POKUŠAJ REFORME I VELIKA PRONEVERA U MATICI SRPSKOJ

POKUŠAJ REFORME I VELIKA PRONEVERA U MATICI SRPSKOJ

Autor: LJiljana Dragosavljević Savin

Matica srpska je najstarija srpska kulturno-naučna institucija, nastala 1826. godine, u vreme nacionalnog buđenja, u nekadašnjem austrijskom carstvu u kojem Srbi nisu predstavljali brojnu etničku skupinu.  Ova institucija bila je dugo vremena matica kulture celokupnog srpskog naroda, neka vrsta srpskog kulturnog parlamenta, naročito za vreme Miletića. NJena literarna i izdavačka delatnost dala je zamaha srpskoj književnosti i bila usmerena na negovanje nacionalne svesti, prosvećivanje naroda, njegovo praktično osposobljavanje za nove uslove života i borbu protiv mađarizacije. Iz zadužbinskih fondova Matica je školovala siromašnu srpsku decu na najuglednijim evropskim univerzitetima. Tako su stvarani prvi naraštaji Srba evropskih građana s mentalitetom modernog čoveka. Zbog svega toga vlasti su više puta pokušavale da ograniče njeno delovanje i da je vrate iz Novog Sada u Peštu, da bi bila pod većom kontrolom i što dalje od jezgra srpskog naroda. Nažalost, krajem XIX veka Matica ulazi u period nazadovanja, što pod uticajem državne politke, što zbog srpskih političkih trvenja u koja se Matica nastoji uvući.

Na skupštini Matice 1900. godine pojavila se grupa mladih intelektualaca sa novim idejama, na čelu sa Tihomirom Ostojićem. Ovi mladi intelektualci bili su okupljeni oko časopisa Pokret, po čemu su se i nazivali „pokretaši“. Branik je ovu skupštinu ocenio kao vrlo značajnu: Kolo naših mlađih književnika otpočeo je vrlo lep pokret, koji ide za tim, da se u Matici srpskoj zavedu reforme, koje će unaprediti književni rad u njoj. Tihomir Ostojić naročito ističe dve poteškoće: nedovoljan broj članova i nedostatak „radnih književnih snaga“. Ne bi se moglo reći da u Matici i pre skupštine 1900. godine nije bilo sličnih pokušaja, ali su oni bili sporadični i nesistematični. Tako je na jednoj sednici književnog odbora Matice srpske 1898. godine, rečeno sledeće: Što se više ističe Beograd kao glavno naučno središte srpskog naroda,  sve više zaostaju ostala naučna središta naša. Srpska kraljevska Akademija…može sve obuhvatiti…Matica srpska, koja je decenijama bila glavno naučno središte, toliko gubi, koliko Akademija dobija. Matica srpska je napuštena od glavnog tela srpskih naučenjaka, ona ne može vršiti univerzalne misije, ne može sve obuhvatiti, mora izvući konsekvencije iz novog položaja i prema njemu suziti svoj program… Moraće se zadovoljiti ulogom sprovodnika naučnih rezultata u šire slojeve naroda te glavnu pažnju obraćati na utilitarnost dela i članaka, koje izdaje, na to da oni mogu privući interes šire čitalačke publike. Inače će se u svom radu rasplinuti i težeći da sve zadovolji neće nikog zadovoljiti. Došlo je do sukoba između nosilaca reformi „pokretaša“ i Matičinog sekretara, a jedno vreme i Hadžićevog pomoćnika, Milana Savića. Savić je bio za izvesne reforme, ali ne u tolikoj meri, jer je njihova primena prouzrokovala veliki finansijski deficit. S druge strane, uzalud je Ostojić pokušavao da probudi srpsko građanstvo u Novom Sadu i drugim gradovima i pokrene ga na kulturnu delatnost. Ovaj pokušaj reformi je propao, a Tihomir Ostojić je podneo ostavku 22. septembra 1906. godine. Ipak, nije prekinuo sve veze sa Maticom.

Bilo je očigledno da je srpski narod u Vojvodini gubio orijentaciju u sve težim nacionalnim, kulturnim i ekonomskim uslovima. S druge strane, tadašnja Pijemontska Srbija, nakon političkog i vojnog, uživala je i sve veći kulturni primat. Na zalasku XIX veka Novi Sad je na svim poljima postepeno gubio svoje ranije ugledno mesto u srpskoj kulturi. To je naročito bilo vidljivo u poeziji, u kojoj je 60-ih godina XIX veka nosio zastavu, a sada je postajao književna provincija. Milan Savić je ovo konstatovao još 1885. godine prikazujući Pesme Dragutina J. Ilića: Po malo, postepeno, ali tim sigurnije, seli se iz ovih krajeva umetnička poezija u Srbiju. Ovde se pesništvom bave još samo stari orlovi… Ne tako u Srbiji. Tamo i mladi naraštaj razmahuje svoja pesnička krila, a njihov šušanj dopire blagotvorno preko Save i Dunava u ove krajeve.

U Matici srpskoj je vođena trostruka kontrola finansijskog poslovanja: Skupština je iz svojih redova određivala komisiju ili pododbor za pregled poslovanja u toku protekle godine; Upravni odbor je takođe imenovao svoju komisiju koja je pregledala rad knjigovodstva i blagajne; i Matičin predsednik je dosta često, a sasvim iznenada, sa još jednim ili dva člana Upravnog odbora pregledao stanje blagajne i knjigovodstvenog dnevnika. Ni knjigovođa, ni blagajnik nisu znali kada će predsednik izvršiti „skontrovanje“ blagajne. Na kraju, i ministarstvo prosvete u Budimpešti je pregledalo račune zadužbina koje su bile pod njegovim nadzorom. Izveštaji svih ovih komisija, uključujući i ministarsku, bili su uvek pozitivni. U javnosti su se, s vremena na vreme, čuli i suprotni glasovi. Pred matičinu glavnu skupštinu 1911. godine, novosadski politički list Srpstvo počeo je s vremena na vreme, istina uvijeno, ali ipak razumljivo da upozorava javnost i Matičine upravljače da u Matici ipak „nije sve u redu“.

Sredinom avgusta 2011. godine pododbor za inventarisanje je pažljivo pregledao celokupnu Matičinu imovinu zadužbina pod njenom upravom. Otkrili su proneveru velikih razmera, koju je učinio blagajnik uz pomoć knjigovođe. Blagajnik Laza K. Manojlović je priznao da je uzimao novac za sebe i da je to činio više godina. Za pronevereni novac je kupio zemlju, vinograd i sazidao kuću. Rekao je još da je proneveru izvršio sam, ali da je za nju znao knjigovođa Arkadije Marković, kome je dao 26.000 kruna. Po njegovim beleškama moglo se utvrditi da je pronevereno 269.450,85 kruna. Za obezbeđenje deficita ponudio je zemlju u vrednosti 300.000 kruna, kuću koja je vredela 140.000 i vinograd u vrednosti 20.000 kruna, znači ukupno 460.000. Kada se odbiju hipotekarni krediti na tu imovinu, za pokriće deficita je ostalo 220.000 kruna. Iako je bio spreman da založi i svoju nepokretnu imovinu, sve to ne bi bilo dovoljno za pokriće deficita. Na osnovu ovog priznanja varoški kapetan ga je uhapsio. Od zvanja i plata bili su suspendovani: blagajnik Laza K. Manojlović, knjigovođa Arkadije Marković i poslužitelj Dušan Janković. Istraga je utvrdila da je Matičino potraživanje (bez kamata) iznosilo 439.719,60 kruna.

Pronevera ovolikih razmera izazvala je ne samo senzaciju, nego i zaprepašćenje i šok za celokupnu srpsku javnost u Ugarskoj, kao i van njenih granica. Stojan Novaković je 22. avgusta 1911. Godine pisao Antoniju Hadžiću: Na skoro po mom povratku u Srbiju, ču se nezgodni glas o proneveri u Matici. Nisam toliko žalio za novcem, jer se odmah videlo da će se materijalna šteta imati otkud nadoknaditi, koliko me je pekla sramotna i šteta moralna jadnom narodu, ni krivu ni dužnu – od nesitih obešenjaka i zlikovaca! Sreća njihova te im sudi tuđinski sud; srpski sud bi bio da se umore gore no skotovi na najvećim mukama. Afera je uzburkala i političke strasti oko Matice. Radikalska Zastava je nastojala da krivicu baci na liberale, koji su još uvek držali najznačajnije položaje u Matici. Pošto je blagajnik Manojlović došao iz Sentomaša (Srbobrana), trudili su se da bace senku na sve Matičine članove iz tog mesta.

Kotarski sud u Novom Sadu je doneo odluku da se prodaju Manojlovićeve pokretne stvari, zapleni zakupnina njegove zemlje u Velikoj Margiti, kao i naknadno pronađene deonice, štedni ulog kod Slovačke banke u Novom Sadu, deo ploda sa njegovog vinograda, deo od prodate kuće u Novom Sadu i deo od prodaje zemlje u Velikoj Margiti. Proneverena suma još uvek nije bila pokrivena! Ovo je za samog Lazu Manojlovića bio strahoviti udarac. Na kraju je smešten u Državni zavod za umobolne, gde je ubrzo i umro.

Drugi optuženi, knjigovođa Marković, prošao je bolje. Potraživanja su prenesena na njegovo pokretno i nepokretno imanje u Srbiji. Najveći deo tog imanja bio je pod šumom, koju je optuženi počeo eksploatisati u takvim razmerama, da je pretilo da zalogu svede na vrednost nule. Zbog izbijanja rata 1914. pitanje odštete je ostalo nerešeno, sve do oslobođenja 1918. godine. Bila su to burna i tragična vremena u kojima je pitanje pronevere i naknade oštećenim fondovima postalo bespredmetno.

Ovom proneverom rad u Matici srpskoj bio je potpuno paralisan. Književni budžet sa 25.871 sveden je na 16.000 kruna. Odlučeno je da se „do boljih prilika“ obustavi izdanje „Knjiga Matice srpske“ i „Knjiga za narod“ i da se u 1912. godini broj svesaka Letopisa smanji sa 12 na 8 ili 6, i to do 5 tabaka.

Antonije Hadžić se, posle pedest dve godine što ih je proveo u Matici kao sekretar, potpredsednik i predsednik, najzad morao povući. Za ovog čoveka, ali i za Maticu srpsku, fatalno je bilo što nije umeo da se povuče na vreme, nego je dočekao da ga događaji potpuno onemoguće.

Matica je uspela prebroditi brojne krize i nevolje koje su redovno dolazile spolja i pod uticajem činilaca koji su bili iznad Matice. Međutim, ova kriza bila je unutrašnja i time opasnija, ne samo za Matičin razvitak, nego i za njen opstanak. Novi upravni odbor uložio je veliki napor i energiju u sanaciju štete. U Maticu su najzad uneseni već zaboravljeni pojmovi: red, sistem i metodičnost u radu. Sprovedeno je rigorozno inventarisanje celokupne Matičine imovine, počev od novca i hartija od vrednosti, pa do nameštaja i slagališta njenih knjiga i izdanja, a to je nesumnjivo bio ogroman posao. Radi inventarisanja, kaže se u Izveštaju Upravnog odbora od 1911. do 1912. godine, držali su pododbori sednice koje ispunjavaju čitave mesece. Nova uprava je u sve grane Matičinog raznovrsnog rada unela čistu i jasnu situaciju.

Matica srpska, koju je podigla ljubav ugarskih Srba prema svojoj kulturi, sada je ulazila u novu epohu svoje delatnosti. Matica je mogla s ponosnim zadovoljstvom pogledati u svoju dugu prošlost, u saznanju da je , prema svojoj snazi i sredstvima, što je više mogla, vršila i izvršila zadatak i dužnost koje su joj namenili njeni osnivači, dobrotvori i obnovioci.

IZVORI I LITERATURA:

Živan Milisavac, Istorija Matice srpske, knj. 1-3, Novi Sad 2000. godine

Matica srpska 1826-1926, Novi Sad 1951.godine

Milan L. Popović, Kulturna i nacionalna borba Vojvodine, u: Novi Sad u Vojvodini, Beograd 1926. godine

Melhior Erdujhelji, Istorija Novog Sada, Veternik 2002. godine

Narodnost, br. 70, 3. 9. 1900. godine

Branik, br. 103, 2. 9. 1900. godine

Branik, br. 106, 9. 9. 1900. godine

ROMS, 2. 414