Autor: Milovan Balaban, istoričar
Ako kažemo da je general Nedić, uprkos saradnji sa nemačkim okupacionim sistemom, učinio dobro za Srbe, pre svega iz Hrvatske, spasavajući ih i zbrinjavajući od ustaškog terora, izazvaćemo reakciju partizanskih, možda i ravnogorskih ideologa, koji će na to negodovati smatrajući Nedića ortodoksnim izdajnikom. Ako pak kažemo da su Ravnogorci, uprkos racionalisanju otpora okupatoru posle surove pacifikaciji Srbije u drugoj polovini 1941. bili u suštini antifašistički pokret, naići ćemo na osudu simpatizera komunista koji nemaju dilemu da je četnički pokret bio izdajnički i sarađivao sa okupatorom. Opet ako zastupamo stav da su se Partizani borili za slobodu, na to će negodovati i Ravnogorci i Nedićevci, smatrajući da je cilj njihove borbe bila samo gola vlast.
Primeri gore navedenih podela iz Drugog sveskog rata, očuvanih i dan danas, govore da svi koji kroz crno belu prizmu posmatraju ličnosti i događaje nemaju, a i neće da imaju, celovit pristup situaciji iz kog proizilazi celovito sagledavanje svega postojećeg. Takođe predhodni primeri govore o ostrašćenom, parcionalizovanom doživljaju sveta. NJega karakteriše i u njegovoj osnovi je apsolutizacija stava soptvene grupe ili izdignutog na pijedestal polubožanstva sopstvenog ja, sopstvene ličnosti.
No, krenimo od samog početka XX veka, tačnije od 1903. godine. Tada je ubijen Aleksanar Obrenović i činilo se, pošto nije više bilo Obrenovića legitimnih naslednika prestola, da je to kraj jedne velike polarizacije srpskog naroda. Činilo se da je podela na obrenovićevce i karađorđevićevce završena, te da srpsko društvo ulazi u mirniju fazu kada će uopšteno biti teže moguće da dođe do novih polarizacija. Ipak nije bilo tako. Mogli bi se zapitati zašto, a odgovor je vrlo jednostavan, u korenu podela, kako društvenih tako i onih ličnih, je uvek nešto dublje od spoljašnjih manifestacija koji proizvode same podele.
Podele se šire od pojedinca ka društvu da bi se potom vraćale od društva ka pojedincu. One su uvek pokazatelj unutrašnjeg stanja pojedinaca, a samim tim i društva, koje iznutra konfliktno generiše spolja svoje bolesno stanje. Koreni modernih podela u srpskom društvu nalaze se još u XIX veku (možda i ranije, negde od velikih seoba i dubljeg kontakta srpskog naciona sa zapadnom, katoličko-protestantskom civilizacijom), kada su učeni Srbi počeli da uvode zapadnoevropske modele uređenja države i društva kod nas. Jaz između predanjskog, tradicionalnog i običajnog sa onim modernim što je dolazilo postavljen je još tada. No i nosioci modernog, evropejskog, su se delili i između sebe, stvarajući političke blokove koji su osamdesetih godina XIX veka prerasli u političke stranke. Nije parlamentarizam i stvaranje stranaka samo po sebi loše, ali je ono teklo zajedno sa odricanjem od predanjskog duha, koji je napuštan sa usvajanjem novih, modernih duhovnih i svetovnih tekovina. Otuda je društvo, ali i pojedinac, gubilo snagu koja sabira i uceljuje naciju, te su se gubile bazične vrednosti na kojima je počivala nacija, ali i država.
Borba za vlast i materijalne resurse, sekularizacija društva, redefinisanje nacionalnog identiteta u skladu sa zapadnoevropskim vrednostima, što je uslovilo odvajanje od zavetnog duha i saborne uloge pravoslavlja srpskog, događala se i u drugačijim oblicima i ranije u srpskoj istoriji. Uvek je bila predhodnica velike propasti. Sam NJegoš u „Gorskom vijencu“ svedoči nam o tome i postavlja dijagnozu srpskog društva koje se raspadalo posle smrti cara Dušana, dijagnozu koja važi za sva vremena kada se nacionalni organizam usmeri ka svetovnosti i kada egzistenciju svog bića vidi van Zaveta, a u, prosto rečeno, zadobijanju zemaljske slave, vlasti i sreće. Nije zgoreg usled toga citirati NJegoša kada objašnjava uzroke propasti srpskog carstva okrivljujući, pre svega, tadašnju elitu, jer ova dijagnoza može da bude putovođa za naše dvadesetovekovne poraze i lomove, kao i za današnje stanje sve izraženijeg slabljenja nacionalnog organizma i sve nemoćnijeg pojedinca u pokušaju da nešto promeni.
Bog se dragi na Srbe razljuti
za njihova smrtna sagrešenja.
Naši cari zakon pogaziše,
počeše se krvnički goniti,
jedan drugom vadit oči žive;
zabaciše vladu i državu,
za pravilo ludost izabraše.
Nevjere im sluge postadoše
i carskom se krvlju okupaše.
Velikaši, proklete im duše,
na komate razdrobiše carstvo,
srpske sile grdno satriješe;
velikaši, trag im se utro,
raspre sjeme posijaše grko,
te s njim pleme srpsko otrovaše;
velikaši, grdne kukavice,
postadoše roda izdajice.
NJegoš ovde dijagnostikuje stanje posle smrti cara Dušana, koje je postojalo i pre, ali ga je snažna ličnost Dušanova amortizovala. No posle njegove smrti došlo je do izražaja stremljenje srpske elite ka sopstvenim interesima koji su ignorisali zajednicu. Srpska elita kao da je zaslepljena svetovnim ciljevima izgubila centar koji ih je do tada sabirao i uceljivao. Ličnost jakog vladara mogla je samo privremeno da prikrije osobine kao što su egoizam, ili samoljublje, osećaj više vrednosti predstavnika tadašnje srpske elite, koji je porodio i fanatizam u ostvarivanju svojih interesa na uštrb zajednice, a ovo opet, usled gubljenja centra sabiranja i merila vrednosti, isključivost i osećaj da su svi u pravu i da je njihova projekcija i doživljaj sveta jedini ispravan.
Možemo reći da se na ovom primeru vidi kao jedan od glavnih uzroka podela egoizam ili visokoumlje, visoko mišljenje o sopstvenom rasuđivanju, delovanju i generalno ličnosti. Strast, a to je strast, gordosti onemogućuje čoveka da sasluša drugog, da primi bilo kakvu sugestiju, da uvaži drugoga, a kamoli da ga posluša. Ako i drugi tako razmišlja, pa i treći, četvrti, itd, što je bio slučaj sa predstavnicima srpske elite tada, onda su podele i sukobi neminovnost. Jer svako vidi sebe kao centar, te svoju volju i percepciju društva hoće da nametne zajednici, rušeći sve ono što je do tada sabiralo narod i održavalo zajednicu. Rušeći, čak i kada se zaklinje u te iste vrednosti koje urušava, svako izaziva revolt ostalih protiv sebe, sveukupno proizvodeći revolt naroda, njegovu zbunjenost, svrstavanje u tabore i moralno propadanje kroz mržnju, netrpeljivost i gubljenje zdravog kontakta sa drugima. To je suština podele i u srednjem veku i modernom dobu, ali i u svim dobima postojanja zajednice.
Ako se sada vratimo na period posle ubistva Aleksandra Obrenovića videćemo da je narod u parlamentarnoj monarhiji bio svrstan u stranke. Nije sama demokratija i postojanje stranaka problem, ali je je postojao (a često i danas postoji) problem u percepciji stranaka. Gubeći centar (baš kao i velikaši u srednjem veku) stranke i lideri su bili oni koji su želeli da nametnu društvu svoju viziju sveta (naravno to je u komunizmu, pa i danas izraženije), te je percepcija stranačkih grupacija, a bez centra koji sabira (a koji dolazi iz predanja i tradicije i objašnjava prioritete naroda i pojedinca), bila apsolutizovana. Lideri su doživljavani kao neprikosnoveni, a „neprikosnoveni“ lideri vode, kako bi rekao vladika Nikolaj, u zemlju Nedođiju, odnosno u propast društva, naroda i države.
U kriznim momentima, sile koje sabiraju još uvek su nadvladavale sile koje razdvajaju i dele. Tako u balkanskim ratovima vidimo vaskrsenje Zavetnog duha, a boj protiv Turske se doživljava kao ispunjenje Zaveta i osveta za Kosovo. U Prvom svetskom ratu, pod strahovitim pritiskom sile sabirajuće osvežavaju zajednicu koja trpi nadčovečanska stradanja i čine je kompaktnom, oživljavajući duh i vrednosni sistem koji nadilaze elitu, te i elita i narod slede one iskonske vrednosti koje nacion vode u pravcu osmišljavanja žrtve, što opet podstiče na samopregor i stradanje za drugoga istovremeno ističući više vrednosti kao bitnije od prizemnih, pojedinačnih stremljenja.
No, stvaranjem nove države, u kojoj su se sada našli i drugi, mentalitetski i civilizacijski potpuno drugačiji narodi, srpska elita i narod su se našli pred novim i složenijim ispitom. Sve podele, neisceljene, umnožavale su se usled novih deljenja koja su izazvana ujedinjavanjem različitih naroda u novu, složenu i krhku državu. U Jugoslaviji se srpska intelektualna i politička elita morala odrediti prema drugim narodima koji su ušli u zajedničku državu. Ona se odredila jugoslovenski, negirajući ono što je određivalo nacionalni identitet tokom svih vekova postojanja srpskog naroda. Nije sva elita tako postupila, ali veliki deo jeste i odgovor pred Drugi svetski rat kroz Srpski kulturni klub, kroz pokušaj definisanja srpskog identiteta i interesa, samo je zakasneli pokušaj da se nadoknade propuštene decenije lutanja.
U Drugi svetski rat nemali deo Srba ušao je sa partijskim vojskama. Gotovo sve političke organizacije su imali svoju vojsku. Komunisti, LJotićevci, pa čak i Ravnogorci su u cilju suprotstavljanja komunizmu vremenom prerastali u politički pokret. Dakle, pored kompletno neprijateljskog okruženja koje je satiralo srpski narod i sami Srbi su bili između sebe podeljeni, te usled toga fanatizovano su ratovali jedni protiv drugih. Podele u Drugom svetskom ratu, u tim smutnim vremenima kao da su doživele kulminaciju. Ipak one neće biti sa njegovim završetkom zaustavljene, osim možda prividno u diktaturi Komunističke partije, koja je više decenija posle rata vršila vlast i potirala svako drugačije razmišljanje.
Posle pogroma nekoliko desetina hiljada pripadnika srpske inteligencije i elite, formiranja modela komunističkog razmišljanja, pri čemu je sve drugo proglašeno za retrogradno i kao ono koje ugrožava korene modernog društva, stvaranja kulta KPJ i njenog vođe Josipa Broza, stvorena je osnova za makar prividno jedinstvo. Izgledalo je da su svi za jedno – zajedno za KPJ u Broza. No upravo u ovakvom konceptu, nasilnog nametanja ideologije i kulta idolopoklonstva, leže temelji dubljih podela koje su rezultat nasilnog gušenja svakog mišljenja i delovanja, kao i najpotpunijeg udaljavanja od centra sabiranja, nadvremenskih vrednosti koje svako stabilno društvo mora imati.
Sve ono što je bilo potisnuto nije nestalo, već je ogorčeno čekalo svoj čas da progovori i da se realizuje. Kontakt različitih polova društva, onog koje je zastupalo oficijelnu ideologiju i onog koje će biti prozvano kao revizionističko, bio je na najnižem nivou, a pomirenje se nije moglo, kao što ne može ni danas, ni nazreti. Krajem osamdesetih godina komunizam se rušio a svi koji su bili marginalizovani izašli su sa svojim vizijama, kako istorije i komunističkog perioda, tako i države i sadržaja nacionalnog identiteta. Možemo reći da su u tom trenutku samo obnovljene podele koje je svojom strahovladom i gušenjem slobode mišljenja KPJ samo potisla, ali ne i rešila. Ispostaviće se da će ih kasnije potomci komunističkih prvaka koristiti kako bi u podeljenom društvu održavali vlast.
Komunističko društvo nije uspelo da uspostavi celinu. Nije uspelo da nađe centar. Kada bilo kog čoveka proglasite centrom sabiranja, kao što je u komunizmu proklamovana komunistička partija kao pandan crkvi, a Tito kao pandan božanstvu, osuđeni ste na neuspeh. Kao prvo zato što je čovek smrtan, proći će, a društvo će se posle toga rasuti. Drugo, to je velikim delom neiskreno iako ima onih naivnijih koji lobotomirani prihvate ideologiju i njeno učenje, te stoga i ono što ona proklamuje. Treće i najbitnije, čovek je bez celine rasut, um mu je rasut, misli, htenja i dela, nije uceljen, nije isceljen što mu je samom i nemoguće svojim silama da postigne. Bez celine on je egoističan, isključiv, rasut u raznim strastima, željama i ambicijama. I njegovi sledbenici su takvi. Oni proklamuju oficijelnu priču, ali neiskreno, zbog svojih benefita i etabliranosti koju ta priča donosi.
Dakle proklamuje se vernost vođi, ali zbog sebe, zbog svojih želja, ambicija. Oni su kao i vođa isključivi i fanatični u održanju oficijelne priče. Isključivi u održavanju podela jer su i sami podeljeni. Jer podela je odvojenost od celine, nedostatak celovitosti, odsustvo celovitosti.
Propašću komunizma obnavljaju se potisnute stare podele, ali istovremeno dolazi do finalizacije i produbljenja staro-novih podela. Jedna grupacija pokušava da zadrži staro, dok druga u jednom sinkretizmu novo-starih ideja pokušava da ponudi društvu alternativu. Ove dve grupacije nepomirljivo različito vide svet i Srbiju, što ima za proizvod podeljeno društvo tokom devedesetih godina, a i danas. Jednostavno lideri, a i ostali pojedinci, ne videći i ne osećajući centar i ono što sabira, nude društvu svoje percepcije i vizije. Isključivo, naravno produbljujući već postojeće podele. Vremenom se u eliti kristališe misao da je najbitnije uzeti vlast i resurse koje ona donosi, dok običan narod razmišlja da se pridruži pobedniku i egzistencijalno obezbedi, a svi zajedno kao da više i ne razumeju da je društvo oboleo i da se može funkcionisati na zdravijim osnovama.
Finale ovih podela bilo je petog oktobra 2000. godine, kada je došlo i do stvarnih sukoba. Pre toga je dijalog potpuno umro. Imali smo dve grupacije gde nije postojala nikakva želja za dijalogom, a u takvoj atmosferi se uvek stvaraju uslovi za konfrontaciju koja može da poprimi i fizičke razmere. Kao da je ovaj događaj, odnosno završnica komunizma i konačna pobeda tržišne demokratije, revolucija petog oktobra i konačna konfrontacija tadašnja dva pola društva, i najrealniji pokazatelj našeg XX veka.
Rezultat podela je u prethodnom delu teksta jasno naveden. Mi ga vidimo čak i u našim, običnim životima. Ali kako bi još dublje pokušali da uđemo u korene podela, pozvaćemo se na Dostojevskog, koji u romanu „Zločin i kazna”, objašnjavajući motive za zločin svoga junaka Raskoljnikova kaže sledeće: „U Raskoljnikovu se doista izvršio strašan raskol. Uzrok tome je njegovo dragovoljno i razumsko podavanje i potčinjavanje grehu. Raskoljnikov je postao raskolnik, jer je greh kobna raskolnička sila koja u čovečijem biću stvara raskol, rascep, raspad, smrt. Tu raskolničku silu greha Dostojevski je rastavio na njene sastavne elemente, proanalizirao do njene atomske sićušnosti i pronašao da je ona – obdarena razumom i voljom”, što će reći da uzrok podele čak i nije samo u čoveku već u nekoj sili koja je izvan. Po Dostojevskom (a mi se slažemo sa ruskim piscem) mnogo toga nije u čoveku i uzroke mnogih pojava možda treba tražiti i izvan čoveka. Svedoci smo da na zapadu, pogotovo u moderno vreme, postoji ogromna volja za moć, kojoj su potčinjeni i za čije ostvarivanje su potegnuti i pokrenuti svi resursi koje zapadna društva imaju. Prosto deluje kao da neka volja izvan čoveka pokreće globalne elite u ostvarivanju cilja ovladavanja svetom, čime okreće ostatak sveta protiv sebe, izazivajući podele na svetskom nivou. Otuda je Hatigton pisao o sukobu civilizacija, jer iz vizure zapadnog čoveka svet se vidi kao sukobljen i podeljen, ali upravo je zapadni čovek uzrok takvog stanja usled svog novo-krstaškog pohoda koji ima za cilj da osvoji svet, koji mu se onda kako zna i ume suprotstavlja. Dalje kaže Dostojevski: „I kao takva (raskolnička sila), ona ulazi u čoveka, dela i odomaćuje se u njemu pomoću njegovog razuma i volje. I samo pomoću njih ona razara i čoveka i društvo. A njen je krajnji cilj: pomoću ogrehovljenog ljudskog razuma i volje potpuno razoriti i uništiti čoveka i čovečanstvo, to jest dovesti ih do ludila i smrti.“
Iz ovog razmišljanja Dostojevskog vidimo da su podele mnogo dublje nego što možemo i da zamislimo. Štaviše podele, kako u pojedincu tako i društvu, imaju mističnu pozadinu. One se ne mogu rešiti okruglim stolovima, dogovorima i deklaracijama. Možemo konstatovati da one ne mogu biti izbegnute ni u jednom političkom sistemu. One se mogu prevazilaziti unutrašnjom promenom pojedinca, koja će se vremenom reflektovati na društvo. Unutrašnja promena mora ići ka tome da se čovek uceli, isceli, da prestane da bude fragmentiran, rasut u mislima i htenjima, što stvara njegovu unutrašnju podelu. Tek ceo čovek, kao deo celine koja sabira, može biti faktor širenja sile koja neutrališe podele.
Ima još jedna bitna stvar. Samo ceo čovek (i ceo narod), sabran oko centra sabiranja, imun je na uticaje i sufliranja sa strane, sufliranja koja dolaze izvan njega, bilo to od drugih ljudi, drugih sistema i država koja utiču na sopstveni narod i državu. Primere sabranih ljudi, kao i onih labilnih viđamo svakodnevno u životu. Možemo vrlo lako da primetimo kako se onima labilnijima može suflirati, da se oni mogu usmeravati u pravcu koji odgovara onome ko usmerava, naprosto zato što nisu zrele, ili sabrane ličnosti. Usled toga oni su spremni, često prosto iz nemoći, da čine ono što neko sa strane inicira, nanoseći štetu i sebi i društvu.
Ako ovaj primer pojedinca prenesemo na društvo videćemo da se i društva fragmentirana povijaju pred uticajima spolja. Razlog je vrlo jednostavan, ona nemaju centar sabiranja. Takav centar je srpsko društvo imalo većim delom svoje srednjovekovne istorije, sve do moralnog urušavanja elite koju je opisao NJegoš. Taj centar se obnovio manifestaciono, ali i suštinski osnažio u vreme Pećke patrijaršije. Tada, u gotovo nemogućim uslovima, vidimo kompaktno gotovo čitavo srpsko društvo, spremno i moćno da odoli mnogim pritiscima u uslovima kada nema državu i kada egzistira u nekoliko, pretežno prijateljski raspoloženih carstava.
Tadašnji srpski narod je usled postojanja centra sabiranja, koji je bio skoncentrisan u tadašnjoj njegovoj krovnoj instituciji, Pećkoj patrijaršiji, bio otporan na spoljne uticaje. Znao je smisao života, koji se ne iscrpljuje zemaljskim blagostanjem, nego je usmeren ka eshatonu, onom krajnjem koje je određeno spasenjem i duhovnim bitisanjem u zajednici sa Logosom, odnosno Svetom Trojicom koja sabiraju izabrani narod, odnosno crkvu Božiju na zemlji. Tadašnja otpornost naroda na sufliranja bila je mnogo jača nego u dvadesetom veku, kada smo imali veliku državu, nauku i vojsku, te naizgled izgledali moćniji. No, ispostavilo se da je, u odnosu na veru i blagodatni osećaj sabranosti oko svetosavsko-pravoslavnog duha u crkvi Božijoj, sve ovo nemoćno, a da je srpska elita, obezduhovljena i obezverena, uprkos raznim svetskim znanjima postala nemoćna da se odupre pogubnim svetskim uticajima, te je postala sklona podelama, bivajući najodgovornija za fragmentiranje društva i raspolućenost nacije.
Upravo je u ovome recept za restauraciju celovitosti naroda, a i svakog pojedinaca. Srbi su vekovima znali, a od Svetog Save naročito, da je očuvanje Zaveta zalog kontakta sa celinom. Jer ceo može biti samo čovek i narod koji je deo celine. Celine koja je otkrivena i koja se i danas otkriva na Svetoj Liturgiji, u crkvi pravoslavnoj, kao pojava nadvremenosti u prolaznom svetu. Ona, odnosno ta pojava, zajednice Oca i Sina i Svetoga Duha, pojava nadvremene zajednice mora biti centar sabiranja, jer samo ona može da izdrži tu strašnu, ali veličanstvenu ulogu očuvanja sabrane zajednice. Sve ostalo, ekonomija, bilo koja ideologija, bilo šta materijalno, bilo koji čovek, ako se postavi na mesto centra neće moći da izdrži tu ulogu i biće uzrok podela i fragmentisanja društva i pojedinaca. Ako se Sveta Trojica postave na mesto centra, kroz Hrista Spasitelja kao glave crkve, sve ostalo će biti postavljeno na svoje mesto i moći će da igra konstruktivnu ulogu u funkcionisanju i duhovno-materijalnom napretku nacije i pojedinaca.
Ostavi komentar