao je i Ustav i zakone za igračku.“ (4. isto, str. 351) Samo su dve strasti  bile dovoljno jake da njima gospodare čitavim životom. To su bile strast za vlašću i strast prema ženama. Po mišljenju Jovanovića, ova druga čak i pretežnija, bila je pogubna ne samo po dinastiju, već i po ukupni politički razvoj Srbije. Zbog nje su Obrenovići činili svoju vlast još nesnošljivijom, a sva načelna politička pitanja i institucije bacali pod noge. „Ta strast za ženom, dvogubo opasna kod onoga koji hoće da gospodari ljudima, ležala je na Obrenovićima kao porodično prokletsvo“.

Kada je u pitanju spoljno-politički uticaj u Srbiji , dve su se države nametnule kao  glavni protagonisti na srpskoj političkoj sceni. Jedna od njih iako prostorno daleka, i sama u političkim previranjima i civilizacijskom zaostaku za razvijenijom Evropom, ali ipak duhovno i verski bliska, sa oreolom  imperijalne sile, imala je velikih političkih ambicija na prostoru Balkana. Rusija, ta prostrana, ali i troma zemlja, sporo i nespretno je pokušavala da preko određenih političkih ličnosti u početku, a kasnije određenih političkih krugova ili stranki instališe svoj uticaj i politički interes. Sa druge strane, Austrougraska, susedna zemlja, ali po mnogo čemu strana srpskom nacionalnom biću, neprijateljski nastrojena, sa konstantnom idejom teritorijalne i političke ekspanzije prema našim prostorima, delovala je jednostavnije, tiše i efikasnije, u nastojanju ostvarenja svog državnog uticaja.

„Metode austrijske bile su mnogo prostije nego metode ruske. Rusija se služila diplomatama, misionarima, zaverenicima; Austrija se služila diplomatama i uhodama. NJeno uhođenje nije bilo ni tako razgranato ni tako pouzdano kao što se obično misli. (…) Rusija je težila da se populariše kod našeg naroda; Austrija je težila da zadobije za sebe našeg vladaoca. Kada je 1881. zaključila tajnu konvenciju s kraljem Milanom, ona je mislila da je sada i sa Srbijom sigurna.(…) Naprednjaci koji su važili za austrofile, bili su to samo s pola srca, po političkoj nuždi i pod pritiskom kralja Milana; posle nekog vremena oni su, kao i liberali i radikali, obrnuli na rusku stranu.“ (4. isto, str. 3)

U unutrašnjoj politici Rusi su podržavali radikale i njihovu borbu za parlamentarni režim vlasti, a Austrijanci Obrenoviće i njihov režim lične vlasti. Na ovom primeru se jasno uočava skoro paradoksalna situacija. Da Rusija natopljena samodržavljem i apsolutizmom, podržava razvoj parlamentarnog režima. A austrijska država, jedna po svemu zapadnoevropska zemlja, autoritarni režim lične vlasti. Naravno da je paradoks, samo prividan. Ni jedna ni druga zemlja u svojoj spoljnoj politici nije se rukovodila načelnim razlozima. Rusija podržava parlamentarizam jer i sama zna da će na takav način najbolje instalisati i svoj uticaj u Srbiji, da će njihovi politički štićenici i simpatizeri  –  radikali  jedino na takav način doći u situaciju da naplate svoju političku popularnost u biračkom telu i uzmu vlast u svoje ruke. Sa druge strane, Austrija podržava lični režim Obrenovića, jer i sama zna da joj je to na kraći rok najefikasniji način za ostvarenje svog političkog uticaja. Ono što je tragično u čitavoj situaciji jeste upravo odnos spoljno-političkog faktora prema pitanjima unutrašnjeg razvoja mlade srpske države i njenog statusa političke nezavisnosti. Ni jedan oficijelni uticaj koji je dolazio iz Evrope, bez obzira, da li on stiže sa Istoka ili Zapada, nije bio u funkciji direktne podrške procesima političke modernizacije i ukupnog društvenog razvoja Srbije. Naprotiv, i onda kada je bilo logično očekivati evropsku podršku i podsticaj, jer u Srbiji se upravo vodila nimalo nežna borba za preobražaj po zapadnoevropskim uzorima, do nas su stizale samo njihove ideje, ideologije i interesi. Ni Velika Britanija, pa čak ni Francuska spoljna politika, nije bila naklonjena Srbiji. Nikada političke snage koje su vodile bitku za evropski preobražaj Srbije ,nisu dobile pravu i iskrenu podršku iz inostranstva. Prepuštena sama sebi, kada su suštinske stvari bile na dnevnom redu, Srbija nije bila polje dokazivanja evropske civilizovanosti i političke solidarnosti, već prostor političkog potkusurivanja i surove spoljno-političke igre strateških interesa moćnih. „Dokle je Rusija uticala na naše stranke i naše javno mnjenje, Austrija je pravila tajne pogodbe s našim vladaocima. Rusija je povlađivala našim nacionalističkim težnjama, Austrija je gledala da nas veže za sebe ekonomskim interesima. Austrijska politika izgledala je realistična, a ruska sentimentalna, ali na kraju krajeva kod nas je pobedila ruska politika, a ne austrijska.“ (5. isto, str. 355)

Izuzev radikala, sve druge stranke (liberali, naprednjaci i konzervativci) koje su bile aktivne na političkoj sceni Srbije, osobito poslednje dve –  tri decenije devetnaestog veka, doživeće svoj postepen politički kraj, sa padom dinastije Obrenović. Konzervativci, kako ih Jovanović naziva više su bili činovnička klika nego politička stranka. Sabrani iz redova najviše birokratske hijerarhije, konzervativci nisu imali politički program.  Protivnici političkog organizovanja stranaka, nisu razumevali potrebu sistematskog političkog razvoja Srbije. Okupljeni oko najprostije ideje državne i činovničke vlasti, ostali su upamćeni kao jedna po modernizacijski razvoj Srbije, problematična politička grupa. „Oni su predstavljali red i interes državne službe kao takav, smatrajući da je pravilno okretanje administrativno-sudske mašine prvi uslov državnog napretka.“ Kao i sam knez Mihailo, u čijem vremenu su najsnažnije delovali, progonili su začetke političkih stranka ne samo iz politike nego i iz javnog života u opšte. „Po njihovim pojmovima stranke su bile početak raspadanja države.“ (6. isto, str. 356)

Liberalna stranka, koja se prva konstituisala sa atributima političke stranke, iako sa dva svoja izdanja, ono Svetoandrejsko i ono Ristićevsko, bila je po mišljenju Jovanovića sa najviše šarolikih elemenata u svojoj ideologiji i političkoj praksi. Sjedinjujući u sebi ponekad i ono što naizgled nije sjedinjivo, liberali su dugo kormilarili državnim brodom i bez obzira na povremena odstupanja i zaokrete, u dobroj meri ostavili traga na politički razvoj Srbije. Taj trag se može meriti po Jovanoviću u tri vida: dinastijskom, slobodoumnom i nacionalističkom. „Liberali se prikazuju narodu u tri vida: kao stranka dinastijska, koja je 1858. vratila Obrenoviće; kao stranka slobodoumna koja se uvek borila za prava Narodne skupštine; kao stranka nacionalistička, gotova da vodi rat s Turskom. Od mnogostrukih težnji liberalne stranke, jedna se, najzad izdvaja kao glavna: to je nacionalizam. Liberalna vlada vodi dva rata s Turskom, i njena glavna zasluga u istoriji ostaće da je izvojevala državnu nezavisnost.“ (7. isto, str. 356)

Naprednjaci, stranka inteligencije i visokog činovništva, srpski zapadnjaci, ostvarili su vidljive modernizacijske učinke. Zbog toga što u svom sastavu nisu imali seljačkih elemenata, po mišljenju Jovanovića, nesmetano su mogli da daju oduška svom zapadnjaštu, kako u tempu promena tako i u njihovoj korenitosti. Bez korena u narodu, oni su bili prinuđeni da potporu programu političkih reformi, traže na dvoru, direktno od monarha. Ta činjenica biće od presudne važnosti, što njihova politička misija nije bila ni po dužini trajanja, a ni po dovršenosti tako uspešna kao što je mogla biti. „Potpuniji zapadnjaci od liberala, oni se nisu oduševljavali našom starom patrijarhalnom kulturom, i radili su na modernisanju naše države s izvesnom užurbanošću, koja je izazivala negodovanje javnog mnjenja. Gledajući u našoj seljačkoj demokratiji glavnu smetnju našeg kulturnog napretka, oni su pomišljali na onakav parlament inteligencije i novčanih ljudi kakav se video u Francuskoj za Luja Filipa.“ (8. isto, str. 357) Kao i svi modernizatori koji su modernizaciju usmerili samo prema političkom sistemu i državi, naprednjaci nisu mogli da izbegnu sudbinu modernizatorskih tutora. I na njihovom primeru se jasno vidi ta stalna usmerenost srpskih elita u pravcu države. Društvo je ostalo zapostavljeno u programima transformacije. Na njegovoj autonomiji nije se radilo jer su ideje civilnog društva i demokratije teško puštale korenje u Srbiji. Nijedna vlast, pa čak i ona sa evropskim i modernizatorskim predznakom nije imala razvijene demokratske kapacitete. Takva pozicija uvek se pravdala navodnom političkom nezrelošću naroda, kome bi davanje širokih političkih i demokratskih prava, rezultiralo njihovom zloupotrebom i državnim rastrojstvom. Srpska  je elita,  imala snažnu političku orijentaciju prema tzv. državnoj ideji, i značaju države kao takve. Potrebu stvaranja civilnog društva, i demokratske političke kulture nije mogla da interiorizuje kao vlastitu političku potrebu. Sa druge strane, anarhičan, patrijarhalan i državi nesklon, srpski narod, ili bolje rečeno „srpsko seljačko more“ ni samo nije imalo dovoljno snage da iz sebe porodi ideje civilne autonomije. I da konstituiše političke snage koje će ga u prostoru koncentrisane političke moći voditi tom cilju. Saradnja političke elite i naroda nikada nije bila određujuće svojstvo srpskog političkog bića. Čak i onda kada je kao na primeru radikala, duboko vezala svoj politički interes za ovu političku stranku, seljačka masa nije imala jasnu predstavu, u kom smeru se kreće, a još manje je u tom kretanju uspela da sebe politički subjektivizira. Zasnovana na demagogiji i agitaciji, veza radikala i njihovog političkog naroda, bila je koliko jednostavna toliko i jednostrana. Čim se izdvojila kao elita, oblikovana pod dejstvom političke vlasti i  državne strukture, ta veza je oslabila, da bi na kraju postala samo puka politička inercija.

„U narodu, zahvaljujući agitovanju popova i učitelja, radikalizam se širio naglo, ipak zato, on je kod inteligencije, činovništva, buržoazije na rđavom glasu. (…) Posle Ustava od 1888. i ostavke kralja Milana, položaj radikalne stranke menja se iz osnove. Ona dolazi na vladu i na brzu ruku stvara svoj činovnički kadar od mlađih intelektualaca, koji su u nju navalili kao stranku budućnosti(…) posle svojih ministara i savetnika, radikalna stranka dobija svoje liferante, svoje zakupce duvana, svoje izvoznike, svoje upravnike novčanih zavoda…“ (9. isto, str. 358-359) Prešavši put od narodnjačke i socijalističke stranke, radikali završavaju kao malograđanska stranka, koja nije mogla da odoli iskušenjima političke vlasti. Pokazalo se po ko zna koji put da ideološka načelnost u srpskom političkom životu nikada nije predstavljala odviše snažan bedem prema izazovima vlasti. Skloni raznim političkim vrteškama, pa često i vratolomijama, srpski politički delatnici, nisu se uprkos svojoj evropskoj obrazovanosti, pokazali imuni prema ovoj društvenoj boljci. Bila je to uostalom i crta nacionalnog karaktera. Nestalni i nesistematični, nismo bili pogodni za jedan trajniji i organizovan način delanja. Površni i bez dovoljno strpljenja, stvari smo nastojali rešavati, prečicom, bez pravila, i obaveza. Kao i danas uostalom, tako smo i onda znali samo za svoja „prava“, dužnosti i postojan rad bile odlike drugih naroda.

Ukratko rečeno, sve političke ideje koje su vladale Srbijom devetnaestog veka, bile su proizvod stranog duha. One su ovde bile uvezene i pomešane sa našim narodnim osobinama, i prinuđene da dejstvuju u zatečenim okolnostima. Neke od njih želele su da te okolnosti menjaju, neke pak da ih poštede promena, i nadograde tradicijom. I jedne i druge bile su polovične u svojim rezultatima. „Konzervativci su ogrezli u idejama stare policijske države, shvatajući odnos vlasti i naroda kao odnos oca i deteta (…) Liberali čije je levo krilo prednjačilo u omladinskom pokretu preneli su sa Zapada nacionalizam i slobodnjaštvo. Naprednjaci su takođe bili napojeni zapadnjačkim slobodnjaštvom ali je ono kod njih imalo većma buržoasko-oligarhijski karakter nego kod liberala, i na to slobodnjaštvo nakalemnjena je još ideja jake države u ondašnjem bismarkovskom smislu. Radikali kao sledbenici Svetozara Markovića, počeli su sa socijalizmom pa su se premetnuli u borce za parlamentarizam. (..) Sve ove ideologije nadmašile su na neki način naše još nerazvijene političke i društvene prilike i pripisivale su našoj stranačkoj borbi više idejnog značaja nego što je ona ustvari imala.“ (10. isto, str. 368)

Po Jovanoviću, uzeta u najsimplifikovanijoj slici, srpska politička istorija  devetnaestog veka bila je skoncentrisana samo na dva suprotstavljena politička bloka. Na jednoj strani dinastija Obrenovića sa svojom idejom „usredsređivanja vlasti“ i „prosvećenog  despotizma“, i sa druge strane političke stranke sa idejom „pravne zaštite građana“ i pokušajem ograničenja vladarskog apsolutizma.  „NJima se činilo da Obrenovići hoće na kraju krajeva „samodržavlje“, i da pod izgovorom pojačavanja državne vlasti uništavaju ne samo političku slobodu, nego i pravnu sigurnost građana. Da li se pod takvim istočnjačkim despotizmom da odnegovati zapadna kultura? Da li je jaka državna celina mogućna tamo gde su zaptiveni svi izvori pojedinačne energije?“ (11. isto, str. 369) Cilj je bio „saterati vladaoca u pravne granice“, to je jedan u suštini konstitucionalistički pogled na srpsku političku istoriju. Ona je jezgrovito protumačena kao borba političkih stranaka za pravno ograničenje i političku kontrolu ličnog režima Obrenovića.

POSLEDICE:

„Sa društvenog gledišta teško je zamisliti prostiju i jednostavniju zemlju nego što je Srbija XIX veka. Pre svega to je zemlja mala, sa ne više nego dva i po miliona stanovnika, i to tek pri kraju obrenovićevske vlade. NJeno stanovništvo jeste istog etničkog sastava iste vere, istog jezika. Društvene razlike skoro nikakve.“ (12. isto, str. 369) Dominira seljaštvo, a ostatak društva čini „tanak sloj činovničke inteligencije“ i trgovaca. Zadaci koji se nameću iako teški, nisu složeni, ističe Jovanović. Na unutrašnjem planu „mi imamo da u oblasti jednog doskorašnjeg turskog pašaluka stvorimo savremenu evropsku državu sa njenim činovništvom i vojskom, sa njenim sudom i školom, sa njenim bankama i železnicama.“ Na spoljnopolitičkom planu, „sve su stranke išle uglavnom istim nacionalističkim pravcem“ – osloboditi Srbiju, steći, državnu nezavisnost međunarodno priznatu, i „pripojiti i ostale srpske zemlje, koje su još pod tuđinom.“ (13. isto, str. 370) Na oko zaista jednostavni zadaci, ali za naše društvene prilike pokatkad i nedostižni.

„Zemlja jednostavna, Srbija je u isto vreme zemlja nova. Nikakve tradicije nisu stvorene ni utvrđene. Kroz ceo XIX vek rvu se i kolju dve suparničke dinastije, i nijedna nije kadra da se konačno utvrdi (…) Stranačkih tradicija takođe nema, sve su stranke nove, i umesto da svoje rukovodne ideje crpu iz narodne prošlosti, one prepisuju programe zapadno-evropskih stranaka; (…) Kod nas postoje društvene grupe i redovi, ali ni kod jednog nema razvijene klasne svesti. ( …) Jedina tradicija koja postoji, čvrsta i stamena, jer negovana vekovima, to je nacionalizam. On je taj koji daje nadahnuća za velike podvige i vladaocima i strankama i narodnoj masi.“ (14. isto, str. 371)

Nedostatku izgrađene tradicije, po Jovanoviću pridružio se još jedan nedostatak, to je nedostatak „političkih naravi“. „Mi smo još mlad i sirov narod koji tek počinje sticati političko iskustvo i koji u nedostatku veštine rešava stvari silom“.  Upravo zbog toga, naša je politička istorija, burna i krvava. Za nepun jedan vek imali smo 12 velikih zavera. (15. šire videti u: Dragoslav Ilić (1958) 12 Velikih zavera, Beograd, Rad) Od četiri Obrenovića, dvojicu smo ubili, a na svakog još po nekoliko puta pokušavali atentate. Terali ih silom sa prestola i opet vraćali nazad, naravno opet uz primenu nasilja. „Sve to izgledalo je haotično i krvavo kao kakva hronika iz italijanske renesanse.“

To je posledica po Jovanoviću, toga što mi nemamo političara. „Među našim političarima preovlađuju dva tipa: intelektualac skorojević i seoski gazda“. I jedan i drugi jednako, nezgodni, i jednako neumereni. Intelektualac skorojević, u isto vreme i školovan i primitivan. Bez dovoljno dugog posredovanja vremena, koje bi kroz nekoliko generacija oblagorodilo njegovo političko i kulturno biće. Zaraženi strančarstvom i nezajažljivom ambicijom, politiku doživljavaju kao prečicu za brzi socijalni napredak i promociju. A vlast kao sredstvo za materijalno bogaćenje, i politički obračun sa oponentima. Seoski gazda, osion i neobrazovan, pun para ali i one primitivne patrijarhalne sile, koja mu ne da da misli i meri, već da tera i gazi. Osvetoljubiv i sklon inaćenju, prevashodno dela po nagonu i strasti, a ne po racionalnoj proceni. Najviše zastupljen u radikalnoj stranci, on će diktirati partijsku politiku i formirati opšte mišljenje seljačkog mnjenja. Kada su u sukobu, po mišljenju Jovanovića ovaj drugi, ima više snage i kuraži, jer je socijalno bolje utemeljen, a obično i finansijski spremniji, od novog tek izlučenog intelektualca. „Žurbu intelektualca u evropeisanju ustanova seljak usporava i koči. Intelektualac, i onda kada nije demokrat, ima u svojoj reformatorskoj zahuktalosti nečeg revolucionarnog, Seljak i onda kad demagog predstavlja zbog svog otpora novim državnim izdacima jednu konzervativnu snagu.“ (16. SJSD, tom 7, str. 373)

„Obrenovićevskoj Srbiji pripada zasluga da je dovršila organizovanje naše države, započeto pod Ustavobraniteljima.(…) Kao u celoj našoj istoriji XIX veka, tako i ovde, jačina nacionalne energije zadivljuje. Nepismena seljačka zemlja, bez kapitala i tehnike, mi smo za nekoliko desetina godina imali da sazdamo savremeno državno uređenje, koje je iziskivalo i prosvećenost i kapital i tehniku. (…) Narodna snaga bila je napregnuta do prskanja – i mnogima se činilo da ćemo se slomiti na jednom poslu koji premaša naše moći. (…) Ali i pokraj svega toga, mi smo u XX vek ušli sa stvorenom državom.“ (17. isto, str. 374-375) Iz ovih redova Jovanovićevog teksta, još jednom se nedvosmileno da videti, da je on političku modernizaciju video pre svega kao proces izgradnje nacionalne države. To nije slučajna metodološka pozicija Jovanovića. Ona se luči iz njegovog drugog teorijskog usmerenja, koje je fokusirano na istraživanje države. Jedno u suštini etatološko posmatranje politike, u kome je država ne samo u glavnom centru teorijskog proučavanja, nego se i sve ostale društvene i političke pojave i procesi posmatraju isključivo u odnosu na državu i njenu pravno-političku egzistenciju. >S obzirom na ulogu države kao najmoćnije političke tvorevine klasnog društva, razumljivo je zašto je ona tretirana u velikom delu dotadašnje klasne istorije kao središte politike i zašto je politička nauka imala uglavnom karakter nauke o državi.“ (18. V. Vasović (1973) Demokratija i politika, Beograd, Radnička štampa, str. 33)

Ipak, pored formiranja nazavisne nacionalne države, modernizacija je ostvarila i druge socijalno-političke posledice (rezultate). Pogledajmo zato, kakvi su učinci bili na strukturi srpskog društva, počekom dvadesetog veka. „Početkom dvadestog veka srpsko društvo je još bilo pretežno seljačko. Godine 1905. seljaštvo je činilo 87,31% ukupnog broja stanovnika. Međutim, proces urbanizacije započet u prošlom veku, stalno je napredovao. Godine 1910. u Srbiji je bilo 24 grada koji su imali više od 35.000 stanovnika. (…) Urbanizacija je proizvela kakvu – takvu socijalnu stratifikaciju i elitnu klasu. Godine 1905. 4,64% ukupnog broja stanovnika činile su zanatlije, 2,22% trgovci i 1,89% državni službenici, koji su uglavnom stanovali u urbanim centrima. Tako je grad izvukao najveću korist od modernizacije.“ (19. Dimitrije Đorđević (1985) Srpsko društvo 1903-1904. Beograd, Marksistička misao, br. 4. str. 126)

Porastao je i broj pripadnika tzv. srednjeg sloja. Ovaj sloj iako u nastajanju igrao je važnu ulogu jer su ga činili privredni i politički krugovi, inteligencija i zanatlije, pa je stoga njegov opšti uticaj u društvu rastao brže negoli njegova fizička  populacija.

„Suočena sa smetnjama kod kuće i napolju, bez kapitala, a ograničena uvozom austrijske industrijske robe, industrijalizacija je u Srbiji sve do početka dvadestog veka tekla sporo. Od 1873. pa do 1906. godine osnovano je samo 144 industrijska preduzeća.“ (20. isto, str. 131)  Radnička klasa je takođe malobrojna, ali i ona postepeno povećava svoj broj da bi na kraju prve decenije dvadesetog veka dostigla negde oko 20.000 pripadnika.

Najveći učinci modernizacije bili su pored političke sfere u oblasti prosvete i kulture. U Srbiji je tada izlazilo 24 dnevna lista , 20 književnih i političkih časopisa, kao i „82 profesionalna lista, u godišnjem tiražu od pedeset miliona primeraka.“ (21. isto, str. 134) U celoj zemlji bilo je 1905. godine evidentirano 249 lekara, 262 advokata, 155 inžinjera, 64 veterinara, 148 sudija. „Međutim, broj učenika je brzo narastao. Godine 1913. bilo je 1425 osnovnih škola (163 njih za žensku decu). Školovanje je bilo obavezno, a školarina se nije plaćala. „Bilo je takođe i 21 gimnazija. Beogradski univerzitet je imao 5 fakulteta, 80 profesora i 1600 studenata. (22. isto, str. 133) Uzeto u celini i po oceni D. Đorđevića, Srbija se uprkos teškim uslovima, na zapanjujuće brz način domogla „zajednice modernih evropskih nacija“. Možda pomalo i prenaglašena ocena, ona je imala za cilj da istakne suštinski kvalitet promena koji je bio posledica borbe srpskog društva i njegovih političkih subjekata u XIX veku, da Srbiju izgrade i preobraze u modernu političku zajednicu. Najveći modernizacijski učinak postignut je na planu izgradnje nacionalne države. Srpsko društvo je  u XX vek zakoračilo još uvek zatečeno u socijalno-ekonomskoj transformaciji. Ali ono što je bila njegova glavna karakteristika jeste da je započeti proces strukturalne izmene, postao  nepovratan, bez obzira na svu sporost i poteškoće.

Pokazalo se da je politička modernizacija Srbije, kao segment ukupnih modernizacijskih tokova tekla brže od ostalih segmenata i sa protivrečnim karakterom. Ona se javlja kao zamajac ukupnog socijalnog razvoja, ali se često pokazuje da je taj razvoj ostvaren na teret nekog drugog podsistema. Obično je u tim tokovima modernizacije najviše bila zapostavljena komponeta civilnog razvoja društva, jer je sva snaga i energija bila usmerena u pravcu stvaranja moderne nacionalne države. Tragedija srpskog nacionalnog bića, na najžešći način pokazaće se u XX veku. Ono što je bila najvrednija tekovina naraštaja devetnaestovekovne Srbije, biće na gotovo sraman način proćerdano u tom veku i Srbi će se na njegovom kraju ponovo naći pred zadatkom da iznova stvaraju modernu nacionalnu i demokratsku državu. Misao Svetozara Markovića da se Srbi stalno vrte u jednom kolovratu biće na bolno istinit način ponovo potvrđena.