Поделе и поларизације српског друштва у XX веку

17/12/2019

Аутор: Милован Балабан, историчар

Ако кажемо да је генерал Недић, упркос сарадњи са немачким окупационим системом, учинио добро за Србе, пре свега из Хрватске, спасавајући их и збрињавајући од усташког терора, изазваћемо реакцију партизанских, можда и равногорских идеолога, који ће на то негодовати сматрајући Недића ортодоксним издајником. Ако пак кажемо да су Равногорци, упркос рационалисању отпора окупатору после сурове пацификацији Србије у другој половини 1941. били у суштини антифашистички покрет, наићи ћемо на осуду симпатизера комуниста који немају дилему да је четнички покрет био издајнички и сарађивао са окупатором. Опет ако заступамо став да су се Партизани борили за слободу, на то ће негодовати и Равногорци и Недићевци, сматрајући да је циљ њихове борбе била само гола власт.

Примери горе наведених подела из Другог свеског рата, очуваних и дан данас, говоре да сви који кроз црно белу призму посматрају личности и догађаје немају, а и неће да имају,  целовит приступ ситуацији из ког произилази целовито сагледавање свега постојећег. Такође предходни примери говоре о острашћеном, парционализованом доживљају света. Њега карактерише и у његовој основи је апсолутизација става соптвене групе или издигнутог на пиједестал полубожанства сопственог ја, сопствене личности.

Но, кренимо од самог почетка XX века, тачније од 1903. године. Тада је убијен Алексанар Обреновић и чинило се, пошто није више било Обреновића легитимних наследника престола, да је то крај једне велике поларизације српског народа. Чинило се да је подела на обреновићевце и карађорђевићевце завршена, те да српско друштво улази у мирнију фазу када ће уопштено бити теже могуће да дође до нових поларизација. Ипак није било тако. Могли би се запитати зашто, а одговор је врло једноставан, у корену подела, како друштвених тако и оних личних, је увек нешто дубље од спољашњих манифестација који производе саме поделе.

Поделе се шире од појединца ка друштву да би се потом враћале од друштва ка појединцу. Оне су увек показатељ унутрашњег стања појединаца, а самим тим и друштва, које изнутра конфликтно генерише споља своје болесно стање. Корени модерних подела у српском друштву налазе се још у XIX веку (можда и раније, негде од великих сеоба и дубљег контакта српског национа са западном, католичко-протестантском цивилизацијом), када су учени Срби почели да уводе западноевропске моделе уређења државе и друштва код нас. Јаз између предањског, традиционалног и обичајног са оним модерним што је долазило постављен је још тада. Но и носиоци модерног, европејског, су се делили и између себе, стварајући политичке блокове који су осамдесетих година XIX века прерасли у политичке странке. Није парламентаризам и стварање странака само по себи лоше, али је оно текло заједно са одрицањем од предањског духа, који је напуштан са усвајањем нових, модерних духовних и световних тековина. Отуда је друштво, али и појединац, губило снагу која сабира и уцељује нацију, те су се губиле базичне вредности на којима је почивала нација, али и држава.

Борба за власт и материјалне ресурсе, секуларизација друштва, редефинисање националног идентитета у складу са западноевропским вредностима, што је условило одвајање од заветног духа и саборне улоге православља српског, догађала се и у другачијим облицима и раније у српској историји. Увек је била предходница велике пропасти. Сам Његош у „Горском вијенцу“ сведочи нам о томе и поставља дијагнозу српског друштва које се распадало после смрти цара Душана, дијагнозу која важи за сва времена када се национални организам усмери ка световности и када егзистенцију свог бића види ван Завета, а у, просто речено, задобијању земаљске славе, власти и среће. Није згорег услед тога цитирати Његоша када објашњава узроке пропасти српског царства окривљујући, пре свега, тадашњу елиту, јер ова дијагноза може да буде путовођа за наше двадесетовековне поразе и ломове, као и за данашње стање све израженијег слабљења националног организма и све немоћнијег појединца у покушају да нешто промени.

Бог се драги на Србе разљути

за њихова смртна сагрешења.

Наши цари закон погазише,

почеше се крвнички гонити,

један другом вадит очи живе;

забацише владу и државу,

за правило лудост изабраше.

Невјере им слуге постадоше

и царском се крвљу окупаше.

Великаши, проклете им душе,

на комате раздробише царство,

српске силе грдно сатријеше;

великаши, траг им се утро,

распре сјеме посијаше грко,

те с њим племе српско отроваше;

великаши, грдне кукавице,

постадоше рода издајице.

Његош овде дијагностикује стање после смрти цара Душана, које је постојало и пре, али га је снажна личност Душанова амортизовала. Но после његове смрти дошло је до изражаја стремљење српске елите ка сопственим интересима који су игнорисали заједницу. Српска елита као да је заслепљена световним циљевима изгубила центар који их је до тада сабирао и уцељивао. Личност јаког владара могла је само привремено да прикрије особине као што су егоизам, или самољубље, осећај више вредности представника тадашње српске елите, који је породио и фанатизам у остваривању својих интереса на уштрб заједнице, а ово опет, услед губљења центра сабирања и мерила вредности, искључивост и осећај да су сви у праву и да је њихова пројекција и доживљај света једини исправан.

Можемо рећи да се на овом примеру види као један од главних узрока подела егоизам или високоумље, високо мишљење о сопственом расуђивању, деловању и генерално личности. Страст, а то је страст, гордости онемогућује човека да саслуша другог, да прими било какву сугестију, да уважи другога, а камоли да га послуша. Ако и други тако размишља, па и трећи, четврти, итд, што је био случај са представницима српске елите тада, онда су поделе и сукоби неминовност. Јер свако види себе као центар, те своју вољу и перцепцију друштва хоће да наметне заједници, рушећи све оно што је до тада сабирало народ и одржавало заједницу. Рушећи, чак и када се заклиње у те исте вредности које урушава, свако изазива револт осталих против себе, свеукупно производећи револт народа, његову збуњеност, сврставање у таборе и морално пропадање кроз мржњу, нетрпељивост и губљење здравог контакта са другима. То је суштина поделе и у средњем веку и модерном добу, али и у свим добима постојања заједнице.

Ако се сада вратимо на период после убиства Александра Обреновића видећемо да је народ у парламентарној монархији био сврстан у странке. Није сама демократија и постојање странака проблем, али је је постојао (а често и данас постоји) проблем у перцепцији странака. Губећи центар (баш као и великаши у средњем веку) странке и лидери су били они који су желели да наметну друштву своју визију света (наравно то је у комунизму, па и данас израженије), те је перцепција страначких групација, а без центра који сабира (а који долази из предања и традиције и објашњава приоритете народа и појединца), била апсолутизована. Лидери су доживљавани као неприкосновени, а „неприкосновени“ лидери воде, како би рекао владика Николај, у земљу Недођију, односно у пропаст друштва, народа и државе.

У кризним моментима, силе које сабирају још увек су надвладавале силе које раздвајају и деле. Тако у балканским ратовима видимо васкрсење Заветног духа, а бој против Турске се доживљава као испуњење Завета и освета за Косово. У Првом светском рату, под страховитим притиском силе сабирајуће освежавају заједницу која трпи надчовечанска страдања и чине је компактном, оживљавајући дух и вредносни систем који надилазе елиту, те и елита и народ следе оне исконске вредности које национ воде у правцу осмишљавања жртве, што опет подстиче на самопрегор и страдање за другога истовремено истичући више вредности као битније од приземних, појединачних стремљења.

Но, стварањем нове државе, у којој су се сада нашли и други, менталитетски и цивилизацијски потпуно другачији народи, српска елита и народ су се нашли пред новим и сложенијим испитом. Све поделе, неисцељене, умножавале су се услед нових дељења која су изазвана уједињавањем различитих народа у нову, сложену и крхку државу. У Југославији се српска интлектуална и политичка елита морала одредити према другим народима који су ушли у заједничку државу. Она се одредила југословенски, негирајући оно што је одређивало национални идентитет током свих векова постојања српског народа. Није сва елита тако поступила, али велики део јесте и одговор пред Други светски рат кроз Српски културни клуб, кроз покушај дефинисања српског идентитета и интереса, само је закаснели покушај да се надокнаде пропуштене деценије лутања.

У Други светски рат немали део Срба ушао је са партијским војскама. Готово све политичке организације су имали своју војску. Комунисти, Љотићевци, па чак и Равногорци су у циљу супротстављања комунизму временом прерастали у политички покрет. Дакле, поред комплетно непријатељског окружења које је сатирало српски народ и сами Срби су били између себе подељени, те услед тога фанатизовано су ратовали једни против других. Поделе у Другом светском рату, у тим смутним временима као да су доживеле кулминацију. Ипак оне неће бити са његовим завршетком заустављене, осим можда привидно у диктатури Комунистичке партије, која је више деценија после рата вршила власт и потирала свако другачије размишљање.

После погрома неколико десетина хиљада припадника српске интелигенције и елите, формирања модела комунистичког размишљања, при чему је све друго проглашено за ретроградно и као оно које угрожава корене модерног друштва, стварања култа КПЈ и њеног вође Јосипа Броза, створена је основа за макар привидно јединство. Изгледало је да су сви за једно – заједно за КПЈ у Броза. Но управо у оваквом концепту, насилног наметања идеологије и култа идолопоклонства, леже темељи дубљих подела које су резултат насилног гушења сваког мишљења и деловања, као и најпотпунијег удаљавања од центра сабирања, надвремених вредности које свако стабилно друштво мора имати.

Све оно што је било потиснуто није нестало, већ је огорчено чекало свој час да проговори и да се реализује. Контакт различитих полова друштва, оног које је заступало официјелну идеологију и оног које ће бити прозвано као ревизионистичко, био је на најнижем нивоу, а помирење се није могло, као што не може ни данас, ни назрети. Крајем осамдесетих година комунизам се рушио а сви који су били маргинализовани изашли су са својим визијама, како историје и комунистичког периода, тако и државе и садржаја националног идентитета. Можемо рећи да су у том тренутку само обновљене поделе које је својом страховладом и гушењем слободе мишљења КПЈ само потисла, али не и решила. Испоставиће се да ће их касније потомци комунистичких првака користити како би у подељеном друштву одржавали власт.

Комунистичко друштво није успело да успостави целину. Није успело да нађе центар. Када било ког човека прогласите центром сабирања, као што је у комунизму прокламована комунистичка партија као пандан цркви, а Тито као пандан божанству, осуђени сте на неуспех. Као прво зато што је човек смртан, проћи ће, а друштво ће се после тога расути. Друго, то је великим делом неискрено иако има оних наивнијих који лоботомирани прихвате идеологију и њено учење, те стога и оно што она прокламује. Треће и најбитније, човек је без целине расут, ум му је расут, мисли, хтења и дела, није уцељен, није исцељен што му је самом и немогуће својим силама да постигне. Без целине он је егоистичан, искључив, расут у разним страстима, жељама и амбицијама. И његови следбеници су такви. Они прокламују официјелну причу, али неискрено, због својих бенефита и етаблираности коју та прича доноси.

Дакле прокламује се верност вођи, али због себе, због својих жеља, амбиција. Они су као и вођа искључиви и фанатични у одржању официјелне приче. Искључиви у одржавању подела јер су и сами подељени. Јер подела је одвојеност од целине, недостатак целовитости, одсуство целовитости.

Пропашћу комунизма обнављају се потиснуте старе поделе, али истовремено долази до финализације и продубљења старо-нових подела. Једна групација покушава да задржи старо, док друга у једном синкретизму ново-старих идеја покушава да понуди друштву алтернативу. Ове две групације непомирљиво различито виде свет и Србију, што има за производ подељено друштво током деведесетих година, а и данас. Једноставно лидери, а и остали појединци, не видећи и не осећајући центар и оно што сабира, нуде друштву своје перцепције и визије. Искључиво, наравно продубљујући већ постојеће поделе. Временом се у елити кристалише мисао да је најбитније узети власт и ресурсе које она доноси, док обичан народ размишља да се придружи победнику и егзистенцијално обезбеди, а сви заједно као да више и не разумеју да је друштво оболелео и да се може функционисати на здравијим основама.

Финале ових подела било је петог октобра 2000. године, када је дошло и до стварних сукоба. Пре тога је дијалог потпуно умро. Имали смо две групације где није постојала никаква жеља за дијалогом, а у таквој атмосфери се увек стварају услови за конфронтацију која може да поприми и физичке размере. Као да је овај догађај, односно завршница комунизма и коначна победа тржишне  демократије, револуција петог октобра и коначна конфронтација тадашња два пола друштва, и најреалнији покзатељ нашег XX века.

Резултат подела је у предходном делу текста јасно наведен. Ми га видимо чак и у нашим, обичним животима. Али како би још дубље покушали да уђемо у корене подела, позваћемо се на Достојевског, који у роману „Злочин и казна”, објашњавајући мотиве за злочин свога јунака Раскољникова каже следеће: „У Раскољникову се доиста извршио страшан раскол. Узрок томе је његово драговољно и разумско подавање и потчињавање греху. Раскољников је постао расколник, јер је грех кобна расколничка сила која у човечијем бићу ствара раскол, расцеп, распад, смрт. Ту расколничку силу греха Достојевски је раставио на њене саставне елементе, проанализирао до њене атомске сићушности и пронашао да је она – обдарена разумом и вољом”, што ће рећи да узрок поделе чак и није само у човеку већ у некој сили која је изван. По Достојевском (а ми се слажемо са руским писцем) много тога није у човеку и узроке многих појава можда треба тражити и изван човека. Сведоци смо да на западу, поготово у модерно време, постоји огромна воља за моћ, којој су потчињени и за чије остваривање су потегнути и покренути сви ресурси које западна друштва имају. Просто делује као да нека воља изван човека покреће глобалне елите у остваривању циља овладавања светом, чиме окреће остатак света против себе, изазивајући поделе на светском нивоу. Отуда је Хантигтон писао о сукобу цивилизација, јер из визуре западног човека свет се види као сукобљен и подељен, али управо је западни човек узрок таквог стања услед свог новокрсташког похода који има за циљ да освоји свет, који му се онда како зна и уме супротставља. Даље каже Достојевски: „И као таква (расколничка сила), она улази у човека, дела и одомаћује се у њему помоћу његовог разума и воље. И само помоћу њих она разара и човека и друштво. А њен је крајњи циљ: помоћу огреховљеног људског разума и воље потпуно разорити и уништити човека и човечанство, то јест довести их до лудила и смрти.“

Из овог размишљања Достојевског видимо да су поделе много дубље него што можемо и да замислимо. Штавише поделе, како у појединцу тако и друштву, имају мистичну позадину. Оне се не могу решити округлим столовима, договорима и декларацијама. Можемо констатовати да оне не могу бити избегнуте ни у једном политичком систему. Оне се могу превазилазити унутрашњом променом појединца, која ће се временом рефлектовати на друштво. Унутрашња промена мора ићи ка томе да се човек уцели, исцели, да престане да буде фрагментиран, расут у мислима и хтењима, што ствара његову унутрашњу поделу. Тек цео човек, као део целине која сабира, може бити фактор ширења силе која неутралише поделе.

Има још једна битна ствар. Само цео човек (и цео народ), сабран око центра сабирања, имун је на утицаје и суфлирања са стране, суфлирања која долазе изван њега, било то од других људи, других система и држава која утичу на сопствени народ и државу. Примере сабраних људи, као и оних лабилних виђамо свакодневно у животу. Можемо врло лако да приметимо како се онима лабилнијима може суфлирати, да се они могу усмеравати у правцу који одговара ономе ко усмерава, напросто зато што нису зреле, или сабране личности. Услед тога они су спремени, често просто из немоћи, да чине оно што неко са стране иницира, наносећи штету и себи и друштву.

Ако овај пример појединца пренесемо на друштво видећемо да се и друштва фрагментирана повијају пред утицајима споља. Разлог је врло једноставан, она немају центар сабирања. Такав центар је српско друштво имало већим делом своје средњовековне историје, све до моралног урушавања елите коју је описао Његош. Тај центар се обновио манифестационо, али и суштински оснажио у време Пећке патријаршије. Тада, у готово  немогућим условима, видимо  компактно готово читаво српско друштво, спремно и моћно да одоли многим притисцима у условима када нема државу и када егзистира у неколико, претежно пријатељски расположеноих царстава.

Тадашњи српски народ је услед постојања центра сабирања, који је био сконцентрисан у тадашњој његовој кровној институцији, Пећкој патријаршији, био отпоран на спољне утицаје. Знао је смисао живота, који се не исцрпљује земаљским благостањем, него је усмерен ка есхатону, оном крајњем које је одређено спасењем и духовним битисањем у заједници са Логосом, односно Светом Тројицом која сабирају изабрани народ, односно цркву Божију на земљи. Тадашња отпорност народа на суфлирања била је много јача него у двадесетом веку, када смо имали велику државу, науку и војску, те наизглед изгледали моћнији. Но, испоставило се да је, у односу на веру и благодатни осећај сабраности око светосавско-православног духа у цркви Божијој, све ово немоћно, а да је српска елита, обездуховљена и обазверена, упркос разним светским знањима постала немоћна да се одупре погубним светским утицајим, те је постала склона поделама, бивајући најодговорнија за фрагментирање друштва и располућеност нације.

Управо је у овоме рецепт за рестаурацију целовитости народа, а и сваког појединаца. Срби су вековима знали, а од Светог Саве нарочито, да је очување Завета залог контакта са целином. Јер цео може бити само човек и народ који је део целине. Целине која је откривена и која се и данас открива на Светој Литургији, у цркви православној, као пројава надвремености у пролазном свету. Она, односно та пројава, заједнице Оца и Сина и Светога Духа, пројава надвремене заједнице мора бити центар сабирања, јер само она може да издржи ту страшну, али величанствену улогу очувања сабране заједнице. Све остало, економија, било која идеологија, било шта материјално, било који човек, ако се постави на место центра неће моћи да издржи ту улогу и биће узрок подела и фрагментисања друштва и појединаца. Ако се Света Тројица поставе на место центра, кроз Христа Спаситеља као главе цркве, све остало ће бити постављено на своје место и моћи ће да игра конструктивну улогу у функционисању и духовно-материјалном напретку нације и појединаца.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања