Podela na Radikale i Liberale u Vojvodini od 1880. do 1887. godine

Podela na Radikale i Liberale u Vojvodini od 1880. do 1887. godine

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Pored notabiliteta, u samim redovima Srpske slobodoumne stranke, postojala je grupa predstavnika Nove omladine, sačinjene oko vršačkih socijalista Jaše Tomića i Laze Nančića. Iako se ne može govoriti o socijalistima u punom smislu, njihov cilj je bila dopuna Bečkerečkog programa socijalnim zahtevima, tzv. pitanjem hleba. Za razliku od notabiliteta, oni su bili dosledno nacionalno beskompromisni, ali su zahtevali veću brigu stranke prema siromašnijim pripadnicima srpskog naroda. Ovu grupaciju već od 1884. godine možemo smatrati srpskim radikalima u Ugarskoj, iako će tek 1887. godine doći do formalne diferencijacije Srpske narodne radikalne stranke, koja će sebe u početku, nakon podele, neko vreme nazivati Celokupna srpska narodna slobodoumna stranka.

Kako bi ponovo učvrstio svoje pozicije i sačuvao nepromenjenu politiku Bečkerečkog programa, Miletić je sazvao veliki zbor birača Srpske narodne slobodoumne stranke u Novom Sadu 17. aprila 1881. godine. Iako je prevashodna namera bila da se stranka pred predstojeće izbore učvrsti prema notabilitetima u svojim redovima, i donese odluka o očuvanju Bečkerečkog programa, došlo je do sukoba sa predstavnicima Nove omladine. „Suprotno jednodušnom stavu vođstva stranke da ne menja Bečkerečki program, energično je istupio Jaša Tomić, zahtevajući da se u program unese „pitanje hleba“, podrazumevajući pod ovim radikalnu promenu materijalnog i društvenog položaja siromašnih slojeva naroda. Tomićevom zahtevu se suprotstavio lično Svetozar Miletić, objašnjenjem da se materijalni interesi podrazumevaju u demokratskom programu Narodne stranke, a da Tomiću kao socijalisti nema mesta na zboru ove stranke.“ Tomić je osporio demokratičnost svih stranaka zastupljenih na ugarskom saboru, u svojoj brošuri je okarakterisao Bečkerečki program kao zastareo, a Miletića podrugljivo nazvao „narodnosni papa“. Novosadski zbor je jasno iskristalisao da u Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci postoje tri frakcije, prva je bila ona koja se zalagala za očuvanje Bečkerečkog programa, notabilitetska koja je ovaj put izbegla konfrontaciju i radikalska koja se zalagala za dopunu programa socijalističkim načelima.

„Tek kada je decembra 1882. godine urednik lista postao Miša Dimitrijević, mnogi su se ponadali da će Zastava ponovo postati „životvorna sila“ kao što je nekad bila. Ubeđeni da će Dimitrijević biti u stanju da povrati Zastavi poljuljani ugled i kanališe njenu politiku u onom pravcu kojim se ona kretala ranijih godina pod Miletićevim rukovodstvom, Nikola Marković, Dimitrije Ruvarac, Sima Bikar i drugi nudili su mu saradnju i objašnjavali zbog čega su bili ućutali. Međutim, posle nekoliko meseci, pod pritiskom Miletićeve okoline, Dimitrijević je bio prinuđen da napusti Zastavu, a oktobra 1883. godine njegovo mesto zauzeo je dotadašnji saradnik lista Todor Bekić. Pod rukovodstvom Bekića Zastava je ubrzo postala notabilitetski organ Nike Maksimovića. Ona je napustila opozicionu politiku Bečkerečkog programa…“

Miletiću, koga je život bičevao, su se još od vackog tamnovanja ozbiljno manifestovali napadi psihičke bolesti, što se nakon oslobađanja periodično ispoljavalo. U avgustu 1882. godine, Miletić je potonuo u najteži oblik oboljenja i morao je biti hospitalizovan, prvo u Pešti, zatim u Beču. Iz pisma Jovanu Jovanoviću Zmaju od 4. novembra 1882. godine jasno je da je Miletić mogao da boravi isključivo u prostoru okovanom rešetkama, neretko vezan za krevet, i upotpunosti zavisan od potpune medicinske nege. Miša Dimitrijević je uz pomoć Zmaja, pokrenuo tajnu akciju za prikupljanje finansijskih sredstava neophodnih za Miletićevo lečenje. Miletić je sa retkim fazama oporavka i pribranosti što u institucijama što kod porodice poživeo do 4. februara 1901. godine, kada je nakon dve decenije teškog stanja preminuo boraveći kod svog sina Slavka u Vršcu.

Početkom 1884. godine Srpska narodna slobodoumna stranka je izgledala ovako: Miletića, kao vrhovnog autoriteta više nije bilo; Zastava je vodila notabilitetsku politiku; Polit je bio pasivniji i odmereniji nego ikada; politiku Bečkerečkog programa vodio je samo Miša Dimitrijević, koji se zajedno sa prvakom novosadskih slobodoumaca Ilijom Vučetićem i istomišljenicima zalagao za očuvanje kontinuiteta Bečkerečkog programa i Miletićeve politike; Radikali sačinjeni od nekadašnjih vršačkih socijalista i novih omladinaca okupljeni oko Jaše Tomića su sve više jačali, suprotstavljajući se Notabilitetima zajedno sa grupom oko Dimitrijevića, ali tražeći da se nacionalni program dopuni socijalnom komponentom. Ovakva situacija je ohrabrila ugarsku vladu, visoki srpski pravoslavni kler i notabilitete da izvrše odlučujući udarac na opozicioni pokret kod Srba u Ugarskoj. Videvši svoju šansu da izvrše konačni prevrat unutar Srpske narodne slobodoumne stranke, notabiliteti su otpočeli akciju, održavši 25. marta 1884. godine u Budimpešti u luksuznom hotelu Hungarija konferenciju za 40 pozvanih viđenijih članova na kojoj su planirali organizovanje promene kursa stranke i odustajanje od Bečkerečkog programa. Konferenciju je sazvao Nika Maksimović, a novi notabilitetski program u četiri tačke kao izvestilac izneo je dr Svetislav Kasapinović. Suština ovog programa je bila da se odrekne od opozicionog delovanja, prema nagodbi i Ugarskoj vladi, te da Srbi svoja prava potraže u doslednoj primeni zakona o narodnostima i crkveno-prosvetnoj autonomiji. Grupa oko Miše Dimitrijevića nije prisustvovala ovoj konferenciji, ali je zato Tomićev radikal, Đoka Milosavljević iz Vršca osporio pravo Budimpeštanskoj predkonferenciji da bilo šta menja u ime stranke, pa je odlučeno da se organizuje veliki zbor birača Srpske narodne slobodoumne stranke u Velikoj Kikindi na kome će se o tome raspravljati. Pred samu konferenciju u Budimpeštu je stigao i Miša Dimitrijević, koji je pre njenog održavanja pokušao da u ličnim razgovorima sa njenim učesnicima, a njegovim starim saborcima, izdejstvuje da odustanu od održavanja konferencije, a pošto u tome nije uspeo, konferenciju je bojkotovao (pridružila su mu se još četiri delegata pozvana na konferenciju).

Uz veliku podršku ugarskih vlasti notabiliteti su 13. aprila 1884. godine u Velikoj Kikindi održali impozantan zbor sa preko hiljadu prisutnih birača Srpske narodne slobodoumne stranke iz 52 mesta, najviše iz Pančeva koje je postalo centar notabilitetske politike. Za predsednika zbora izabran je dotadašnji višestruki poslanik Srpske narodne slobodoumne stranke iz Velike Kikinde, Miša Sabovljević kog je predložio Nika Maksimović, a za izvestioca dr Stevan Kasapinović iz Pančeva. Ovaj zbor je bojkotovala grupa liberalnog centra okupljena oko Miše Dimitrijevića, uprkos apelima Jovana Jovanovića Zmaja da Miša Dimitrijević podstakne masovni odlazak svojih istomišljenika i stvori ogromnu većinu, kojom će se sprečiti podela stranke. Oštru opoziciju na skupu su činili radikali Jaše Tomića. Notabiliteti, koje su mahom činili stariji viđeniji članovi stranke su obezbedili podršku većine prisutnih birača za svoj program, a prihvaćeno je i to, da se okupljeni oko ovog programa izdvoje kao nova Narodna stranka (izbacivši pridev slobodoumna, odnosno liberalna) i da kao svoj organ zadrže Zastavu. Pored prisutnih radikala i liberalni centar, odnosno liberali su osudili zaključke ovog događaja.

Kao proizvod Velikokikindske konferencije možemo smatrati podelu srpskog opozicionog pokreta na tri frakcije, odnosno stranke. Pored notabiliteta koji su ovom konferencijom formirani kao posebna stranka, preostale dve grupe, radikalna i liberalna, će nastaviti saradnju protiv Velikokikindskog programa iako jasno međusobno diferencirani i distancirani. Do njihove definitivne konfrontacije će doći nakon izbora za srpski narodno-crkveni Sabor 1885. godine, a funkcionisaće preko sopstvenih organa tj. glasila – liberalnog Branika Miše Dimitrijevića i radikalske Zastave, koju će uz blagonaklonost Miletićeve ćerke Milice, sa kojom će se i oženiti, iz notabilitetskih ruku preuzeti Jaša Tomić. Do formalizacije postojanja dve stranke doćiće tek 1887. godine, kada će Tomić formirati Celokupnu srpsku narodnu slobodoumnu stranku, koja će ubrzo nakon toga promeniti naziv u Srpska narodna radikalna stranka, a Miša Dimitrijević i Mihailo Polit Desančić će svoj liberalni deo konstituisati kao partiju kontinuiteta pod istim nazivom Srpska narodna slobodoumna stranka, odnosno Srpska liberalna stranka. Upravo ovaj deo liberalnog centra predstavlja temu ovog rada.

Nedugo nakon izdvajanja notabiliteta, sprovodeći politiku obaranja Kikindskog programa, lišen upliva u Zastavu, koristeći manje čitan nedeljnik Srpsko kolo kao organ svoje opoziciono-liberalne agitacije, 13. juna 1884. godine u Šajkaškom izbornom srezu, na dopunskim izborima na poslaničko mesto koje je Miletić zbog bolesti napustio, za poslanika na Ugarskom saboru izabran je Miša Dimitrijević. Dimitrijević je bio jedini srpski opozicioni poslanik.

Od samog početka pojedini liberali su u radikalima prepoznavali veću opasnost nego u notabilitetima.

 Na izborima za ugarski Sabor iste godine Srbi su dobili samo jednog opozicionog poslanika i to Mišu Dimitrijevića, a Mihailo Polit je prvi put doživeo izborni neuspeh, što ga je do 1887. godine udaljilo iz političkog i javnog života. Notabiliteti su pokušali da predstave ove izbore kao svoj uspeh, tvrdeći da su dobili četiri poslanika, međutim nijedan od navedenih poslanika nije bio isključivo njihov, pošto ih je sve predložila i ugarska vladajuća stranka, a među njima je bilo i Srba vladinovaca koji su redovno dobijali izbore kao vladini kandidati i koje notabiliteti uopšte nisu ni podržali.

Kako bi sačuvali privid jedinstva, srpski opozicionari, i liberali i radikali su u ime još uvek formalno jedinstvene Srpske narodne slobodoumne stranke, zakazali veliki zbor birača stranke za Vidovan 27. juna 1885. godine, u nameri da zajedničkim snagama, uz velike napore da se međusobno istrpe, spreče upliv notabiliteta u Srpski narodno-crkveni sabor. Viši interes je zahtevao, i od Tomića i njegovih radikala i Dimitrijevića i njegovih liberala, da sačuvaju pred biračima jedinstvo opozicione stranke. Ugarska vlast, iako je odobrila održavanje biračkog zbora u Somboru, okarakterisala ga je izrazito neprijateljskim za mađarsku politiku i patrijarha Anđelića, i 18. juna naložila sreskim načelnicima da se svim sredstvima postaraju da se što manji broj Srba sa njihovog područja odazove pozivu na somborski zbor. Uveliko svestan podele preostalog dela Srpske narodne slobodoumne stranke na radikale i liberale, svestan neophodnog jedinstva radi spasa srpske autonomije od notabiliteta kao produžene ruke Ugarske vlade, Jovan Jovanović Zmaj je Srbe pozvao na zbor pod motom: Odbac’mo sada sve što braću deli. Glavnu reč na zboru su vodili Miša Dimitrijević i Jaša Tomić, a pridružio im se i Zmaj, što je prezentovalo realnu sliku na Srpske narodne slobodoumne stranke, podelu na liberale, kao stranku kontinuiteta, radikale koji su kontinuitet baštinili sa nacionalnim delom programa, ali tražili njegovu dopunu socijalnom politikom i Zmaja kao pomiritelja. U očima srpskih birača na ovom skupu je sačuvano jedinstvo i demonstrirana sloga u borbi protiv politike ugarskih vlasti i patrijarha Anđelića, obe frakcije su predložile Zmaja na spisak zajedničkih kandidata za izbore i formirano je zajedničko izvršno telo stranke, središnji odbor koji je bio zadužen za predizbornu agitaciju. Uprkos pritiscima od strane Ugarskih vlasti i akciji klerikalaca i notabiliteta Somborski zbor je bio najmasovnije srpsko okupljanje koje je „po veličini i oduševljenju nadmašilo Miletićev zbor u Bečkereku i sve omladinske skupštine šezdesetih i sedamdesetih godina.“  Pokazano jedinstvo, iako privremeno, na Somborskom zboru, pojačalo je rešenost ugarskih vlasti da svim silama potpomognu uspeh Srba sa umerenim osećanjima, kako su oni nazivali notabilitete, na izborima za Srpski narodno-crkveni sabor.

 Pobeda liberala i radikala privremeno okupljenih oko zajedničkog cilja, odnosno u okviru središnjeg odbora Srpske narodne slobodoumne stranke je bila impoznantna. Uprkos neviđenim pritiscima Ugarske vlade, sa liste (preciznije: spiska) središnjeg odbora formiranog na Vidovdanskom somborskom zboru izabran je veliki broj poslanika. Od ukupno 68 izabranih poslanika, 62 je odmah po završetku izbora prihvatilo program i stupilo u redove Srpske narodne slobodoumne stranke sa ciljem da se izbore za sanaciju i obnovu srpske autonomije.“[1] Po Dimitriju Kiriloviću od ukupno 75 poslanika, 63 izabrano sa biračke liste središnjeg odbora Srpske narodne slobodoumne stranke, dok je znatan deo od preostalih 12, odmah po verifikaciji mandata takođe pristupio stranci – no neznatna razlika u broju ne umanjuje suštinu ove velike pobede.

„Sabor je otvoren 23. septembra 1885. godine u prisustvu kraljevog komesara Edvarda Čeha. Pošto je pročitao kraljevu odluku o svome postavljenju za komesara i pošto je pozdravio sabor, sve to na mađarskom jeziku, poslanici Miša Dimitrijević i Jaša Tomić izjavili su sa žalbom da je poslovni jezik sabora srpski i da očekuju da će ubuduće kraljevski komesar opštiti sa saborom na srpskom jeziku.“ Ovo je ujedno bio i poslednji trenutak prividnog jedinstva kroz koje je sve vreme manifestovan rivalitet liberala i radikala, odnosno njihovih prvaka. Većina saborskih poslanika će ostati na strani kontinuiteta odnosno liberala. Za potpredsednika sabora je izabran liberalni prvak dr Ilija Vučetić, a „Srpski pravoslavni narodno-crkveni sabor u svojoj sednici od 3. oktobra 1885. godine, izabrao je iz svoje sredine odbor petnaestorice, kome je u dužnost stavio da sve po saborskom odboru i narodno-crkvenom školskom Savetu podnešene uredbe i predloge prethodno u pretres uzme i za saborsku raspravu zgotovi“. Odbor petnaestorice je za svog predsednika izabrao dr Iliju Vučetića, a najaktivniji član pored njega bio je Miša Dimitrijević. U sastav odbora nisu ušli radikali.

Shvativši da ne postoje mogućnosti da parira Dimitrijeviću i liberalima, njemu se suprotstavio Jaša Tomić. Tomića su još dva poslanika podržala u zalaganju da sabor prekine sa radom dok se ne isprave sve povrede autonomije koje su konstatovane na predlog odbora petnaestorice. Znajući da opozicionim, radikalnijim stavom može samo ojačati svoje političke pozicije u srpskom narodu urednik Zastave je 3. oktobra, poput tri godine ranije Miše Dimitrijevića, podneo ostavku na mesto poslanika rumskog sreza obrazloživši je rečima:  „Sve što je ovaj slavan sabor učiniti trebao, to je po mom mišljenju učinio … Nabrojao je povrede, izneo tegobe, tražio leka. „Dok ne bude tog leka, uspešno se raditi ne može“. Tako je slavni sabor izrekao 18. septembra, a 20. septembra učinio je ukoliko se ja u tome razumem, drukčije.  Od 18. do 20. septembra otišao je slavni sabor na novo polje, na koje mu slediti ne mogu. Ne mogu raditi bezuspešno, ne mogu da žrtvujem svoja uverenja“.

Pobeda na izborima za Srpski narodno-crkveni sabor, koja je pokazala da notabiliteti nemaju uporište među Srbima, kao i raspored snaga u kome su liberali imali većinu u autonomnim organima, a Tomić posedovao najuticajniji srpski politički list Zastavu – doveli su do prestanka neophodnosti međusobnog tolerisanja i žestoke međusobne diferencijacije u cilju preuzimanja Miletićevog političkog nasleđa. Pošto su porazili notabilitete, liberali kao nosioci političkog kontinuiteta i radikali koji su imali Zastavu i Miletića kao tasta svog vođe, otpočeli su otvorenu konfrontaciju. Obzirom da su se političke stranke u tom periodu okupljale isključivo pred izbore, prilikom pokušaja takvog okupljanja 1887. godine i formalno će se pocepati u dve srpske opozicione stranke. Pored izbornih radnji jedini stranački organi koji će u međuperiodu nositi političke aktivnosti bila su stranačka glasila.

Obzirom da je Tomić kog su liberali okarakterisali kao „političkog đuvegiju“ raspolagao sa Zastavom, Miša Dimitrijević je već 17. oktobra 1885. godine objavio prvi broj Branika, koji će naredne dve godine biti jezgro oko koga će se okupljati srpski liberali iz Ugarske, a nakon toga i zvaničan organ Srpske liberalne stranke.

Od prvog broja uredništvo Branika preuzima istaknuti srpski liberal i blizak prijatelj Miše Dimitrijevića, Nikola Joksimović.

Srpski narodno-crkveni sabor je zasedao ukupno 14 dana, u toku svog rada je pored imenovanja odbora petnaestorice usvojio i adresu kojom je traženo od vladara da se saniraju povrede srpske autonomije. Nakon toga Sabor je obustavio svoj rad dok odbor petnaestorice ne završi sve obaveze koje je preuzeo na sebe i ne iznese saboru na razmatranje. Nakon oktobra 1885. godine, Sabor se nije sastajao do oktobra sledeće godine.

Do prve samostalne izborne aktivnosti Srpske liberalne stranke (bez radikala i notabiliteta) došlo je proglasom od 5. novembra 1885. godine u vezi ponovljenih izbora za članove Sabora iz mohačkog okruga. Proglas biračima u kome su liberali istakli svoje kandidate za poslanike potpisali su Miša Dimitrijević predsednik, i istaknuti liberal dr Paja Janković perovođa (sekretar) klupskog odbora stranke na Srpskom narodno-crkvenom saboru.

Izbori za crkvene opštine i eparhijske skupštine su pokazali veliki rivalitet između liberala i radikala u okviru još uvek formalno nepocepane stranke. Liberali su radikale doživljavali kao neželjeni element u narodu i stranci, kao nešto što socijalizmom pokušava da podiđe širokim masama na račun kulturnih institucija, inteligencije i demokratskih načela u kojima su prepoznavali sebe.

Dodatno zatezanje odnosa između srpskih liberala i budućih radikala okupljenih oko Tomića, predstavljalo je objavljivanje brošure Tomićeve supruge i Miletićeve ćerke Milice pod nazivom Nekoji „prijatelji“ Miletićevi u kojoj je Dimitrijevića i srpski liberalni centar okupljen oko Branika opisala u izrazito negativnom kontekstu, posebno naglašavajući da je Miša Dimitrijević na razne načine pokušavao da se domogne Zastave. Činjenica da se jedna žena putem političkog pamfleta obračunava sa političkim neistomišljenicima u okviru patrijarhalnog srpskog opozicionog korpusa, predstavljala je veliki politički presedan. Miša Dimitrijević je iste godine odgovorio svojom brošurom Malo više svetlosti u kojoj je pobio sve navode Milice Tomić i izneo svoje viđenje stvari. „Vođena logikom osramoćene žene isterane na brisani prostor, Milica mu je odgovorila novom još nesrećnijom knjižicom: Izvrtanje nije svetlost.“ Dalja polemika je nastavljena na stranicama Branika i Zastave, a Dimitrijević je napisao: „Žena što me na megdan izaziva samo je skutonoša, a za njenim štitom stoji vajni junak, podla kukavica kojoj obraz podnosi da se ispod ženske kecelje sakriva… njen odvažni gospodar i urednik Zastave, glavom sam g. Jaša Tomić.“

Miša Dimitrijević se januara 1887. godine obreo u Budimpešti gde je u svojstvu šajkaškog poslanika planirao da održi govor na sednici Ugarskog sabora. Ovo je bilo tek prvo Dimitrijevićevo obraćanje za tri godine, što nam govori da iako suveren i neprikosnoven u srpskoj publicistici, narodno-crkvenim pitanjima i liberalno-opozicionom pokretu, nije u dovoljnoj meri koristio saborsku govornicu za osvetljavanje srpskog pitanja i učvršćivanje pozicija Srpske liberalne stranke. Dimitrijević se 25. januara 1887. godine Saboru obratio govorom koji je u potpunosti odražavao temeljne principe srpskih liberala prema političkoj i državnoj  situaciji u Ugarskoj. Naconalno nadahnuti govor tada jedinog srpskog opozicionog poslanika, izabranog na ponovljenim izborima u šajkaško-titelskom srezu, Miše Dimitrijevića je izazva veliko uzbuđenje među ugarskim parlamentarcima, i sukob sa srpskim notabilitetima Sabovljevićem i Đurkovićem (iz Hrvatske) i sa vladinim poslanicima, a i sam predsednik ugarske vlade ga je markirao.

Tokom januara pred čitaoce je izašla i brošura Mihaila Polita Desančića pod nazivom Recimo koju. Polit se sa tri godine zakašnjenja suprotstavio Kikindskom programu, koji je među biračima odavno bio odbačen. Iako se usprotivio politici notabiliteta Polit je smatrao da je bilo kakvo dalje prepucavanje sa njima nepotrebno, obzirom da oni nisu imali lošu nameru, već su bili u zabludi, negujući drugačije iluzije od većine naroda. Polit je žestoko kritikovao radikale koji su agitaciju protiv Kikindskog programa zloupotrebili za prikupljanje političkih poena tako što su najniže slojeve dizali socijalnim obećanjima.

Već 22. januara 1887. godine Branik je obavestio čitaoce: „Čuveni naš sunarodnik dr M. Polit Desančić, čije su reči nekada nalazile odjeka u celoj Evropi, bio je okolnostima nateran na dugo ćutanje. Na korist narodne stvari, na radost njegovih prijatelja, on je evo opet progovorio!“

Laza Nančić, najbliži Tomićev saradnik, tada već teško bolestan, je uskoro odgovorio Politu brošurom Recimo i mi koju, u kojoj je optužio Polita za neučešće na Somborskom zboru i pasivizaciju u trenutku kada je od njega očekivano da zauzme Miletićevo mesto na čelu stranke, što je po Nančiću Polit izbegao plašeći se da poput Miletića ne završi u zatvoru. Nakon Nančićeve brošure je došlo do žestoke rasprave između radikalske Zastave i liberalskog Branika, koji je uzeo Polita u zaštitu. Svrstavanje Polita među liberale i početak njegovog pisanja u Braniku, početkom 1887. godine dovelo je do izuzetne intelektualne snage, poleta i entuzijazma i predstavljaće jedno od najjačih zamaha Srpske liberalne stranke, koji će trajati manje od tri godine do ubistva Miše Dimitrijevića. Obzirom da je bilo jasno da će do konačnog sukoba radi prevlasti između liberala i radikala oko Miletićevog nasleđa, odnosno Srpske narodne slobodoumne stranke, uskoro doći zbog izbora koji su bili predviđeni za 1887. godinu, radikali su žestoko napali Mihaila Polita Desančića, a liberali nastavili da ga još upornije brane rečima: „Oborene su sve uglednije ličnosti Srpske narodne slobodoumne stranke. Ostao je još nedotaknut dr Polit, pa sad treba i njega oboriti! Tako misli Jaša Tomić. Pa ko da zastupa onda srpsku narodnu slobodoumnu stranku – pitamo mi. Zar Jaša Tomić – naopako!“

U pokušaju da sačuva formu još zvanično postojeće Srpske narodne slobodoumne stranke, kroz kontinuitet opoziciono-liberalnog delovanja i pokušaj da distancirajući radikale ostvari što bolji rezultat, Miša Dimitrijević jedini srpski opozicioni poslanik na Ugarskom saboru se početkom marta proglasom obratio Srbima biračima, nakon čega je usledio i zvaničan poziv Srbima biračima da se okupe 19. aprila u Srbobranu, koji je potpisao čitav niz uglednih ličnosti iz redova Srpske narodne slobodoumne stranke na čelu sa Mihailom, Politom Desančićem, Mišom Dimitrijeviće, Ilijom Vučetićem, Pajom Jankovićem, Pajom Gostovićem, Nikolom Joksimovićem i mnogima drugima, uključujući i one koji će se već ubrzo naći na radikalskoj strani poput Stevana Jeftića, na primer.  

Sudbonosni zbor je bio održan u Sentomašu (Srbobranu) 19. aprila 1887. godine. „Na ovom zboru je i formalno izvršen definitivni rascep na „branikovce“ i „zastavaše“, odnosno liberale i radikale. Već na pretkonferenciji gde su bile zastupljene obe strane,  izbio je sukob oko utvrđivanja dnevnog reda. Radikali su zahtevali da se pretrese Bečkerečki program, a liberali da se o tome ne raspravlja. Na početku samog zbora, obe strane su predložile svog kandidata za predsednika zbora: liberali Polita, a radikali Đuru Cvejića. Do sporazuma nije moglo doći i zbor je rasturen intervencijom policije. Obe strane su se besomučno optuživale za neuspeh zbora. Posebna optužba je išla na račun Tomića, što je hteo „da svu moguću masu nebirača uvuče na zbor“ i što nije odustao od svog zahteva da se bečkerečki program proširi „pitanjem hleba“… Već 23. aprila Branik je pozvao „sve rodoljube na nov opšti birački zbor, koji će se održati u Novom Sadu 1. maja 1887. godine“, naglašavajući da „ko ne želi da se v. bečkerečki program… menja, i koga u toj želji ne rukovodi nikakva primisao, dobro nam je došao.“

„Početkom maja meseca obe protivničke stranke su na zasebnim zborovima postavile temelje za dve nove stranke nastale na ruševinama stare. Prvog maja 1887, u Novom Sadu održan je zbor onih koji ostaju na temelju bečkerečkog programa od 1872. godine. Zbor je doneo odluku da se pristalice ovog programa organizuju u posebnu stranku koja će zadržati ime stare Srpske narodne slobodoumne stranke, a Branik će biti njen službeni organ.“ Ova stranka je ustvari predstavljala prečišćenu stranku kontinuiteta, a u javnost ju je prepoznala kao Srpsku liberalnu stranku. Nekoliko dana kasnije Tomićevi radikali su održali zbor na kom su formirali svoju stranku pod nazivom Celokupna narodna slobodoumna stranka. Ona će u javnosti biti prepoznata kao radikalna, a 1891. godine će i sama istaći taj naziv, zvanično se nazvavši Srpska narodna radikalna stranka.

Branik 2, 20. X 1885.