PETAR LUBARDA

Autor: msr LJiljana Dragosavljević Savin, istoričar

Petar Lubarda bio je jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih slikara. Učinio je veliki iskorak u jugoslovenskom slikarstvu, otvarajući potpuno nove, slobodne puteve kreativnosti. To je uočljivo najpre u kolorističkom ekspresionizmu, u kome je formu redukovao do granice prepoznatljivosti, a odmah zatim je svoje slikarstvo uveo u asocijativnu i apstraktnu fazu. Upravo ovo njegovo stvaralaštvo će obeležiti i odrediti tokove  celokupnog srpskog i jugoslovenskog slikarstva druge polovine 20. veka.

Slikarski put Petra Lubarde započinje tamo gde je rođen, u crnogorskom kršu i brdima. Upravo taj prvi vizuelni pejzaž mu se trajno urezao u stvaralačku memoriju. Uvek se vraćao linijama, oblicima i koloritu crnogorskog krajolika. U potrazi za svojim slikarskim identitetom on nije polazio ni od jedne škole ili pravca. NJegovo slikarstvo prošlo je kroz nekoliko faza, ali svojim opusom Lubarda ostaje jedan od najdubljih kolorista srpske umetnosti. NJegovo slikanje krasi realizam sa svetlo-tamnim valerskim odnosima svetla i naglašenom dramatikom slikarskog prizora. Radio je u ulju, pastelu i fresko-tehnici. NJegovi radovi su obično bile slike impozantnih veličina, pa je često satima stajao i pravio poteze četkicom. Tako je za sliku Kosovska bitka uradio ogroman broj skica i crteža, pa je tek onda završio konačnu verziju. NJegovo umetničko stvaralaštvo i fascinantne kompozicije, bile su vrlo savremene. Bio je zapažen na evropskoj i svetskoj sceni, gde je nagrađivan međunarodnim priznanjima u Parizu, Hagu, Beču, NJujorku, Sao Paolu, Tokiju, Kalkuti.

Bio je dobar poznavalac svih vrsta umetnosti. Voleo je poeziju i pojedine pesme bi predstavljao kroz svoje slike. Zanimao se za filozofiju, klasičnu muziku, džez, Bitlse, tadašnju modernu muziku. Voleo je da kaže da je improvizacija dogradnja melodije. Imao je blagi osmeh i često je bio zamišljen. Kod rođaka bi seo na stolicu, zagledao se u jednu tačku i po sat vremena bi ostajao odsutan u mislima. Za pojedine je bio mističan i dalek.

Rođen je 27. jula 1907. godine u LJubotinju, nedaleko od Cetinja. Otac mu je bio oficir, prvo crnogorske, a potom vojske Kraljevine Jugoslavije, pa se zato porodica često selila. Imao je petoro braće i sestara. Osnovnu školu pohađao je u LJubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Splitu, Sinju i Nikšiću, gde stiče prva saznanja o slikarstvu. U Nikšiću, kao đak završnog razreda gimnazije, priredio je prvu samostalnu izložbu. Iste te 1925. godine započinje studije slikarstva u Umetničkoj školi u Beogradu. Profesori su mu bili Beti Vukanović, Ilija Šobajić i LJuba Ivanović. Uprkos naklonosti profesora, posle svega par meseci, Petar prekida studije i odlazi u Pariz.

U Parizu je boravio od 1926. do 1932. Upisao je Academie des Beaux Arts, ali zbog loše finansijske situacije i nezadovoljstva, ubrzo je napustio. Samostalno je radio u jeftinim otvorenim ateljeima. Izlagao je u Salonu nezavisnih (Salon des Independants) 1927, a već naredne godine, zajedno sa grupom srpskih umetnika u Slavističkom institutu u Parizu. Naredne 1929. godine prvi put je samostalno izlagao u Rimu u Casa dell Arte Bragaglia. U Parizu se susreo sa srednjovekovnim fresko-slikarstvom, kada je u izlogu jedne knjižare video otvorenu knjigu sa reprodukcijom Pokolja Vitlejemske dece iz Markovog manastira u Skoplju. U ovom periodu nastale su slike: Pejzaž sa fenjerom (1927), Crveni pejzaž (1927), Za stolom (1927), Ciganka (Crnogorka) (1928), Naga žena (1928), Motiv sa Marne (1931).

Petar Lubarda se vratio u Jugoslaviju 1932. godine i redovno izlagao na „Prolećnim izložbama slikarskih i vajarskih radova jugoslovenskih umetnikaˮ, a od 1935. i na „Jesenjim izložbama slikarskih i vajarskih radova beogradskih umetnikaˮ u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorićˮ. Prvu samostalnu izložbu imao je u Beogradu 1933. godine, u Francusko-srpskom klubu. Samostalne izložbe priredio je i 1934. i 1937. godine u Umetničkom paviljonu. Izlaže i na Svetskoj izložbi u Parizu 1937. i dobija Grand Prix. Postaje član srpskih umetnika „Ladaˮ 1938. i od tada redovno izlaže sa njima. Postaje član grupe „Samostalniˮ 1951. godine, a potom i ULUS-a, ULUCG-a i SULUJ-a. U ovom periodu nastaju sledeće Lubardine slike: Portret Crnogorca (1933), Gruda (1933), Pogreb (1933), Motiv iz Crnogorskog primorja (1933), Majka sa detetom (1934), Dubrovnik (1935), Prodavac pomorandži (1936), Šiptar (1936), Stari Bar (1936), Glava seljaka (1937), Nosač (1937), Predeo iz Rume (1937), Rijeka Crnojevića (1937), Bombardovanje San Sebastijana (1937), Virpazar (1937), More (1938), Pejzaž sa crkvom (1938).

U periodu od 1938. do 1940. godine Lubarda boravi u Parizu. Putuje po Nemačkoj, Španiji, Tunisu, Alžiru i Egiptu. Muzej Jeu de Paume u Parizu otkupljuje njegovu sliku Žabljak na Skadarskom jezeru i ona se danas nalazi u Fonds national d´art contemporain, pri Centru Žorž Pompidu. Lubarda je dobio prvu nagradu na internacionalnoj izložbi slikarstva u Hagu, 1939. godine. U ovom periodu naslikao je sledeće slike: Maslina (1938), Enterijer (1938), Vaza (1939), Isentemba (1939), Primorje – Zaliv (1940), Fazan (1940), Zaklano jagnje (1940). Za Lubardinu sliku Zaklano jagnje kritičari su istakli da po surovosti prizora nagoveštava kataklizmu Drugog svetskog rata. Drugi svetski rat Petar Lubarda provodi kao ratni zarobljenik u logorima u Austriji i Italiji, gde je uglavnom crtao i slikao. U ratnim godinama i nekoliko godina potom, Lubarda nije stvarao njemu tipična dela visokog inteziteta. Biografi smatraju da je to zato što je bio u depresiji, što  se odrazilo i na njegovo slikarstvo. Iz tog perioda zarobljeništva sačuvane su slike: Glava zarobljenika (1942), Logor (1942), Predvečerje u logoru (1943), Iz logorske barake (1943), kao i crteži: Zarobljenik (1941), Šinjel (1941), Čitanje pisma u logoru (1943).

Posle rata Lubarda je živeo u Beogradu. Kao ideološki nepodoban, određeno vreme je imao problema u umetničkoj karijeri. Inače, nova komunistička vlast streljala je njegovog oca Đuru, koji je bio oficir Kraljevine Jugoslavije. Petar je radio kao vanredni profesor na Likovnoj akademiji, sve do 1956. godine, kada su ga, kao navodnog predstavnika formalističke škole, premestili sa službom na Cetinje. Lubarda je učestvovao u formirnju Udruženja likovnih umetnika Crne Gore i na njihovoj prvoj izložbi. Bio je i drugi predsednik ovog udruženja. Jedan je od osnivača Umetničke škole na Cetinju 1947. godine, njen profesor i prvi direktor. Ova škola će se ubrzo premestiti u Herceg Novi. Tokom ovog perioda života i rada na Cetinju, Lubarda je naslikao neka od svojih čuvenih dela: Patnje naroda (1944/45), Juriš (1945), Žetva (1946), Vagonet (1948), Predeo sa plavim brdima, Narovi (1949), Cetinje sa Lovćenom (1949). Učestvovao je na Venecijanskom bijenalu 1950. godine, u jugoslovenskom paviljonu, zajedno sa ostalim jugoslovenskim umetnicima.

Veliku samostalnu izložbu u Beogradu otvorio je 1951, u galeriji ULUS-a, u Knez Mihailovoj ulici. Izložio je 52 svoja dela. Tada se govorilo da je „zvezda repatica udarila u centar Beogradaˮ. Toliko je Lubardina izložba šokirala posetioce ili, bolje rečeno, „preporodilaˮ jugoslovensko slikarstvo. Bila je to prekretnica na tadašnjoj umetničkoj sceni. NJegovim stvaralaštvom čitavo jugoslovensko slikarstvo prelazi iz ekspresivnog realizma u asocijativnu apstrakciju. Dela iz tog perioda su: Bitka na Vučjem dolu (1950), Suvo drvo (1950), Brda nad Kotorom (1951), Kamena pučina (1951), Kvrgava stena (1951).

Od 1952. godine kreće njegova međunarodna afirmacija. Zbog svojih dostignuća Petar Lubarda će biti smatran jugoslovenskim kulturnim diplomatom. Godine 1952. ostvario je izložbu u Jugoslovenskom centru u Parizu i dobio pozitivne kritike. Završio je zidnu sliku Kosovski boj, za svečanu dvoranu Izvršnog veća Narodne Republike Srbije. Na Bijenalu u Sao Paolu 1954. godine dobija jednu od tri otkupne nagrade za slikarstvo. U Sao Paolu je jednoglasno pobedio u oštroj konkurenciji sa Dalijem, Murom i Pikasom, a poslednjeg je pobedio još jednom na bijenalu u Japanu. Iste godine izlagao je u Galeriji Michel Warren u Parizu. Na Trećem bijenalu likovnih umetnosti u Tokiju 1955, Lubarda je dobio jednu od četiri ravnopravne nagrade. Izlagao je u Londonu, u Galeriji Leicester. Dobio je nacionalnu nagradu Gugenhajmove zadužbine 1956. godine, u visini od 1.000 dolara, za sliku Borba konja. Na svetskoj izložbi EXPO u Briselu, u Palais International des Beaux-Arts, na izložbi pod nazivom „50 godina moderne umetnostiˮ, uvršćena je Lubardina slika Mediteran (1952). Lubarda je jedini jugoslovenski slikar čije je delo reprodukovano u „Istoriji modernog slikarstvaˮ, Herberta Rida. Godine 1960. ponovo izlaže u Jugoslovenskom paviljonu na Venecijanskom bijenalu. Kapitalna dela iz ovog perioda su: Simfonija Orijenta (1953), Konji (1953), Stena (1954), Između dana i noći (1955), Sutjeska (1956), Kosmač (1957), Pogled s Lovćena (1958), Ostrvo (1959), Industrijalizacija (1959), Zvuk (1960).

Izaslanici jedne strane delegacije 50-ih godina došli su u Jugoslaviju i hteli da upoznaju velikog slikara Petra Lubardu. Obzirom da je on tada živeo u malom stanu, sa isto tako malim ateljeom, drug Tito je naredio da se preseli u veliku vilu na Topčiderskom brdu. Tako se bračni par Lubarda 1957. godine, za jedan dan, preselio u ovu kuću. Čak su, oni koji su ih preselili, išli po kući i prosipali boju, kako bi bio ostavljen utisak da on tu živi već neko vreme.

Samostalna izložba 36 radova Petra Lubarde u Galeriji kulturnog centra Beograda, bila je reprezentativni kulturni događaj uz Prvu konferenciju Pokreta nesvrstanih zemalja 1961. Potom izlaže u Galeriji Penelope u Rimu. Odlazi u Indiju 1963. godine, gde izlaže u NJu Delhiju i Bombaju. Primio ga je i premijer Nehru, kome poklanja sliku. Po povratku iz Indije, Lubarda je bio u fazi jakih boja i uticaja indijske mitologije. Zanimala ga je i kultura Maja, starog Meksika i Egipta. Ime Petra Lubarde pominje se u knjizi „Savremeni slikariˮ, francuske izdavačke kuće Lucioen Maseno. Izabran je za redovnog člana SANU. Autor je najveće jugoslovenske slike, Put u kosmos, površine oko 100 m², za svečanu salu zgrade Saveznog izvršnog veća. U zgradi SIV-a uradio je zidnu sliku Velika štafeta ljudskog razuma. Bio je prvi dobitnik nagrade AVNOJ-a 1966. U Muzeju savremene umetnosti 1967. godine, priređuje retrospektivnu izložbu sa oko 100 radova, povodom četrdeset godina rada i šezdeset godina života. Naredne godine izlaže u Titogradu, u Plavom dvorcu na Cetinju i u Narodnom muzeju u Kragujevcu. Za sliku Sumrak Lovćena, dobio je nagradu Oktobarskog salona 1970. Dobitnik je nagrade Herderove fondacije za 1972. godinu. Za Narodnu biblioteku Srbije 1973, izvodi svoju poslednju sliku – Prvi srpski ustanak. NJegova dela iz ovog perioda su: Plamena ptica (1962), Sunce (1963), Magično ogledalo (1964), Iz hiljadu i jedne noći (1964), Sa Indijskog okeana (1964), Bik (1966), 13. julski ustanak (1967), Prometej (1967), Crveni oblaci (1968), Hod vremena (1969), „Protubarneaˮ Izvor svetlosti (1969), Pejzaž (1970), Sunce (1972).

O privatnom životu nesvakidašnjeg slikara, javnosti nije mnogo poznato. Petar je bio lep čovek, nižeg rasta, debeljuškast, ležeran i pomalo usporen. Narav mu je bila blaga. Bio je veoma vredan i predan poslu. Istovremeno bi započinjao i po deset radova, tako da bi taj postupak trajao dve do tri godine. Zatvarao bi se u atelje i slikao po šesnaest sati dnevno. Večeru, koju bi mu supruga servirala  imao je u ponoć, ali je i taj obrok prekidao kako bi prišao slici i još nešto dodao. Bio je privržen porodici. U porodičnim razgovorima često ne bi učestvovao, samo bi posmatrao svoje slike. Usred jela bi ustao od stola, četkicom bi dodao malo boje preko platna i rekao:„E sad je dobroˮ. Kada bi govorio, činio bi to veoma tiho, skoro nerazgovetno. Uporedo je govorio ekavicu i (i)jekavicu. Voleo je da ostaje na svojim izložbama i razgovara sa posetiocima. Petar je obožavao svoju, dosta mlađu suprugu Veru. Vera Lubarda, devojački Protić, bila je jedna od najlepših žena Beograda. Petra Lubardu je upoznala 1946. godine, u slikarskom ateljeu njenog tadašnjeg profesora Milunovića. Ubrzo su se venčali na privatnoj ceremoniji, na kojoj čak ni njihove porodice nisu bile prisutne. Postala je Petrov menadžer. Na početku su se prikazivali kao skladan zaljubljen i vrlo paradan par. Vera je volela da se druži sa „odabranim svetomˮ, dok je Petar bio bliži narodu. Kako su godine prolazile, Lubarde su se zatvarale u svoju vilu i polako gubili kontakt sa prijateljima i rodbinom. Iznenada su se razveli šezdesetih godina. Vera ga je ostavila zbog ljubavne afere sa drugim čovekom, oficirom Udbe, koji im je bio kum na venčanju. Ubrzo su se pomirili i, u tajnosti, ponovo venčali. Petrova prerana smrt ostala je misterija. NJegovim rođacima nisu dostavljeni rezultati njegovih medicinskih nalaza. Navodno su izgubljeni. Poznato je da se Petar, po povratku iz Indije, bavio kompozitnim slikarstvom i počeo je da koristi sintetičke boje. Ova vrsta boja nije na bazi vode, već su to nitro lakovi, čija su isparenja veoma štetna. Smatra se da je to uticalo na njegovu preranu smrt. Pojedinci veruju da ga je Vera trovala. Jedan njegov blizak prijatelj je tvrdio kako mu je to rekao sam Petar, ali je toliko bio opčinjen njom, da može i da ga truje, samo da je tu, da prođe prostorijom. Vera je odmah posle Petrove smrti prekinula svaki kontakt sa njegovim rođacima.

Petar Lubarda umro je 13. februara 1974. godine, u 67. godini života, u Železničkoj bolnici u Beogradu. Sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju u Beogradu. Petar je želeo da svoje slike pokloni Beogradu. Skupština grada Beograda sklopila je ugovor sa njegovom udovicim, Verom Lubardom o poklonu gradu dela kolekcije (57 slika, oko 120 crteža i skica, 61 tempera na hartiji, jedna mapa sa 60 skica, originalni nameštaj i pribor koji su se nalazili u slikarevom ateljeu) i otvaranju Spomen-galerije „Atelje Petra Lubardeˮ. Nažalost, atelje je zatvoren vrlo brzo po otvaranju, zbog nedefinisanih odnosa sa udovicom. Vera Lubarda je umrla 2008. godine. Posle njene smrti, od celokupne zaostavštine Petra Lubarde, Komisija za popis je u kući pronašla 24 od 57 slika i desetak crteža od ukupno 120. Trideset i tri slike se vode kao nestale. Kuća Petra Lubarde je kompletno rekonstruisana i danas predstavlja reprezentativni evropski muzeološki prostor.