Autor: msr Marijana Jelisavčić Karanović, književni kritičar
Srećom po našu književnost i kulturno nasleđe, iza velikog broja srpskih pisaca ostala je prepiska koju su vodili sa svojim savremenicima. Zbog tih spisa, koji su u najvećem broju slučajeva sačuvani zahvaljujući brizi srodnika naših kulturnih pregalaca (i/ili njihove sistematičnosti), mi smo danas u mogućnosti da bolje razumemo prilike tog vremena, političku i društvenu klimu ali i da naučimo više o samim piscima i njihovim zanosima i prkosima. Čini se da je prepiska koju je Vuk Karadžić vodio sa svojim prijateljima, saradnicima i potencijalnim pomagačima pri skupljanju usmenog narodnog blaga, jedna od najobimnijih prepiski koja postoji na našim prostorima. Priroda Vukovog posla bila je takva da je svakodnevno dobijao veliki broj pisama, ma gde se nalazio, jer je često oglašavao pozive za prenumeraciju za svoja dela ali i molbe ljubaznim ljudima da mu pošalju priče, pesme i podatke o običajima, karakteristične za sve delove Srbije. NJegov sakupljački poduhvat nikada ne bi iznedrio toliko raznolike i obimne studije o tradiciji srpskog naroda koja je do tada postojala samo kao usmeno svedočenje koje se prenosilo s kolena na koleno.
U jednoj od trinaest priređenih i izdatih knjiga Vukove prepiske (dvanaestoj po redu[1]), nalaze se pisma koja je Vuku poslao učitelj Vasilije A. Stefanović iz Bajine Bašte. Pisama ima osam, a Vuku su poslata u Beograd u periodu od 1859. do 1862. godine. Nažalost, nemamo podatke da li je reč o kontinuiranoj razmeni pisama, jer Vukovi odgovori nisu sačuvani, ili ne postoje, iako bajinobaštanski učitelj u jednom pismu Vuku zahvaljuje na odgovoru, a u nekom od narednih se pita zbog čega Vukovi odgovori izostaju. Ova pisma nisu samo poslovne prirode, mada je inicijalna intencija neka vrsta saradnje – učitelj šalje priče za koje smatra da bi Vuka mogle zanimati i popise sela u okolini Bajine Bašte, preko Drine. Osim toga, navodi nekoliko generacija ranije zanemarene rodbinske veze između Karadžića i Stefanovića, kao i želju da ih obnovi i učvrsti. Iz učiteljevih pisama saznaćemo i o ostalim članovima bajinobaštanske porodice Stefanović, ali i Vasilijevoj želji da promeni posao, za šta mu je potrebna pomoć njegovog davno izgubljenog rođaka, tada jednog od najuticajnijih ljudi na kulturnoj mapi Srbije.
Pisma ćemo, transkribovana i data savremenom ćirilicom srpskog jezika, uz primenu aktuelnih pravopisnih pravila, navoditi po redosledu kojim su stizala Vuku u Beograd. Izostavićemo priče koje je Vasilije poslao Vuku (reč je o pričama Kralj, seljak, general-major; Carev zet i krilata baba; Vojnik i vodeničar i Sveti Sava i đavo). Originali ovih pisama čuvaju se u Arhivu Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu.
- Bajina Bašta, 30. juni 1859.
Počitajemi Gospodine!
Jošt 1848. god[ine] imao sam čest biti kod Vas sa pokojnim Gospod[inom] Lazarom Vojvodićem, kojom sam prilikom pokazao Vam da sam od porodice „Karadžića“ i da želim s vama izbliže upoznati se.
Okolnosti, koje su nas za prošli[h] 11 godina rastavile, izlišno mi je dokazivati, jer su sada iščezle.
Vreme je, dakle, Gospodine mili, da ne ostanemo zaboravljeni – pa zato Vam se ovim kratkim načinom za sada javljam, izveštavajući vas učtivo, da ću, ako me zdravlje posluži, ovog leta i lično k vama u Beograd doći.
Žao mi je što Vam dostatočno rodoslovije moje opisati ne mogu; samo utoliko Vam mogu kazati da mi je mati više puta pričala kako su joj Nikola, Šujo i ili Simo ili Mimo Karadžići, ujaci, i da njena – matere moje – porodica sada[š]nja proizilazi od nekakve Karadžića ili „Mande“ ili „Kande“. No pri svem tom i pak je moja osobita želja da se sa Vama lično sastanem; pa zato Vas učtivo molim da me sa Vašim meni dragim i milim pismom počestvujete, javivši mi jakošnje mesto Vašeg obitavanja.
Pozdravljajući Vas, jesam
s najvećim poštovanjem
Vaš ponizni sluga
Vasilije A. Stefanović
učitelj bajinobaštanski
- junija 1859. god. u Bajinoj Bašti
- Bajina Bašta, 30. novembar 1859.
Mnogopoštovani Gospodine!
Ovde pod /. //. ///. ////.[2] priložene četiri pripovetke narodne, koje sam do sada sastavio, pošiljem Vam s tom poniznom molbom, da i[h] Vi primiti izvolite sa onakvim usrdijem s kakovim i[h] Vama pošilje, Vas srcem i iskreno ljubeći i pozdravljajući
Vaš srodnik
Vasilije A. Stefanović
učitelj
u Bajinoj Bašti, 18. n[o]v[emb]ra 1859. god.
- Bajina Bašta, 12. februar 1860.
Mnogopoštovani Gospodine!
Ja sam pre dva dana dobavio o mom trošku jednog Turčina iz Osata i preko njega sam podrobno doznao: koliko ima sela u Osatu u kojima su sami Srbi, koliko sa Turcima pomešani i u koliko sela stanuju sami Turci. Ovako sam isto opisao Ludmer, i tek ćete sada imati pravo ponjatije o ovima stvarima. Sad vam ne pošiljem ovaj opis zato što baš danas imam krštenje, t[o] je[st], dobio sam kćerku pa danas pozvao Kuma i sveštenika da Krštenje svršim, no ću vam malo docnije ovo poslati.
Ovo vam pišem u najvećoj hitnji, pa zato vas ponizno molim, da mi oprostite, što je ovako neuredno ovo pismo napisato.
Pozdravljajući vas i sestru moju, kao i G. Vasiliju sa svima mojim prijateljima i moleći vas, da podejstvujete kod G. Popečitelja, ne bi li kako god gdi god za sreskog pisara postavio me – makar i u srezu Užičkom, kad se ovaj skrojio bude.
Jesam
vaš pokorni sluga
Vasilije A. Stefanović
učitelj
u Bajinoj Bašti, 31. januara 1860. god.
- Užice, 27. mart 1860.
Poštovani Gospodine!
Ja sam jošt pre 30 dana opisao i poslao vam poimence sela iz Osata i Ludmera. Jeste li vi ovo pismo primili ili ne, ja nisam do danas ni od koga izvešten – pa zato sumnjam da voprosno pismo nije kako zastalo gdegod i do vaši[h] ruku ne došlo.
Molim vas dakle da me o ovom izvestiti izvolite, kako bi[h] vam u protivnom slučaju povtoritelno ovu stvar poslati mogao. Dalje vas učtivo molim da izvolite podejstvovati kod G. Popečitelja vnutrenji[h] dela, da me on, ili za pisara sreza Račanskog, gde je mesto upražnjeno, ili za izvršitelja u istom srezu predstavi. Ja ću se, Gospodine, nadati da ćete vi otačeski nastati, da mi se ovoj molbi udovletvori.
Pozdravljajući vas i ljubeći vam ruku, jesam
vaš poštovatelj
Vasilije A. Stefanović
učitelj bajinobaštanski
u Užici, 15. marta 1860. god.
- Bajina Bašta, 28. april 1860.
Mnogopoštovani Gospodine!
S pouzdane sam strane doznao da je neki Miloje Čančarević, bivši praktikant policije, za pisara sreza Račanskog opredeljen. Žao mi je što je Popečiteljstvo unutrašnji[h] poslova ovako sa mnom uradi[lo]. Jošt mi je žalije, što sam i Vama mnogo sa mojim moljakanjem dosadio.
Meni baš nije toliko žao što nisam za pisara sreskog ovde postavljen, koliko mi je žao što bar ranije nisam dobio rešenije po kom se moja molba odbacuje, da bi[h] potom mogao drugi korak preduzeti.
Sad mi drugo ništa ne ostaje, već žaliti i skorbiti, što me rodoljubije k višem i uzvišenijem nečemu rukovodi, a vlada me prezire – ovo nije dobro i čovek mora nešto različno čuvstvovati i osećati kad pomisli da nesposobni na njegovo mesto dolazi. Kroz jedanaest godina moga učiteljstvovanja, da sam bio i ergeldžija praviteljstveni, više bi se imalo prizrenja prema meni, negoli naprotiv.
Pored toga, 104 moja, do danas, pečatna pisma u novinama, valjda su dovoljna da osvedoče moju sposobnost za zvanije sreskog pisara, a da se u moja druga dokumenta i ne zaviri!
Molim vas sinovno, javite mi šta ću dalje da radim, jer nameravam zvanije učiteljsko ostaviti, makar postao težakom.
Naposletku, najučtivije vas moleći da mi oprostite za dosadanja dosađivanja i pozdravljajući vas sa vašom Gospojom kćerkom i nadajući se da ćete me, ako i poslednji put, vašeg poštovanog odgovora na ovo pismo udostojiti i javljajući vam da sam dva Vaša pisma, koja su me obradovala primio.
Jesam
LJubeći vam otečesku desnicu
Vaš Visokopoštovatelj
Vasilije A. Stefanović
Bajina Bašta, 16. aprila 1860. god.
- 339. Bajina Bašta, 8. decembar 1860.
Počitajemi Gospodine!
S ovim pismom danas pošiljem Popečiteljstvu Vnutrenji[h] dela prošenije, kojim odustajući od svi[h] moji[h] pređašnji[h] molbi molim ga da me ko praktikanta pri Načalničestvu užičkom postavi. Pored svega dakle Vašega otečeskog zauzimanja, koje ste do sada rado činili, ipak Vas učtivo molim da izvolite kod Gospodina Popečitelja podejstvovati, da mi se bar ova sada[š]nja molba uvaži.
Ja ću se, Gospodine, rado primiti ovako malog zvanija samo zato da izbegnem učiteljstvo koje me bez ikakve hasne 11 godina tišti.
Primite iskreni pozdrav od mene, moje Ane i kćeri Lenke i Mileve, koje Vam ljube ruku, a isti ovakav izvolite isporučiti i Vašoj Gospoji kćeri mojoj miloj sestri, G. Vašem sinu Dimitriju i Gospoji Vasiliji Vukomanović.
Vaš iskreni poštovaoc
Vasilije A. Stefanović
učitelj
- n[o]vemb[ra] 1860. god.
u Bajinoj Bašti
PP. Ako Vi za dobro nađete, možete G. Popečitelja izvestiti i o mojim tako mnogim člancima, pečatanim preko razni[h] novina i to iz „Bajine-Bašte“ i sa Gornje Drine.
- 381. Bajina Bašta, 28. mart 1861.
Visokopoštovani i meni osobito dragi Gospodine!
Vaše Visokopoštovano pismo od 8. t[3]. imao sam čest primiti. Verujte mi, da me je ono više obradovalo zato što sam iz njega video da ste se zdravi i veseli u svoju Otadžbinu povratili negoli zato što mi je povoljnu vest donelo. Ja ću se uvek toplo moliti Bogu da on svemilostivi, Vas, kao prijatelja Srpstva, a moga osobitoga blagodetelja, jošt za koju godinu poživi. Meni je sva radost i uteha u Vama. mene je veoma stid što Vama tako starom dosađujem, te se vi zbog mene trudite. Oprostite mi! Moja će osobita briga biti da mojim poštenjem i revnošću za sve ono, što je opštekorisno, Vaše zauzimanje opravdam. Ja sam Vam jošt poodavno poslao spisak sela u Osatu i Ludmeru, pa kako sam docnije sastao se sa jednim Kodža-bašom, te mi je ovaj sva sela po redu i spisku, pri njemu naodećem se pokazao, tako Vam sada nanovo pošiljem u svemu istinji opis voprosni[h] sela.
U isto vreme obećavam Vam ovim, da ću Vam uvek biti na ruci sa zbirkom Vama potrebnog materijala, samo molim Vas, javite mi kakva potrebujete.
Primite iskreni i sinovnji pozdrav od moje i moje familije strane i dozvolite mi da Vam mogu ljubiti Vašu otečesku ruku.
Vaš preponizni Sluga
Vasilije A. Stefanović
- marta 1861. god.
u Bajinoj Bašti
- Užice, 27. mart 1862.
Poštovani Gospodine!
Ne samo kao prijatelja nego i kao jedinog dobrotvora moga ja smatram Vas. Pa kad stvar ovako stoji, onda moram čisto očajavati što od Vas nikakva pisma nemam; moram i zamišljati da me ko kod Vas nije ocrnio ili čim drugim ogovarao! Pored toga, na dva tri moja pisma, koja sam Vam imao čest poslati, odgovora nisam dobio, pa me ova okolnost u pretpomenutom na neki način utvrđuje, a ovo ima za mene i čini dosta nezgoda u mojim mislima o meni i mojoj budućnosti.
Da bi ovoga svega nestalo, učtivo Vas molim, da mi javiti izvolite: ima li što od prednavedenog meni ili Vama u ovom smotrenju na putu?
Ja Vas imam čest od moje strane sinovno uveriti da ne znam da sam Vas kao moga dobrotvora s čim uvrediti mogao, nego što više: ljubio sam Vas i ljubiću dok sam živ, pa i posle smrti biće mi Vaše poštovano ime kao svetinja pred mojim očima.
Uostalom, sa mojom Anom i kćerima Jelenom i Milevom ljubeći vam ruku i pozdravljajući vas, ostajem svagda
Vam preponizni sluga
V. A. Stefanović
u Užici, 15. marta 1862. god.
[1] Vuk Stefanović Karadžić, Prepiska 12: 1859–1862, Beograd: Prosveta, 1998.
[2] Oznaka rednih brojeva priloženih pripovetki.
[3] T. – najčešće je oznaka za talir, ali u ovom slučaju može značiti skraćenicu za tabak.
Ostavi komentar