Подвиг краљевског брода ,,Драва”

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар

Највеће херојство припадника Речне флотиле у одбрани отаџбине у Априлском рату 1941. године показала је посада Краљевског брода „Драва”, са командантом поручником бојног брода прве класе Александром Берићем на челу, који је, не желећи да напусти свој брод, у ставу мирно и поздрављајући морнаричку ратну заставу, потонуо заједно са њим. „Драва се не предаје”, непрестано је емитована порука из радио-кабине речног монитора „Драва”. Одлучни у борби до последњег чланови посаде испунили су завет да брод неће предати у руке окупатору. Верни заклетви до краја оставили су у наслеђе светао пример часне и праведне борбе за слободу отаџбине са реке. Пркосни монитор „Драва” изводио је борбена дејства и извршавао додељене задатке, наносећи непријатељу осетне губитке све до коначног обрачуна у зору 12. априла 1941. године, када је, након получасовне неравноправне борбе против немачких авиона и погибије већине чланова посаде, потонуо на 1287. километру пловног пута реке Дунав.

Историја Краљевског брода ,,Драва”

Монитор ,,Драва” био је монитор Војног поморства Југословенске краљевске морнарице у периоду 1920–1941. године. Његова првобитна намена била је да служи аустроугарску морнарицу као главни брод у класи речних монитора Енс. Као СМС Енс био је део дунавске флотиле током Великог рата и борио се против српске и румунске војске, од Београда до доњег Дунава. У октобру 1915. године покривао је амфибијски напад на Београд, када је погођен испод водене линије директним поготком због чега је морао да буде одвучен на ремонт у Будимпешту. После кратке војне службе у Мађарској народној републици на крају рата, пребачен је у новостворено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца под именом ,,Драва”.

СМС Енс је изграђен у два бродоградилишта, Schiffswert Linz и Stabilimento Tecnico Triestino, CTT. Koбилица му је положена у бродоградилишту у Линцу 21. новембра 1913. године, као део Аустроугарског поморског програма из 1912. године. Брод је добио име по реци Енс, притоци Дунава. Када је избио Велики рат у јулу 1914. године, изградња ,,Енса” је била у одмаклој фази, али је након преузимања Schiffswerft Linz одмах наручио моторе од СТТ а. Дана 2. августа мотори су транспортовани возом до Линца и њихова инсталација је одмах почела. ,,Енс” је поринут средином септембра, а дефинитиван завршетак изградње био је 17. октобра 1914. године. Иако су ,,Енс” и ,,СМС Ин” требало да буду изграђени као сестрински бродови, поред идентичне величине и наоружања, између два пловила постојале су значајне разлике у дизајну јер су их изградила два потпуно независна бродоградилишта. ,,Енс” је имао укупну дужину од 60 метара, ширину 10 и газ од 1,3 метра, његова стандардна депласманска тежина износила је 536 тона, а посаду је чинило 95 официра, подофицира и морнара. Брод је имао два парна мотора са троструком експанзијом, сваки по једним пропелерским вратилом. Парне котлове типа Јаров обезбеђивала су два водоцевна котла, а мотори су имали снагу од 1100 kW. Пловило је пројектовано да достигне максималну брзину од 13 чворова, (24 км/час) и носио је 70 тона горива.

,,Енс” је био наоружан једном двоцевном куполом са топовима 120 mm, постављеним напред и три једноцевне куполе са хаубицама калибра исто 120 mm постављеним на крменој палуби. На горњој палуби су се налазили два противваздушна топа калибра 66 mm, један са леве стране испред димњака, а други са десне стране иза. Такође је био опремљен са шест митраљеза калибра 8 mm. Максимални домет његових топова био је 15 км, а хаубице су имале домет до 6,2 км. Оклоп брода је укључивао оклопни појас и преградне зидове дебљине 40 mm, оклоп палубе од 25 mm, док су командна купола и роповске туреле имале оклоп дебљине од 50 милиметара. Првобитни планови су предвиђали отворене противваздушне положаје, али искуство постојећих монитора у биткама на Дунаву против Србије показала су да је неопходна заштита од пешадијске ватре, па су додате противпешадијске барбете. Ове модификације онемогућиле су посади у командној куполи да посматрају позадину брода, па је на врху куполе постављена правоугаона платформа висине 1,3 метра која је омогућавала поглед уназад. Да би се избегло повећање газа због ових модификација, труп је продужен. Због хитне потребе да брод буде стављен у службу, планирани телескопски јарбол није инсталиран, већ је замењен алтернативним челичним јарболом.

Убрзо пошто је ,,Енс” уведен у дунавску пловидбу, учествовао је у борбама против српских снага код Београда, под командом линијског поручника Рихарда Функа. У новембру је у Београд стигла француска артиљеријска подршка, што је угрозило сидриште монитора. Треба напоменути да је ,,Енс” био једини брод ове врсте у флотили који је могао својим дометом топова да се супротстави француским топовима. Дана 21. новембра ,,Енс” се упустио у артиљеријски дуел са француском батеријом на удаљености од десет километара. Ова пат позиција наставила се до следећег месеца када су Срби привремено евакуисали Београд услед аустроугарског напада. После мање од две недеље Аустроугари су били приморани да се повуку из Србије. Београд су поново заузели Срби, уз појачање руских и француских снага. Крстарећи Савом по средини, ,,Енс” је наставио да делује против српске војске и њених савезника до краја децембра, када је база монитора премештена у Петроварадин због зиме. У јануару 1915. године британска артиљерија стигла је у Београд, додатно ојачавши његову одбрану. Средином фебруара монитори су били пребачени на сидриште у Земуну, а након почетка Галипољске кампање снабдевање муницијом за Отоманску империју постало је кључно. Поред неуспеха ранијих покушаја да се ратни материјал транспортује Дунавом, планиран је нов покушај. Дана 30. марта пароброд ,,Београд” (Аустроугарска је ,,крстила” своје пловило именом престонице стране државе, и то још непријатељске, јер је Београд био кратко под аустријском управом и представљао административно седиште Краљевства Србије до 1739. године), испловио је из Земуна у пратњи ,,Енса” и монитора ,,Бодрог”. Конвој није био откривен док је пловио поред Београда ноћу током олује и наставио је пловидбу. Међутим, пошто су се монитори вратили у базу, пароброд је код Винче наишао на мину, а затим је под тешком артиљеријском ватром експлодирао код Ритопека.

Када је 22. априла 1915. године у Београд стигао британски десантни чамац, допремљен возом преко Солуна, искоришћен је за напад на сидриште Дунавске флотиле. После првобитне еуфорије српске посаде, десантни чамац је испловио, недовољно се приближио пловилима, да би као на стрелишту, испалио два торпеда и оба промашио. То је било све што је британски торпедни чамац урадио у савезничкој мисији. Када се у септембру 1915. године Централним силама придружила Бугарска, српска војска се суочила са огромним аустријским и немачким снагама. Почетком октобра Трећа аустроугарска армија напала је Београд, а ,,Енс”, заједно са већим делом флотиле, интензивно је учествовао у подршци прелаза код Београдске тврђаве и Аде Циганлије. Било је више покушаја да се пешадија пробије и учврсти, али сви су одбијени. Осмог октобра, током финалног преласка реке и подршке у формирању мостобрана, ,,Енс” се налазио близу Великог ратног острва, задобио је директан погодак са Топчидерског брда. Српска граната од 140 mm га је погодила испод водене линије, што је довело до поплаве магацина за муницију и могло се десити да брод експлодира. Из опасности су га извукли наоружана лађа ,,Алмос” и монитори ,,Кереш” и „Лајта”, да би потом ,,Енс” био одвучен до Будимпеште, где је поправљен. Када је ,,Енс” довучен на поправку, барбете на горњој палуби замењене су куполама за противваздушне топове. Иако хаубице на ,,Енсу” нису биле нарочито успешне, план да се крмена хаубица замени куполом попут оне на СМС ,,Бодрог” није реализован.

Када се ,,Енс” вратио у флотилу након поправки, учествовао је почетком октобра 1916. године у борбама на румунском фронту, где је допринео поразу румунске Фламандске офанзиве. Покушај Румуна да пређу Дунав и нападну у позадини положаје аустроугарске Треће армије под здруженом командом Аугуста фон Макензена био је осујећен. Снаге међу којима се налазио ,,Енс”, монитори СМС ,,Лејта”, СМС ,,Тамиш II” и СМС ,,Самош”, патролни чамац ,,Виза” и наоружани пароброд ,,Балатон” уништиле су понтонски мост код Рајахова. Након акције код Ђурђева ради обезбеђивања возова натоварених угљем и нафтом ,,Енс” и други бродови из флотиле у новембру су подржали прелазак Дунава од стране Макензенове армије код Систова. Следећег месеца ,,Енс” је бомбардовао Кешчореле, истеравши румунске војнике из села. Од краја децембра 1916. до средине марта 1917. године ,, Енс” и други бродови презимели су у Турн Северину. У марту 1917. године ,,Енс” је премештен у Браилу (источна Румунија), где је остао до јула 1918. године, да би одатле био послат у Будимпешту и Линц на ремонт у сувом доку. ,,Енс” је поново добио директиву да се врати у источну Румунију и био је стациониран у Ренију, где је срео групу монитора и патролних чамаца, који су деловали против Русије у Црном мору.

У октобру 1918. године Дунавска флотила је била под озбиљном претњом одсецања у доњем току Дунава од стране француских снага, након што су Бугари закључили примирје са Британцима и Французима. Када су Французи отворили ватру на наоружани пароброд ,,Хрватска” док је покушавао да прође поред Лома, пароброд је пресекао вучну линију ослобађајући седам теретних баржи, које су се насукале на пешчану обалу. ,,Хрватска” је била погођена, претрпела је губитке и насукала се на румунску страну Дунава. Французи су запленили четири барже и одвукли их до сидришта у Лому. Наредног дана ,,Енс” и два друга монитора успели су да ослободе преостале три барже под јаком артиљеријском паљбом и одвуку их узводно. Флотила је наставила повлачење уз Дунав, пролазећи кроз ватру француских и српских снага. Са распадом Аустроугарске почетком новембра јужнословенски чланови посаде искрцали су се у Вуковару, а аустријски, мађарски, чешки и словачки морнари наставили су пут и 6. новембра 1918. године стигли у Будимпешту. ,,Енс” по први пут мења држављанство, те сада плови под мађарском заставом као део ратне морнарице Мађарске народне републике. Мониторе су после два дана запленили савезници, а мање од две недеље касније СМС ,,Енс” је одвучен у Београд. Ту је, уз СМС ,,Бодрог”, (касније монитор ,,Сава”) био предат Србији, да би био одржаван у име новоствореног Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца.

После примирја ,,Енс” је био у власништву савезника у посадном односу са Краљевином Срба, Хрвата и Словенаца током 1918–1919. године. У складу са одредбама Сенжерменског уговора, закљученог у септембру 1919. године, ,,Енс” је предат Краљевини заједно са низом других пловила, укључујући још три речна монитора. Тридесет првог октобра 1918. године предати су, поред већ испоручених 300 пловила, укључујући 12 бојних бродова, 11 крстарица, 56 торпиљерки и 18 разарача, још и сву опрему и утврђења. На јарболе бродова скинута је аустроугарска, а подигнуте заставе јужнословенских народа. Предаја према мировном уговору извршена је тако што су Краљевини СХС додељени још и монитори, поред ,,Енса” и ,,Темеш”, ,,Кереш” и ,,Бодрог”. Сестрински монитор ,,Ин” предат је Румунији и преименован је у ,,Бесарабију”. Задржаћемо се на ,,Енсу”, (,,Драва”), јер нас он и његова судбина највише интересују. Током 1925–1926. године ,,Драва” је прошла кроз ремонт, али је већ наредне године само два од четири речна монитора морнарице Краљевине СХС била у пуној оперативној употреби. До 1932. године британски поморски аташе известио је своју владу да југословенски бродови ретко учествују у артиљеријским обукама, маневрима и вежбама услед смањеног буџета.

***

Kишовито и суморно јесење јутро 8. децембра 1940. донело је младом официру Краљевске морнарице вест о прекоманди са Јадрана на Дунав. У року од три дана по пријему наредбе о прекоманди поручник бојног брода прве класе Александар Берић морао је да се опрости од супруге Вере и петогодишњег сина Ивана и јавио се на нову дужност. Поздрављајући се од мужа и оца, нису ни слутили да ће то бити њихов последњи заједнички поздрав, последњи пољупци и загрљаји. Наредба о прекоманди одвојила је поручника бојног брода од две највеће љубави породице и мора, премештен је са места командира друге чете Команде подводног оружја и постављен на дужност команданта Краљевског брода „Драва”. Примопредаја дужности између поручника бојног брода Михаила Кораћа и Александра Берића извршена је прво административно у Новом Саду, а затим и званично у Текији 12. децембра 1940. године, пред постројеном посадом, како је то било прописано правилом бродске службе. Са новим командантом посада брода прославила је Светог Николу, традиционалну славу и заштитника свих помораца, бродара и путника. Уочи славе  организован је пријем за мештане Текије, а хор од петнаест чланова отпевао је неколико морнарских песама. Након десет дана од примопредаје дужности брод је први пут запловио под командом новог команданта, испловивши из Текије 23. децембра 1940. године на задатак пребазирања у београдску луку, јер је Дунав почео да леди. После дводневне пловидбе „Драва” је упловила на вез бродоградилишта у Бежанијском зимовнику.

У освит нове 1941. године развој догађаја у подељеној Европи и Краљевини Југославији најављивао је тежак период  јер се спремао најразорнији рат које човечанство још није доживело. Носталгија за породицом и бројне непознанице на новој дужности мучиле су команданта „Драве”. Пред поручником бојног брода нашао се велики изазов службе на реци, која се умногоме разликовала од оне на мору, због чега је проводио доста времена над картом Дунава, упознајући његове карактеристике и пловне путеве. Док се „Драва” налазила у зимовнику дошло је до одређених кадровских промена: на дужност првог официра постављен је поручник бојног брода друге класе Бруно Шегвић, а на место бродског официра поручник фрегате Сулејман Шековић. Међутим, брод није био попуњен до пуног бројног стања. Боравак на везу у зимским месецима искоришћен је да се реализују ремонтни радови на погонским машинама и наоружању. Иако је на предњој топовској куполи монтиран противавионски митраљез, артиљеријски бродски одред мањкао је искуснијим артиљерцима. Како би боље упознао посаду командант је градио мишљење о сваком члану посаде прелиставајући њихове досијее и разговарајући са свима понаособ.

Новоукрцани морнари се као по правилу на броду брзо здруже јер у скученим бродским просторијама нема места за скривање особина личности, одмах се прелази на непосредност и искреност, тако да се након само неколико дана покаже ко је какав. Команданта Берића одликовале су сталоженост и строгоћа, али преданост послу и истанчан осећај за правдољубивост и правичност преовладавали су његовим карактером. Захваљујући отворености и израженој искрености млади официр је за кратко време стекао поштовање свих и постао омиљен међу посадом. Након двомесечног боравка у зимовнику, крајем фебруара „Драва” је пребазирана за Нови Сад, али је већ првих дана марта 1941. године, након снабдевања горивом и муницијом, упућена према Ердуту, на обезбеђење Богојевског моста. Боравила је на десној обали Дунава, између Ердута и Богојевског моста, на 1368. километру пловног пута.

Најинтензивнија обука изводила се са артиљерцима, увежбавало се највише на противавионским топовима и митраљезима јер је према процени броду највећа опасност претила из ваздуха. У поподневним сатима 26. марта 1941. године на Краљевски монитор „Драва” дошао је командант Речне флотиле капетан бојног брода Едгар Ангели ради информисања о стању и разговора са официрима. Том приликом командант „Драве” поновио је захтеве према претпостављеној команди за доставом шема минских препрека, попуну посаде артиљерцима и нарочито захтев за хитну монтажу штитника за митраљезе, јер су послуге на топовској кули биле потпуно незаштићене. Непријатно изненађен Ангелијевим циничним осмесима на постављене захтеве и још више опаском да ће док петорица погину рат већ бити завршен, поручник бојног брода посумњао је у патриотска осећања свог претпостављеног.

Током мартовских протеста широм земље против приступања Тројном пакту, југословенска посада Краљевског брода „Драва” добила је наређење да исплови из Ердута за Бездан. Тада је било сасвим

очигледно да је рат неизбежан. Касно поподне 27. марта 1941. монитор је испловио из Ердута ка Бездану и усидрио се 200 метара низводно од царинског пристана, на 1425. километру пловног пута реке Дунав. Тада су извршене последње припреме за довођење брода у највиши степен приправности и спремности за борбу. Било је предвиђено 90 формацијских места, а на броду је почетком рата до пуног бројног стања недостајало осам чланова посаде. „Драва” је од 2. априла 1941. била спремна за борбу, улази у унутрашње бродске просторије били су демонтирани, постављени су панцирни поклопци. Бродска ограда била је скинута, а по палуби су биле монтиране и запоседнуте митраљеске борбене станице. Монитор је својим доласком у Бездан и патролирањем пружио потребну заштиту према граници, контролисао је пловне и друге објекте дуж обале јер су активности извиђачких снага непријатеља биле све учесталије. То се нарочито односило на изузетно појачано непријатељско извиђање из ваздуха, због чега је брод непрестано мењао своју позицију, а у току ноћи између 4. и 5. априла 1941. године наређено је маскирање брода и промена веза уз десну обалу реке у густи врбак на 1427. километру пловног пута. Захваљујући предузетим мерама и успешном маскирању непријатељ није успео да утврди позицију брода.

Радио-телеграфиста је у четири часа ујутру 6. априла 1941. примио отворени телеграм, који је гласио: Рат је почео. Поступите по наређењу. По пријему телеграма командант брода наредио је узбуну и на збору саопштио посади да се земља налази у ратном стању и да је њихов примарни задатак спречавање уласка непријатељских бродова и пружање артиљеријске подршке копненим снагама у захвату реке. Прва борбена дејства Краљевског брода „Драва” отпочела су око девет часова 6. априла 1941, када је непријатељски извиђачки авион отворио митраљеску ватру, након чега су се интензивирали напади из ваздуха у ниском лету. Командант је вешто примењивао тактику мењања позиције брода након сваког напада, тако да су авиони, који су долетали из правца Мохача, све чешће испаљивали рафале насумице уз обалу.

Другог дана рата немачка шпијунска организација ,,Јупитер” и други петоколонаши, заједно са немачком извиђачком авијацијом непрекидно су тражили југословенски монитор. А брод са својом посадом вешто је измицао потери. Седмог априла, у једном од многих надлетања, према казивању посаде, оборен је један непријатељски извиђачки авион, који је пао код Батине. Увежбаност и прецизност артиљераца са Краљевског монитора „Драва” доказала се у пракси. Погођени дејствима бродског противавионског оружја, непријатељски авиони су маневрисали и повлачили се, што је било видљиво по црном трагу који су остављали за собом. Приликом борбе са непријатељским авионима долазило је до застоја на противавионским митраљезима, након чега је муниција премерена и установљено да се у сваком оквиру налази по један метак већег калибра од прописаног. Неисправност муниције откривена је и код других оруђа.

Комуникација брода са командом Речне флотиле у Новом Саду прекинута је 8. априла 1941. године, а веза није могла да се успостави ни са командом Морнарице, нити Осијечком дивизијом, са којом је „Драва” требало да садејствује. Следећег дана, 9. априла, у нападу ,,јункерса 87” лакше је рањен командант Берић и још двојица момака. Била су то прва рањавања. У намери да настави пружање отпора, посаду није поколебала издаја Хрватске, која ће се 10. априла прогласити државом, ни неповољне вести са фронтова, нити појава петоколонаша, који су наводили нападе авијације преко ручних радио станица, јављајући позицију брода и кретање копнених трупа.

Упркос лошем стању на војиштима Краљевине Југославије, посада је све своје потенцијале усмерила и подредила успешном извршењу постављених задатака. „Драва” се ноћу 10. априла 1941. пребазирала на леву обалу Дунава у Бездан, на вез у царинском пристаништу. Са ове позиције наредног дана, током јутарњих часова, пружила је подршку за пребацивање копнених трупа из Батине у Бездан, заустављајући баражном ватром налете авиона, приликом којих су два уништена, а многи претрпели знатна оштећења. Пребацивање трупа отпочело је у зору 11. априла 1941. године, скелама које су вукли моторни чамци, а већ око шест часова отпочео је ваздушни напад на

скеле у току превожења војника. Монитор „Драва” је током читавог дана дејствовао јаком заштитном ватром по непријатељским авионима, који су се обрушавали и изводили ударе из ваздуха по скелском месту прелаза.

Како су напади авиона били без успеха, у спречавању пребацивања копнених јединица непријатељ је ангажовао речне снаге. Са осматрачке станице, коју је командант „Драве” првих дана рата успоставио на брегу северно од Батине, стигао је извештај о покрету групе од четири мађарска патролна брода, који су имали задатак да онемогуће форсирање реке и попречна превожења јединица југословенске краљевске војске. Када су бродови дошли близу границе, са речног монитора „Драва” отворена је снажна ватра. Артиљеријски бој трајао је око пола сата, а осматрачи су пратили пловидбу непријатељских бродова и преко станице уговореним сигналима кориговали ватру. Вођене коректуром са осматрачнице гранате погађале су циљеве и брзо приморале мађарске бродове да окрену у противкурс, а посада је узвицима Ура прославила још једну добијену битку.

Уверен у процени да непријатељски авиони полећу са неког аеродрома у близини границе, након артиљеријског боја вођеног против мађарских бродова командант Берић донео је одлуку да бомбардује аеродром код Мохача.

Извиђачу изнад Батине, на успостављеној осматрачкој станици са које је осматрана река до мађарске границе, издао је наређење да коригује артиљеријску ватру. Након извршеног прорачуна у 16 часова 11. априла монитор „Драва” запловио је уз Дунав и отворио артиљеријску ватру из својих тешких топова, како је посада звала своје топове калибра 120 mm. Испаљено је више од тридесет плотуна, између 150 и 180 граната, а извиђачи су светлосним сигналима јављали да гранате погађају циљ. Након повратка на монитор бродски официр поручник фрегате Сулејман Шеховић, који је био послат са брода ради управљања радом на осматрачници и коректуре артиљеријске ватре, потврдио је успешност гранатирања и рапортирао команданту да су најмање четири авиона потпуно уништена током напада. Напад је постигао циљ и авиони више нису полетали са тог аеродрома, а код посаде се створило изузетно осећање поноса на постигнути успех, али је предах од борби био краткотрајан. Посада брода информисана је о вестима из земље захваљујући бродској радио-станици све до момента када је сигнал угашен, али су новости нажалост биле неповољне. Брод је надаље о новостима слушао са фреквенције непријатељске пропагадне станице Donau, која је јављала да су агресорске трупе напредовале на свим фронтовима, да је непријатељ заузео целу Војводину и да је југословенска војска у расулу.

Након саветовања са својим официрима командант Берић донео је одлуку, коју је на сазваном збору саопштио постројеној посади: По вестима које сам примио, изгледа да губимо на свим фронтовима. Хрватска ствара независну државу, међу вама има Срба, Хрвата, Словенаца, Мађара и Немаца… и многима ће бити тешко да се сутра боре против својих сународника. Не знам шта нам доноси сутрашњи дан и да ли ћемо уопште остати живи. Ја сам брод примио и нећу га предати непријатељу у руке. Ко од вас хоће са брода, може ићи, разрешавам га заклетве.

Након тих речи настала је мукла тишина са много међусобних упитних погледа, а очи многих су биле упрте на наредника машинске струке Карла Банауха, који је по националности био Немац, али се први изјаснио да остаје. У свом писаном сећању које је дао Речној флотили он каже: Због мог презимена многи су мислили да сам ја Немац. Моја мајка Клементина рођена је у Горици, а отац у Моравској. Ја сам рођен у Трсту 1919. године, па сам о југословенству и историји југословенских народа све научио у Поморској машинској школи у Кумбору. Моји су преселили у Земун кад сам имао неколико месеци. Ја сам се целог живота осећао као Југословен.

Након пола сата које је командант дао посади да свако за себе одлучи, пет морнара ипак се пријавило да желе да оду својим кућама. Били су то момци, по националности Мађари и Немци, родом из села из околине Бездана и Батине, којима је командант допустио да напусте брод и оду својим кућама. Једино су морали да са својих капа скину морнарску врпцу са натписом Кр. брод Драва.

Наредба претпостављене команде од 11. априла 1941. године о повлачењу бродова Речне флотиле ка Београду није стигла до монитора „Драва”. Иако није примио наређење о пребазирању, командант монитора је добро проценио ситуацију и издао следећу заповест: Испловити за Нови Сад. У случају да је град пао у руке непријатеља, домоћи се Фрушке горе. По искрцавању посаде „Драву” потпуно уништити, да је непријатељ не би користио. Након ове наредбе уништени су сви пловни објекти у сектору пристаништа Бездан, како не би пали у руке окупатору. Са бродског радија на свим фреквенцијама поново је емитована порука: Драва се не предаје. Заповест за пловидбу прочитана је око 22 часа 11. априла 1941. и након тога монитор је запловио ка Новом Саду, теглећи са собом два моторна чамца. На броду се налазило 77 чланова посаде, један војник стражар са девет минера из минерско-баражне групе, који су укрцани у Бездану. Просечна старост посаде износила је око 23 године, а красило ју је велико самопоуздање и поверење у свог команданта и одлучност да бране отаџбину. Команданта је пре испловљавања мучило страшно питање везано за позиције постављених минских поља, чији планови му никада нису достављени, а без којих је пловидба низводно била веома ризична. У вођењу брода команданту је помогао први кормилар, који је био одличан познавалац пловног пута у том делу Дунава и вешто користио висок водостај избегавајући места где би могле бити постављене минске препреке.

Пловидба од Бездана до Богојевског моста текла је неометано. Време је било облачно са повременим снегом, а ноћ изузетно хладна, због чега је посада била зимски обучена. Бродом је управљао први крмар Никола Чучковић, пловећи уз обалу јер је пловни пут био миниран. Око три часа после поноћи 12. априла 1941. брод се зауставио испред порушеног моста код Богојева, чије су рушевине запречиле пловни пут. Командант је упутио првог официра поручника бојног брода друге класе Бруна Шегвића и кормилара Николу Чучковића, са још једним подофициром и морнаром, да пронађу пролаз за брод. Група је упућена моторним чамцем извршила преглед и потребна премеравања, а експлозивом су одстранили траверсу која је штрчала из воде и омогућили броду безбедан пролазак. Задржавање око прављења пролаза кроз разрушени мост трајало је око сат и по, а то је бродски официр, машински потпоручник Љубо Аничић искористио да другим моторним чамцем, са још два поднаредника, артиљерцом Хреном и телеграфистом Божићем, и четири морнара дезертира са брода у правцу Ердута. У време задржавања брода укрцано је још седам минера из Прве минерско-баражне групе, који су се повукли из Апатина испред непријатеља. Након завршеног рада на уклањању препреке монитор је наставио вожњу низводно. Међутим, експлозија којом су уклоњени елементи моста разоткрило је позицију и присутност брода на том рејону Дунава, који је након бомбардовања мохачког аеродрома постао приоритетни циљ на подунавском делу југословенског војишта.

Непријатељ је недуго после експлозије обавештен о позицији брода у рејону Богојева, а ведро јутро 12. априла 1941. омогућило им је добро извиђање из ваздуха. Већ око седам часова појавио се немачки извиђачки авион и приметио пркосни југословенски монитор, који је пловио низводно под морнаричком ратном заставом, у стању приправности пооштрене страже. По наиласку противничке извиђачке летелице на Краљевском броду „Драва” наређен је сигнал брод на борбу, а убрзо су се из правца севера појавиле четири групе од по три немачка авиона типа јункерс Ју-87 „штука”. Напад је трајао око пола часа, авиони су кружили у широком кругу изнад брода, а потом кренули у нападе засипајући „Драву” митраљеским мецима и бомбама. Тактичким поступком напада у обрушавању бомбардери су стварали карактеристичан завијајући звук ваздушне сирене и испуштали свој смртоносни товар на брод, који је маневрисао „цик-цак” курсевима. Брод је на први налет одговорио ураганском заштитном ватром са бродских топова и митраљеза, а по палуби су као киша пљуштали авионски рафали. Првобитни напади извођени су из правца прамца и са велике висине, а на брод је бачено преко тридесет авио-бомби и испаљено небројено митраљеских зрна. Неколико бомби пало је на брод и поред њега, али без озбиљнијих оштећења и последица.

Авиони су, вадећи се из обрушавања, настављали да лете на релативно малим висинама са које су отварали ватру из својих митраљеза. Другим налетом „штуке” су промениле тактику и почеле ризичније да нападају са мањих висина и са бочних страна, што је резултовало повољнијом позицијом за бродске митраљесце. Оборени су први, трећи и шести авион из формације друге групе и сви су се сурвали у Дунав. Једна „штука” погођена је у току увођења у обрушавање и сва у пламену тешко оштећена, остављајући за собом црни траг од дима, одлетела према Бачкој у правцу места Гложан, где је принудно слетела. Њена посада је лутала и скривала се, и тако стигла до напуштеног травнатог помоћног аеродрома у околини Новог Сада, где су нашли канистер са нешто бензина и напуштени мотоцикл. Сипали су у мотор пронађени бензин и стигли у Нови Сад. Тамо су добили додатно гориво и одвезли се на земунски аеродром, где су стигли пети дан од обарања. На старом београдском аеродрому су затекли припаднике немачке 54. ловачке ескадриле ,,Зелено срце” (JG 54 Grünherz), којима су испричали своје догодовштине. Више од пола века доцније ваздухопловни механичар који се ту затекао, ову причу је испричао немачком ваздухопловном истраживачу.

Према домаћим истраживањима, утврђено је да је у исто време, у рејону села Маглић (Буљкес) у Бачкој, принудно слетела једна ,,штука”, јер је добила погодак у хладњак за воду, који се налазио у носу авиона. Авион су под стражу ставили локални фолксдојчери из Маглића, чије је становништво било мешовито. Они су, преко ,,Јупитера”, радо-станицом известили своју централу, и даље до матичне јединице којој је припадао оборени авион. Сутрадан је на пољану слетео транспортни авион ,,Луфтвафеа”, тромоторни ,,Јункерс Ју 52”, који је довезао механичаре и потребан алат за оправку, као и резервни хладњак за замену.

„Драва” је наставила да вози цик-цак курсевима, али на том месту Дунав је био веома узан, па је маневрисање бродом било отежано и мање успешно. Снажна противавионска ватра проредила је налете авиона, али погибијом многих артиљераца бивала је све слабија. Немачки ваздушни напад имао је три налета: из обрушавања бацали су бомбе по броду, а потом се враћали и у бришућем лету митраљирали посаде по оруђима. Прво су онеспособили противавионску одбрану на броду, а затим је уследило неколико директних погодака. Од бомбе која је погодила крмени део по левом боку дошло је до продора воде у машински простор, што је изазвало престанак рада мотора и брод се није могао више кретати. Када је започео трећи напад одбрана је била знатно ослабљена, а тешко оштећени монитор претворио се у лаку мету и почео крменим делом да тоне. На сваком делу палубе лежали су мртви и тешко рањени чланови посаде. У фаталном трећем ваздушном налету укупно шест бомби погодило је брод, прво су се погоци ређали по прамцу, затим по левом боку и на крају у десни бок. Прва бомба пала је између куполе и тешког митраљеза, од чијег дејства је погинула група послужилаца топова док су доносили муницију, док је друга погодила прамчану морнарску просторију и убила десетак морнара, укрцане минере и једног војника пешадинца. Једна од експлозија оштетила је средишњи део левог бока брода, што је изазвало продор воде у унутрашње бродске просторије подофицира машинске струке.

Тридесет минута трајала је агонија посаде у неравноправној борби брода против ескадриле немачких авиона. Посада није напуштала брод, већ се повлачила према тада још непотопљеном прамчаном делу, све до момента када је командант наредио његово напуштање. Тачно у осам часова 12. априла 1941. исписана је последња реченица у бродском дневнику, након чега је монитор „Драва” потонуо на 1287. километру пловног пута реке Дунав. Командант Берић поступио је по неписаном поморском правилу да капетан тоне са својим бродом, остао је на броду до последњег тренутка и заједно са њим отишао на дно реке, поделивши тако херојску судбину брода и његове јуначке посаде. На броду је уз команданта погинуло 75 његових сабораца и укрцаних лица. Дан након одсутног боја лакше рањени преживели са монитор „Драва” отишли су до места где је потопљен њихов брод. На 1287. километру пловног пута, ближе десној обали реке, из воде је вирио јарбол са којег је и даље пркосно вијорила застава југословенске Краљевске морнарице, морнаричка ратна застава Краљевског брода „Драва”.

Својим храбрим држањем посада је учинила велики подвиг. Када је командант монитора ,,Драва”,  командант Александар Берић тонуо у дубине Дунава са мртвима разбацаним по палуби, ка обали су пливали изнурени морнари, њих десеторица. Тешку судбину речног монитора „Драва” преживело је само десет чланова: наредници Раде Милојевић, Карло Банаух, Милоје Милојевић, Иван Ковачић, Милош Муњас, Иван Доратић, поднаредници Мирослав Шурдиловић, Милисав Мојсилов, Лео Пинтарић, те морнари Каменко Петров и Тодор Скерлетовић, који су у својим исповестима и казивањима пренели голготу Краљевског брода „Драва” и његове херојске посаде. У изјави о преживљеној голготи артиљеријски поднаредник Мирослав Шурдиловић сведочио је о херојству свога команданта: Гледам према ,,Драви” и на њој стоји командант Берић, а наша се застава вијори. Одлучио је да сконча са својим пркосним бродом. Последње шта сам видео био је командант Берић како поздравља заставу, због обилног крварења изгубио сам свест.

Када би говорио о подвигу монитора „Драва” и његове јуначке посаде поднаредник Шурдиловић би увек из пијетета пре тога устао и у стојећем ставу приповедао о својим погинулим саборцима и ратним данима на броду. Из доступних података и извештаја учесника Априлског рата са краљевског монитора поуздано се може тврдити да је „Драва” током извршења седмодневних борбених дејстава оборила десет (три авиона типа јункерс Ју-87 штука и седам авиона ловаца типа месершмит Me-109) и оштетила дванаест непријатељских авиона (не рачунајући непотврђене резултате бомбардовања мохачког аеродрома) и два патролна брода. Након годину дана брод су из Дунава извадили Мађари и отеглили за Будимпешту и оправљали га до краја рата. Судбина славног монитора као ратног брода остала је запечаћена последњим окршајем под југословенском морнаричком заставом. После рата југословенска репарациона комисија тражила је овај брод из Мађарске, али он није враћен.

Влада Краљевине Југославије у изгнанству је 1942. године за показану и осведочену храброст у борбама на Дунаву од 6. до 12. априла 1941. године, које је водио монитор ,,Драва”, оштетивши један мађарски монитор и оборивши четири (!) немачка бомбардера и више авиона, при чему су и своје животе положили одликовала Орденом Карађорђеве звезде IV реда са мачевима: команданта поручника бојног брода I класе Александра Берића, првог официра поручника бојног брода II класе Бруна Шеговића и другог официра поручника фрегате Сулејмана Шеховића.

Поручник бојног брода прве класе Александар Берић рођен је 13. јуна 1906. у Новом Бечеју. Поморску војну академију (III класа) завршио је на Видовдан 28. јуна 1928. године у Дубровнику и унапређен у чин поручника корвете. У списку активних официра Краљевске морнарице из 1937. године и досијеу персоналних података уписана су му усавршавања и специјалности: торпедно-минерски курс и курс за бојне отрове завршио је у Минерској команди 1932, а обавештајни курс у Обавештајном одељењу Главног ђенералштаба 1939. године. Током службе обављао је следеће дужности: други официр на Краљевском броду „Сокол” била је прва дужност од 22. јула 1928. до 11. јануара 1929. године; први официр на Краљевском борбеном чамцу „Ускок” од 12. јануара 1929. до 4. јула 1929. године; помоћник официра страже на Краљевском броду „Далмација” од 5. јула 1929. до 18. августа 1929. године; старешина и наставник наредничког курса бродарске гране и курса ђака наутичара у Бродарској подофицирској школи од 19. августа 1929. до 29. октобра 1931. године; слушалац Официрског минерско-торпедног курса у Минерској команди од 30. октобра 1931. до 19. јула 1932. године; први официр на Краљевској торпиљарки „Т-1” од 20. јула 1932. до 9. маја 1933. године; на служби у Војнопоморском одељењу Команде Поморског арсенала од 10. маја 1933. до 19. новембра 1933. године; командант Краљевског борбеног чамца „Четник” од 20. новембра 1933. до 11. октобра 1934. године; на служби у Оперативном одсеку Поморске обалске команде од 12. октобра 1934. до 1. октобра 1936. године; класни старешина питомаца у Машинској школи Морнарице од 2. октобра 1936. до 26. септембра 1938. године; командант брода „Малинска” од 27. септембра 1938. до 6. децембра 1939. године; командир Помоћне чете Поморске одбране Селце од 7. децембра 1939. до 4. јануара 1940. године; командир Друге чете Команде подводног оружја од 5. јануара 1940. до 11. децембра 1940. године; командант Краљевског брода „Драва” од 12. децембра 1940. до 12. априла 1941. године.

Положио је војничку заклетву усмено 10. октобра 1934. у Морнаричкој извидничкој команди у Шибенику, а писмену заклетву предао команданту Поморске обалске команде 13. новембра 1934. године. Током војничке каријере одликован је Златном медаљом за ревносну службу 23.новембра 1932. и Медаљом за војничке врлине 30. јуна 1934, док су му постхумно додељена два признања: Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена (јула 1942. године) и Медаља части (априла 2002. године). Био је то велики, племенити, храбар, строг али поштен човек, командант и ратник –  говорили су за свог команданта јунаци са „Драве”.

Тело Александра Берића пронашли су дан након погибије Славко Јазић и још неколико мештана села Белегиш, 90 километара низводно од потонућа брода и сахранили га на месном гробљу. Пре једанаест година на гроб јунака постављена је његова биста.

Литература:

1. Drava River Monitor (1914–1918), Yugoslavian Navy, Navypedia, приступљено 11. јуна 2018.
2. Еnns River Monitors (1914–1915), KuK Marine, (Austro-hungarian Navy)
3. Спасојевић, Д. Речна флотила Краљевине СХС, Југославије, Јубилеј Речне флотиле, спец. Прилог бр. 12;