Подривање Турског тока

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Познати руски генерал Леонид Ивашов изнео је занимљива опажања о карактеру савремених ратова, посебно у условима светске енергетске кризе. Наиме, Ивашов је истакао интересантно гледиште о својевременим мотивима руског војног ангажовања у Сирији где су били угрожени пословни интереси „Гаспрома“. Из истих разлога је изазвана криза у Украјини, на коју утичу пројекти три гасовода. Реч је о ресурсима откривеним у Перијском заливу 2000. године, где су откривене највеће резерве гаса на планети, процењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Тада је две трећине овог богатства отишло Катару, а једна трећина Ирану. Јасно је да Катар није био у стању да валоризује овај ресурс па су америчке и британске компаније настојале да гасовод из ове земље пројектују преко територије Сирије у Турску која је била замишљена као главни оператер у снабдевању Европе. Ту је важну улогу играла и Саудијска Арабија, затим Иран и у позадини САД. Све то било би могуће уколико би се европско тржиште ослободило руског гаса. Због тога је изазвана криза у Украјини, али и проблеми с реализацијом пројекта Северни ток 2.

Да актуелна ратна дешавања у Украјини и на Блиском истоку повезује геополитика гаса сведочи и анализа коју је недавно објавио турски политиколог Мехмет Перинчек, а у којој се наводе мало познати детаљи о плановима светске закулисе чији је циљ успостављање потпуне контроле над кључним гасним коридорима на подручју Евроазије. Целокупну проблематику Перинчек повезује са догађајима који су претходили специјалној војној операцији Русије у Украјини, указујући да су САД много пре почетка рата потписале са Украјином меморандум који је био усмерен против Турског тока. Позната је чињеница да је за време СВО било више покушаја саботажа на гасоводу Турски ток, као и да је руска обавештајна служба недавно открила мрежу британских агената који су припремали разне провокације овим поводом.

Зашто је гасовод Турски ток толико на мети атлантиста? Одговор је веома јасан ако се у обзир узме чињеница да је 1. јануара 2025. године истекао транзитни споразум између Русије и Украјине, односно да је после тог датума Турски ток постао једина преостала и главна рута за снабдевање Европе руским гасом. Већ сама та чињеница веома компликује геополитички положај Турске.

Нова гвоздена завеса

Нема никакве сумње да је изненадни колапс режима Башара ел Асада у Сирији последица гасне политике коју САД режирају уз помоћ својих савезника, односно да је турска војна интервенција у овој земљи била у функцији заштите стратешких интереса. Посебно због тога што је будућа улога Русије у Сирији веома упитна. Због тога је Турска директно војно интервенисала и исказала спремност за даљу ескалацију сукоба, посебно са Израелом. Одговор јеврејске државе је такође био очекиван, а односи се на упорно одбијање било каквог учешћа турских аскера у успостављању међународне управе у Гази. У међувремену су размењене и тешке међусобне оптужбе. Изгледа да се иза сцене ипак крију и неки другачији мотиви, који надилазе карактер турско-израелских нетрпељивости.

Да је ситуација све компликованија сведочи и нацрт споразума о забрани увоза руских енергената који су средином октобра ове године усвојили министри енергетике ЕУ, а који би требало да се примењује од 1. јануара 2028. године, под условом да прође очекивану верификацију у Европском парламенту. Суштина предложеног нацрта је у томе да ће увоз гаса у Европу бити дозвољен само оним компанијама које докажу да гас који стиже на Стари континент није произведен у Русији или Белорусији. На тај начин се додатно увећава енергетска зависност Европе од Америке. Истина, Мађарска и Словачка су гласале против овог нацрта споразума, и захваљујући Трамповој администрацији добиле привремена изузећа, уз индикативан коментар премијера Фица како се оваквом одлуком успоставља „нова гвоздена завеса“.

За Турску је ова одлука од огромног значаја јер се њен добар део односи на гасовод Турски ток, који је данас једина рута допреме руског гаса у Европу. У том смислу, поменути документ ЕУ у потпуности подрива идеју о Турској као регионалном гасном чворишту. Парадоксалност овог документа посебно лежи у чињеници да је само, од јануара до јула ове године, испорука руског гаса за Европу порасла за невероватних 26 процената, достигавши 12,7 милијарди кубних метара у октобру 2025. године, што је био повод да турски министар енергетике Алпарслан Барјактар изјави како је Турска постала „европска гасна животна линија“ захваљујући гасоводима ТАНАП и Турски ток. Упркос свему, ЕУ се определила за једну врсту геоекономског самоубиства подилазећи интересима Вашингтона.

Зашто Грчка, а не Турска

Предлог нацрта документа министара енергетике поздравила је званична Атина. Тако је ових дана грчка штампа преносила славодобитну изјаву министра енергетике који је навео како је овај акт омогућио да се „Грчка позиционира као кључни играч на евроамеричкој енергетској оси чиме се јача и њена амбиција да постане енергетско регионално чвориште“. Нимало случајно компанија Ексон мобил је отпочела истраживања количина природног гаса у грчком приобаљу. У том контексту је и изјава премијера Мицотакиса који је изразио приврженост његове државе „Вертикалном гасном коридору“ који предвиђа транспортну шему преко Украјине, Молдавије, Словачке, Бугарске, Румуније и Мађарске, уз истицање да Турски ток не би смео да буде задња врата уласка руског гаса у Европу.

Занимљиво је да нико за сада не помиње огромну цену „гасне еманципације“ Европе од јефтиног и доступног руског гаса, јер чињеница је да се од пропаганде не живи. Заправо једна оваква одлука је сигуран пут у економску пропаст и деиндустријализацију држава. Због тога је ово и мера која озбиљно угрожава економски суверенитет Турске и још једном показује колико је бесмислена идеја о чланству Турске у ЕУ.

На крају, своје упозоравајуће анализе Мехмет Перинчек указује на шири геополитички контекст, првенствено из турског угла, уз констатцију да је у плановима светске закулисе Грчка предвиђена да постане регионално гасно чвориште. Управо из ових разлога се поново отварају стара историјска питања, од Кипра до источног Медитерана. На тај начин се историја изнова понавља.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вукашиновић, Милорад. Тренутак истине. Београд: Европа–нација, 2006.
2. Перинчек, Мехмет. „Подривање Турског тока је повезано са истоком Медитерана“. Geopolitika.ru, 18. 11. 2025.